Intervju - dr Branka Prpa, direktor Istorijskog arhiva Beograda >

Šta je srpska tradicija

"Koliko god modernisti izgledali kao slabija strana, uopšte nije tako. Modernisti su kroz 200 godina srpske istorije u svojim redovima imali zapravo najkvalitetnije ljude srpske istorije, intelektualne i stvaralačke kapacitete"

Kada je dr Branka Prpa preuzela dužnost direktora Istorijskog arhiva Beograda, ustanovila je da je 60 odsto Fonda uprave grada Beograda, koji ima status kulturnog dobra od izuzetnog značaja, uništeno, napadnuto gljivicama i da će se za nekoliko godina pretvoriti u prah. Da bi spasla od propadanja dragocenu istorijsku građu, dr Prpa je pisala premijeru Zoranu Đinđiću i ministru kulture, tražeći hitnu intervenciju vlasti i naglašavajući da kao kulturna dobra ne treba štititi samo crkve, nego da je država dužna da štiti i laička kulturna dobra. Srećom, Skupština grada je usvojila projekat spasavanja Fonda uprave grada Beograda. Do sada je mikrofilmovano oko 1.600.000 od 3.500.000 dokumenata. Tek dolaskom dr Prpe, posle punih pola veka, počeo je proces konzerviranja i zaštite miliona dragocenih dokumenata, sublimisane istorije Beograda. Naučnici i stručnjaci ukazuju da su inventivne istoriografske ideje dr Prpe imale kao plod nekoliko izvanrednih projekata: tri publikacije arhivske građe: Živeti u Beogradu 18371841, Živeti u Beogradu 18421850, Automobil u Beogradu 1918––1941; još dve su u pripremi u štampi: Živeti u Beogradu 18511867. i hronologija Moderna srpska država 18042004. Po oceni nekih uglednih istoričara, na osnovu naučnih koncepcija dr Prpe postavljeno je nekoliko najuzbudljivijih beogradskih izložbi u prostorijama Arhiva. Na početku razgovora za "Vreme" pitamo dr Branku Prpu, direktora Istorijskog arhiva Beograda i glavnog urednika Hronologije Moderna srpska država 18042004, kako u ovoj jedinstvenoj sintezi izgleda Srbija?

DR BRANKA PRPA: Dvesta godina u istoriji je kratko vreme. Naša ocena je da su u ovom kratkom vremenskom periodu ostvareni respektabilni dometi: jedna mlada država, jedno seljačko društvo koje je krenulo ka nečem što je moderna država ostvarilo je ozbiljne rezultate pogotovo u oblasti društva, kulture, nauke, tehnike, obrazovanja.

Srbija je zemlja na razmeđi svetova i civilizacija: austrougarskog carstva i turskog carstva, ona je i na razmeđi evropske politike prema Balkanu.... Vladarske kuće se sukobljavaju sa pojedinim partijama i njihovim paradigmama, tu je dilema Rusija ili Evropa... Na tom istorijskom paradoksu jedna agrarna zemlja, bez razvijenih političkih, finansijskih i intelektualnih elita, razvija se ubrzano, ona razvija i svoje institucije države: u XIX veku već je donet jedan liberalni ustav, niz zakona je aposlutno u ravni modernih evropskih zakona. Srbija nema to vreme koje su imale druge evropske države. Očigledno, Srbija vrlo brzo u koncepciji društvenog skoka, preskačući vekove, uzima zapravo najmodernije evropske paradigme. Kad imate ovakvu hronologiju, ovakvu zbirnu istoriju, onda to morate da primetite.

To je, međutim, kratko vreme u kome se Srbija upinje da se uobliči kao država: da bi se razvile institucije, potrebni su vekovi...

"VREME": A danas pobeđuju ideje koje su dubinski antimodernizacijske, kao da se produbljuje antievropski diskurs...

To ne znači da ideja moderne ne funkcioniše. Da ne funkcioniše, ne bi bilo jednog Zorana Đinđića, on je naravno ubijen upravo zato što su te njegove ideje druge grupacije smatrale neprihvatljivim. Ali to je ta bitka koja se vodi već 200 godina između modernista i tradicionalista. To je bitka u kojoj su pobede i porazi samo deo nekih istorijskih intervala. Bitka nije završena. Verovatno će da traje i u budućnosti. Najtoplije se nadam ne do konačnog istrebljenja! U suštini, to su procesi koje možete da detektujete i preko Hronologije.

Zanimljivo, koliko god modernisti izgledali kao slabija strana, uopšte nije tako. Modernisti su kroz 200 godina srpske istorije u svojim redovima imali zapravo najkvalitetnije ljude srpske istorije, intelektualne i stvaralačke kapacitete.

Ključni paradoks i nešto što se najviše javlja kao zamena teza jeste da srpski narod nije hteo da bude deo moderne Evrope. To nije istina! Ne znam da li postoji narod koji je s većom brzinom usvajao evropske običaje i novine od srpskog naroda. Usvajao je te evropske novine tako brzo zato što on u suštini nema konzervativnog sloja, izlazi iz turskog carstva, nema aristokratiju i zato je otvoren za modernu.

To zvuči gotovo neverovatno i paradoksalno! Šta smo to tako brzo usvajali?

Sve! Od načina života, do načina mišljenja, do obrazovanja: Srpkinje su među prvim ženama na evropskim univerzitetima. Svi zakoni koji su doneseni u Srbiji u oblasti obrazovanja od XIX veka nadalje bili su najmoderniji evropski zakoni. Pogledajte knjigu koleginice Ljubinke Trgovčević Planirana elita: Srbija je tražila i primenjivala najuspešnije modele kada je stvarala svoj obrazovni sistem školovanja od osnovnih do srednjih škola i univerziteta... Ili drugi primer, pogledajte fotografije sa Prvog međunarodnog sajma automobila u Beogradu 1937: jedni pored drugih i ljudi u opancima i dame kao iz pariskih žurnala! Oni jedni drugima ne smetaju...

Evropska avangarda je bila ovde prisutna gotovo istovremeno kad i u Evropi: 1921–1922. pojavljuju se prvi dadaistički časopisi, imamo nadrealiste istovremeno kad i Pariz, imamo elitu koja korespondira sa Evropom u najavangardnijem smislu te reči, što se danas ne može reći... Ta naša elita je govorila nekoliko svetskih jezika, doktorirala je na stranim jezicima na evropskim univerzitetima... To su bili intelektualci evropskog kalibra, sa mnogo kontakata sa Evropom.

Predstavnici današnje vlasti koji se najglasnije pozivaju na tradiciju postupaju upravo suprotno, ne umeju da razgovaraju sa svetom, ne žele da se porede...

To je ta filozofija palanke, samodovoljnost palanke... Ovi naši tradicionalisti trebalo bi da znaju šta je zapravo srpska tradicija. Ta gospoda koja se stalno pozivaju na tradiciju, koja stalno ističu da vole srpski narod i srpsku državu, treba da pogledaju koju je paradigmu Srbija uzimala u XIX veku. U Srbiji su danas počeli inverzibilni procesi: negira se ono što Srbiji nije padalo na pamet da negira u XIX veku. Imali smo ministarku koja je smatrala da ima prava ne samo da ukine sve reforme, već i da ukine jednu naučnu teoriju! S kojim pravom? To nikada nije uradio ni jedan jedini ministar prosvete u Srbiji! Naučne teorije mogu da se ruše samo s novim činjenicama, a ne sa vašim uverenjima.

Ta gospoda koja se toliko pozivaju na tradiciju moraju da znaju da osim ćirilice postoji još nešto što je srpska tradicija, samo što je oni ne znaju i to je sramotno za svakog onog tradicionalistu koji tvrdi da poštuje svoju tradiciju. Trebalo bi prvo da se upoznaju sa svojom tradicijom, a ne da pre toga, na osnovu svojih neznanja, iznose stavove i donose odluke koje će definisati pojam tradicije.

Zamislite da su nekakvi tradicionalisti ukidali srpsku avangardu!?

Kakav je u Hronologiji bilans Jugoslavije?

Ako ta država koja je trajala 73 godine i nije dostigla vrhunske domete u nekim oblastima, postoji oblast u kojoj je Jugoslavija ostvarila apsolutno vrhunske domete – to je oblast kulture (u to uvrštavam i nauku). Koncentracija južnoslovenskih umova u okviru jedne državne kape zaista je dovela do nepojamnog procvata.

Da li u ova dva veka Srbija ima iskustva demokratije?

Možemo da kažemo da su stvarane institucije koje su bile demokratske po svojoj definiciji, po svojim evropskim uzorima, ali da je teško ikada u 200 godina srpske istorije demokratija funkcionisala na pravi način. Demokratija je povezana i s pojmom pravne države, s pojmom odgovornosti političkih elita, sa političkom kulturom građana. Nažalost, u 200 godina moderne srpske države toga nije bilo, osim u kratkim intervalima koji su se više događali kao eksces nego kao proces.

Njena politička istorija je više nego turbulentna: 1903. dolazi do velike smene dinastija, do Majskog prevrata: meni se kao istoričaru čini da se od ovog događaja Srbija suštinski nije nikada oporavila u mišljenju politike: onog trenutka kada političko ubistvo postane legitimno, tog trenutka imate ozbiljan problem da državu definišete kao pravnu, da bude ono što bi trebalo da bude demokratska država.

Da li je na sve izazove modernizacije srpsko društvo uvek davalo patrijarhalne odgovore? Zašto su propadali ti modernizacijski pokušaji?

Političke elite su kočile proces modernizacije: zemlja je bila pretežno agrarna, 80 odsto stanovništva je na ovaj ili onaj način bilo vezano za selo, pa je to uvek bilo pitanje socijalne cene koja mora da se plati za industrijalizaciju, što su prvi uradili komunisti. A vi znate kakva cena je plaćena... Za prevođenje iz agrarnog stratuma u nešto što je, hajde da kažemo, građanski-evropski-radnički-industrijski sloj. Nije dakle tačno da srpski narod nije prihvatao modernizaciju, srpski narod može u tom pogledu potpuno da bude amnestiran, to je sukob na nivou elita. Problem je socijalne cene: političke elite su uvek bile pred dilemom: ako krenem sa modernizacijom, da li ću ostati na vlasti? Ako hoćete polovinu stanovništva da preselite u gradove, to veoma mnogo košta: treba otvoriti radna mesta, graditi, stvarati infrastrukturu. To je problem, zapravo, finansijskog kapitala. Odakle da se finansira modernizacija? To je samo uspelo Josipu Brozu. Nedostatak finansijskog kapitala bio je hroničan problem jugoslovenske države: ovo je neprestani problem naših elita koje konstantno pribegavaju polovičnim rešenjima tipa "i vuk sit i ovce na broju" i tako pokušavaju da vode državu. To rade već 200 godina. One koji krenu da se radikalnije upuste u rešavanje problema najčešće – ubiju.

Ko je zapravo pobedio 5. oktobra? Koje su ideje pobedile? Izgleda da su pobedile ideje sa veoma dugom tradicijom, u suštini antimodernizacijske ideje...

Ja kao istoričar nikad ne mogu da govorim o pobedi ideja. U istoriji nema konačnih pobeda: postoje vremena kad neke političke grupacije dominiraju, postoje vremena kad one više ne dominiraju. Nisu pobedile te njihove ideje, te njihove ideje su nasiljem – imali smo ubistvo premijera – pokušale da izvojuju pobedu. Pobedili nisu i ne verujem da hoće.

Najveća pobuna u Srbiji u XX veku je 5. oktobar. U XX veku nemate pobune tih razmera. U istorijskom smislu imate sve pobunjene gradove u Srbiji istovremeno, vidi se suverena narodna volja kao izvor svake vlasti...

Kad izađe milion ljudi, nema vojske i policije koja to može da zadrži. To su potencijali zemlje i Beograda, pre svega. Nisu to mali potencijali. Tim je tragičnije sve ovo što se dešava: neprestano vraćanje unazad onog što može da krene napred.

Ako uporedimo početak XX veka sa početkom XXI veka, kako izgleda Srbija?

Kao istoričar ne volim takva poređenja, ali moram da kažem da se u toj komparativnoj analizi ipak vide procesi. Početkom XX veka bila je jasno postulirana ideja progresa, velikim koracima i vrlo brzo se išlo prema tom utopijskom cilju ka kojem je moderna Evropa išla dva veka.

Kad pogledamo kraj XX veka i početak ovog, vidimo da su kod nas ti procesi krenuli unatrag i kao istoričar moram da kažem da se plašim da su ti procesi postali inverzibilni. Ne sme baš toliko da se ide unatrag, mora se ostaviti prostor da se napravi korak unapred. Pitanje je da li društvo ima tu kritičku masu da to stanje preokrene ili nema.

Zašto dolazi do tog, kako kažete, stalnog vraćanja unazad?

Najlakše se vlada jednim očajnim svetom, što bi rekao Kami. To je formula totalitarne vladavine. Ovo sada je anarhija, raspale su se sve institucije države i to je najopasnije stanje, opasnije od totalitarnog sistema: vi sad ne znate ko, šta, gde i kako radi, koji su centri političke moći, koji su otrgnuti delovi centara političke moći, ko raspolaže vojskom, policijom, službom državne bezbednosti... Ne postoji nijedan organ civilne kontrole nad njima... To je ono što me, moram da priznam, plaši.

Indikativno je da su se kritike Hronologije 200 godina moderne srpske države pojavile još prošle godine!? Optužili su vaš tim da "nema jasnu zamisao", pa i za drastično nepoznavanje nacionalne istorije...

Ova Hronologija je naravno, kao i svako delo, podložna kritici naučne, stručne i najšire javnosti. Ona je jedan pionirski pokušaj. I zaista, verovatno će posle nas da pišu i bolje hronologije. Dobro bi bilo da ova knjiga inspiriše i ostale istoričare pa da sednu i napišu bolju knjigu i to je potpuno legitimno u nauci. Ono što u nauci nije legitimno je da kritikujete nešto što uopšte niste videli. To je nedopustivo. Dakle, nemam šta da komentarišem takve istupe, osim kao zlonamerne, kao pokušaj da se jedan projekat ospori, a da se ne zna ni njegov sadržaj ni njegov kvalitet.

Tradicionalisti vam prigovaraju da su uneti i potpuno sporedni događaji iz svetske istorije. Vi Hronologiju smeštate u evropski i svetski kontekst...

Taj kontekst koji je uvod u svaku godinu od 1804. do 2004. godine jeste kontekst bez kojeg srpska istorija ne bi funkcionisala: svet je povezan već jako dugo i svet je globalan već jako dugo, od XIX veka, od onog trenutka kad ste stvorili telefon, telegraf, parobrode, železnicu, i taj svet funkcioniše kao povezan svet ne samo u oblasti znanja... Da ne govorim da se naši intelektualci svi školuju u zemljama zapadne Evrope, oni svoja znanja stiču tamo. Gde to, po mišljenju naših kritičara, srpski intelektualci stiču svoja znanja u XIX veku, čak i u XX veku i nakon otvaranja Beogradskog univerziteta 1905? Prema tome, govoriti da Srbija može da funkcioniše kao država bez svetskog konteksta je van pameti, pa taj isti Berlinski kongres je Srbiji dao status države, nije ga ona dala sama sebi, nego taj međunarodni činilac. Nijedna zemlja na svetu već jako dugo ne može da funkcioniše bez konteksta. Uvek i permanentno postojanje neke države prati i neki spoljni kontekst. Mi smo smatrali ne samo politički nego i kulturni kontekst. Čitalac Hronologije imaće mogućnost komparativne analize, moći će da uporedi kako ide recepcija, kako ide prihvatanje toga što se dešava u razvijenim državama, kojom brzinom se to prihvata u Srbiji.

Neprihvatljiva je arogancija istoričara koji treba samo na osnovu dokumenata da definiše duh vremena, da kaže konačne istine o nekom vremenu. Francuzi i dan-danas pišu knjige o Francuskoj revoluciji, već dvesta i nešto godina, na svaku godišnjicu Revolucije ide nova knjiga koja iz nekog drugog, novog ugla posmatra taj isti događaj. Istorija nikad nije napisana jer jednostavno nikada nije do kraja istražena. Istorija je vrlo komplikovana, ona je puna paradoksa, u okviru tih paradoksa mi se kao nauka i struka trudimo da na nekim način shvatimo i interpretiramo ono što se događalo.

Ova Hronologija upravo to čini. U istraživačkom smislu, u istoriografskom smislu, srpska istorija je puna belih mrlja i terra incognita. Mi to moramo da priznamo. Mi kao istoriografija nemamo istraženih naših 200 godina istorije. Ne postoji narod koji se više poziva na svoju istoriju, i ne postoji narod koji manje zna svoju istoriju.

To su činjenice. Ova Hronologija je jedinstvena zbirka fakata: mislim da će Hronologija biti vrlo korisna za istoriografiju jer će otvoriti neke teme i neka pitanja kojima se do sada istoričari nisu bavili.


 

O hrabrosti

Kada se nedavno u "Nacionalu" pojavila paškvila "Branka Prpa amnestira NATO ubice?!", mnogi su osetili zgroženost i zadah Miloševićevih "deset krvavih godina".

Na tribini "Slučaj Branka Prpa" u beogradskom Domu omladine konačno je javno progovorila ova dostojanstvena žena koja svoju ličnu tragediju i gubitak već šestu godinu nosi stoički, bez javnih lamentacija. Na razne difamacije i njene izmišljene izjave u štampi ona nijednom nije reagovala. Kaže da već šest godina ne čita novine. Međutim, posle "Slavkovog slučaja", naučila je da čita poruke. Ovoga puta smatrala je da je poruka "Nacionala" – opasna:

"Ovde se ne radi o ‘slučaju Branka Prpa’, radi se o opštem kontekstu u kome mi živimo, o zemlji u kojoj živimo, o zemlji koja je izgubila ne samo svoje moralne norme, već i svoje etičke principe. Etički principi jesu stalno razmišljanje o vrednosnim sistemima. Tog razmišljanja više nema... Ovo je pitanje jedne opšte odgovornosti političkih elita, države i njenih institucija za sprečavanje ove anarhije i haosa u koji je ubrzano ova država krenula. Ovo je pitanje jedne opšte odgovornosti i odgovornosti institucija za zaštitu naših osnovnih ljudskih prava... Za vreme Miloševićeve Srbije mnogi su mislili da pred Srbijom treba da bude postavljena tabla, ista onakva kao pred Danteovim devetim krugom: Lasciate ogni esperanaca voi que entrate (Ostavite svaku nadu vi koji ulazite). Mislim da je naša dužnost da generacijama koje dolaze damo neku nadu..."

DALMATINKA: Rođena sam u Splitu, hrvatske sam nacionalnosti. Moja porodica je po majčinoj strani vrlo stara splitska porodica, Caktaš. Moj tata je iz Siverića kraj Drniša, to je bio jedini rudnik uglja u Dalmaciji, otud prezime Prpa. Sa 19 godina, 1972, odlučila sam da idem da studiram u Beogradu. Mislila sam da je Beograd najliberalnija sredina u Jugoslaviji, gledala sam studentske demonstracije, mislila sam da je Beograd jedan fantastičan grad u koji ja apsolutno treba da odem na studije. Normalno bi bilo da sam otišla da studiram tamo gde su mi tetke, ujne, strine i stričevi, dakle u Zagreb. Porodica je bila potpuno u šoku, a njihov glavni argument je bio: "Al' mi tamo nikog ne znamo!" Sama samcata sam došla na studije u Beograd, gde nikoga nisam poznavala i gde nikada pre nisam bila."

ISTORIJA: "Diplomirala sam kod profesora Vasilija Krestića, za diplomski rad ‘Srbi u Dalmaciji’ dobila sam Oktobarsku nagradu grada Beograda. Posle sam objavila knjigu na ovu temu. Zaposlila sam se u Institutu za savremenu istoriju Srbije. Prva sam u istoriografiji počela da se bavim srpskim intelektualcima. Na temi ‘Jugoslavija kao moderna država u viđenjima srpskih intelektrualaca 1919–1929.’ doktorirala sam kod profesora Andreja Mitrovića. Kao čovek i kao Splićanka doživela sam da nestane taj narod za koji sam mislila da je prosto istorijska činjenica. Imala sam tu sudbinu koju ima retko koji istoričar u Evropi, pa i u svetu, da postane savremenik nestajanja onog o čemu piše kao istoričar. Kao istoričar, verovala sam da pišem o krajnjim kategorijama, o jednom narodu na jednoj teritoriji, i jednoj državi u kojoj su se rodili i moja majka, i moj otac, i ja, i moj sin. I moja lična sudbina je, nažalost, deo istorije."

MRTVI PRIJATEljI: "Za nekoga su ubistvo Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, Zorana Đinđića – pojedinačni slučajevi. Oni su u mom životu moje okruženje. Oni su moji prijatelji. Oni su danas svi mrtvi... Oni su bili ljudi ogromne snage i neustrašivosti. Oni su znali za spiskove za likvidaciju. Zoran je iz Valjeva zvao na mobilni Slavka dok je on ležao mrtav pred našom kućom. Slavko me je držao za ruku, u njega su ispalili 17 metaka, pucali su s leđa... Slavko je sat vremena ležao mrtav i čuvalo ga je moje dete od 17 godina... Policija nije dala ni napred ni nazad. Zoran je to čuo, seo u kola i došao iz Valjeva. Došao je našoj kući, ja sam se baš vratila iz Urgentnog centra, rekla sam mu: "Sklanjaj se, Zorane, ti si sledeći..." Zoran je došao i na Slavkovu sahranu. Novinari nisu nikad održali komemoraciju, bojali su se. Tek posle šest meseci održana je komemoracija u Centru za kulturnu dekontaminaciju...

Sećam se da mi je mesec i po dana pre "nestanka" Ivan Stambolić rekao: "Ništa se ne brini, pobedićemo mi njih!" Danas su svi mrtvi... I Slavko Ćuruvija, i Ivan Stambolić, i Zoran Đinđić. A svi smo verovali da smo pametniji od njih, da ćemo pobediti. Sva trojica su svesno dali život za slobodu. Znali su u kojem okruženju živimo, znali su da postoje spiskovi za likvidaciju..."

O BUDUĆNOSTI: "Nisam slučajno upotrebila Dantea kao metaforu. Nije to zato što je to moja sudbina. To je sudbina i celog ovog prostora. Ja sam mislila da smo mi koji smo ostali dužni da damo neku nadu. Ne nama, jer naši životi su u velikoj meri uništeni, već budućim generacijama. I zato smatram da su svi koji vrše vlast odgovorni za sudbinu ove zemlje, ovih građana, za budućnost ove dece. Mi ovu državu nismo dobili, mi smo je nasledili. Prema tome, mi smo dužni da za budućnost ostavimo državu u kojoj političko ubistvo više neće biti moguće, u kojoj nećete prebrojavati mrtve prijatelje, u kojoj novine neće objavljivati pretnje posle kojih slede smrti. Ja o tome mogu da govorim ovako hladno, kao istoričar, jer to mi je posao. Privatno mogu, naravno, da govorim na sasvim drugi način."

O BEOGRADU: "Kada je počeo rat, gotovo svi moji prijatelji su smatrali da ja treba da se vratim u Split. Ja sam ceo rat putovala, posećivala svoje roditelje. Smatrala sam da nijedan rat ne može da me spreči da posećujem svoju majku i oca koji imaju samo mene i nikog više. Svima sam govorila: Beograd je moj izbor. Kad sam to izabrala, sve ću da istrpim. I posle svega, Beograd naravno ostaje moj izbor. I sahrana Slavka Ćuruvije pod bombama i sirenama, i sahrana Zorana Đinđića pokazale su da Beograd i Srbija imaju svoje granice trpeljivosti... Beograd je zadržao neki unutrašnji dinamizam, evropski duh, kosmopolitizam, neukrotivost, violentnu stvaralačku energiju duha koji u njemu opstaje uprkos svemu i svima. Pokušali su to da unište u prethodnih 15 godina, oni koji su imali palanačku svest, pokušali su da od njega naprave palanku. Međutim, Beograd je i u tim najstrašnijim okolnostima uspevao da vidi svet dalje od te tarabe: od Beogradskog kruga koji je delovao usred rata, pa do onog što se u Beogradu radilo u kontinuitetu. Da li je to manjina? U svakom slučaju, ta manjina je uvek bila elitna po svom obrazovanju, po svojim stvaralačkim i intelektualnim dometima, dakle ta manjina je uvek bila respektabilna kroz njegovu istoriju XX veka. Nadam se da će to tako biti i dalje. O Beogradu i danas mislim kao i onda kada sam kao 19-godišnja devojka odlučila da ovde dođem na studije..."

O HRABROSTI: "Kad učestvujete u stvarima koje su izuzetno važne, onda je pitanje vaše čvrstine od odlučujućeg značaja da biste izdržali neke stvari koje morate da izdržite. Prvo, ne smete da dozvolite da vas doživljavaju kao žrtvu, nego kao protivnika. To je jako važno. S druge strane, mi imamo neki dug prema tim mrtvima. Ako nema ova država, imamo mi, pojedinačno. Zlikovci pokušavaju da žrtvu proglase krivom. I što je najgore, ćutnjom uvode i druge u to saučesništvo, što bi rekao Kami u Pobunjenom čoveku... I od našeg držanja zavisi kako će i to sa njima biti rešeno..."

Da li je čudno što je Branku Prpu, dok je još bila nežni devojčurak, njen pokojni barba (ujak) zvao "sokole"? Tako su nekada pravi Splićani zvali samostalne i vrlo hrabre žene. Danas je urbana varijatna ovog laskavog mačo atributa – "čelična magnolija".

S.A.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine