Portret savremenika – Čarls Simić >

Srbija jednog Čarlija

Ne samo što je sa petnaest godina napustio zemlju i javno se deklarisao kao Amerikanac već je još kao tinejdžer dezertirao i iz maternjeg jezika, pišući isključivo na engleskom. "Dugo mi se dešavalo da mi, kad napišem englesku reč, u glavi odmah iskrsne srpska, ponekad više njih. Ne mogu da se setim kada je to prestalo, ali odavno više ne mislim na srpskom"

Ne dešava se često da se Srbin nađe na naslovnoj strani "Njujork tajmsa", a još ređe da uz sliku ide pohvalan tekst. Ipak, u četvrtak 2. avgusta, "Tajms" je kao prvorazrednu vest objavio da je Kongresna biblioteka imenovala Čarlsa Simića za Ovenčanog pesnika (Poet Laureate Consultant in Poetry), što je verovatno najveća počast koju jedan pesnik može dobiti u Americi. Nagrada je ustanovljena 1937. godine, a među četrdesetak dosadašnjih laureata nalaze se imena kao što su Robert Frost, Stiven Spender, Vilijem Karlos Vilijams i Josif Brodski. Ono što je u Simićevom slučaju izazvalo posebnu pažnju je što je prvi put za vrhovnog američkog pesnika proglašen imigrant kome engleski nije maternji jezik, i to u jeku vrlo žestoke rasprave o tome kako rešiti problem ilegalnih doseljenika. U rodnoj Srbiji pak mediji se nisu baš pretrgli: agencijska vest o Simićevom imenovanju jedva je nekako umetnuta između izveštaja iz diplomatskog rata za Kosovo i porodičnih tragedija izazvanih letnjom žegom i alkoholom. Da je Simić sportista, glumac ili pevač srpskog porekla, nesumnjivo bi mu sledovala pozivnica od strane šefa države ili vlade, uz odgovarajuću medijsku pažnju. Verovatno je bolje ovako: izvesna hladnoća sa kojom Simića doživljavaju u sad već bivšoj mu domovini sasvim odgovara njegovom doslednom odbijanju da se uključi u bilo kakav kolektivni poduhvat, ideološkog ili nacionalnog tipa.

Rođen u Beogradu 1938, Simić je deo detinjstva proveo pod okupacijom: jedno od prvih njegovih sećanja je, kaže, tresak nemačke bombe u blizini stana u Ulici majke Jevrosime, a neke od njegovih najupečatljivijih pesama su prizori rata viđeni dečjim očima. "Rat se završio 9. maja, dan pre mog rođendana", seća se on. "Igrao sam se na ulici, a kad sam se popeo da se napijem vode, svi odrasli su slušali radio. Majka je rekla da je rat gotov, a ja sam pomislio: ‘Od sada više nema zezanja.’ U ratu su odrasli suviše obuzeti svojim poslovima da bi pazili šta deca rade. Nedavno sam pregledao dve velike knjige fotografija iz rata u Bosni, i sva su lica bila nesrećna, osim neke dece iz Sarajeva koja kao da su kroz osmeh govorila: ‘Zar nije ovo super?’ Pomislio sam: ‘To sam ja, to su moji drugari iz kraja!’ Ipak, bilo je zabavno i posle rata. Imali smo bedu i komunizam, ali imali smo i američke filmove, džez muziku i ulične tuče."

POMALO AVANTURISTI: Još pri kraju rata otac je emigrirao najpre u Italiju, a zatim u Ameriku, dok su majka i sin gotovo deset godina čekali pasoše, koje je u to doba bilo teško dobiti. Period ranog socijalizma rano je kod Simića pobudio otpor. "Ja sam se uvek instinktivno plašio kolektiviteta, možda zato što sam odrastao u komunizmu. Ono, pesnici, radnici, omladina, mora, hoće, treba... Cela familija mi je takva, svi su bili anarhisti i pomalo avanturisti. Nisu baš rado prihvatali nacionalne i ostale svetinje, i to mora da je ostavilo traga na meni", priseća se Simić u prošlogodišnjem intervjuu za "Vreme". Istog dana kada su konačno dobili pasoše, otputovali su u Pariz. Usledilo je još dve godine čekanja na američku vizu, da bi se porodica konačno okupila u Čikagu 1954. godine, mada su se roditelji ubrzo razveli.

Simić je pesme počeo da piše kao gimnazijalac a glavni motiv mu je, tvrdi, bila želja da impresionira devojke. "Još uvek zadrhtim kad se setim izvesne Linde kako bez daha sluša moje pesmuljke na stepenicama ispred njene kuće", rekao je gotovo pola veka kasnije. Nakon završene srednje škole preselio se u Njujork, gde je uz studije radio razne poslove i pokušavao da slika i da napiše roman (rukopis je kasnije uništen). Upijao je džez i bluz još od čikaških dana, i to je presudno uticalo na njegovu poeziju. Pošto je diplomirao, proveo je dve godine kao američki vojnik u Francuskoj i Nemačkoj, na vrhuncu hladnog rata. Negde u to vreme, od kuće je primio kutiju za cipele punu svojih starih početničkih rukopisa. "Zgrozio sam se kad sam to pročitao: čista književna povraćka", priseća se Simić. "Odneo sam sve to jedne noći krišom u kuhinju i sve sam spalio."

Posle vojske, Simić je ponovo počeo da piše, ali na drugačiji način: za razliku od većine tadašnjih kolega koje su se bavile metafizikom i egzistencijalnim dilemama, ili su uranjali u hemijski izazvana stanja svesti, Simić je pisao pesme o naizgled običnim stvarima: priboru za jelo, bubašvabama u svom stanu, starim cipelama... "Cilj mi je da pišem poeziju koju bi i pas mogao da razume", rekao je jednom. Psi, inače, zauzimaju važno mesto u njegovoj poeziji, kao i mačke, deca i starci. Strofa iz zbirke Moja bešumna pratnja glasi:

"Pas pokušava da napiše pesmu o tome zašto laje
To sam ja, dragi čitaoče!
Hteli su da me izbace iz biblioteke
A upozorio sam ih
Da mi je gazda nevidljiv i svemoćan
Ipak su nastavili da me vuku za rep."

U godinama koje su sledile Simić je uporno sticao priznanja i nagrade (uključujući i Pulicerovu) koje je prihvatao sa dečačkom zbunjenošću, kao da ne veruje da se to baš njemu dešava: "Idem na spavanje vrlo umoran i ujutru prosto se ne usuđujem da ustanem iz kreveta. Ne mogu da verujem koliko sreće imam, pa se bojim da se stvar ne uravnoteži kakvom velikom nesrećom", rekao je posle najnovijeg priznanja. Kritičari ga često svrstavaju u nadrealiste, što on odlučno odbija. "Nadrealizam ništa ne znači u zemlji u kojoj milioni ljudi veruju da su ih oteli vanzemaljci", kaže. Jedan ugledni kritičar ga naziva "narodnim pesnikom", što Simića verovatno podjednako užasava. Možda su najbliži oni koji njegovu poeziju porede sa pažljivo konstruisanim kineskim slagalicama, naizgled jednostavnim i lepim za oko, a u stvari pakleno složenim.

FILOZOFIJA, SIR I ŠUNKA: Ono što najviše pleni u Simićevim pesmama je strasna ljubav ka životu – da nije pesnik, kaže, rado bi bio vlasnik malog restorana i sam bi svojim gostima pripremao mediteransku hranu. Poezija i filozofija su za njega nešto što dobro ide uz malo sira i šunke, društvo voljene žene i čašu crnog vina. Sada se od njega, kao laureata, očekuje da nešto učini za poeziju kao takvu – njegovi prethodnici su osnivali pesničke radionice i festivale, a Brodski je pokušavao da pesme uvede u aerodrome i železničke stanice. On kaže da još nema plan. "Primam predloge i sugestije, a zasad mi se najviše sviđa ideja jedne prijateljice, koja je preporučila povraćaj poreza za svakog ko tokom godine uspe da nauči napamet dvanaest pesama, tako da mogu da ih recituju voljenoj osobi, roditeljima ili psu. A zatim, poreza bi trebalo osloboditi ljubavnike, roditelje i pse koji su ih saslušali", rekao je.

Kakve sve to veze ima sa Srbijom i Srbima? Tokom vremena provedenog u Americi, Simić je svega nekoliko puta kratko navraćao u Beograd (poslednji put prošle godine, u vreme oktobarskog Sajma knjiga). Ipak, mnogo je prevodio ovdašnje pesnike, od Vaska Pope do Radmile Lazić i rado je u svom domu u državi Nju Hempšir gostio mnoge namernike iz stare domovine. Tokom rata je bio žestoki kritičar srpskog, ali i svih drugih podivljalih ovdašnjih nacionalizama i objavljivao tekstove u nezavisnim medijima, uključujući i "Vreme". Sa podjednakom žestinom kritikovao je i trapavu i osionu politiku Zapada prema Balkanu. "Da bi neko bio priznat kao žrtva, neophodno je da pripada naciji koju su mediji proglasili za žrtvu. U jugoslovenskoj tragediji nije bilo ničeg nepredvidivog. Religija, kulturna opredeljenost i nacionalne obmane bile su samo pretekst. Nacionalisti širom sveta pokušavaju da nas navedu na svoje genocidne ideje pozivajući se na istorijske tokove. Oni odbacuju svaku mogućnost izbora i veruju isključivo u čelični zakon koji kaže da ćeš ili ubijati ili biti ubijen. Ovo je najgnusnija od svih laži. Pol Pot, Idi Amin, argentinski generali – svi su oni deo velike, vesele familije moći gladnih političara i ubica koji se nalaze svuda širom planete i koji liče jedni na druge više nego što liče na bilo kog slobodoumnog čoveka u bilo kom narodu, uključujući i njihov sopstveni", napisao je prikazujući knjigu engleskog novinara Tima Džude o Srbima.

ODBRANA OD PLEMENA: "Poezija je odbrana individualnosti", rekao je u prošlogodišnjem intervjuu za "Vreme". "To je način da se čovek brani od svega, od svog plemena, porodice, religije... Pesnici su uvek bili po strani, a poezija je jedino mesto gde čovek može da kaže: ‘Slušajte, sve je to lepo, svi ti vaši istorijski planovi itd., ali ja imam svoj život. Tu sam sâm, i pokušavam da razumem ove zvezde, ovu ženu koju volim, moj grad, bašticu oko koje ima posla...’ Za mene je ideja nacionalnog pesnika potpuno neshvatljiva, čak i kad uzmete nekoga poput Volta Vitmena. Njega su sedamdeset godina posle smrti proglasili za nacionalnog pesnika, i on sam je želeo to da bude, ali kad čovek pogleda, Vitman je sve vreme pisao o sebi."

Sa etnocentričnog stanovišta, Simić je dvostruki otpadnik: ne samo što je sa petnaest godina napustio zemlju i javno se deklarisao kao Amerikanac već je još kao tinejdžer dezertirao i iz maternjeg jezika, pišući isključivo na engleskom. "Dugo mi se dešavalo da mi, kad napišem englesku reč, u glavi odmah iskrsne srpska, ponekad više njih", rekao je u nedavnom intervjuu za američki Nacionalni radio. "Ne mogu da se setim kada je to prestalo, ali odavno više ne mislim na srpskom." Iz jedne druge perspektive, međutim, Simić je jedan od naših najvećih velikana koji su iz ove zemlje potekli: beskompromisno braneći svoju individualnost od upornih nasrtaja raznih "izama" on štiti ono najvrednije – ljudskost – u svakom od nas.


 

Sporedna uloga

Imao sam malu ulogu bez reči
u krvavom epu. Bio sam unutar
bombardovanog mnoštva u zbegu.
Iz daljine je naš veliki vođa
kreštao kao petao sa balkona.
Ili to beše neki veliki glumac,
u ulozi našeg velikog vođe?

To sam ja, eno, rekoh klinčadiji,
stešnjen između onog čoveka
sa obe ruke podignute u zavojima
i starice što je razjapila usta
kao da hoće da pokaže zub

koji je jako boli. Sto puta sam
premotavao traku, nijednom
me nisu opazili u toj velikoj sivoj masi
što liči na svaku veliku sivu masu.

Ajd sad u krevet, konačno rekoh.
Znam da sam bio tamo. Samo su jedan
prizor stigli da snime.
Bežali smo, dok su nam avioni prljili kose,
onda su nestali, a mi smo stajali
ošamućeni u gradu koji gori.
Ali to, naravno, nisu snimili.

Seoski vašar

Za Hejden Karat

Ako niste videli psa sa šest nogu
nema veze.
Mi jesmo, uglavnom je ležao u ćošku,
a što se tiče viška nogu

čovek se brzo navikne
i misli na druge stvari.
Kao, baš je noć hladna i mračna
za jedan seoski vašar.

Onda je čuvar bacio štap,
i pas je potrčao za njim,
na četiri noge, ostale dve su mlatarale sa strane
zbog čega je jedna devojka cičala od smeha.

Bila je pijana, kao i muškarac
koji joj je uporno ljubio vrat.
Pas je uzeo štap i osvrnuo se
i to je bila cela predstava.

Lubenice

Na tezgi s voćem
zelene Bude.
Pojedemo im osmeh
pa ispljunemo zube.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine