Portret savremenika - patrijarh Pavle >

Skromnost i tumačenja

U kontekstu Srbije (ogrezle u brojne vrste nemorala), baš kao i u kontekstu ovdašnjeg sveštenstva (u najmanju ruku sumnjivog morala), ličnost patrijarha Pavla zaista odskače i impresionira. Toliko da se već po inerciji zaboravljaju neke jezive rečenice koje je izgovorio, neki postupci koji mu ne služe na čast i neki "detalji" koji bi mu se i te kako mogli zameriti

Legenda kaže da je jedan velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve, raspitujući se o tome kako se ovdašnji đaci snalaze na postdiplomskim teološkim studijama u Atini, dobio potpuno neočekivan odgovor: "Kada bi naša grčka crkva imala pet sveštenika kao što je vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnosti, već bi bila najjača crkva na svetu." Bilo je to 1957, kada se Gojko Stojčević, u monaštvu Pavle, bavio novozavetnim studijama i pitanjima liturgike...

Pola veka kasnije, jasno je da srpska crkva nije postala najjača na svetu, ali se ispostavilo da kratki atinski prikaz jednog briljantnog đaka nije bio bez osnova, tj. da je dotični đak zaista vanserijska ličnost. Naime, tadašnjem postdiplomcu, a sadašnjem srpskom patrijarhu, pošlo je za rukom ono što nije nikome: tokom poslednjih petnaest godina, postao je i ostao podjednako cenjen i među opozicijom i među vlastodršcima, i na desnoj i na levoj strani, i među vernima i među onima koji to nisu. Oni koji ga kritikuju, to čine uz dozu takta i pristojnosti nesvojstvenu srpskoj javnoj sceni; oni kojima nekako nije simpatičan, trude se da ga ne diraju previše, a nikom na pamet ne pada da pod znak pitanja stavi njegov moralni integritet.

Patrijarhu, naravno, mnogo toga ide u prilog, pre svega izuzetna skromnost u privatnom životu i isto tako izuzetna skrušenost u javnim nastupima. Verovatno zahvaljujući tim dvema osobinama patrijarha Pavla mnogi su skloni da zaborave kako je baš za njegovog upravljanja SPC-om ova institucija sebi dozvolila da se pod njenim okriljem blagosilja oružje i u boj ispraćaju potonje ubice, kao i to da se njeni predstavnici pominju u kontekstu pedofilije, korupcije, neprimerenih nacionalističkih istupa, političkog delovanja i ostalih marifetluka.

USPON SLABAČKOG: Patrijarh Pavle rođen je 1914. u slavonskom selu Kućanci, u zemljoradničkoj porodici. Rano je ostao bez roditelja – otac je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad je dečaku bilo tri godine, a isto se ubrzo dogodilo i s majkom. Odgajila ga je tetka. Shvativši da je dete "vrlo slabačko", poštedela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje: iako je mali Gojko bio sklon "predmetima gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz veronauke imao tanku dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija. Posle Tuzle i Sarajeva, tokom Drugog svetskog rata dospeva u Beograd, gde najpre radi na građevinama, a zatim, zbog slabog zdravlja, počinje svoj monaški život: "Leta 1945... sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila ‘otvorena tuberkuloza’, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu... Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene, i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti 1946. godine", ispričao je u autobiografskim spisima Bez osuda, otvoreno, očinski. Posle postdiplomskih studija u Atini, 21. septembra 1957. izabran je za episkopa raško-prizrenskog – poziciju koju će zadržati sve do izbora za patrijarha i na kojoj će pokazati sve kvalitete "dobrog pastira". Iako u tom periodu nije bio poznat široj javnosti, brojne biografije i svedoci tvrde da je tadašnji episkop vodio praktično svakodnevnu borbu za nacionalna prava kosovskih Srba, pisao nadležnima, obilazio i najzabačenije crkve i manastire, kucao na vrata svima za koje je procenio da bi mogli pomoći u sprečavanju sukoba. "Gurali su ga i izgurivali iz autobusa, da bi satima, na stanicama bez voznog reda, čekao obzirnije vozače. Od Prizrena do Beograda ne jednom bi odsedeo noći u vagonima bez prozora, sa snegom po sedištima", slikovito je opisano u patrijarhovoj biografiji koju je onomad objavio časopis "Pravoslavlje". Od čitave rabote, naravno, nije bilo ništa – na pisma episkopa Pavla i njegova upozorenja da "ne možemo više da živimo od arnautskog zuluma" nisu reagovale ni crkva ni država.

Kako bilo, posle 33 godine kosovskih muka, Pavle se iz Prizrena preselio u Beograd: 3. decembra 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Izbor, međutim, nije prošao baš glatko. Pre svega, obavljen je za života prethodnog patrijarha Germana i to bez njegove saglasnosti. (Do dana današnjeg, pletu se i raspliću teorije zavere bazirane na činjenici da su petorica viđenijih lekara VMA potpisala ocenu da German više nije u stanju da obavlja složene crkvene dužnosti, a na osnovu koje su arhijereji odlučili da biraju novog patrijarha.) Osim toga, njegovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja. Sve do tog kruga, dovoljan broj glasova za ulazak na listu dobila su svega dva kandidata, a tek u devetom "cenzus" je prešao i episkop raško-prizrenski. Posle toga, po takozvanom apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, najstariji prisutni velikodostojnik ih je promešao i potom "izvukao" današnjeg patrijarha. "Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena", reći će tada novi, 44. patrijarh SPC-a. Istom prilikom, konstatovaće i da "mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo". U godinama koje su sledile, zaista će se pokazati da pravog programa nije bilo, da se crkvena politika prilagođavala aktuelnim dešavanjima i da je ta situacija mnogima odgovarala.

GOLEŠ PLANINA: Samo šest dana po izboru novog patrijarha, održani su i parlamentarni izbori u Srbiji, a Sabor SPC-a je tom prilikom pozvao građane da glasaju za one koji su "istinski verni Bogu i rodu", a ne za one "koji mnogo obećavaju". Da li je i koliko sam Pavle stajao iza ovakve formulacije nije poznato, ali je činjenica da su posle izbora odnosi Crkve i espeesovske garniture bili skladni. U jednom intervjuu za "Svedok" vladika Irinej objasniće da se Crkva pre svega nadala povratku svoje imovine, ali da su se "vrlo rano u Saboru i Sinodu čuli glasovi da je to obmana". "Vrhunac je bio kada je Milošević pozvan u Sabor 1991. godine, zajedno sa Milanom Babićem iz Kninske krajine. U međuvremenu je među njima pukla tikva i nisu hteli da se sastanu. Milošević je došao na Sabor i bio zamoljen da kaže kako vidi situaciju neposredno pred ratove. Umeo je da bude fin, govorio je sa dosta optimizma... Na to je ustao vladika Atanasije i, onako na svoj način, pitao: ‘Dokle ćete da nas zavodite za Goleš planinu?’ Očekivao sam da će patrijarh Pavle možda malo smiriti nastalu situaciju, ali on je oćutao i samo rekao: ‘Gospodo, završili smo razgovor’", ispričao je Irinej, konstatujući da je "to bio kraj" i da su se tada "Milošević i Crkva razišli". Prosečnom posmatraču to ipak nije izgledalo baš tako. Patrijarhov poziv studentima da se raziđu s platoa kod Terazijske česme 1991, manje-više redovni susreti sa Slobodanom Miloševićem i njegovim saradnicima, otvorena podrška rukovodstvu "prekodrinskih" Srba, saopštenja koja su samo između redova mogla biti shvaćena kao antirežimska... sve to je objektivnom posmatraču bilo više nego dovoljno za zaključak da Crkva i njen vođa prećutno doprinose opstanku Miloševićeve mašinerije. Činjenica da je patrijarh istovremeno primao i predstavnike opozicije i pisao Miloševiću da oslobodi Vuka Draškovića 1993, nekako je bila u senci fotografije na kojoj Radovan Karadžić ljubi patrijarhovu ruku, snimaka susreta s bračnim parom Milošević-Marković, kao i brojnih artefakata kojih bi mnogi u Crkvi, pre svega sam patrijarh, mogli da se postide. Primera radi, ostala je zabeležena božićna poslanica iz 1995. u kojoj patrijarh između ostalog poručuje: "Mnoge majke koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim jedincima u ovim ratnim sukobima, proklinjući zato često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže i sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha."

Ono što će takođe ostati zabeleženo jeste činjenica da je Željko Ražnatović Arkan u vreme svoje najveće slave, kao komandant Srpske dobrovoljačke garde, izjavio da mu je "vrhovni komandant" upravo patrijarh. Iako je već tada svakom (ko je to želeo da zna) bilo jasno čime se Arkan zapravo bavi, patrijarh je objasnio da ne zna u "kome je smislu Arkan to mislio pošto se ja ne razumem i ne mešam u političke stvari", ali i ocenio da je "taj mladi čovek verovatno samo mislio da treba da se rukovodi duhovnim, evanđeoskim principima". Nešto kasnije, upitan da objasni ovakav stav, posebno imajući u vidu Arkanov kriminalni "bekgraund", patrijarh je za "Dugu" u decembru 1992. istakao kako "Crkva pozdravlja pokajanje i preobraćenje... ljudi koji su u stanju da snagom volje prevaziđu svoje nedostatke". Koliko god to bilo neobjašnjivo, još je čudnija priča s familijom Karić – osim što je poznato da je patrijarh bio rado viđen gost na slavama ove dinastije, poznato je i da je Bogoljub K. bio neka vrsta posrednika između patrijarha i porodice Milošević-Marković. Prema hronici Slave Đukića, Karić je čak "aranžirao" susret Mirjane Marković s patrijarhom 27. marta 1996. i bio učesnik razgovora ("što je izostavljeno iz saopštenja za štampu"). Isti izvor kaže da je Karić hteo da televizijske kamere zabeleže "ovu posetu jedne komunistkinje najvišoj crkvenoj vlasti". No, patrijarh je to odbio uz vapaj: "Ne, sine Bogoljube, jedva je i ovo prošlo, a i sad je veliki post."

DUG PUT DO KRAJA: Sve do 1995, crkveni velikodostojnici uglavnom su ćutke odobravali patrijarhovu politiku "ni tamo, ni ovamo". Tada, međutim, postavilo se pitanje ko će u Dejtonu zastupati srpsku stranu; kada je ta uloga poverena Miloševiću, patrijarh je pristao da čitavu stvar overi svojim potpisom, a sve je završeno pravom pobunom u episkopatu i Sinodu. Kako su u to vreme izvestili neki mediji, "najmanje deset episkopa pozvalo je patrijarha da napusti svoj položaj", Sinod je saopštio da patrijarhov potpis "smatra nevažećim", a Sabor SPC-a je sa svoje strane objasnio da "nedavni potpis Njegove svetosti patrijarha srpskog na dogovoru predstavnika Republike Srbije, odnosno Jugoslavije, i Republike Srpske ni u kom slučaju ne znači da on lično, ili Crkva uopšte, stoje iza konkretnih inicijativa potpisnika". U prevodu, ni luk jeli, ni luk mirisali. Malo posle ove bruke, patrijarh će primiti Mirjanu Marković sa sve Bogoljubom, što bi za nekog neupućenog bilo znak da su patrijarhovom mandatu dani odbrojani.

Međutim, Pavle će se na javnu scenu vratiti u punom sjaju nepunih godinu dana kasnije: vodeći svetosavsku povorku, patrijarh je "probio" višednevni policijski kordon u Kolarčevoj ulici koji je obeležio studentske proteste 1996/97. Zaista dirljivu scenu desetina hiljada ljudi koji u apsolutnoj tišini idu ka hramu Svetog Save tog maglovitog januarskog jutra zabeležili su svi mogući i nemogući mediji, slika je zaista dokazivala onu čuvenu "Beograd je svet", a patrijarh je zaista izgledao kao "svetac koji hoda", kako ga poeziji skloni novinari obično nazivaju. No, ni u ovom slučaju stvari nisu onakve kakve izgledaju. Pre svega, kordon nije probio patrijarh – posle silnih najava svetosavske litije, policajcima je naređeno da se raziđu par sati pre nego što se pojavio Pavle, što znaju svi oni koji su dežurali u Kolarčevoj u takozvanoj grobarskoj smeni od dva do šest ujutro. Patrijarh je samo, modernim jezikom rečeno, pobrao (političke) poene i konačno učinio ono što se od njega godinama očekivalo: prvi put se otvoreno suprotstavio Miloševiću.

ZABLUDE I DETALJI: No, ni tu nije bio kraj o kome je onomad pričao vladika Irinej. Uprkos čestim glasovima o tome da je Crkva počela da se zalaže za hitne demokratske promene, uprkos tome što su se baš u Patrijaršiji 9. avgusta 1999. sastali svi predstavnici opozicije, patrijarh je te godine prisustvovao proslavi Dana Republike koju je organizovao Milošević i tom prilikom mu čestitao. Miloševiću nenaklonjeni građani bili su zgranuti, vladika Artemije poručio je patrijarhu da "učvršćuje rasklimatani presto Upropastitelja", a patrijarh je svima (preko mitropolita Amfilohija) objasnio da je "bio doveden u zabludu jer su mu rekli da je reč o prazniku jedinstva Srbije i Crne Gore" (!?) Milošević će se patrijarhu zahvaliti tako što će biti jedini državni funkcioner koji mu neće čestitati Božić 2000, a devet meseci kasnije ovaj će mu konačno uzvratiti tražeći od njega ostavku. Dan pre izbora na kojima će Milošević izgubiti vlast, 23. septembra 2000, patrijarh je u intervjuu za grčku "Elefterotipiju" istakao kako su dotadašnji predsednik i njegov režim "jedini odgovorni za ovu katastrofu", ali i da "Sveti sinod SPC-a od 1992. traži promenu". I tu je zaista bio kraj.

Posle smene vlasti u Srbiji, patrijarh se opet redovno sastajao s predstavnicima vlasti, bio redovan gost različitih manifestacija, u božićnim i uskršnjim poslanicama pozivao na smirenje političkih strasti i borbu protiv bele kuge, ali i figurirao u sve češćim pričama o sukobu unutar SPC-a. Posle neukusnih ocena o "novom čoveku" u uskršnjoj poslanici 2003. (mesec dana posle ubistva Zorana Đinđića), pojavila se teza o tome da je poslanica zapravo falsifikovana. Posle skandaloznog nastupa Amfilohija Radovića nad odrom ubijenog Đinđića, objašnjavano je kako je Amfilohije samoinicijativno ispričao to što je ispričao. Posle osvešćivanja privatne klinike "Ostrog" u prisustvu Milovana Bojića i još nekih "zaboravljenih asova" Miloševićeve ere opet su se pojavile hipoteze o navodnom uticaju koji određeni "radikalni crkveni elementi" imaju nad nejakim patrijarhom. Posle prisustva patrijarha na manifestaciji Srpske radikalne stranke tokom koje je prikazan film o zločinu nad Srbima, kao odgovor na filmove o zločinu u Srebrenici, objašnjenja nisu ni bila potrebna: naviknuta na patrijarhove sve češće gafove, javnost se opet zadovoljila čaršijskim pričama o uticaju "drugih" ili "neupućenosti" Pavlovoj.

Tu, zapravo, dolazimo do već pomenute lične skromnosti patrijarha Pavla: nemali je broj članaka i knjiga, kao i javnih rasprava, u kojima se posebno ističe da patrijarh, "iako ima službeno vozilo", uporno koristi gradski prevoz ili ide pešice, da sam popravlja svoje cipele i krpi mantiju, da mu soba liči na monašku keliju, da jedva šta jede... ukratko, da je "živi svetac". Kao takav, patrijarh zaista odskače od svoje sredine: u kontekstu Srbije (tokom proteklih petnaest godina ogrezle u sve zamislive vrste nemorala), baš kao i u kontekstu ovdašnjeg sveštenstva (u najmanju ruku sumnjivog morala), ličnost patrijarha Pavla zaista odskače i impresionira. Toliko da se već po inerciji zaboravljaju istorijski i nešto svežiji "detalji" koji bi mu se i te kako mogli zameriti. Jednog dana, međutim, verovatno će se naći neki ozbiljan istoričar koji će postaviti pitanje o njegovoj pravoj ulozi u Srbiji devedesetih (i posle), o razlozima koji su ga vodili da učini ovaj ili onaj potez, o posledicama njegovog ćutanja ili diplomatskih formulacija u vremenu kada je diplomatija bila deplasirana.

U trenutku pisanja ovog teksta (utorak 20. decembar) patrijarh Pavle nalazi se na lečenju u Vojnomedicinskoj akademiji zbog lakše povrede kuka, a već su ga posetili najviđeniji, najvažniji i najmoćniji. Iz štamparije tek što je izašla njegova najnovija biografija, a mnogi građani željno očekuju šta će im "živi svetac" reći povodom predstojećeg Božića. Za svođenje računa suviše je rano.


 

Slučajno istečenje

Najuporniji kritičari patrijarha Pavla svakako su pripadnici "svetosavskog nacionalističkog pokreta" i borci za ravnopravnost polova. Prvi ga, u svom inače neargumentovanom stilu, optužuju da pripada "judeotaboru", da je levičar i "ideološki antinacionalista" (šta god to značilo). Što se drugih tiče, oni se bave konkretnim tezama iznetim u patrijarhovim delima, poslanicama i izjavama. Poznat kao vrsni liturgičar i teoretičar, patrijarh Pavle objavio je više knjiga u kojima detaljno tumači neka crkvena načela, a tom prilikom nije izostavio teze koje u XXI veku zvuče u najmanju ruku čudno i koje se ne zaustavljaju na već poslovičnoj osudi abortusa, homoseksualnosti ili feminizma. "Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama, ili putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje... Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova", objasnio je u knjizi Neka pitanja naše vere. Na istom mestu, podsetio je da žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali da "savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje". Izuzev nekih nevladinih organizacija, na ovakve i slične teze nije reagovao niko.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine