Istorija, antifašizam i kinematografija >

Živjeće ove slike

Malo ko od nas može drugačije da zamisli našu ili svetsku prošlost, pogotovo Drugi svetski rat, mimo slika iz filmova. Te slike i predstave su toliko jake da dolazi do sasvim paradoksalnih obrta: na primer, dovoljno je setiti se ravnogorskih majskih teferiča i videti da u našoj zemlji današnji sledbenici ravnogoraca svoj vizuelni imidž neguju po ugledu na filmove Veljka Bulajića i TV drame Save Mrmka

FILMSKI PARTIZANI: Prle i Tihi (Dragan Nikolić i Voja Brajović),...

Ništa novo nije reći da svest modernog čoveka o njegovom svetu, pa i o istoriji, uglavnom oblikuju mediji, a ne nauka. U tom smislu vizuelni mediji su premoćni. Malo ko od nas može drugačije da zamisli našu ili svetsku prošlost, pogotovo Drugi svetski rat, mimo slika iz filmova. Te slike i predstave su toliko jake da dolazi do sasvim paradoksalnih obrta: na primer, u našoj zemlji današnji sledbenici ravnogororaca neguju svoj vizuelni imidž po ugledu na filmove Veljka Bulajića i TV drame Save Mrmka (osvežen pomalo ikonografijom anđela pakla), odakle se nadahnjuju i za bahato ponašanje (setimo se ravnogorskih majskih teferiča).

Međutim, ograničavanje spoznaje o novijoj (a možda i celokupnoj) istoriji na filmove i televiziju opšta je svetska pojava. Ono što je zanimljivo jeste kako se ta slika menjala. Postoji paralelizam između ideološki poželjne slike Drugog svetskog rata u svetu, pre svega u premoćnoj američkoj publici i kod nas.

Prvo su kroz filmove pričane priče o herojima. Rat je bio prikazivan kao pretežno muška i vojnička (preciznije rečeno, boračka), a pre svega junačka stvar. Naravno, bilo je žena heroina (počev od prve Slavice Vjekoslava Afrića 1947), čak i dece boraca, pa i streljanih talaca. Ali, svi su oni u filmovima umirali herojskom smrću, aktivno se boreći, ili bar uzvikujući parole. Iz filmova se nije mogao steći utisak da je najveći broj žrtava tog rata stradao tiho kao jaganjci božji, a da nisu ni pomišljali na borbu. Ali, to je slučaj i sa svetskim filmom. Filmovi o holokaustu, na primer, postaju mainstream tek u poslednje vreme. U našem filmu pasivnih žrtava u početku skoro i nema. Otuda je ona beba u zemunici iz Kozare Veljka Bulajića (1963) tako redak, ali zato toliko upečatljiv motiv.

Druga zajednička osobina srpskog i holivudskog filma je neumeren utisak o sopstvenom učinku u ratu. Iz američkih filmova se stiče utisak da je bitka u Ardenima, a da i ne govorimo o Danu D, spasila svet, dok je prava istina da su nemački gubici u tim operacijama otprilike onoliki kao u nedelju dana neke manje bitke na Istočnom frontu. A zna se da je u našim filmovima Bata Živojinović pobio više neprijatelja nego svi partizani i četnici zajedno (četnici i partizani su 1941. godine ubili manje od 200 Nemaca). U stvari, takvo prikazivanje čak smanjuje prave razmere heroizma. Činjenica da je više od pet stotina partizana na Kadinjači dalo živote ubivši dva Nemca, ne umanjuje strahotnu veličinu njihove žrtve. Naprotiv. Ili, stvarna situacija beogradskih ilegalaca oba pokreta, koji su stvarno bili "otpisani", jer su i ravnogorske i partizanske organizacije bile brzo i lako provaljivane. U stvarnosti bi Prleta i Tihog čekala samo mučenička smrt, ili koncentracioni logor u najboljem slučaju. Biti ilegalac bilo je izvesno žrtvovanje, sa mnogo manje šansi za spas nego u šumi. Veliki prelom predstavljaju filmovi crnog talasa. U filmu Tri Saše Petrovića (1965) vidimo kako partizana progone kao divlju zver.

Kapetan Stjuart i drug Tito (Relja Bašić i Ričard Barton);...

Treća osobina zajednička našem i svetskom filmu je crno-bela podela aktera. Svi "naši" su dobri, a Nemci zli. U holivudskom filmu je to doduše počelo rano da se menja, još od melodrame Daglasa Sirka Vreme za ljubav, vreme za smrt i kasnije Pekinpoovog Gvozdenog krsta. Tako, doduše, nastaje jedan drugi mit: o dobrim, viteškim oficirima Vermahta, pravim časnim vojnicima koji ispunjavaju svoju dužnost, i zlim esesovcima. Ovaj trend dostiže vrhunac u filmovima o nemačkim podmornicama iz osamdesetih godina, gde se gledalac potpuno identifikuje sa dramom hrabrih pomoraca izloženih svim iskušenjima. Što se jugoslovenske stvarnosti tiče, ona je bila najkomplikovanija moguća, sa verovatno najvećim brojem raznih vojski. Ali, toga na filmu uglavnom nema. Ti filmovi govore o "partizanima" i "Nemcima". Od "domaćih izdajnika" najviše su obrađeni četnici, mada dosta karikaturalno, u najboljem slučaju kao negativci u novijim vesternima (setimo se samo konjičkog vestern juriša u Bulajićevoj Neretvi, ili pijanog kabadahije Kalabića u Mrmkovoj drami o hapšenju đenerala Draže). Nema prave, realistične priče o srpsko-srpskom bratoubilačkom ratu sve do Čengićevog Gluvog baruta (1990) na samom kraju postojanja Jugoslavije. Ustaša skoro uopšte nema, verovatno zbog delikatne priče o genocidu. U Akciji stadion Dušana Vukotića (1977) napredni zagrebački omladinci sprečavaju ustašku operaciju uništavanja Srba i Jevreja. Inače, u partizanskim filmovima uglavnom nema priče o nacionalnosti, ima samo junaka sa regionalnim naznakama (Dalmatinac Boris Dvornik, Srbijanac Ljubiša Samardžić Smoki itd.) Zato je Okupacija u 26 slika Lordana Zafranovića iz 1978. godine, izazvala toliki šok, jer je prikazala masakr Srba i Jevreja kao samostalnu ustašku akciju izvedenu sa velikim entuzijazmom. Zato je Zafranović u Padu Italije (1981) radi ravnoteže prikazao i napad četničkih gusara na dalmatinsko ostrvo, koji usput kolju malog dečaka. Najrazrađeniju priču o međunacionalnom ratu, Šotrinu Braću po materi (1988), dočekaćemo tek krajem osamdesetih godina. Jedina "izdajnička" vojska kojoj je dat delimičan oproštaj bili su domobrani u filmu Žorža Skrigina Mačak pod šljemom (1962). Oni su, kao, bili dobri i mobilisani, slično kao i u mitu o dobrim vojnicima Vermahta. Nemci su dobili ljudske crte prvo u priči o dobrom folksdojčeru Zimovanje u Jakobsfeldu Branka Bauera (1975), a zatim i u Šotrinom Idemo dalje (1982), Balkan ekspresu Branka Baletića (1983) i drugim novijim filmovima. Od svih njih najzanimljiviji je kratki, mnogo puta nagrađivani film Predraga Golubovića, iz 1973. godine, o vojniku Jozefu Šulcu, koji je navodno odbio da puca na taoce, pa je bio streljan zajedno sa njima. Istina je da Šulc nije postojao, iako mu je podignut spomenik.

Komandant Nikola i njegov ranjeni drug (Velimir Bata Živojinović i Boris Dvornik)

Da su i "naši" pravili greške, i bili spremni da ubiju nevine radi "više stvari", postaje jasno već u pomenutom filmu Tri, i u filmovima Puriše Đorđevića iz šezdesetih godina (Jutro iz 1967, na primer). Tih godina ratne filmove počinje da pravi i Živojin Pavlović, a pogotovo je provokativna Zaseda (1969), o mladom partizanu koji se razočarava u akciju Ozne i biva streljan. Njegovi kasniji ratni filmovi – Hajka (1977), Doviđenja u sledećem ratu (1980) – nisu toliko bili provokativni tematski, koliko po neobičnoj emotivnoj atmosferi "nepriličnoj" za optimizam partizanskih filmova.

Ali, i u svetskom filmu se nerado govorilo o mračnoj strani "naših". Vajda je tek nedavno snimio film o tome kako Poljaci mirno posmatraju uništenje varšavskog geta. Francuzi se sporo oslobađaju idealizacije svog (za naše jugoslovenske standarde, majušnog) Pokreta otpora. Česi su, sa tradicionalnom duhovitošću, nedavno napravili film o kolaboraciji – Razdvojeni propadamo. U američkom filmu, tek je antiratno raspoloženje u vreme Vijetnama omogućilo takve samokritične filmove kao Klanica Pet i Kvaka 22.

Osobenost našeg partizanskog filma je duga odsutnost Tita. Prikazati tog živog Boga za svoje sledbenike nije bilo lako. Otuda se Tito pojavljuje svega nekoliko puta za života. U filmu Sutjeska Stipe Delića (1973) igra ga Ričard Barton, a u Užičkoj republici Žike Mitrovića (1974) Marko Todorović. Ni ostali živi rukovodioci ne pojavljuju se kao filmski likovi. Zato su imaginarni partizanski likovi bili vrlo širokog spektra. Da se podsetimo samo nekih slučajeva koji su menjali paradigmu. Pre svega Saše Radenka Ostojića (1962), filma o buntovnim tinejdžerima, a u stvari potajnim herojima, a naravno i Otpisanih Aleksandra Đorđevića (1974), koji su verovatno najtrajniji kult heroji partizanskog filma. Ovim, a i nekim drugim partizanskim filmovima (Valter brani Sarajevo Hajrudina Šibe Krvavca iz 1974, pre svega) uspelo je nešto skoro nemoguće: iskazali su vrlo diskretnu ideološku poruku preko neodoljivo šarmantnih junaka u formi pozajmljenoj iz vestern i avanturističkih filmova. Toga nije bilo mnogo ni u sovjetskom ni u holivudskom filmu. Malo šta je tako specifično za kulturu bivše Jugoslavije, kao što su to bili partizanski filmovi.

Da li možemo očekivati promenu filmske slike naše prošlosti? Ne, u najmanju ruku zbog ogromnog novca potrebnog za snimanje, kog više nema. Poslednji film, delimično sa tematikom iz Drugog svetskog rata, bio je Nož Miroslava Lekića (1999), koji je dosta nezapaženo prošao. Po svoj prilici, zavodljive filmske predstave koje je stvarala SFRJ, slaće svoju poruku kao najupečatljiviji tragovi jedne nestale države i kulture.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine