Kina i Crni kontinent >

Čist račun – nova ljubav

Dovoljno govori činjenica da se obim razmene u poslednje četiri godine u proseku povećavao oko 30 odsto, i da je sa tri porastao na 66 milijardi dolara u 12 godina, od 1995. A smernice "biznis pre politike", "razvoj pre demokratije" i "međusobno nemešanje u unutrašnje stvari", što su temelji sino-afričke saradnje generalno, pre govore o fleksibilnom preduzimačkom duhu obe strane nego o nemoralnoj prirodi njihovog odnosa

Specijalno za "Vreme" iz Pekinga

Uvećana
ISTORIJSKI SKUP: Četrdesetosam afričkih lidera u Pekingu

Nedavni incident sa pošiljkom oružja iz Kine za Zimbabve, namenjenog represivnom režimu Roberta Mugabea u delikatnom trenutku za ovu afričku zemlju, ponovo je pod lupu međunarodne zajednice stavio prirodu odnosa Kine i afričkih zemalja i doneo vrlo negativan publicitet Pekingu. Čak i u trenutku kada se na dušu Pekinga stavljaju tako nezgodne stvari, od izvoza zagađene hrane i otrovnih igračaka preko gušenja ljudskih i političkih sloboda na Tibetu, pa do odgovornosti za recesiju u Americi i poskupljenje nafte, jedna pošiljka oružja, koja se trenutno nalazi ukotvljena u Angoli, čekajući nastavak zimbabveanske izborne sapunice i testirajući upornost međunarodne zajednice koja je za sada uspela da oružje ostavi van dohvata Mugabeove vojske i policije (inače, i delimično istrenirane od strane kineske), privukla je dosta pažnje i dala municiju kritičarima načina na koji Peking oblikuje svoju saradnju sa afričkim državama.

PRIJATELJSTVO NA UDARU KRITIKA: Sudanski predsednik Omar al Bašir i kineski predsednik Hu Đintao

SUNCE, CVEĆE I KREDITI: Iako Kina i Afrika imaju zavidnu istoriju dobrih odnosa, nova dimenzija dodata im je u poslednjim godinama. Na sva zvona je predstavljena u novembru 2006, na kinesko-afričkom samitu u Pekingu. Sve je tada bilo idilično. Lideri 48 afričkih zemalja bili su ugošćeni u Pekingu na način na koji verovatno nikada nisu bili u bilo kojoj svetskoj prestonici. Čitav grad je bio prekriven cvećem, nakićen ogromnim plakatima i elekronskim bilbordima koji su veličali kinesko-afričko prijateljstvo, novine su nedeljama raspredale o zajedničkoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; sve u želji da se pokažu, domaćini su se, uz podršku svojih naprednih tehnologija za kontrolu kiše, pobrinuli da ona padne pre početka samita, pa je delegate umesto uobičajene neprozirne zavese smoga dočekalo sunce, čist vazduh i plavo nebo koje Pekinžani inače nemaju mnogo prilika da vide. Peking je za tu priliku spremio paket od pet milijardi dolara za razvojne kredite Africi i otpisao dugove u vrednosti većoj od 1,5 milijardi.

Ranije su se međusobni odnosi temeljili na mobilizaciji afričkih zemalja za ideološke ciljeve Pekinga. Odnosno, protok kredita i oružja od Kine ka Africi, koji je konstanta u poslednjih tridesetak godina, bio je motivisan odlučnošću Pekinga da obezbedi podršku svojoj politici "jedne Kine", odnosno nepriznavanja Tajvana kao države, već kao neotuđivog dela matice na jednoj, i želji da se u borbi za duh komunizma i liderstvo trećeg sveta afričke zemlje priklone kineskoj, a ne sovjetskoj verziji komunizma, na drugoj strani. To je ono što je tada Peking tražio od svojih afričkih partnera i to je i dobijao.

Međutim, danas je ideologija pase i Peking se ne zadovoljava priznavanjem i čestim pohvalama na račun svog političkog sistema, a još manje pravi razliku među svojim partnerima na osnovu njihovog. To jest, dokle god je prvi princip (nepriznavanje Tajvana) ispoštovan. A više ne isključivo ni to: na pomenutom sino-afričkom skupu u Pekingu, Kinezi su napravili presedan i kao posmatrače pozvali čak i predsednike pet afričkih zemalja koje su priznale Tajvan. Imajući to u vidu, očigledno je da Crni kontinent zauzima veoma važno mesto u spoljnopolitičkoj strategiji Pekinga.

MODUS OPERANDI: Diplomatski napori Kine su poslednjih godina, uz večiti angažmana oko statusa Tajvana, uglavnom bili koncentrisani na obezbeđivanje prirodnih resursa neophodnih da se održi privredni rast i poboljša standard života, da se stvore i održe uslovi koji pogoduju kineskom izvozu i nađu kapitalni projekti za investicije u inostranstvu radi oslobađanja nagomilanih deviznih rezervi, ali pre svega kao sredstvo za jačanje međunarodnog uticaja. Ovaj koncept je najvidljiviji upravo u Africi, godinama uglavnom napuštenoj od međunarodne zajednice (osim kada treba da se dele packe oko demokratizacije, ljudskih prava i korupcije), gladnoj bilo kakve prilike koja može uliti vetar u jedra tamošnjoj zaostaloj i učmaloj privredi.

Kinezi se u svojim diplomatskim naporima drže pravila da nijedna zemlja nije dovoljno mala, siromašna ili beznačajna da se na nju ne obrati pažnja. Ako se uz to doda i prihvatljivost principa "nemešanja u unutrašnje stvari" (odnosno, da se Kina ni u čije unutrašnje stvari ne meša i da isto očekuje od drugih), kao i dobri odnosi negovani kroz tradicionalno prijateljstvo i bogatu zajedničku praksu zemalja u razvoju, ispostavlja se da je Afrika ključni partner u stremljenju Pekinga ka statusu ekonomskog džina i jednog od vođa multipolarnog sveta.

Kako to radi? Očekivano, na prvom mestu za Kineze u afričkoj korpi nalazi se nafta... Uvozeći sada već oko 50 odsto svojih potreba, bogata naftna polja u Africi su prilika koja se ne sme propustiti. To u gotovo istoj meri važi i za čelik, raznorazne industrijske metale, drvo, tekstil i, u sve većoj meri, poljoprivredne proizvode. Uobičajeno, bilateralni ugovori između Kine i afričkih zemalja upravo se odnose na prava za eksploataciju ovih resursa u zamenu za kineska ulaganja u infrastrukturu (putevi, škole, bolnice...). Kako većina afričkih zemalja ne može da privuče strane investicije, a u isto vreme je u stalnom strahu od unutrašnjih nemira i političkih prevrata, supa se "začini" sa obezbeđenim pristupom tržištu kineskim konglomeratima, pogotovo na području građevinarstva i telekomunikacija, dodatnim trgovinskim preferencijama koje čine uvoz svega kineskoga, od odeće preko bele tehnike do građevinske mašinerije neodoljivim; usput se dogovori i oko isporuke nešto oružja, i transfera bezbednosnih (i drugih) tehnologija u suprotnom pravcu. Dil je prilično jasan – za Kinu resursi, tržišta i sve veći uticaj na politiku kontinenta, a za Afriku kapital, više posla, tehnološki transfer i sigurnost.

BENZIN, BENZIN, BENZIN: Pekinške ulice

Koliko je prisustvo u Africi bitno za Kinu govori i činjenica da čak i mesta razorena ratovima, bez političke stabilnosti i sa nepredvidljivom budućnošću nisu zanemarena. Saradnja sa režimom Roberta Mugabea, sa naglaskom na prodaji oružja i bezbednosnih sistema afričkom diktatoru, seže i 30 godina unazad. Osim poznatih dilova sa ozloglašenom sudanskom vladom koji prate obrazac "nafta za ulaganja", vrhunac je, čini se, prošlogodišnje ulaganje u Somaliju koja je, na sav haos prethodne decenije iz kojeg još uvek traži izlaz, i zemlja bez dokazanih naftnih rezervi i tek sa nešto malo gasnih. To ipak nije sprečilo Kineze da ulože dve milijarde dolara u infrastrukturne projekte u zamenu za dozvolu za istraživanja i eventualnu eksploataciju u delovima zemlje koje malo verovatno, ali potencijalno ipak mogu imati nešto naftnih ili gasnih zaliha. Dobre odnose navedenog tipa Peking ima i sa politički manje problematičnim, ali neverovatno nerazvijenim Kongom, koji je na prodaju izneo svoje rezerve bakra i kobalta, naftom bogatim, ali nestabilnim Gabonom, Angolom i Nigerijom, zatim sa zemljama severnoafričkog pojasa i manje-više svakom drugom afričkom zemljom. Kao najbolji dokaz bliskosti i ekonomske povezanosti može da posluži i činjenica da je prošlogodišnje zasedanje Afričke razvojne banke bilo organizovano u Šangaju. Kako je objašnjeno, Afrikanci su želeli da vide kinesko ekonomsko čudo izbliza, jer, kako je nekoliko puta ponavljano, "kineski model razvoja je najbolji put i za afričke zemlje", što, čini se, cementira prijateljstvo na duži rok i očigledno otvara vrata još dubljoj i obimnijoj saradnji u budućnosti.

DEMOKRATIZACIJA, LJUDSKA PRAVA I OSTALE SITNICE: Sino-afričku ljubavnu priču je posebno interesantno pratiti sa stanovišta EU, koja se diči bijenalnim evropsko-afričkim samitom i koja je dugo bila uljuljkana u uverenju da joj ove specijalne veze garantuju povlašćen položaj u Africi. Afrika je nekako oduvek bila igralište bivših kolonijalnih sila i taj deo istorije, ako ne služi na čast demokratskim postulatima Evrope, umnogome je doprineo ekonomskom blagostanju, između ostalog i kroz uvoz jeftinih sirovina, proizvoda i radne snage koju su evropske države uživale.

Međutim, u kontrastu sa opipljivim rezultatima kinesko-afričkih dilova, saradnja između EU i Afrike nalazi se u limbu. Jednostavno, tamo gde Peking vidi šansu, Brisel nalazi teror, korupciju, izbeglice, dekadentnost političkih institucija itd. Dokaz za to je i decembarski samit koji je izrodio ništa više od zajedničke deklaracije, bez bilo kakvih pomaka u odnosu na regionalne i bilateralne ugovore. Afrički lideri, osokoljeni ravnopravnim tretmanom kojim su počašćeni nešto ranije u Pekingu, već podižu glas protiv paternalističkog i naredbodavnog tona kojim im se Evropljani obraćaju, i koji bilo kakve investicije, otpis dugova i diplomatske odnose višeg stepena uslovljavaju demokratizacijom, transparentnošću i poštovanjem ljudskih prava – ma koliko ovo bila očigledna hipokrizija, ako ništa drugo, a onda u odnosu na njihovu nedavnu kolonizatorsku prošlost, ili odličnih odnosa koje Francuska, Portugal odnosno SAD pojedinačno imaju sa naftom bogatim Gabonom, Angolom i Ekvatorijalnom Gvinejom – sve redom višedecenijskim diktaturama. Za afričke zemlje problematične po ovim pitanjima, a većina ih spada u tu kategoriju, to je žalosna alternativa u poređenju sa kineskim stilom saradnje.

Otuda i ne čudi da je Evropa u poslednje vreme počela da se bavi pitanjima kineskog prisustva u Africi. Klasičnim prilazom, Peking se napada zbog podrške nedemokratskim i zločinačkim režimima kakvi su onaj u Zimbabveu i u Sudanu. Briselska retorika dalje kaže da ogromnim ulaganjima Peking održava opskurne režime na vlasti i koči istinski napredak kontinenta koji bi bio neizbežan u slučaju evropske prakse, gde se svaki dolar pomoći menja za pomake u demokratizaciji i liberalizaciji. I dalje, jer kineske firme navodno često posluju bez obezbeđivanja optimalnih radnih uslova i bez elementarne poslovne etike, što je, na primer, bolno izašlo na videlo kada je 49 zambijskih rudara izgubilo život u kopu pod upravom kineske firme, a kompenzacija porodicama nastradalih nikada nije isplaćena.

CRVENI NEOKOLONIJALIZAM: Ovu navodno asimetričnu vezu, koja se u principu malo razlikuje od prethodnog obrasca odnosa Zapada i Afrike (možda najviše po neverovatnom ubrzanju i porastu obima afričke razmene sa Kinom, u suprotnosti sa stagnacijom u odnosu na Evropu i Zapad) kritičari sve češće opisuju kovanicom "crveni neokolonijalizam". Očigledno, "crveni" nikako nije na mestu, jer se nesumnjivo radi o odnosu i trgovini koji više nisu povezani sa bilo kakvim proleterskim idealom. S obzirom na to da se afričke vlade odlučuju na dilove sa Kinom po slobodnoj volji, mnogo je pravednije, čini se, nazvati Peking kapitalistom nego kolonistom. Ako se pitaju obe umešane strane, radi se o prijateljskoj razmeni u kojoj jedni dobiju prirodne resurse, nova tržišta, nove kupce i uporište u novoj svetskoj multipolarnoj konstelaciji, dok drugi dobijaju pruge, škole, bolnice, tehnologiju i nešto kapitala da izvuku svoju firmu iz bankrota, kao i nadu u bolje sutra.

Dovoljno govori činjenica da se obim razmene u poslednje četiri godine u proseku povećavao oko 30 odsto, i da je sa tri porastao na 66 milijardi dolara u 12 godina, od 1995. A smernice "biznis pre politike", "razvoj pre demokratije" i "međusobno nemešanje u unutrašnje stvari", što su temelji sino-afričke saradnje generalno, pre govore o fleksibilnom preduzimačkom duhu obe strane nego o nemoralnoj prirodi njihovog odnosa.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine