Portet savremenika – Miodrag Savićević, menadžer >

Kraj jednog mita

Kako to da se ugled jednog toliko čuvenog i iskusnog menadžera, kakav je bio Miodrag Savićević, potapa u pepeo jedne oronule državne kompanije, kakva je danas Geneksova kuća, baš na blatu jednog građevinskog placa

Malo je reći da je prošlonedeljno hapšenje doskorašnjeg rukovodećeg tima najčuvenije srpske spoljnotrgovinske i turističke kompanije, beogradskog Geneksa, na čelu sa njenim nekadašnjim, u dva navrata, dugogodišnjim glavnim menadžerom Miodragom Savićevićem, zbog sumnje na krupne zloupotrebe položaja, izazvalo pravi šok u ovdašnjoj javnosti (obično slabo upućenoj u finansijske operacije srpske privredne i političke elite). Tim pre što je ta vest zapravo istovremeno i objava konačne sahrane i privatizacije sada oronule državne firme, a nekada najčuvenije srpske kompanije u vreme socijalističke Jugoslavije, koja je bila ponos i dika srpskog preduzetništva, jer je sama imala godišnji promet od oko šest milijardi dolara (što je oko nivoa današnjeg celog srpskog izvoza).

Legendarni Miki Savićević i njegovi saradnici, kao što je već poznato, privedeni su 3. oktobra na policijsku istragu pod sumnjom da su tokom 2004. godine protivzakonito i navodno budzašto, bez tendera prodali (odnosno iznajmili na 99 godina) najatraktivniji plac u imovini Geneksa na Novom Beogradu od 1,2 hektara (onom između Hajata, Delte i Kontinentala) i tako oštetili državni budžet, to jest društvenu imovinu firme za 20 miliona evra (tome je pridodato još nekoliko drugih sumnji). Naime, kako stoji u policijskoj prijavi, oni su taj plac tokom 2004. godine, slobodnom pogodbom ustupili konzorcijumu Neimar-V, Kemoimpeks i Irva investicije (koje po nekim papirima personalizuju Boro Vuković, Đorđe Nicović i Siniša Nikolić, nekadašnji šef beogradske Direkcije za građevinsko zemljište) u zamenu za samo 1000 kvadratnih metara poslovnog prostora, a taj konzoricijum sada na njemu gradi 25.000 kvadrata (što znači da su za svoj plac dobili manje od četiri odsto vrednosti buduće građevine – dok se na tržištu uobičajeno dobija i mnogo više od 20 odsto). Kasnije su, posle smene Savićevića krajem 2005. godine, čak i tih 1000 kvadrata prodati istom konzorcijumu za 1,7 miliona evra, a smatra se da oni već vrede 2,5 miliona evra (za ovu transakciju se posebno tereti Vladimir Gajić, Savićevićev naslednik na mestu generalnog direktora Geneksa). Ovom kratkom podsećanju na poslednje senzacionalno hapšenje u Beogradu dodajmo ovde da je Miodrag Savićević sutradan (4. oktobra) prebačen u Vojnomedicinsku akademiju zbog srčanih tegoba, a lekari kažu da je njegovo stanje stabilno.

PROST POSAO: Ne ulazeći zasad dublje u okolnosti ovog slučaju, valja odmah primetiti nekoliko upadljivih pitanja koja se odmah postavljaju. Pre svega se nameće utisak da se sa odlukom o hapšenju rukovodećeg tima Geneksa otezalo gotovo tri godine, jer je nemoguće pretpostaviti da o gore spomenutoj krupnoj poslovnoj operaciji nije pravovremeno bila obaveštena gotovo cela Vlada Srbije, a i vođstva glavnih političkih stranaka. Ova okolnost otvorila je niz spekulacija na temu: "zašto baš sada" i "u čijem interesu"? To jest, hapšenje je odmah smešteno u kontekst procesa uspostavljanja novog odnosa snaga u političkoj eliti Srbije, posle januarskih izbora, a uoči pismenog sporazuma (od 6. oktobra) o raspodeli funkcija u javnim i državnim preduzećima, pošto su Savićević i njegovi osumnjičeni saradnici vodili Geneks pod patronatom oslabelog Draškovićevog SPO-a. Tome se dodaju priče da novi ministar za privredu Mlađan Dinkić sada čisti prostor za ubrzanu rasprodaju ogromne Geneksove imovine (koja se trenutno ceni na samo 200 miliona evra), a tome se priključuju i interesi, sada već "dežurnog krivca" za sve velike finansijske transakcije u Srbiji, Milorada Miškovića (koji je ranije već jeftino pazario plac za Deltu na istoj lokaciji).

Aktuelnim "političkim analizama" procesuiranja ovog finansijskog slučaja treba dodati i sumorno pitanje kako to da se ugled jednog toliko čuvenog i iskusnog menadžera, kakav je bio je Miodrag Savićević, potapa u pepeo jedne oronule državne kompanije, kakva je danas Geneksova kuća, baš na blatu jednog građevinskog placa? Savićević je bar video sveta i bio u poziciji (on je još formalno i predsednik Upravnog odbora kragujevačke Zastave) da vidi da u modernoj ekonomiji postoje mnogobrojni sofisticirani, gotovo neuhvatljivi, metodi za obavljanje svrsishodnih finansijskih poduhvata za koje se proceni da nije zgodno da se izvode pred licem naroda – pa deluje čudno da mu je greh pronađen baš na jednom prostom poslu sa nekretninama usred Beograda (iza koga uvek ostaje mnogo katastarskih papira).

U stvari, ovaj slučaj nam daje povod da se vratimo na tipičnu storiju o "usponu i padu" jednog velikog preduzetnika i jedne velike kompanije, kako bi možda došli do nekih zaključaka o uzrocima Savićevićevih neuspeha poslednjih godina i konačnom krahu mita o Geneksu, kao nekadašnjoj "udarnoj pesnici" srpske ekonomije – kompaniji koja je, sasvim u duhu ovde popularnog organicističkog shvatanja nacije i države, toliko dobro harmonizovala moć i novac (kao "udbaško" preduzeće i najveći "zelenaš" SFRJ) – da se probila u svetinje srpskog nacionalnog marketinga, to jest stala u red Crkve i Akademije, Zvezde i Politike.

Dakle, hajde ukratko da pokušamo da ispitamo kako se nekada proslavio Miodrag Savićević (rođeni Beograđanin) i kako je danas, sa 72 godine života, dopao zatvora, mada je zajedno sa uhapšenim Gajićem, i član Krunskog saveta, i član kluba Privrednik iz famozne Šekspirove ulice (ima li jačih leđa)?

UDBA I OTUĐENI CENTRI MOĆI: Prvo treba reći da je današnji Geneks osnovan kao Generalexport daleke 1952. godine, kada je 19 radnika malog uvozno-izvoznog preduzeća (prozaičnijeg naslova) "Morava" prekomandovano u firmu za kojom se potreba otvorila kada je Titova Jugoslavija, plašeći se Staljinovog pritiska, počela da razvija odnose sa Zapadom. Pošto su poslovi ove firme pretpostavljali odlazak na rad na svetliju stranu "gvozdene zavese" i prihode od kojih se može živeti u bogatim gradovima, kadrovsku politiku u ovoj firmi monopolizovali su poverljivi pripadanici Uprave za državnu bezbednost, a oni građanski trgovci koji su znali posao i strane jezike, pa su bili neophodni, slati su u inistranstvo bez porodica, kako se ne bi odmetnuli (pošto neki nisu odoleli, razbijene su neke porodice). Prvi veliki direktor Geneksa brzo je postao Vlada Višnjić, čovek sa partizanskom biografijom i samopouzdanjem (drugar čuvenog Slobodana Penezića Krcuna), a i sa čvrstom rukom i dobrim njuhom za poslove.

Višnjić je prilično brzo raširio spoljnotrgovinsku (a delom i obaveštajnu) mrežu na 60 punktova u svetu i otkrio da se i u trgovini sa Sovjetskim savezom mogu postići veliki profiti putem trampe i reeksporta robe zapadnih kompanija, koje za takve poslove sa Moskvom nisu imale javnu podršku u domicilnim državama, a imale su je u poslovanju sa Beogradom. Imajući jaku političku podršku u srcu centralizovane komunističke države, Višnjić je prvih godina gotovo monopolizovao uvoz nafte i sirovina iz SSSR i izvoz naše lake industrije i poljoprivrede (koji je obilato finansirala Narodna banka SFRJ). Pri tome je Geneks dobro iskoristio tadašnje mogućnosti delimične prodaje deviza i za svoj račun, pa je preko "šticovanja" deviza, a i putem kreditiranja industrije, multiplikovao svoje spoljne prilive na domaćem jugoslovenskom tržištu. Uočivši da se naše cipele i tekstil u Moskvi mogu povoljno menjati i za putničke avione, on je uskoro oformio i flotu Aviogeneksa, pa je nastavljajući tim kursom ova firma postala i velika turistička kuća koja je izgradila i značajne hotelske kapacitete u Beogradu (Interkontinental) i na Kopaoniku (Sunčani vrhovi).

Zanimljivo je pri tome primetiti da se sam Višnjić plašio leta avionom, pa nikako nije koristio privilegiju da, obilazeći Geneksove punktove u svetu, živi na visokoj nozi i vidi ceo svet. Ovde je najviše vremena provodio u lovu, brinući kako da izgradi fudbalski stadion omiljenoj Zvezdi. I izgradio ga je Geneksovim novcem, mada je sam Tito gunđao zbog podizanja novog igrališta na nekoliko koraka od već postojećeg stadiona JNA. Višnjić, međutim, kao stari "udbaš" nije dugo mogao ostati na čelu Geneksa posle famoznog Brionskog plenuma i političke kampanje za decentralizaciju koja je početkom sedamdesetih godina prošloga veka krenula iz drugih jugoslovenskih centara. Geneksov uspeh je, naime, iskorišćen za borbu protiv "otuđenih centara finansijske moći – beogradskih banaka i reeksportera" (Geneksa i Ineksa), koja se kasnije, širom SFRJ, produbila u borbu protiv "tehnomenadžerske birokratizacije i liberalizma" širom zemlje. Višnjić je 1973. godine prinuđen na ostavku, pa se otvorio prostor za Miodraga Savićevića, koji je prethodno osam godina radio u državnom aparatu, a u Geneks se vratio 1970. godine.

DRŽAVA U DRŽAVI: Dakle, istine radi, treba primetiti da je Savićević na čelo Geneksa došao kada je on već bio privredni gigant, a na vodeće mesto je, naravno, postavljen uz podršku politike (a sigurno i uz saglasnost Službi, tako je uvek bilo u profitabilnim spoljnim poslovima). Neki kažu da je tu presudno bilo to što je prethodno bio šef kabineta Miloša Minića, koji je bio na pobedničkoj strani u Titovom obračunu sa srpskim liberalima, dok drugi tvrde da je zapao za oko Kiri Gligorovu, tada jakom zagovorniku privrednih reformi. Za našu priču je važnije od tih spekulacija – da je uspeo da nastavi put uspeha Geneksa i posle slanja Višnjića u penziju.

Miki Savićević je, a to je njegova najveća zasluga, vodeću poziciju Geneksa u jugoslovenskoj spoljnoj trgovini uspeo da zadrži uprokos "decentralizaciji" spoljne trgovine krajem sedamdesetih godina, kada su u Hrvatskoj deo njegovih poslova preuzele Astra i Brodokomerc, u Sloveniji Emona, u Vojvodini Agrovojvodina, a i u Beogradu je dobio druge jake konkurente (Ineks, kasnije Progres itd.). Savićević je u svoj tim tada okupio niz sposobnih ljudi, od kojih će neki postati vodeći srpski biznismeni poznati i dan-danas (Pavke Pavlović, Zoran Drakulić i drugi). On je izgradio neboder koji se sada zove "Zapadna kapija Beograda" i sa čijeg se krova, za starih vedrih dana videlo dole, ne samo do Zagreba i Ljubljane nego i mnogo dalje i visočije. Njegovi ambiciozni poduhvati kulminirali su projektom "Jugo Amerika", kada je u nekoliko godina u SAD prodato oko 150.000 šumadijskih automobila (ali se mora primetiti da je ova operacija brzo postala preskupa, a ostavila je i ogromne dugove koji su dobrim poznavaocima mogli ukazati na signale buduće stagnacije i prezaduženosti Geneksa).

Savićević je, dakle, 1989. godine dogurao Geneks do toga da je držao preko deset odsto cele jugoslovenske spoljne trgovine i blizu 30 odsto srpskog izvoza i uvoza. U firmi je oko 6000 zaposlenih dobijalo za tadašnje prilike basnoslovne plate, komfor poslovanja bio je svetski – rečju, Geneks je bio "država u državi", kako su ga opisivali novinari. Međutim, gotovo istovremeno, a možda i međuslovljeno, krajem osamdesetih XX veka u Srbiji je na vlast došao Slobodan Milošević sa svojom politikom "nacionalnog dostojanstva i švedskog standarda za sve". Počeo je raspad SSSR i SFRJ, pa su već 1989. godine uvedene evropske sankcije prema Srbiji (svetske će doći kroz dve godine). To su osnovna četiri apokaliptička razloga za dolazeću propast Geneksa (najverovatnije i povezana). Jednostavno, u tren oka su izgubljeni ruski poslovi i turistički promet, a unutrašnje tržište se drastično suzilo. Otkazano je stotinak unosnih ugovora o zastupanju stranih firmi na domaćem tržištu, pogotovu kada je Miloševićev prijatelj Zečević nametnuo srpskoj pošti francuski Alkatel za dugoročnog partnera, dok je Savićevićeva firma zastupala nemački Simens. Uz to, Milošević je počeo da sakuplja sav živi srpski kapital pod svoju ruku "narodnim zajmom za preporod". I tu je Geneks izazvao sumnju, jer, mada je okupljao bogate zaposlene, a i kao preduzeće bio s mnogo novca, Savićević u njemu nije uspeo (i nije hteo?) da obezbedi "upis" više od polovine "dobrovoljnog" zajma koji je bio razrezan ovoj firmi.

TVRDO TRŽIŠTE: Zanimljivo je primetiti da posle Osme sednice (1987. godine) Milošević nije žurio da skloni Savićevića sa najvažnijeg mesta srpske privrede (onoliko koliko je žurio da se dočepa medija, na primer), mada je prirodno pretpostaviti da ga je morao smatrati čovekom iz Stambolićevog kruga. To oklevanje možda je navelo Savićevića da pomisli da bi mogao da opstane na položaju. U tom pravcu je preko dugog intervjua beogradskom NIN-u podržao bojkot slovenačke robe u Srbiji i poslao nekoliko poruka lojalnosti novom srpskom vođi. No, onda mu je Radoš Smiljković, tadašnji šef gradskog komiteta u Beogradu doneo "svilen gajtan", pa je posle tog razgovora, navodno zbog šoka i srčanih smetnji odmah prebačen u bolnicu – odakle je 1990. godine i poslao svoju ostavku.

Na njegovo mesto bio je postavljen Andrija Dozet koji će uskoro, na sastanku sa Geneksovim predstavnicima u inostranstvu, koji je održan na brodu za razgledanje Lenjingrada (!?), praktično "raspustiti" Geneks. Pošto tim ljudima ništa nije mogao da garantuje i obezbedi, praktično ih je uputio da dotadašnje poslove, u ime Geneksa, počnu da rade u svoje lično ime. Oni su razumeli i listom su promenili table na svojim kancelarijama, pa je rođena velika grupa naših privatnih spoljnotrgovinskih firmi u inostranstvu. Neki od tih ljudi su kasnije uspeli u poslu. Sam Geneks počeo je nezadrživo da propada. Posle Dozeta koji nije radio na njegovom spasavanju gotovo ništa, jedino je nešto pokušao dr Radoman Božović, koji je za direktora posrnule firme došao deset dana nakon početka bombardovanja. Božovićeva ideja je bila jednostavna: ogromne dugove Geneksa skoncentrisati u ljušturu starog preduzeća sa desetak zaposlenih, a ostalih 1600 radnika i nešto zdraviji hotelski deo firme i svu imovinu firme odvojiti u novo preduzeće Internešenel GC (tu ideju će kasnije braniti i institucionalno dovršiti sam Savićević). Zamrzavanje dugova i odmrzavanje poslova doneli su, navodno, priliv od 50 miliona nemačkih maraka.

Ako se vratimo Savićeviću, videćemo da je, kada se zalečio, osnovao privatne firme u Švajcarskoj i Rusiji, ali o poslovanju tih preduzeća ne znamo gotovo ništa. Neki poznavaoci evropskih trgovačkih prilika čak tvrde da se Miki Savićević u Švajcarskoj morao brzo uveriti kakva je razlika između trgovanja po svetu sa podrškom države i politike iza sebe, u jednoj gigantskoj kompaniji koja je dobro uhodana, i poslovanja na "tvrdom tržištu", sa ograničenim resursima i malobrojnom kadrovskom ekipom, a bez unosnih "državnih poslova".

Možda je i to jedan od razloga što nije napustio srpsku političku scenu. Prvo se pridružio reformskim snagama Ante Markovića, zatim DEPOS-u, a kasnije je bio ključni finansijer Batićevog DHSS-a, sa čije liste je i postao savezni poslanik nakon izbora 2000. godine.

Veliki povratak na čelo Geneksa, koji je Savićeviću obezbedilo prethodno opoziciono angažovanje, može se analizirati na razne načine, ali se može pretpostaviti da je stari menadžer shvatio da se stara slava i veličina u veletrgovini ne može povratiti, ali je, možda, računao da će obnoviti bar turističku liniju i vratiti sjaj hotelima. (Nije uspelo, jer Geneks ipak nije feniks, mada je iz njegovog pepela uzletelo mnogo visokoletačica). Neki opet smatraju da je bio dobro upućen da se od imovine (nekretnina) Geneksa može još dugo dobro živeti, ako se ne žuri sa "konačnim rešenjem". Ta hipoteza oslanja se na Savićevićevo nervozno suzbijanje svih dosadašnjih projekata privatizacije Geneksa.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine