Mediji >

Stenogram iz predsedništva

Intervju s Borisom Tadićem objavljen u "Politici" nekima liči na zapisnik sa saslušanja, nekima na direktan prenos svađe, a nekima na neumesan javni rat između jednog političara i jednog medija. Sigurno je jedino to da nije u pitanju intervju kakav se očekuje od lista koji ima ugled kakav ima "Politika"

Sve dok nije objavljeno izdanje "Politike" od 14. aprila 2008, čitaoci domaćih štampanih medija imali su priliku da uživaju u intervjuima koji su sređeni i priređeni za štampu. U prevodu to znači da je s trake skinuto i potom malo jezički "doterano" ono što je bitno za objavljivanje. Ukoliko je reč o nekoj važnoj ličnosti, toj ličnosti obično se dozvoljavalo da intervju i autorizuje, odnosno da iz svojih odgovora izbaci šta želi ili da u njih ubaci nešto što smatra značajnim. To je tako do sada bilo, kako u domaćim tako i u većini stranih medija.

Međutim, zahvaljujući "Politici", na ovdašnjoj medijskoj sceni pojavila se nova forma: intervju koji, iako je reč o štampi, podrazumeva "direktan prenos" razgovora, odnosno svađe, između onog koji intervjuiše, onog ko je intervjuisan i medijskog savetnika tog koji je intervjuisan. Ako se pritom ima u vidu da je intervjuisana osoba predsednik Srbije, zabava je kompletna.

JA ODGOVARAM: Prvi deo intervjua s Borisom Tadićem objavljen u "Politici" tiče se izbora, imena novog premijera, kosovske priče i svega ostalog što se u ovom trenutku od takvog intervjua očekuje. Drugi deo, međutim, tiče se još uvek "vruće" teme: pisma koje je Tadić uputio tom listu povodom teksta o navodnoj imovini Nenada Bogdanovića objavljenog 25. marta 2008 (vidi "Vreme" broj 900, 3. april 2008). U tom delu intervjua, već posle prvog Tadićevog odgovora, počinje pravi rat na liniji novinar–sagovornik, a malo potom pojavljuje se i "treće lice" – Tadićev savetnik za medije Nebojša Krstić (vidi okvir "Dobro"). Krstićeve upadice i novinarski odgovori na njih biće navedeni još tri puta, s tim što je ovaj scenario obogaćen i jednom kratkom "razmenom vatre" na liniji Krstić–Tadić. Posle primedbe novinara da "nigde u tekstu" koji je objavila "Politika" ne piše "da je Nenad Bogdanović nelegalno stekao 25 miliona evra", u zagradi se navodi: "Opet se ubacuje Nebojša Krstić koji kaže: ‘Piše da je preneo ‘Kurir’ i piše da je rekao izvor.’ Tadić ga prekida i kaže: ‘Ja odgovaram’."

Ova uzbudljiva dramaturgija ubrzo dobija i novi zaplet: osim sukoba između novinara i Tadića, a zatim i lakšeg sukoba između Krstića i Tadića, počinje ignorisanje Krstića (vidi okvir "S kim? S njim"). Posle toga, novinar pominje kako je 2002. "imao iskustvo s Vladimirom Bebom Popovićem" koji je tada napisao "pismo slično vašem" i tada nastaje totalni raspad sistema – pitanja, baš kao i Tadićevi odgovori, postaju sve kraća, a čitava stvar postaje isuviše "nervozna". Konačno, intervju završava Krstićevim, a ne Tadićevim odgovorom na poslednje postavljeno pitanje, što kompletira neprijatan utisak svakog ko je ovu psihološku dramu pročitao do kraja.

NAMERE RAZNE: Uprkos novinarskom pravu i obavezi da postavlja pitanja, u intervjuu s Borisom Tadićem previše pažnje posvećeno je nečemu što, mesec dana pre izbora i u kontekstu opšte političke situacije, zaista nije od primarnog javnog interesa – sukobu između tog lista i predsednika Srbije. S druge strane, opšti ton intervjua prevazilazi dopuštenu (i čitaocima uvek atraktivnu) formu konfrontirajućeg razgovora – prepirka između onog koji intervjuiše i onog koji je intervjuisan ne bi trebalo da se pretvori u međusobno nadmudrivanje, što se u ovom slučaju desilo. Ako je reč o političkom neslaganju, odnosno navijanju za neki od Tadiću suprotstavljenih tabora, ono je ovde suviše očigledno i nekako ne priliči listu koji ima ugled kakav ima "Politika". Ako je pak u pitanju neka vrsta isterivanja pravde zbog "slučaja Bogdanović", dalo bi se očekivati da će se taj deo razgovora obaviti na nekom drugom nivou i ne pred čitaocima.

Čak i ukoliko se neko iz ovog ili onog razloga ne slaže s predsednikom, od medija kakav je "Politika" očekuje se da pokaže makar elementarno poštovanje prema instituciji predsednika Republike.

Konačno, tu je i stvar do sada neviđena u domaćim medijima – savetnik za medije, koji je obično prisutan tokom intervjua s nekom politički važnijom osobom, ovaj put je citiran i s njim se ušlo u otvoren konflikt. Činjenica je da Nebojši Krstiću zaista nije trebalo da se "ubacuje" u razgovor na način na koji se ubacivao, ali je i ta stvar mogla biti razrešena nekako drugačije – posebnim tekstom, dogovorom tokom intervjua ili čak bojkotom intervjua i odbijanjem da se on završi ili objavi.

Imajući sve ovo u vidu, postavlja se logično pitanje kako je ovaj intervju uopšte objavljen. Kabinet predsednika Tadića, baš kao i neki drugi viđeniji kabineti u Srbiji, poznat je po detaljnim autorizacijama i pažnji posvećenoj svakoj reči, a to se ovaj put očigledno nije dogodilo. Izvori "Vremena" iz pomenutog kabineta potvrđuju da autorizacije nije bilo – kako se navodi, "prepoznali su zlu nameru", pa su od autorizacije odustali.

Završni rezultat nameće moguće zaključke od kojih su neki loši za jednu, a neki za drugu stranu. "Politika" je objavljivanjem ovog intervjua drugi put za mesec dana otvorila sumnje u to da je otvoreno stala protiv jedne od političkih opcija i da se ubrzano pretvara u tabloid – sa svim što taj termin podrazumeva u kontekstu profesionalizma. S druge strane, ponašanje Tadića i njegovog kabineta, takođe otvara neka pitanja. Odbijanje autorizacije i prećutni pristanak da intervju bude objavljen u formi kojoj je objavljen, može da znači "prepoznavanje zle namere", ali isto tako može da znači i dozvolu "Politici" da se do kraja obruka kad već tako želi. Priče o "Politici" kao mediju koji podržava Tadiću suprotstavljene tabore tako dobijaju na težini i praktično su dokazane, što DS-u sasvim odgovara.

Kad se sve sabere i oduzme, intervju u "Politici" doprineo je samo opštoj konfuziji koja trenutno vlada kako na političkoj tako i na medijskoj sceni. Baš kao i na širem državnom planu, ni u tom intervjuu, ni u svemu što iz njega sledi, ne zna se ni ko pije, ni ko plaća, ni ko za koga radi.

Sve je, dakle, po starom.

Tačnije, na neki način, nov je jedino Nebojša Krstić.


 

"Dobro"

Posle prepirke u kojoj je Tadić tvrdio da svojim pismom upućenim "Politici" nije želeo da se meša u uređivačku politiku te kuće, i novinarske primedbe da je tekst o imovini Nenada Bogdanovića bio u interesu obaveštavanja javnosti, Tadić odgovara: "Obavestite nadležne. Vi u ‘Politici’ biste morali, po mom dubokom uverenju, da pogledate vaše zakonske obaveze. Citiram iz pisma koje sam vam poslao: ‘Ako su tačne sumnje o Bogdanovićevom imovinskom stanju koje je ‘Politika’ objavila na naslovnoj strani, u pitanju je ozbiljno krivično delo.’"

"POLITIKA: Koje krivično delo?

TADIĆ: O nelegalno stečenoj imovini.

POLITIKA: Ko je to rekao?

(Ubacuje se Nebojša Krstić, predsednikov savetnik za medije, koji prisustvuje intervjuu: "Pa, predsednik kaže u svom pismu.")

POLITIKA: Dobro.

TADIĆ: Nastavljam s citatom..."

S kim? S njim

"TADIĆ:...Dakle, ne sme ni u jednoj ozbiljnoj zemlji glavni i odgovorni urednik lista kao što je ‘Politika’ obmanjivati javnost da je predsednik Republike tražio objavljivanje izvora.

POLITIKA: A sme li vaš savetnik za medije da obmanjuje javnost time što kaže da je ‘Politika’ samo ‘obavila postavljeni zadatak’?

TADIĆ: To ćete vi da raspravite s njim.

POLITIKA: S kim?

TADIĆ: S mojim savetnikom za medije.

POLITIKA: Vi nemate veze s njim?

(Krstić još jednom: "Pa, nije tačno to što ste rekli. Izvukli ste iz konteksta")

POLITIKA: Zar to nije zaključak Krstićevog teksta u ‘Danasu’? ‘Politika’ je odradila zadatak..."

Mini anketa: Profesija o profesiji

"Intervju s Tadićem liči mi na zapisnik sa saslušanja. Mislim da Tadić svojim pismom ‘Politici’ jeste vršio pritisak na medije, a ‘Politika’ sada želi da mu se na neki način osveti."

(Danica Vučenić, novinarka B92)

"Generalno ne volim ‘iznuđene’ intervjue, a ne mogu se oteti utisku da ovaj to jeste. Od samog početka, a posebno na kraju, vidi se da su i novinar i predsednik u ‘gardu’. Deo o ‘pismu’ pokazuje da su u ‘Politici’ pomalo nervozni, ali za čitaoce i ‘onog’ teksta i sadašnjih reagovanja, prava tema nije ‘pritisak’, već epilog priče o ‘Bogdanovićevim milionima’. Rečju, ili imaju priču ili je nemaju. Ako rade na tome da je imaju, kriti izvor ako treba – normalna je stvar. Ali ako priče ne bude, onda su ‘odjeci i reagovanja’ neminovni. Ne vidim kakve veze s tim ima sloboda štampe. Mada dozvoljavam da se i nategnute polemike koriste u pokušajima da neko sebe predstavi kao perjanicu slobodne štampe u Srbiji. Pogotovo ako je ‘na drugoj strani’ predsednik Srbije."

(Dušan Radulović, glavni i odgovorni urednik Prvog programa Radio Beograda)

"Ovaj intervju mi liči na nepristojnu tuču između jednih novina i jednog političara. Intervju zapravo ima dva dela – jedan čine legitimna novinarska pitanja, a drugi se svodi na priču ‘Što ste nas napadali?’. Oba dela predstavljena su u formi nečega što je od javnog interesa, ali se tu ipak izašlo iz tog okvira. Pritom, za to su odgovorne obe strane, ne vidim da je tu neko bolji. Ako je predsednik već reagovao na tekst o Nenadu Bogdanoviću, nije trebalo da ulazi u dalju raspravu. A novina nije trebalo sve to da širi. Ono prvo bilo je jedna neprijatna epizoda. Ovo je ‘dodatak na skupoću’ i dodatno će da pogorša situaciju, dodatno da utiče i na ugled ovog medija, i na pogled političara."

(Đorđe Vlajić, novinar BBC-ja)

"Intervju u drugoj, većoj polovini teksta, od pitanja o predsednikovom pismu tom listu, do kraja, ima sve odlike ostrašćenog, tabloidnog novinarstva. Na čitaoca intervju ostavlja mučan utisak. Novinar ne postavlja pitanja, on isleđuje predsednika. Raspravlja se na neprimeren, omalovažavajući način. Taj deo teksta liči na stenogram ispitivanja okrivljenog u policiji. U klasičnom intervjuu pitanje–odgovor, nijedan list, a najmanje onaj koji bi po svojoj tradiciji i reputaciji da se svrsta među ozbiljna, kvalitetna glasila, ne bi sebi dozvolio takav tretman predsednika države. Zbog sopstvenog kredibiliteta. Ne sećam se sličnog primera ni u tabloidnoj štampi.

U takvom intervjuu nema mesta ni svađalačkom tonu, niti skandaloznom ubacivanju intervencija predsednikovog savetnika za medije u zagrade ispod pitanja. To su metodi neprimereni ovoj formi novinarskog izražavanja, ovoj vrsti razgovora i odnosu ozbiljnog, kvalitetnog lista prema predsedniku. Ovakav ekscesni presedan svedoči o jasnom, stranačkom svrstavanju ‘Politike’, o njenoj spremnosti da u predizbornoj kampanji postane oružje obračuna. Takođe, među dužnosti predsednikovog savetnika za štampu spada i to da traži autorizaciju teksta i ne dozvoli objavljivanje spornog dela."

(Prof. dr Neda Todorović, profesorka novinarstva na FPN-u, uža specijalnost – novinarski žanrovi)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine