Nuklearna elektrana >

Sijalica iz černobiljskog pepela

Šta se sve može očekivati ako, zahvaljujući Đelićevoj inicijativi, Srbija jednog dana dobije svoj nuklearni reaktor

USKORO I U SRBIJI?: Nuklearna elektrana u SAD

Sve priče o nuklearnim elektranama počinju slično, ali se svaka završava na svoj način. Prvo neki visoki zvaničnik izvršne vlasti proučava brojke, akcije, troškove i raspoložive potencijale, i onda najednom lansira ideju o izgradnji nuklearnog reaktora koji će dugoročno rešiti sve probleme sa nedostajućim megavatima. Iz takve ideje se odmah rađaju prve debate, oglašavaju se razna ministarstva, ekološke organizacije i naučne ustanove, raspravljaju stručnjaci i građani po forumima, slavama i u živim televizijskim emisijama.

I sve to liči na lančanu reakciju koju je pre desetak dana u Srbiji izazvao potpredsednik Vlade Božidar Đelić svojom inicijativom da se preispita mogućnost izgradnje nuklearne elektrane umesto donedavno planirane gradnje dveju termoelektrana. Ako se ta Đelićeva ideja razvije, i ono što sledi biće slično putu kroz koji su prošle druge zemlje na početku svojih nuklearnih avantura.

Kako javna rasprava traje, nuklearni lobi postaje sve jači, zemlja sa ne-nuklearne liste Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) dospeva na spisak zemalja u kojima je reaktor predložen, zainteresovane strane kompanije sve češće posećuju zgrade nadležnih ministarstava, ambasadori imaju pune ruke posla, talože se novinski tekstovi, a ekolozi sve češće protestuju, dok se cela rasprava polako pretvara u otvorenu medijsku kampanju i – stvara se kritična masa.

Zatim građani direktno na referendumu ili preko svojih predstavnika u parlamentu odlučuju o izgradnji ovakvog hazardnog postrojenja. Ako je, kao što je očekivano, ishod povoljan, biraju se lokacija, tip reaktora i izvođači radova, iz raznih fondova i kredita prikuplja se potrebna suma, zaliva se prvi beton u temelje reaktora i posle osam godina, on se uključuje na mrežu kao najizdašniji i najpouzdaniji proizvođač električne energije koji će nekoliko sledećih decenija davati struju gotovo besplatno.

Zapravo, gradnja nuklearnog reaktora manje-više teče kao i svaki drugi vrlo skup, dugoročan i visokoprofitabilan projekat. Jedino što ovu priču razlikuje od ulaganja u trasu autoputa ili u novu termoelektranu jeste primetno više razgovora i razmišljanja o budućnosti. Da li sa nuklearnim reaktorom neka zemlja ulazi u tu budućnost ili sa njom zapravo, završava? Šest decenija istorije mirnodopske primene nuklearne energije pokazuje da ima više mogućih scenarija.

CEPANJE JEZGRA: Na umu sigurno imate najgori mogući. To je onaj kad rukovodstvo nuklearne elektrane pod pritiskom nadležnog ministarstva izvodi testove u nemogućim rokovima kako bi ispoštovalo olako data politička obećanja, kad uprkos nagoveštenoj nestabilnosti RBMK reaktora koji su se inače pokazali kao nedovoljno bezbedni, operateri isključuju sve alarme i zaobilaze čitav niz sigurnosnih procedura.

Tako je počelo ono što se na reaktoru broj 4 u Černobilju desilo u 1.23 sata posle ponoći, 26. aprila 1986. godine. U apokaliptičnom sledu događaja reaktor je postao nestabilan i mada su operateri u poslednjim trenucima ipak pokušali da u njegovo jezgro spuste sigurnosne olovne šipke, bilo je prekasno – lančana reakcija je izmakla kontroli. Betonski oklop reaktora se otvorio, izbio je omanji požar, a u atmosferu je iscurela radijacija koja je otrovala pola Evrope.

U samom incidentu je od trovanja radijacijom stradalo 56 osoba, od kojih su većina bili vatrogasci, ali je kao posledica havarije 360.000 ljudi raseljeno iz ugroženih zona u Ukrajini i Belorusiji, a mnogi preživeli i danas imaju ozbiljne zdravstene tegobe i neizlečive bolesti. To je nastrašnije što se može očekivati na završetku priče. I to je mesto iz kog izvire sav strah koji obavija nuklearnu energiju. Međutim, kad se pogledaju brojevi, ipak je mala verovatnoća da će se baš ta najcrnja varijanta desiti bilo gde, pa tako i u Srbiji.

Procenjuje se da su svi dosadašnji nuklearni reaktori od početka njihove primene za proizvodnju električne energije radili ukupno više od 12.000 godina. Do havarija je došlo samo nekoliko puta tokom tog izuzetno dugog rada – uz neke manje incidente, najpoznatije nuklearne havarije su dogodile se na ostrvu Tri milje u SAD i u Černobilju u Ukrajini.

ENERGETSKA TABLETA: U nuklearnim reaktorima se oslobađa energija iz atomskog jezgra koje je bombardovano neutronima u procesu lančane reakcije. To se naziva kontrolisanom fisijom i podrazumeva cepanje teških jezgara, kakvi su radioaktivni uranijum U235 ili plutonijum P239. Pri svakom raspadu jezgra oslobađaju se novi neutroni i fragmenti raspada, a reaktor je tako načinjen da se suvišni fragmenti odstranjuju. Zato ne dolazi do nekontrolisane lančane reakcije, kakva se događa pri eksploziji atomske bombe.

Dok nema incidenata, nuklearna energija omogućuje brojne blagodeti, pre svega zbog zapanjujuće količine energije koja se oslobađa u reakotru. Tako se, na primer, u PWR reaktoru sa vodom pod pritiskom, kakav je u NE Krško u Sloveniji, kao gorivo koristi uranijumov dioksid u prahu, sabijen u tablete od 8x9 milimetara. Samo jedna ovakva minijaturna tableta uranijumskog goriva oslobađa energije koliko i jedna tona uglja, 2,5 tone ogrevnog drveta, tri bureta od 200 litara nafte ili 500 kubnih metara zemnog gasa.

"Jasno je da nuklearke proizvode veliki strah kod ljudi", rekao je prošle nedelje sam Božidar Đelić objašnjavajući svoju inicijativu. On je istakao da se lično ne zalaže za nuklearke, ali da "dok razmišljamo o našoj energetskoj budućnosti, moramo da razmotrimo sva pitanja i ne treba da bude nikakvih tabua".

OPOMENA ZA SVA VREMENA: Černobilj posle tragedije

MORATORIJUM NA STRAH: "O ovom problemu morali bi da se izjasne građani na referendumu", izjavio je Đelić. I mada je tako nešto još mnogo daleko, već je puno nagađano o pozadini Đelićeve inicijative – od pretpostavki kako je kao "francuski đak" sklon francuskim nuklearkama i njihovoj tehnologiji do veze sa problemom oko privatizacije EPS-a.

U svakom slučaju, procenjuje se da Srbiji nedostaje oko 1000 MW instalisane snage i nekakve nove elektrane se moraju graditi. Trenutno je ukupna snaga kapaciteta Elektroprivrede Srbije 8355 MW, a najveći udeo u toj snazi čini osam termoelektrana na lignit u kojima je instalisano 5171 MW. Postojeći plan predviđa izgradnju dva nova proizvodna objekta od po 700 MW – jedan na lokaciji TENT B, a drugi na mestu nedovršene elektrane Kolubara B.

EPS je planirao da u ove poduhvate uđe sa strateškim partnerima i za to je imao podršku Ministarstva rudarstva i energetike, dok je potpredsednik Vlade nedavno bio izneo drugačije viđenje, po kome bi se sredstva obezbedila prodajom dela akcija EPS-a, što menja planirani način njene privatizacije, a izazvalo je i dosta rasprave. Sada se Đelić pojavio sa idejom da se gradi nuklearna centrala od 1000 MW. Druga strana tog predloga je da se u tom slučaju dve nove termoelektrane ne bi gradile, pa ne bi bilo ni strateških partnera onako kako ih vidi EPS.

"Strategija razvoja energetike do 2015. godine ne predviđa gradnju nuklearne elektrane u Srbiji", kaže za "Vreme" Aleksandar Popović, ministar rudarstva i energetike, podsećajući da je Strategija važeći dokument na kom Ministarstvo rudarstva i energetike zasniva svoj rad. "Što se tiče ideje gospodina Đelića, svakako mislim da o svakom pitanju u Srbiji i može i treba otvoreno razgovarati", smatra Popović.

Prva prepreka gradnji nuklearnih elektrana u Srbiji je takozvani "moratorijum" koji je donet posle tragedije u Černobilju, a o kome se mnogo pisalo poslednjih dana. Reč je o Zakonu o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana koji je u junu 1989. godine usvojila Skupština SFRJ, a koji je još uvek na snazi u Srbiji. Ovaj akt tada nije bio donet brzo i lako, mada je to učinjeno neposredno posle neseće u Černobilju, dok je zelena salata na pijacama bila gotovo besplatna i pride, radioaktivna. Moratorijum je izglasan na predlog Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, da bi kasnije obustavio izgradnju čitave serije nuklearnih kapaciteta ukupne snage od 6000 MW čija se izgradnja spremala (vidi okvir "Nuklearna prošlost").

Černobilj je zaustavio izgradnju nuklearnih kapaciteta u celom svetu i sve donedavno nije se otvaralo mnogo novih nuklearki. Prema podacima IAEA, u svetu je trenutno operativno 439 reaktora koji su raspoređeni u 31 zemlji. Oni troše više od 78.000 tona uranijumove rude. Ukupna snaga svetskog nuklearnog energetskog potencijala je 372.002 MW i oni svojom proizvodnjom pokrivaju 16 odsto potreba za strujom.

Ovaj potencijal nije ravnomerno raspoređen. Evropa oko 30 odsto potreba crpi iz nuklearnih izvora, a po samom broju, najviše reaktora imaju najveće zemlje, SAD (104), Francuska (59), Rusija (31), Japan (55), Velika Britanija (19), Nemačka (17) i Indija (17), ali se time kod većine pokriva samo deo njihove potrošnje.

ZLOĆUDNA IMENA: Zašto uopšte graditi nuklearni reaktor? Đelićevoj ideji ide u prilog činjenica da zbog energetskih problema i rasta cene nafte, nuklearne elektrane doživljavaju neku vrstu "renesanse" u celom svetu, uključujući naš region. One mnogo više sati provode na mreži, a cena kilovat-sata je oko četiri puta jeftinija. Iz tih razloga se trenutno u svetu grade 24 nove nuklearne elektrane.

Problem globalnog zagrevanja je dodatno podstakao razmišljanje u nuklearnom pravcu. Klasične termoelektrane, koje energiju dobijaju sagorevanjem uglja, najveći su zagađivači vazduha ugljen-dioksidom, gasom koji izazova globalno zagrevanje, dok su nukelarne elektrane u tom smilsu "čiste". Smatra se da na milion proizvedenih kWh termoelektrane emituju oko hiljadu tona ugljen-dioksida, a nuklearke samo oko deset.

Najvećim zagovornikom primene nuklearne energije tradicionalno se smatra Francuska. Ona ima 59 nuklearnih reaktora koji zadovoljavaju čak 78 odsto nacionalne potrošnje. Zahvaljujući tome, Francuska nema mnogo termoelektrana i zato nema problema sa klasičnim aerozagađenjem, što je uz nisku cenu struje, jedna od glavnih prednosti koju ističu zagovornici nuklearne energije. Ova vrsta problema je za ozbiljno razmišljanje. U pre nekoliko dana objavljenom izveštaju organizacije Karma, naša termolektrana "Nikola Tesla" zauzela je peto mesto na listi najvećih zagađivača među elektranama u Evropi.

Uz sve ovo, zagovornici nuklearki govore da je strah od nuklearnih incidenata u Srbiji neopravdan iz pomalo malicioznog razloga, budući da je zemlja ionako okružena sa više od deset aktivnih reaktora u elektranama koje sve nekako nose zloćudna imena – Krško, Černa voda, Kozloduj, Belene (vidi okvir "Nuklearno okruženje") itd. Kad se ide u tom smeru, dolazi se i do jednog sumnjivog argumenta o tome da posedovanje nuklearne elektrane predstavlja zaštitu od ratova. Često se u Srbiju čuje teza da rata u bivšoj SFRJ ne bi bilo da je bila premrežena nuklearkama.

EKONOMSKA NUŽDA: Struja iz nuklearnih elektrana

OTPAD: Kad se to sve pogleda, postavlja se pitanje kako to da dosad nismo napravili deset reaktora. Međutim, i argumenti protivnika nuklearne energije su vrlo ozbiljni. Oni možda nemaju najjasnije ekonomsko opravdanje, ali klasičnim nuklearakama uvek pretpostavljaju obnovljive izvore, štednju energije, razvoj čistih termoelektrana i razvoj novih fuzionih reaktora.

Ekološki aktivisti smatraju da nisu nebezbedni samo prokaženi RBMK reaktori hlađeni vodom i moderirani grafitom, koji se manje više gase svuda u svetu i kakav je bio u Černobilju. U nizu samo teoretskih mogućih opasnosti, posebno se ističe problem koji ima svaka, pa i najbezbednija nuklearna elektrana – radioaktivni otpad. On se ne može ničim uništiti i izaziva bar izvestan stupanj radijacionog zagađenja, ma kako da se bezbedno skladišti.

"Mi se zalažemo za čiste i obnovljive izvore energije", kaže za "Vreme" dr Saša Dragin, ministar za zaštitu životne sredine, koji je apsolutno protiv ove inicijative, smatrajući da se ni potpredsednik Đelić ne zalaže za nuklearke. U Ministarstvu za zaštitu životne sredine se takođe pozivaju na Strategiju razvoja energetike do 2015. godine, kao i u Ministarstvu energetike.

"Mislim da naša zemlja ima velike neiskorišćene potencijale u proizvodnji energije vetra, hidroenergije i energije iz biogoriva", smatra Dragin i dodaje da postoji mnogo alternativa i kod sagorevanja fosilnih goriva – "savremene termoelektrane opremljene su najmodernijim sistemima za prečišćavnje vazduha", a po Draginovom mišljenju, treba razmotriri i takozvane elektrane sa nultom emisijom koje koriste plazma tehnologije.

Komentarišući činjenicu da se svuda u okruženju podižu nuklearke, Dragin kaže da "prema međunarodnoj konvenciji o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu (ESPOO), zemlja koja planira da izgradi bilo kakvo postrojenje koje utiče na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu za izgradnju tog postrojenja mora da dobije saglasnost svih potencijalno ugroženih država".

TRI PROBLEMA: Kad je reč o srpskoj nukelarnoj elektrani, tu se javljaju tri ključna problema – pitanje izbora vrste reaktora, stručnjaka i pitanje lokacije. Mada Srbija, zahvaljujući Institutu za nuklearne nauke "Vinča" ima dugu tradiciju nuklearnih istraživanja i mada su neki naši naučnici u samom vrhu svetske fizike, teško je zamisliti da će se lako doći do dogovora kakav bi reaktor bio najpogodniji za Srbiju i kako proizvesti inženjere osposobljene da rade u nuklearnoj elektrani, kao i da, što je važnije, budu s druge strane i kontrolišu njen rad kao državni inspektori.

No, problem lokacije za nuklearnu elektranu deluje kao jedini koji je sasvim nerešiv. S obzirom na veliki broj plovnih reka, što je od značaja zbog hlađenja reaktora, neće biti problem da se u Srbiji pronađe lokalitet koji tehnički zadovoljava ove uslove. Nulearne elektrane se po krajnje zlobnoj tradiciji grade na mestima blizu državnih granica, tako da voda iz reaktora brzo otiče u drugu zemlju. Takvih gradova ima puno u Srbiji. Međutim, pravo je pitanje koja bi lokalna samouprava pristala da prihvati u svom gradu nuklearnu elektranu? Posle svih nevolja sa klasičnim zagađenjem, nezamisliv je srpski grad koji bi pristao na to.

Na kraju, kakav god da bude ishod Đelićeve nuklearne inicijative, sigurno je da bi sa nuklearnom elektranom Srbija rešila energetske probleme za mnogo decenija, formirale bi se nove generacije atomskih inženjera, pokrenule bi se nove industrijske grane, emitovalo bi se manje ugljen-dioksida, manje bi se pepela prosipalo po selima oko termoelektrana, ali bi zato Srbija imala problema sa radioaktivnim otpadom i bez sumnje, čitav front ekoloških aktivista protiv sebe. I strah koji nikakva niska cena struje ne bi mogla da istera iz najširih slojeva stanovništva.

Da li u svemu tome zaista postoje neki izgledi za sumorni černobiljski scenario? Jezgro tog problema se neće ponoviti, gotovo da je sigurno. Kao ni bilo koja nova nuklearna zemlja, ni Srbija nikad neće imati neki od nepouzdanih sovjetskih RBMK reaktora koji su stvorili mnogo nevolja i odneli velike žrtve u zdravlju i ljudskim životima.

Međutim, zasad još nema dovoljno garancija da se neće ponoviti ono što jezgro okružuje – političke, ekonomske i društvene okolnosti iz 1986. godine koje su presudno uticale na to da dođe do havarije u Černobilju neodoljivo podsećaju na mrežu prebacivanja odgovornosti, poltronstva, prećutkivanja, sumnjičenja i otvorenog laganja građana kakvi su viđeni tokom ekoloških incidenata u Pančevu, Boru i drugim gradovima. I drugim neekološkim oblastima. Ulazak neke zemlje na IAEA spisak podrazumeva mnogo više od posedovanja aktivnog reaktora. To je neki od oblika sazrevanja kroz koje jedno društvo mora da prođe, jer Černobilj se događa samo – jednom.


 

Nuklearna okolina

Nuklearna okolina

(Uvećana)

U neposrednoj okolini Srbije postoji čitav arsenal nuklearnih elektrana. Prema podacima IAEA, nenuklearnim zemljama se smatraju Grčka, Makedonija, BIH, Crna Gora i uslovno Hrvatska, dok je Albanija zemlja koja planira izgradnju nuklearne elektrane. Trenutno je na Balkanu i u njegovom susedstvu aktivno 11 reaktora koji se nalaze na pet lokacija u četiri države:

Slovenija ima jednu nuklearnu elektranu, Krško. Ona poseduje jedan Westinghouse PWR reaktor sa vodom pod pritiskom, čija je snaga na pragu 696 MW. On godišnje proizvodi 5,3 milijarde kilovat-sati, što je oko 40 odsto ukupne potrošnje struje u Sloveniji.

Bugarska je lokalna nuklearna sila sa dugom tradicijom, velikom proizvodnjom struje koja je snabdevala ceo region, ali i sa nuklearnim problemima. U Bugarskoj postoje dve nuklearne elektrane, Kozloduj i Belene. U Kozloduju, na obali Dunava, izgrađeno je čak šest reaktora od 1974. godine. Prva četiri su bili nepouzdani VVER reaktori sovjetske tehnologije koji su dugo bili predviđeni za gašenje. Jedinice 1 i 2 su ugašene u decembru 2002. godine, a jedinice 3 i 4 u decembru 2006, neposredno pred ulazak Bugarske u Evropsku uniju. U Kolzoduju su nastavila da rade dva ruska, ali znatno sigurnija V-320 PWR reaktora sa vodom pod pritiskom, snage po 953 MW koja su izgrađena 1988. i 1992. godine. Ova dva reaktora proizvode godišnje 18,1 milijardu kWh, što je 44 odsto bugarske potrošnje. U međuvrmenu, Bugarska dovršava i dva reaktora od po 1000 MW u elektrani Belene, čija je izgradnja zaustavljena početkom devedesetih.

Rumunija ima jednu nuklearnu elektranu, Černa voda. Ona je pre nekoliko meseci dobila novi CANDU 6 reaktor kanadske proizvodnje, snage 655 MW, pošto je prethodnih deset godina u njoj radio samo jedan CANDU 6 iste snage i proizvodio 5,2 milijardi kWh, što je oko devet odsto potrošnje.

Mađarska u elektrani Paks poseduje četiri VVER440/V-213 reaktora ukupne snage 1826 MW. Oni proizvode 12,6 milijardi kWh, što pokriva 38 odsto nacionalne potrošnje. Najavljena je izgradnja još dva reaktora od po 1000 MW.

Nuklearna prošlost

Na kraju, Josip Broz Tito nije dočekao prve jugoslovenske nuklearne kilovat-sate. Mada je tokom svoje vladavine bio vrlo zainteresovan za atomska pitanja, prva nuklearna elektrana u SFRJ u Krškom u Sloveniji ostvarila je samoodražavajuću lančanu reakciju tek 15 meseci posle njegove smrti, u septembru 1981. godine, a prve kilovat-sate je dala na mrežu mesec dana kasnije. Ova elektrana, kao zajednički projekat Hrvatske i Slovenije, opremljena Westinghouse reaktorom sa vodom pod pritiskom, čija je snaga na pragu 696 MW, građena je na Krškom polju od 1974. godine kao prva u nizu nuklearki u SFRJ, ali je potom ostala i jedina. Malo je poznato da su postojali planovi koji su bili dovedeni pred samu realizaciju za izgradnju čitave serije nuklearnih elektrana u SFRJ. Prema tom planu, polovinom osamdesetih se planirala izgradnja kapaciteta od 2000 MW, a zatim još četiri elektrane sa 4000 MW. Da je taj plan realizovan, i Srbija bi imala svoje nuklearne kapacitete. Bio je raspisan međunarodni konkurs, ali se upravo tada, u aprilu 1986. godine, dogodio – Černobilj. "Konačna ocena ponuda i predlog za izbor ponuđača trebalo je da budu okončani polovinom 1987. godine. Međutim, posao oko međunarodnog konkursa nikada nije prieden kraju", pišu Raišić, Mataušek i Stefanović u tekstu "Nuklearni i energetski programi Instituta ‘Vinča’". U to doba, antinuklearni lobi je obustavio sve dalje aktivnosti, a u junu 1989. godine Skupština SFRJ je usvojila Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine