Srbija–Amerika, danas >

Prodor po vojnom krilu

Odnosi na vojnom planu trenutno se bolje razvijaju od političkih, gde kočnice i dalje predstavljaju pitanja statusa Kosova i saradnje naše zemlje sa Haškim tribunalom

Iako je predsednik Srbije Boris Tadić poručio javnosti da "ne treba previše žuriti sa zaključcima" o njegovoj poseti i da će se "o njenim rezultatima znati više posle nekoliko nedelja", sada je jasno da u ukupnom diplomatskom kapitalu s kojim se vratio kući pretežu vojni odnosi, koji se od 2000. kreću stabilnom, uzlaznom linijom. Uostalom, predsednik Tadić je prvi put ovu poruku javnosti poslao pred novinarima okupljenim ispred zgrade Pentagona, gde ga je primio Gordon Ingland, zamenik sekretara odbrane, jer je Donald Ramsfeld morao da se podvrgne hirurškom zahvatu.

U Tadićevom timu je bio i zastupnik načelnika Generalštaba Vojske Srbije general-major Zdravko Ponoš, koji je imao odvojene razgovore sa zamenikom načelnika Združenog generalštaba SAD admiralom Edmundom Đambastinijem. Vojnom finišu Tadićeve posete prethodili su razgovori sa šeficom američke diplomatije Kondolizom Rajs, s kojom je potpisao Sporazum o statusu snaga (SOFA), koji su SAD potpisale sa oko 100 zemalja u svetu, tako da je danas Belorusija, ako se izuzmu mikrodržave poput San Marina, Lihtenštajna ili Andore, ostala jedina zemlja u Evropi koja sa SAD nema potpisan ovaj sporazum. Ovo je tipski sporazum koji SAD sklapaju sa državama u svetu a koji definiše pravni položaj američkih vojnika na tuđoj teritoriji, kao i nadležnost sudova u slučaju da pripadnik američkih snaga napravi prekršaj ili krivično delo. Tadić se u Vašingtonu sastao i sa Stivenom Hadlijem, koji je nasledio Kondolizu Rajs na mestu savetnika za nacionalnu bezbednost, kao i sa liderima u Kongresu i Senatu, a bio je i gost fondacije "Heritidž", instituta bliskog republikancima.

Predsednik Tadić se iz Pentagona zaputio u Kolambas, Ohajo, u istoj državi gde je pre jedanaest godina jedan drugi predsednik Srbije potpisao Dejtonski sporazum kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini. Tada je diplomatsko poprište bila vojna baza "Rajt Paterson", ali se aktuelni predsednik Srbije helikopterom "crni jastreb" spustio pravo u centar za obuku Nacionalne garde Bajtler. Dobrodošlicu su mu priredili guverner Ohaja Bob Taft, praunuk 27. predsednika SAD Vilijama Haurada Tafta, i senator iz ove države Džordž Vojnovič, obojica republikanci. Lokalne novine "Kolambas dispeč" sutradan su donele sliku predsednika Tadića dok vrši smotru počasne garde i naslov "Predsednik Srbije traži pomoć od Nacionalne garde Ohaja". "Ovo je važan dan za moju zemlju, nova stranica naše istorije", izjavio je Tadić na vojnoj svečanosti na kojoj je ozvaničena saradnja naših oružanih snaga sa Nacionalnom gardom, pretečom savremene američke vojske.

Saradnja na relaciji Beograd–Kolambas je plod intenziviranih bilateralnih kontakata na političkom, ali sve više i na vojnom planu, što je naročito bilo vidljivo ove godine, kada se obeležava 125 godina američko-srpskih diplomatskih odnosa.

Odnosi na vojnom planu trenutno se bolje razvijaju od političkih, gde kočnice i dalje predstavljaju pitanja statusa Kosova i saradnje naše zemlje sa Haškim tribunalom. I sam predsednik je nagovestio tu činjenicu, koristeći govor diplomatije. Sabravši utiske po povratku u Beograd, predsednik Tadić je za televizijsku emisiju "Poligraf" na B92 o poseti izjavio: "To je jedna od najtežih poseta koju sam imao do sada. Ono što je u tim teškoćama dobra okolnost jeste to da je to bila poseta otvorenih razgovora u kojima su jasno izrečeni stvavovi i s jedne i s druge strane." U isto vreme, vojni odnosi su, prema oceni pomoćnice ministra odbrane Snežane Marković-Samardžić, u "značajnoj uzlaznoj liniji", s čime se slaže i američki ambasador u Beogradu Majkl Polt. Ona je pre dva meseca boravila u zvaničnoj poseti SAD, u okviru delegacije koju je predvodio general Ponoš. Tokom posete su imali niz susreta sa američkim zvaničnicima, uključujući i Pitera Florija, pomoćnika američkog sekretara za odbranu, tokom koga su i razmatrani detalji plana o strateškom partnerstvu između Vojske Srbije i Nacionalne garde Ohaja. Ovo je, inače, bila prva poseta na ovako visokom nivou posle osamnaest godina, a usledila je na poziv iz Vašingtona.

Iako to možda deluje kao paradoks, treba podsetiti da nije prvi put da u dugoj istoriji odnosa između naših zemalja vojna saradnja utire put jačanju diplomatskih odnosa, o čemu je "Vreme" nedavno opširno pisalo. "Medeni mesec" u odnosima između dve zemlje i ova vrsta saradnje počeli su nakon Titovog raskida sa Staljinom 1948. i trajali celu deceniju. Veliko zahlađenje tokom Tršćanske krize, kada je jugoslovenska avijacija nad Slovenijom oborila dva američka aviona, usmrtivši četvoricu pilota, ubrzo je prevaziđeno. Kruna je bila poseta Koče Popovića Vašingtonu i potpisivanje Sporazuma o uzajamnoj odbrambenoj pomoći (MDAP), što je bilo "neka vrsta preteče Partnerstva za mir", kako je za "Vreme" objasnio Bojan Dimitrijević, autor knjige Od Staljina do Atlantskog paktaarmija u spoljnoj politici Titove Jugoslavije 19451958. Koliko se svet od tada izmenio svedoči i podatak da su "osim Jugoslavije, jedine zemlje van NATO-a koje su ušle u taj program bile Južna Koreja, Iran i Tajvan", podseća Dimitrijević. Američka vojna misija u Beogradu tada je brojala pedeset ljudi, otprilike deset puta više nego danas, dok su na operativnom nivou odbrambeni planovi Jugoslavije bili potpuno usaglašeni sa planovima NATO-a. Tito je nakon ovog perioda promenio prioritete u svojoj spoljnoj politici, okrenuo se nesvrstanima, nakon čega je usledilo postepeno udaljavanje Vašingtona i Beograda.

No, danas, kao i pre pedeset godina, otopljavanje dolazi nakon dubokog zamrzavanja koje je počelo devedesetih, a kulminiralo bombardovanjem 1999, i opet vojna saradnja krči put poboljšanju odnosa na ostalim frontovima, ali je svetska pozornica temeljno izmenjena od one "hladnoratovske".

"Naša redovna vojska je trenutno vrlo zauzeta", odgovorio je nedavno pukovnik Mark Iston, vojni ataše pri američkoj ambasadi u Beogradu na pitanje novinara "Vremena" zbog čega je našoj vojsci partner Nacionalna garda, a ne Pentagon. Dodao je, međutim, da "ovaj sporazum otvara mogućnost za zajedničke vežbe u kojima će učestvovati i aktivni oficiri". On je naglasio da su Americi danas potrebni saveznici u borbi protiv terorizma, i da Srbija u tome može da joj pomogne. Ukrajina ima sličan sporazum sa pripadnicima Nacionalne garde Kalifornije, dok je Ohajo bio partner Mađarskoj 1993, u jeku pripreme ove zemlje za Partnerstvo za mir i NATO. Ohajo se sam prijavio za učešće u ovom partnerstvu, a razloge treba tražiti u činjenici da je senator Vojnovič, inače srpsko-slovenačkog porekla, u Ohaju predsednika Tadića uz guvernera Tafta dočekao kao domaćin. Vojnovič je Tadića tada nazvao svojim "dugogodišnjim prijateljem", i naglasio da mu je san da Srbija i ostale zemlje bivše Jugoslavije uđu u NATO i EU.

Saznajemo da će troškove ove saradnje i razmene snositi američka vlada, a u posetu Srbiji će uskoro doći Gregori Vajt, general-major Nacionalne garde Ohaja.


 

Teškaši iz Ohaja

Nacionalna garda u Americi je drevni oblik vojne organizacije i deluje u svakoj od 51 američke države. Nacionalnom gardom u svakoj državi komanduje guverner, a na saveznom nivou predsednik države.

Ova tradicionalna formacija vodi poreklo iz doba američke revolucije i rata za nezavisnost i smatra se pretečom savremenih američkih oružanih snaga. Danas ova formacija ima dvojaku ulogu, na nivou države i na saveznom nivou, a reč je o snagama kopnene vojske i vazduhoplovstva. Na lokalnom nivou ona, na neki način, predstavlja pandan našoj teritorijalnoj odbrani i civilnoj samozaštiti. Njeni pripadnici pružaju pomoć u zaštiti imovine i života, očuvanju reda i mira i u otklanjanju posledica elementarnih nepogoda i prirodnih katastrofa. Na saveznom nivou je pod komandom predsednika SAD i tada služi kao podrška vojnim ciljevima SAD. Nakon terorističkih napada od 11. septembra pre pet godina, pripadnici Nacionalne garde Ohaja pomagali su u obezbeđivanju aerodroma u ovoj državi, a više hiljada njenih pripadnika stacionirano je u Iraku.

Nacionalna garda Ohaja, koja treba da postane strateški partner našim oružanim snagama, proslavila je krajem jula ove godine 218 rođendan, kada je guverner tadašnjih "Severozapadnih zemalja" usvojio zakon o "uspostavljanju i delovanju formacije na teritoriji severozapadno od reke Ohajo". Muskete, bajonete i fišeke za barut danas je zamenilo savremeno naoružanje, kao što su puške M-16 i tenkovi abrams M-1, a u svoj sastav prima i žene. Njeni pripadnici su tokom više od dva veka učestvovali u svim važnim istorijskim događajima, od rata protiv Engleza, dva svetska rata, preko Koreje i danas Iraka. U drugi rat protiv Engleza 1812. prijavilo se više momaka nego što je Garda mogla da naoruža, a slično je bilo i u ratu protiv Meksika 1846. i Španije pred kraj XIX veka. U građanskom ratu učestvovalo je preko 300.000 građana Ohaja.

Štab Garde Ohaja, baza Bajtler, dobio je ime po general-majoru Robertu Bajtleru zvanom "Teškaš", koji se za vreme Drugog svetskog rata bez dana odsustva borio na Pacifiku skoro tri godine. General-major NG-a Ohaja Gregori Vajt, koji se uskoro očekuje u Beogradu da utanači detalje o strateškom partnerstvu između oružanih snaga, kaže da je sastav u potpunosti popunjen u Ohaju, za razliku od drugih država gde je dobrovoljaca sve manje. Nacionalna garda Ohaja i sama je u procesu transformacije, jer sa divizija prelazi u fleksibilniji oblik odbrane. Smatra se jednom od najkompletnijih formacija ove vrste u Americi jer dobrovoljcima pruža obuku iz mnogih vidova odbrane.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine