Portret savremenika – Vlade Divac >

Srbin broj jedan van Srbije

Od betonskog terena za basket u Prijepolju, preko Hale sportova na Novom Beogradu do najvećih i najsjajnijih dvorana sveta, Vlade Divac je proživeo i dosegao pravi "američki san". Povratak u otadžbinu bio je mnogo teži

Kao košarkaš, Vlade Divac je imao više teških situacija na terenu. Daleke 1986. godine, kao klinac od 18 godina izgubio je loptu u završnici polufinalne utakmice sa ondašnjim SSSR noseći plavi dres pokojne SFRJ i bio obeležen kao jedan od glavnih krivaca što ta ekipa nije igrala finale svetskog prvenstva u Španiji. Njega je selektor Krešimir Ćosić samouvereno uveo u najbolju petorku jer mu je očajnički nedostajao centar, a Divac je za samo dve sezone u kraljevačkoj Slogi (i igrajući za reprezentaciju u kvalifikacijama za SP u Španiji 1986. godine) pokazao da je možda najveći talenat koji se pojavio ikada na toj poziciji. Divac je ispustio loptu na manje od minute do kraja, i Rusi su do kraja dali tri trojke i otišli u finale (Valters, Kurtinaitis i Sabonis su predvodili taj tim). Kasnije, tokom karijere, Divac je dva puta osvojio SP (1990. i 2002) a Rusi su do ove jeseni bili nevidljivi na košarkaškoj sceni.

Ove jeseni, dvadeset i jednu godinu pošto je stigao u Beograd kao najveća zvezda prelaznog roka 1986. godine (prešao u Partizan za 14.000 maraka), Divac će se oprostiti od košarke serijom događaja i uz prisustvo najvećih košarkaša svoga vremena. Kada se bude probudio u ponedeljak 24. septembra ove godine, biće u situaciji sličnoj onoj koja je gore opisana: i ovoga puta ako ispusti prvu loptu mnogi će ga napadati, ali je pred njim dug "civilni put" čije je pojedine pravce već definisao i delimično pokazao tokom prethodnih nekoliko godina.

LUDE OSAMDESETE: Divac se kao igrač pojavio u pravo vreme. Sredinom osamdesetih, posle povlačenja generacije koja je osvojila sva moguća takmičenja i koju su predvodili Kićanović i Ćosić, nastalo je "zatišje" i nije bilo najvišeg plasmana sve do evropskog prvenstva u Zagrebu 1989. godine. Zbog nedostatka dobrog centra, procenjivao je tadašnji selektor Ćosić, zabeležen je neuspeh na prvenstvu Evrope koje je organizovala SR Nemačka 1985. Jugoslaviju je predvodio sjajni Dražen Petrović, ali nije mogao sam da donese medalju. U jesen te godine u prvom kolu za Slogu iz Kraljeva je nastupao Vlade Divac, 212 cm visoki učenik mašinske škole, koji je tada moćnoj Crvenoj zvezdi ubacio 27 poena. Dobro odigran jesenji deo prvenstva doveo je do toga da ga je Ćosić uvrstio u tim koji je igrao kvalifikacije za SP u Španiji 1986. Kako kaže legenda, vodeći klubovi one Jugoslavije otimali su se o Vlada: otac mu je navodno savetovao da ide u sarajevsku Bosnu, mediji su ga selili u Zvezdu a on je završio u Partizanu. Njegov dolazak u crno–belu ekipu poklopio se sa ambicijama kluba: u naredne tri sezone poljuljani su autoritet i moć Cibone, Jugoplastike i Zvezde i Partizan je postao veliki košarkaški tim. Divac je ostao tri sezone svega (mada u proleće 1989. kaže na jednom mestu da će biti u klubu do 1991) i osvojio prvenstvo, kup i Kup Radivoja Koraća. Evropska titula im je izmakla na "final–fouru" 1988. i to je bilo opšte iznenađenje. Svi su očekivali da tim koji su predvodili mladi Divac, Paspalj i Đorđević bude najbolji u Evropi, ali to se nije dogodilo. Iz tog perioda su Divčeva saradnja i prijateljstvo sa mlađanim trenerom Duletom Vujoševićem koji će u godinama koje slede postati institucija Partizana.

Od trenutka kada se pojavio na sceni Divac je pokazao da je drugačiji. Bio je fantastično zreo za svoje godine, lako se kretao na terenu, dobro je "vodio loptu", pogađao je iz velikih daljina što je za to vreme bilo neobično za nekog ko je centar tima. Odmah su ga poredili sa Ćosićem, jer je bio pravo osveženje posle serije "teških centara" tipa Raša Radovanović i Rajko Žižić. U igri je pokazivao duhovitost i šarm koji će dovesti do toga da na EP-u u Zagrebu 1989. godine na jednoj utakmici podigne saigrača Zorana Radovića da bi i on zakucao loptu u koš. Njegovi saigrači iz reprezentacije koja je 1987. godine u Bormiju postala juniorski prvak sveta, Kukoč i Rađa iz Splita bili su uz njega i Dražena nosioci ekipe koja je dominantno osvojila prvenstvo u Zagrebu a potom potvrdila dominaciju na SP-u u Argentini 1990. Priliku da ponovi takav rezultat imao je krajem devedesetih, ali je izostao sa prvenstava Evrope 1997. i sa SP-a naredne godine u Atini koje je nekadašnja SRJ osvojila.

U samo četiri sezone odigrane u Evropi, Divac je s kraja osamdesetih stigao do statusa jednog od najvećih talenata na kontinentu i klinca za koga je počelo da se priča da ide u američku profesionalnu ligu. On je munjevito postao natraženiji visoki igrač u Evropi i u to vreme se pričalo da je njegova cena četiri milona maraka (koliko je navodno nudila Barselona). Jedini koji je mogao da mu se u to doba suprotstavi na terenu bio je Arvidas Sabonis, košarkaško čudo od igrača iz SSSR (Litvanija), koji je vremenom postao najbolji "beli centar" svih vremena. Obojicu ih povezuje činjenica da su dolazili iz država koje se raspadaju i to je na više načina uticalo na njihovu karijeru. Divac je nekako osećao da stvari idu jako loše, pa u jednom intevjuu 1989. kaže da ga najviše brine inflacija u zemlji i bujanje nacionalizma. Svoj prvi "politički akt" imaće na prvenstvu u Argentini kada je posle finala protiv SAD istrgao iz ruku jednog od navijača hrvatsku zastavu sa šahovnicom, pa je bio u hrvatskim medijima optužen za nacionalizam. On je objašnjavao da je to učinio zbog toga što je ekipa igrala pod drugom zastavom i da to nema veze sa nacionalizmom.

Pre toga mu se dogodilo ono o čemu mnogi sanjaju: jedan od najčuvenijih timova sveta, Lejkersi iz Los Anđelesa, izabrali su ga kao 26. opciju sa "drafta" u junu 1989. godine i mladi Vlade (posle će beogradska rok grupa Deca loših muzičara opevati ovaj događaj u pesmi Vlade Divac: "mister, mister zovite Vladu / rado bi ga videli u Los Anđeles gradu") našao se u šampionskom timu za koji su nastupali Irvin Džonson, Vorti, Grin i najdugovečniji i najčuveniji centar sveta, Džabar. Divac je ponovo bio prvi i neko ko "probija led": za mnogo se igrača iz Evrope govorilo da su za najkvalitetniju ligu i takmičenje na svetu, ali je on bio taj koji će da "povuče nogu" i ode u jedan sasvim drugačiji svet. Te godine su uz njega u NBA otišli i Žarko Paspalj (u San Antonio) i Dražen Petrović (u Portland). Iako je Dražen važio za najboljeg igrača Evrope, Divac je imao više uspeha na početku američke karijere. Sa suprugom Snežanom doselio se u "grad anđela" i izborio se za mesto u timu pored košarkaških legendi. Imao je tu sreću da mu časove iz igranja u reketu daje Karim Abdul Džabar, a da mu učinak u napadu zavisi od lopti koje će dobiti od najboljeg dodavača svih vremena Medžika Džonsona. Iako nije znao engleski jezik, na terenu se, vođen talentom i šarmom, snalazio kao da je čitav život proveo u Americi. Na završetku prve sezone u najjačem košarkaškom takmičenju bio je izabran u najbolju debitantsku petorku i tako je sve krenulo.

LUĐE DEVEDESETE: Pripreme za SP u Argentini 1990. godine bile su prvi Divčev povratak u otadžbinu. Bora je Stanković, tadašnji gensek FIBA, uspeo da obezbedi da igrači iz NBA nastupaju za svoje reprezentacije i SFRJ je otišla u možda najjačem sastavu ikada, predvođena Divcem, Petrovićem, Paspaljem i Kukočem. Posle tog zlata usledilo je i poslednje takmičenje na kome je ova generacija zajedno nastupila, EP u Rimu 1991. godine u trenucima kada je rat u zemlji već počeo. Sa raspadom zajedničke države uništen je i zajednički tim za koji se smatralo da bi na Olimpijadi u Barseloni mogao da pruži ozbiljan otpor najjačoj ekipi koja se pojavila na nekom reprezentativnom takmičenju, američkom "Timu snova" iz 1992. godine koji su predvodili Džordan, Džonson, Barkli i Berd. Novoformirana reprezentacija Hrvatske nije mogla da im bude adekvatan protivnik, mada je imala trojicu ljudi na apsolutnom igračkom vrhuncu: Petrovića, Rađu i Kukoča.

Rat je potrajao naredne četiri godine i ličnost iz naše priče se trudila i uspela da ne podlegne opštem nacionalističkom ludilu. Divac je od tih dana poznat kao čovek koji se bavi humanitarnim akcijama i pomaže ljudima u nevolji. Ostao je prijatelj sa kolegama iz hrvatske reprezentacije, bez obzira na to što su neki od njih bili aktivno uključeni u propagiranje politike vladajućeg HDZ-a. Za ljude u svojoj zemlji Divac je vremenom postao neka vrsta svetionika jer je u središtu zemlje koja je medijski anatemisla i politički izolovala Srbiju bio poznat, priznat i poštovan. Divac se fantastično lako snašao u karavanu koji se zove NBA, privikao se na glamur holivudskih zvezda koje su pratile utakmice Lejkersa u dvorani Forum i kao da je bio onaj čovek iz Srbije koji im je govorio da ipak nismo svi ubice, siledžije i lopovi.

Košarkaška se reprezentacija vratila na scenu 1994. godine u kvalifikacijama za EP u Grčkoj 1995. Okupio se srpsko-crnogorski ostatak nekada velike ekipe koju je predvodio Dušan Ivković sa klupe, pojačan nekim novim imenima: Bodirogom, Tomaševićem, Obradovićem. Divčeve druge kvalifikacije okončane su uspešno i tim je otišao u Atinu silno motivisan i rešen, da na neki način, "svom narodu" vrati dostojanstvo i radost za koju su bili uskraćeni od 1991. Divac je bio apsolutni vođa tima ne po učinku na terenu – bilo je boljih od njega ali je on bio ona spajajuća energija kojom su svari rešavane kada je bilo najkritičnije. Oni koji prate košarku mogli su da vide drugačijeg Divca: igrao je daleko više pod samim košem, nije toliko šutirao sa distance i postao je jedan od najboljih dodavača. Pri tom, svojim je autoritetom uspevao da pomogne Ivkoviću da pomiri različite senzibilitete, što je dovelo do titule. Na scenu su stupili Đorđević i Danilović, dolazio je Bodiroga, a Divac je stajao sa strane kao pokrovitelj čitave akcije.

Posle sedam godina na Zapadnoj obali Divac je prosleđen u Severnu Karolinu u tim Šarlot Hornetsa u zamenu za izbor supertalentovanog Kobija Brajanta. Dve godine u novoj sredini bile su daleko od onoga što ovaj igrač može, pa je već 1998. odleteo ponovo na zapad u Sakramento, u ekipu Kraljeva. Pre toga je imao kratku epizodu u dresu Crvene zvezde u pauzi izazvanoj štrajkom igrača u NBA. Da mu sunce Kalifornije i te kako prija Divac je demostrirao u narednih pet godina u kojima je postao legenda kluba. Do njegovog dolaska to je bio sasvim bledi tim, ali je sa Divcem i Stojakovićem na terenu i Adelmanom na klupi izrastao u tim koji je igrao najlepšu košarku u NBA i bio dva puta veoma blizu titule. Divac je u Sakramentu bio vođa, glavni motivator i zabavljač prvog reda. Bio je igrač pored koga su svi ostali pružali daleko više. Vrhunac njegove NBA karijere dogodio se u februaru 2001. kada je nastupio na "Vikendu svih zvezda" – smotri najboljih i najpopularnijih NBA igrača. On je prvi iz Evrope kome je to pošlo za rukom a da nije studirao u Americi.

PREDSEDNIK, INVESTITOR I HUMANISTA: Svoj stav prema situaciji u rodnoj zemlji više puta je veoma jasno iskazivao i nikada nije podržavao nekadašnji režim, štaviše. Umeo je hrabro da kaže šta misli o vladavini Slobodana Miloševića i da ga otvoreno kritikuje. Režim je pokušavao više puta da mu napakosti pokušajima da ga pošalje na odsluženje vojnog roka, ali to se nije dogodilo. U vreme NATO bombardovanja u proleće 1999. godine Divac je aktivno lobirao u Americi na prikupljanju pomoći i na razbijanju jedne vrste medijske blokade, a pri tom je odigrao jednu od svojih najupečatljivijih sezona u karijeri. Ostali su zapamćeni njegovi nastupi na brojnim američkim televizijama u kojima zahteva prestanak bombardovanja civila. Bledi od nespavanja i besni Divac na terenu bila je tipična slika tog proleća. Takvo ponašanje učvrstilo je njegovu poziciju u javnosti kao čoveka "čista obraza", kao "pravog patriote" i kao nekog ko je potreban ovoj zemlji.

Divac se treći put vratio u Srbiju na mesto predsednika KK Partizan posle petooktobarskih promena 2000. U naredne četiri godine on je vodio klub iz Amerike, dok je kod kuće prvi operativac bio Saša Danilović. Iako je Partizan dominantan u domaćem prvenstvu, Divac i Danilović nisu bili zadovoljni načinom na koji je klub bio tretiran od strane Saveza i nemogućnošću da se u načinu organizacije vlasništva kluba naprave neke suštinske reforme, pa su se povukli sa položaja. U leto 2004. podržao je veoma aktivno Borisa Tadića kao predsedničkog kandidata i tada se pojavila priča da možda ima političke ambicije. Međutim, Divac je završavao profesionalnu košarkašku karijeru i pomerao svoj fokus ka mogućnostima ulaganja zarađenog novca. U Sakramentu je pokrenuo restorane Tunel 21, a nikada nije bilo do kraja razjašnjeno koliko je svog novca uložio u KK Partizan.

Nakon neuspeha sa svojim timom, na poslovnom planu Divac je potražio mogućnost nekog većeg preduzeća: sa francuskim gigantom Danoneom pokušao je da u procesu privatizacije kupi aranđelovačku punionicu vode "Knjaz Miloš". O tom pokušaju bilo je priče tokom čitave 2005. godine i ostao je utisak da Divac nije imao najbolje savetnike i da je tokom boravka u Americi stekao neke poslovne osobine koje ne postoje u Srbiji. Čovek nikako da se privikne na šeme koje vladaju u srpskom poslovnom ambijentu i koje podrazumevaju posedovanje nekih drugih osobina osim dobre volje i novca. Izgledalo je kao da ga svi vole i poštuju, ali nisu za to. Posle neuspeha u poslu sa "Knjazom", bivši Kralj se povukao na neko vreme izjavljujući da ga investiranje u Srbiji više ne zanima. Ali, već naredne godine uključio se u pokušaj da privatizuje kompaniju Novosti. Snagom "domaćeg preduzetništva" i iz tog posla izašao je poražen uz još jednu aferu i prozivke u novinama one strane koja ga nije želela za "šefa".

JOŠ JEDNOM KRALJ: Kako su mu preduzetničke ideje u Srbiji zamrle, Divac se prihvatio posla u madridskom Realu kao specijalni savetnik predsednika kluba Kalderona za košarkašku sekciju. Iako se vratio u Evropu, adresa mu je i dalje van Srbije. Deca idu u internacionalnu školu u Madridu a Divac se dvoumi da li da ostane na sadašnjoj poziciji ili da prihvati ponudu Lejkersa i da radi kao njihov skaut. Pri tom, u Srbiji je pokrenuo Humanitarnu organizaciju "Divac" sa namerom da pomogne preostalim izbeglicama da pronađu krov nad glavom. Čim se pojavio u Beogradu i pokrenuo kampanju "Možeš i ti" ("Vlade pravi novi tim") tabloidi su počeli da spekulišu sa njegovim navodnim političkim angažmanom. Divac je sva nagađanja demantovao, ali njegove ranije izjave i ponašanje, iskazana ogromna "politička svest" govore da tu nisu baš čista posla i da Tadić možda neće biti najviši predsednik koga je Srbija imala.

Uporedo sa tom političko-humanitarnom pozicijom, Divac je često komentarisao dešavanja u domaćoj košarci i u reprezentaciji, ali je činjenica da nikada nije želeo da se aktivnije uključi u raščišćavanje taloga koji je prekrio Kuću košarke na Vračaru. Njegova do sada deklarativna podrška suštinskim promenama shvaćena je kao neodlučnost čoveka koji još nije odlučio na koju će stranu. Kao pre dvadesetak godina, kada je ispustio važnu loptu, ali je na kraju ipak bio pobednik i stekao status legende.

Problem je samo u tome što je pobede zabeležio na terenima van Srbije. Na domaćem je uvek bilo previše saplitanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine