Portret savremenika – Dejan Savićević >

Poslednji dribling genija i boga

Savićević je u celini sledio propisanu taktiku ne odstupajući ni za jotu od onoga što je u svlačionici dogovoreno. Iako je isticao da je njegov aktivizam u kampanji bio individualan i da nije politički vezan ni za jednu političku grupaciju, argumentacija koju je koristio u javnim nastupima svrstala ga je u "Milov tabor" što mu je donelo još jednu pobedu

Od okončanja referendumskog procesa u Crnoj Gori prošle nedelje Dejan je Savićević, čini se, više je u Beogradu no u Podgorici. Bio je za vikend na proslavi 110 godina fudbala u Srbiji, pa je u ponedeljak 29. maja uveličao petnaestogodišnjicu pobede FK Crvena zvezda u finalu Kupa evropskih šampiona. Savićević je stigao u Beograd, gde se ustoličio početkom devedesetih godina prošlog veka na mesto jednog od najboljih igrača u Evropi, da primi "odlikovanje" za zasluge u reprezentativnom dresu i da se vidi sa saborcima iz generacije koja je osvojila najveće trofeje u klupskom fudbalu. Nažalost, Zvezdinoj proslavi prisustvovala su samo četiri fudbalera iz "legendarnog sastava", a skup je vodio čovek koji je to finale u Bariju 1991. godine izgubio kao igrač Olimpika iz Marseja – sadašnji predsednik kluba Dragan Stojković. Dve legende "našeg fudbala" našle su se još jednom na istoj strani.

Kontekst pojavljivanja Savićevića u Beogradu ovoga puta bio je obogaćen njegovim aktivnim učešćem u predreferendumskim aktivnostima "suverenista", njegovim eksplicitnim političkim angažmanom. Zajedno sa Predragom Mijatovićem, takođe velikim evropskim fudbalerom, i Duškom Ivanovićem, velikim evropskim košarkaškim trenerom, Dejan Savićević je poklonio svoj "lik i delo" ideji crnogoske nezavisnosti sa žarom koji je na fudbalskom terenu ispoljavao samo u "velikim utakmicama". Brze i iznenadne prodore, neponovljive driblnige i precizne i duhovite udarce zamenio je sa istom strašću nastupima na mitinzima i u intervjuima u kojima je ponavljao da Crna Gora treba da bude nezavisna jer će samo na taj način moći da ostvari sve svoje interese i da će samo u Crnoj Gori nezavisnoj od Srbije njeni građani moći brže da se uključe u "evropsku porodicu naroda", u kojoj su bili sve do jarma i okupacije iz 1918. godine.

"Zašto da mi budemo žrtve srbijanske loše politike?! Svaka šuša u Srbiji zna gdje je Mladić, a vlast kao ne zna i ne isporučuje ga. A mi za to plaćamo! Ne bi išlo", bio je precizan Savićević u izjavi koju je dao zagrebačkom "Jutarnjem listu".

Za razliku od fudbalskog terena, na kojem je zbog svoje originalnosti driblinga i osvajanja prostora preciznim pogocima dobio nadimak Genije, Savićevićevi politički nastupi bili su tvrdo ukalupljeni u "diskurs" vladajućeg crnogorskog režima i nisu doneli ništa novo. Savićević je u celini sledio propisanu taktiku ne odstupajući ni za jotu od onoga što je u svlačionici dogovoreno. Iako je isticao da je njegov aktivizam u kampanji bio individualan i da nije politički vezan ni za jednu političku grupaciju, argumentacija koju je koristio u javnim nastupima svrstala ga je u "Milov tabor" što mu je donelo još jednu pobedu, a Savićević jeste čovek koji je u celoj karijeri navikao da dobija trofeje. Evo njegovog političkog kreda, kako je preneo zagrbački tisak: "Ovo nije moj politički angažman jer nisam ni u jednoj stranci, ovo je moj doprinos da vratimo državnost jer ja želim svoju državu – Crnu Goru! Kada se raspala SFRJ, za kojom otvoreno žalim jer sam dijete komunizma, svoje države dobili su svi osim nas, što nije u redu. Drugo, ova sadašnja zajednica sa Srbijom je na neravnopravnim osnovama i mi, kao manji, tu puno gubimo, do te mjere da bismo u nekoj doglednoj budućnosti mogli i nestati. To ja neću i zato sam za samostalnu Crnu Goru. Ne moramo mi stalno biti nečiji ‘mlađi brat’."

U utakmicu za crnogorsku nezavisnost Savićević je uložio svoj autoritet i u potpunosti ga je podredio kolektivu. Ono što mu je u fudbalskim danima često prebacivano, "da igra za raju i zanemaruje taktiku", da voli previše da "solira", sada nije bio slučaj. Po ugledu na svoje sportske kolege iz Hrvatske, recimo, koje su se onomad jasno odredile uz pokojnog predsednika Franju Tuđmana, Dejo je glasno i jasno iskazao svoj politički stav.

Srbija mu ni ovoga puta nije ostala dužna. Gensek radikala Aleksandar Vučić javno se pokajao kada je izjavio prošle nedelje da žali što je kao mladi delija na severu stadiona Crvene zvezde, zanet fudbalskom čarolijom mladića iz Podgorice, skandirao "Dejo, Dejo!" i "Savićević Dejan, ooooo!". U nastupu tradicionalnog radikalskog humora Vučić je uskliknuo: "Daleko im lepa kuća!", misleći na Deja i Mila. Na sreću, drugih direktnih komentara nije bilo, mada se mnogo napuklih srca u Srbiji sigurno našlo. To su ona srca koja su drhtala kada je Dejo pomagao izbeglice iz Hrvatske ili kada je platio 250.000 maraka za operaciju jedne devojčice u Italiji. Ta su srca kucala ispravno kada je Dejo daleke 1999, u predvečerje ključne utakmice protiv Hrvatske u kvalifikacijama za EP u Holandiji i Belgiji 2000. godine, oterao u majčinu jednog domaćeg navijača usred Zagreba. Taj snimak, u kome se eksplicitno pominje seksualni odnos, usta škrbava i purger, i danas služi kao ilustracija onoga što mnogi misle o susedima iz Hrvatske.

Kako je došlo do preokreta, zbog čega se Dejo odvojio od Srbije?

Posle okončane fudbalske karijere i posle petooktobarskih promena u Srbiji, Dragan Stojković i Dejan Savićević postali su ključni ljudi fudbalske organizacije, uz neizbežnog Bata Bulatovića. Posle zajedničkog igranja u Crvenoj zvezdi i u reprezentacijama SFRJ i SRJ, dve su se "desetke" našle opet na zajedničkom poslu. Posmatrano sa "vremenske distance" rezultat im je bio podjednako mršav. Stojković je stolovao u Savezu i nije uspeo da bitno izmeni ambijent u kome se održavaju klupska fudbalska takmičenja, a Dejo je prilično neuspešno vodio reprezentaciju koja nije uspela da se kvalifikuje na dva velika takmičenja: SP-u u Japanu i Koreji i na EP-u u Portugalu. Bata Bulatović je streljan nadomak radnog mesta pre nešto više od dve godine.

Poraz od fudbalskih amatera iz Azerbejdžana pročitan je kao najveći šamar fudbalskoj igri na ovim prostorima, a glavni krivac bio je Savićević kog je beogradska štampa bukvalno razapela. Komentari su bili onakvi kakvi se danas mogu naći o Stojkoviću: bio si dobar fudbaler, ali si sve ostalo čega si se dotakao – upropastio. Činjenica je da se Savićević nije snašao na kormilu reprezentacije, ali je ružno da se od tog neuspeha pravi kampanja – što je manir ovdašnji. Ovo je na profesionalnom planu bio najveći Dejov neuspeh, to ga je sigurno uzdrmalo jer je jedan poraz bio dovoljan da se zaboravi, na primer, sedam osvojenih trofeja za četiri sezone u Crvenoj zvezdi. Od tog poraza 2003, Savićević se nekako povukao – pokušavao je da pomogne FK Budućnosti, ali se posle sukoba sa jednim članom uprave (čitaj: posle tuče) i sa te pozicije povukao. Poslednja njegova funkcija je mesto predsednika fudbalske organizacije Crne Gore i verovatno da ta država ne može da ima boljeg i u svetu cenjenijeg predstavnika od njega.

Sa te pozicije, nekako stereotipno, nekako nespretno, Dejo je krenuo da priča i najavljuje crnogorsku nezavisnost. Značaj fudbala u kampanji efektno je prikazan u filmu O Mašanu, o čemu je ranije bilo reči. Mahanje učešćem u Ligi šampiona nije bio mali arguement u sredini čiju svest formira forsirana megalomanija mitskih razmera. Za razliku od nekih ranijih godina "Dejo nacionale" je počeo da priča jasno o tome kako je on Crnogorac i kako je kao igrač stasao u Podgorici i da je iz Budućnosti krenuo ka reprezentativnim nastupima i, docnije, velikoj internacionalnoj karijeri.

Ovakav stav je možda doveo do toga da naprsne još koje srce u Srbiji, koja smatra da je Dejo čovek postao tek po dolasku u Beograd. Pogled na sportsku štampu s kraja osamdesetih godina prošlog veka posvedočiće da je Savićević u vreme prelaska u FK Crvena zvezda bio istinska mlada zvezda. O njega su se otimali svi klubovi "velike četvorke", a transfer u Beograd izveden je na način koji može da bude osnova za dobar akcioni film. Po dolasku u Beograd Savićević je otišao na odsluženje vojnog roka i nastupao je samo u Evropi. Svaki dinar koji je uložen u dolazak Savićevića u Ljutice Bogdana isplatio se stostruko. Golovi protiv Kelna, i Milana, serija u Kupu šampiona u sezoni 1990/91, "matiranje" Bajerna u Minhenu, perfektan nastup u finalu Superkupa Evrope u Mančesteru u jesen 1991. ostaće najbolja izdanja poznatog beogradskog kluba. Iako su u Zvezdi proveli dve zajedničke sezone, Stojković i Savićević su znali svoje mesto u klubu. Stojković je brzo postavljen na mesto pete Zvezdine zvezde, simboličnu poziciju koja je od osnivanja kluba bila rezervisana za najbolje igrače Srbije. Savićević i Robert Prosinečki imali su veće uspehe od Stojkovića, bili su najbolji igrači Evrope u vreme kada su nastupali u Beogradu, ali nisu imali šansu da postanu "večne Zvezdine zvezde", jer su bili stranci. Ova činjenica nikako ne umanjuje fudbalsku vrednost Dragana Stojkovića, ali pokazuje jednu konstantu u ponašanju kluba iz ulice Ljutice Bogdana.

U leto 1992. godine Dejan Savićević je potpisao ugovor sa italijanskim Milanom za tada neverovatnih 30 miliona maraka. Vlasnik milanskog superkluba Silvio Berluskoni postaće u narednim godinama gotovo intimni Savićevićev prijatelj i njegov iskreni obožavalac. Najmoćniji čovek Italije bio je spreman da Geniju progleda kroz prste i da, na primer, otpusti trofejnog trenera Fabija Kapela koji nije mnogo mario za Dejine fudbalske kvalitete. Dejan se u Milanu zadržao dugo, ali nije odigrao na onom nivou na kom je igrao u Zvezdi. Nesuglasice sa trenerom, česte povrede i svojeglavost sprečile su ga da bude dugo godina najbolji ili među najboljim fudbalerima na planeti. U Milanu mu je u to vreme saigrač bio Zvonimir Boban, legenda hrvatskog fudbala i aktivni podržavalac Tuđmanovog režima. Kako je Savićević rekao u jednom intervjuu, objašnjavajući odnos sa Bobanom tih, u nekadašnjoj SFRJ ratnih godina, izbegavao je priče o onome što se kod kuće dešavalo. "Nisam ga mogao uvjeriti u svoje, a bogme ni on mene u njegovo, pa smo prekinuli političke rasprave", komentariše Dejo taj odnos. Savićević je ostao upamćen kao čovek koji je pomagao izbeglice, ali se uvek čuvao od iznošenja eksplicitnih političkih stavova. Neretko je objašnjavao da mu je žao što se "ona Jugoslavija" raspala, jer je generacija koja je bila peta na SP-u u Italiji i koja se superiorno kvalifikovala za EP u Švedskoj 1992. godine mogla da stigne do vrha Evrope i sveta u godinama koje su dolazile.

Poslednje dve godine života u Podgorici za Deja su bile uzbudljive. Žuta štampa je prenosila tračeve vezane za njegov privatni život, sukobljavao se na ulicama Podgorice sa saobraćajnom policijom. Brza ga je vožnja prošle godine umalo koštala života, kada se na motoru zakucao u automobil ispred sebe. U toj nesreći je povredio šake i, posle niza operacija i oporavka u Hanoveru u Nemačkoj, Dejo je opet mogao da se aktivira. Dane u bolnici obeležile su posete najvećih imena evropskog i svetskog fudbala, a ovog proleća uručena mu je i specijalna nagrada UEFA za doprinos, razvoju Lige šampiona kao najznačajnijeg fudbalskog klupskog takmičenja u svetu. Dejan je dva puta pobeđivao u ovom takmičenju, a njegova predstava u finalu 1994. godine (Milan–Barselona 4:0), ocenjena je kao jedna od najvećih u istoriji ovog takmičenja. Genijev lob koji je Zubizareti "polomio kičmu" u mnogim anketama važi za najlepši u 50 godina dugoj istoriji Kupa šampiona Evrope.

Ovog je proleća "uzburkao javnost" izjavom da je u životu odigrao nekoliko nameštenih utakmica, ali da nije video čitav namešten šampionat kao što je slučaj u fudbalskom šampionatu blagopočivše DZ SCG. Ko namešta, ko krade, to nije pomenuo jer nije želeo "da završi kao Bata Bbulatović". Iz Beograda su najpre pretili da će ga pozvati na "odgovornost", ali jedini poziv koji je usledio bio je za proslavu s početka ovog teksta. I to je dobro. Savićević će se u budućnosti baviti crnogorskom fudbalskom organizacijom ili će se odmarati na Adi Bojani, i ostaće najveći crnogorski igrač koji je igrao za Crvenu zvezdu. Iako ga internet enciklopedija Vikipedija naziva srpskim fudbalerom.

To je dovoljno. Za život.


 

Od Podgorice do Beča

U karijeri koja je trajala od 1982. do 2001. godine Dejan Savićević je odigrao za Budućnost, Crvenu zvezdu, Milan i Rapid preko 400 zvaničnih utakmica i bio je strelac otprilike na svakoj trećoj utakmici.

Osvojio je sa Zvezdom tri prvenstva, tri kupa, Kup šampiona, Interkontinentalni kup. Sa Milanom je bio tri puta prvak Italije, osvajač Kupa šampiona i Superkupa Evrope.

Za reprezentacije SFRJ i SRJ odigrao je 56 utakmica, a debitovao je 1988. godina na utakmici protiv reprezentacije Turske. Uvek je isticao koliko žali žbog sankcija uvedenih 1992. godine koje su Srbiju i Crnu Goru sprečile da učestvuju na tri velika takmičenja, dva evropska i jednom svetskom prvenstvu u vreme kada je Savićević bio u najboljoj formi.

Primicač

Savićevića je tokom čitave karijere pratilo mišljenje da nije uspeo da do kraja realizuje svoj neverovatni talenat. Zamerano mu je da ga ne zanimaju "male utakmice", odnosno da ga ne inspirišu "obični mečevi". Dok je bio u Milanu imao je problema sa Kapelom koji ne voli takav tip igrača, a sličan status je imao i u reprezentaciji koju je vodio Ivica Osim. Osim je, čini se, više cenio Brnovića i Baždarevića nego Savićevića koji je jednim potezom mogao da reši utakmicu.

U igri je bio prilično svojeglav, što mu se više puta "obilo o glavu": Zvezdino finale Interkontinentalnog kupa u jesen 1991. godine je gotovo upropastio nesmotrenim laktanjem sa igračem kluba Kolo-kolo, posle čega je isključen.

Često se žalio na krajnje neobične stvari kao što su kvalitet lopte ili visina trave, a njegov mišić "primicač" je ušao u legendu, jer se stalno pozivao na tu povredu.


Komentari: 1


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine