Istraživanje - proizvodnja voćnih sokova u Srbiji >

Fruit of Serbia

Problemi postoje u proizvodnji voća kao sirovine za sokove, s problemima se suočavaju i prerađivači, problemi su prisutni i u oblasti zaštite potrošača, kako u pogledu bezbednosti proizvoda koji konzumiraju tako i u pogledu prava da kad nešto plate, za svoj novac dobiju ono što je na deklaraciji naznačeno a tiče se kvaliteta, sadržaja itd. Opšte gledano, radi se o problemima celokupnog agro-sektora

Srbija je tradicionalno neto izvoznik voća, a od polovine prošlog veka i prerađevina od voća: džemova, marmelada i sokova. Prvi pogon za proizvodnju voćnih sokova u bivšoj Jugoslaviji bio je onaj u Beogradskom poljoprivrednom kombinatu. Kako je proizvodnja voćnih sokova veoma unosan posao, proizvodni kapacirteti su "nicali" na sve strane: "Srbijanka" u Valjevu, Džervin u Knjaževcu, Takovo u Gornjem Milanovcu, Navip u Zemunu... Tokom rasplitanja devedesetih mnogi od nekadašnjih giganata pali su na niske grane, neki su se jednostavno ugasili i čekaju da ih neko otkupi i oživi, dok su neki privatizovani i već se uspešno oporavljaju. U međuvremenu, pojavili su se novi proizvođači sokova koji uspešno posluju i koji su povratili deo nekadašnjeg inostranog tržišta. Ipak, proizvodnja voćnih sokova još nije dostigla nivo iz 1989. godine.

Uz povrtarstvo, voćarstvo je najprofitabilnija grana poljoprivrede, a izvozom voća značajno se umanjuje ukupni i bolno veliki trgovinski deficit u prekograničnoj razmeni, ali u poslednjoj deceniji prošlog veka nismo bili prisutni na svetskom tržištu u značajnijem obimu, sem sa malinom za koju je bila zainteresovana Zapadna Evropa i koja je, uprkos sankcijama, nalazila izvozne kanale. Realne nevolje sa kojima se suočavaju proizvođači maline, kupine i višnje, a očekuju se uskoro i proizvođači šljive, posledica su velikog roda i nedovoljno kvalitetnih prerađivačkih kapaciteta da apsorbuju, prerade i na inostrano tržište plasiraju prerađevine, između ostalog voćne sokove, za kojima na evropskom tržištu postoji potražnja.

MARKETING PRE SVEGA: Proizvodnja voća, zbog proširenja Evropske unije, koje je naše glavne konkurente u ovoj oblasti, Poljsku, Mađarsku i Sloveniju, dovelo u povlašćen položaj, ali i zbog nedostatka prerađivačkih kapaciteta za proizvodnju sokova, džemova i marmelada, zalazi u hiperprodukciju: konkurencija, i unutrašnja i spoljna, sve je veća, a razlika između tržišne i proizvodne cene sve manja, što u propast vodi i proizvođače i prerađivače.

Tendencija je da se u ukupnom izvozu voća poveća udeo prerađevina – sokova, džemova i marmelada. Logično je, jer izvoz prerađevina ostvaruje veći profit, ali i pomaže marketinšku promociju zemlje. S druge strane, ako se izvozi samo sirovina, voće u rinfuzu, ostvaruje se doduše prihod, ali na tom voću, kada se nađe u komercijalnom pakovanju, ne piše odakle je stiglo, već gde je proizvod napravljen.

"Neophodno je nastupiti na inostrano tržište organizovano, napraviti marketing strategiju na nivou države, kada je u pitanju poljoprivredni proizvod uopšte. Toga, međutim, za sada nema", rekao je u razgovoru za "Vreme" dr Miladin Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu i konsultant u Uniji proizvođača voćnih sokova Srbije. "Voćarstvo i prateća prerađivačka industrija su izvozno orijentisani i ako se nešto po tom pitanju pod hitno ne uradi, ako se ne promoviše naš brend, ‘Fruit of Serbia’ recimo, srpsko voćarstvo će kolabirati u hiper produkciji."

Problemi postoje u proizvodnji voća kao sirovine za voćne sokove, sa problemima se suočavaju i prerađivači, problemi su prisutni i u oblasti zaštite potrošača, kako u pogledu bezbednosti proizvoda koji konzumiraju tako i u pogledu prava da kad nešto plate, za svoj novac dobiju ono što je na deklaraciji naznačeno a tiče se kvaliteta, sadržaja, itd. Opšte gledano, radi se o problemima celokupnog agro-sektora.

O ČEMU JE REČ: Voćni sok je, po definiciji, proizvod dobijen mehaničkom preradom voća, konzervisan isključivo fizičkim postupcima, nije fermentisan, ali je sposoban za fermentaciju i ima karakterističnu boju, aromu i ukus tipične za voće od koga potiče. Prema količini nerastvorljivih sastojaka, voćni sokovi mogu biti bistri, mutni i kašasti. U proizvodnji voćnog soka može se dodati šećer radi poboljšanja ukusa, ali najviše 15 grama po kilogramu soka, nipošto veštački zaslađivači.

Voćni nektar se od voćnog soka razlikuje jer se dobija dodavanjem vode i najviše 200 grama šećera ili meda u matični voćni sok. Minimalna količina voćnog sastojka u nektaru kreće se od 25 do 50 odsto, zavisno od vrste voća. Za oba proizvoda važi da na pakovanju moraju imati deklaraciju sa navedenim svim sastojcima i njihovim količinama, da sastav mora odgovarati deklaraciji i da deklarisani sastav i osobine koje su imali u trenutku proizvodnje moraju ostati nepromenjene do datuma koji je vidno utisnut na ambalaži.

Tako piše u Pravilniku o kvalitetu voćnih sokova iz 1995. godine. U izradi je predlog novog pravilnika koji se donosi na nivou državne zajednice i za sada nije poznato šta sadrži predlog. U republičkom ministarstvu poljoprivrede kažu da ni oni nisu upoznati sa sadržajem budućeg pravilnika, jer ne učestvuju u njegovoj izradi. Na njima je samo da ga posle usvajanja u Ministarstvu za unutrašnje ekonomske odnose državne zajednice sprovode.

NEPOZNATI KAPACITETI: Dobra je vest da proizvodnja voćnih sokova nije proporcionalna proizvodnji voća: primera radi, u najlošijoj godini po prinosima voća u prethodnih deset, proizvodnja voćnih sokova bila je 40 odsto veća nego po voćarstvo najberićetnijoj – 1996. godini, a od 1993. godine proizvodnja voćnih sokova je udvostručena. Da nije bilo naglog pada proizvodnje u godini bombardovanja, u poslednjih deset godina produkcija sokova beležila bi konstantan rast.

Proizvodnja voća je još uvek mnogo veća nego što se može preraditi. "Ja bih to obrnuto posmatrao i rekao bih da nisu uposleni svi kapaciteti: postoji ih dosta koji uopšte ne rade ili rade nedovoljno", kaže prof. Ševarlić i navodi primere: "Srbijanka" iz Valjeva ne proizvodi ništa a u pitanju je značajan kapacitet koji čeka privatizaciju, a kada će se to dogoditi niko ne zna, jer niko nije iskazao interesovanje da kupi celu firmu. U međuvremenu, nije se ušlo u proces restrukturiranja da bi se prodao deo po deo koji je profitno interesantan i zato ti kapaciteti stoje neuposleni. Ni Džervin iz Knjaževca ne koristi dovoljno svoje kapacitete, ali tamo je restrukturisanje bar započeto, ne radi ni "Budimka"...

Po podacima Republičkog zavoda za statistiku u periodu od 1990. do 2001. godine, broj rodnih stabala voća opao je za skoro deset miliona rodnih stabala, od kada je taj broj u blagom porastu. U 2003. godini "popisano" je preko 81 milion rodnih stabala različitih vrsta voćaka. U istom periodu rodnost po stablu varira od minimalnog prinosa od 7,2 do 14,8 kolograma voća po stablu. U skladu sa time, i ukupan prinos na teritoriji Srbije varira od minimalnih 593.145 tona do maksimalnih 1.290.098 tona voća. Od ove godine, radi povećanja proizvodnje i poboljšanja kvaliteta, republičko ministarstvo poljoprivrede ponudilo je voćarima dugoročne kredite za podizanje novih i podmlađivanje starih voćnjaka. Krediti se odobravaju na pet godina sa "grejs" periodom od tri godine i uz godišnju kamatu od tri odsto, uz deviznu klauzulu.

Nije, međutim, moguće saznati koliki su ukupno aktivni kapaciteti za proizvodnju voćnih sokova u ovom momentu, kao ni koliki je potencijal neuposlenih. To se, valjda, čuva kao poslovna tajna.. Jedno je sigurno: da su dovoljni za domaće potrebe i da pretiče za izvoz.

Pogoni aktivnih proizvođača sokova opremljeni su najsavremenijom tehnologijom: sokovi se proizvode po takozvanoj aseptičnoj tehnologiji u zatvorenom sistemu prerade. Dakle, posle procesa prijema voća, posle klasiranja, čišćenja i odabiranja, voće ide na preradu i prerađena kaša se pakuje u aseptične vreće, one se stavljaju u za to namenjenu burad... Kasnije, po dinamici proizvodnje, od kaše se proizvode sokovi, pakuju i iznose na tržište. Na isti način funkcioniše proizvodnja svuda u Evropi.

STROGOST KAO PREDNOST: Koliko god neverovatno zvučalo, kada je hrana u pitanju, naši propisi su stroži nego što je slučaj u većini evropskih zemalja koje su naše potencijalno tržište. To može biti i prednost: logično je da ako je nešto proizvedeno pod strožim propisima istovremeno je i kvalitetnije. Samo je preostalo da potencijalni kupac to sazna. Strogost propisa može biti deo marketinške kampanje za "brend" našeg voća, voćnih sokova i drugih prerađevina od voća, koji još nemamo.

"Ne bih rekao da su naši propisi stroži, već da su bolji od preporuka Evropske unije, bar što se kvaliteta tiče", kaže prof. Ševarlić. Naglašava da preporuke Evropske unije nisu obavezujuće, ali da, nažalost, neki naši političari u sadejstvu sa uvozničkim lobijem insistiraju na tome da mi moramo prihvatiti te standarde, što jednostavno nije istina: njih čak ne primenjuju ni pojedine članice Evropske unije, već imaju svoje, nacionalne standarde. Tako, propisi koji važe u Francuskoj nisu isti sa nemačkim, jer je Francuska izvoznik poljoprivrednih proizvoda i prerađevina, a Nemačka je uvoznik: svako svojim propisima štiti svoje tržište i potrošače. Ševarlić veli da oni koji se zalažu za ublažavanje naših propisa direktno ugrožavaju domaće proizvođače, ali i potrošače. "Ne treba nastojati da se dozvoljeni stepen radioaktivnosti povećava deset, dvadeset, sto ili trista puta, već insistirati da svako ko hoće da bude prisutan na našem tržištu treba da ispuni važeće standarde, kao što mi ne možemo da izvezemo našu 'zastavu' na američko tržište ako ne ispunimo tamnošnje standarde. Ako tako nešto bude i urađeno, morao bi da se donese i propis da se u ovu zemlju ne uveze iz Zapadne Evrope ništa što nije prisutno na tržištu zemlje izvoznika, jer poznato je da postoje proizvodi namenjeni isključivo istočnom tržištu, koji su lošijeg kvaliteta nego identični namenjeni evropskom", kategoričan je prof. Ševarlić.

Strogi propisi su i svojevrsna zaštita domaćeg tržišta, pod uslovom, naravno, da su propisi smisleni i da se poštuju i primenjuju. Da u tome nešto škripi, ukazuje slučaj zabrana prodaje uvoznih Fruktalovih i nekih domaćih sokova od borovnice.

PROBLEM DO PROBLEMA: Tokom poslednjih petnaest godina proizvođači voćnih sokova bili su u velikim iskušenjema. Proizvodnja je bila ugrožena od uvozničkog lobija po više osnova: uvoz osvežavajućih bezalkoholnih napitaka koji su, suprotno tadašnjim, a i sadašnjim propisima, na etiketama imali sliku voća i tako u zabludu dovodili potrošače da se radi o voćnim sokovima, a da pri tom voća u njima nije bilo ni u tragovima. To su napici poznati pod markom Bravo, koji su se proizvodili u jednoj mađarskoj fabrici koju je kupila poznata austrijska firma Rauch na početku tranzicije u toj susednoj nam zemlji.

Još veću štetu učinio je uvoz i plasman na domaćem tržištu raznoraznih praškova za spravljanje napitaka, koji su takođe na etiketi imali sliku voća, tipa: Zuko, Bolero, Fruti, Step itd., koji su pod uticajem i pritiskom uvozničkog lobija i blagonaklonosti tadašnjeg saveznog ministarstva zdravlja dobili status dijetetskog proizvoda, i samim tim bili oporezovani nižom poreskom stopom. "Ironija je, pa i tragedija, da se niže oporezuje kao dijetetski hemijski proizvod koji je u količini od pet grama dovoljan za dva litra napitka i još se zove voćni. Da se razumemo, nije u pitanju voćni sok u prahu za čiju je proizvodnju potrebna jako skupa tehnologija, i tih proizvoda na našem tržištu nema, jer ih naši proizvođači nemaju u svojim proizvodnim programima, strani ga na naše tržište ne plasiraju zbog izuzetno visoke cene, neprimerene domaćem potrošaču", objasnio je prof. Ševarlić.

Na kraju, jedan od najvećih problema domaćih proizvođača voćnih sokova jeste to što su prema našim carinskim propisima predviđene iste carinske stope za uvoz sirovine za proizvodnju sokova i uvoz gotovog soka. Na taj način, domaći proizvođači sokova, ovoga puta je reč o sirovinama od citrusa, limuna, pomorandži i grejpfruta, dovedeni su u podređen položaj u odnosu na inostranog, koji na naše tržište izvozi gotov sok od tog voća. O tome, ali i o domaćem i stranom tržištu voćnih sokova, o uvozu i izvozu, cenama i konkurenciji, državnim stimulacijama i negativnom uticaju ponovnog izvoza šećera u Evropsku uniju na konkurentnost naših sokova, više reči biće u sledećem broju "Vremena".


 

Prof. dr Miladin Ševarlić: Odsustvo strategije

Prof. dr Miladin Ševarlić: Odsustvo strategije

Mi smo jedna od retkih zemalja u svetu koja nema strategiju razvoja poljoprivrede, odnosno strategija razvoja poljoprivrede SRJ koja je zvanično usvojena 1999. godine nije operacionalizovana, a posle promena 2000. godine i uspostavljanja novog ustrojstva zajednice država, takav dokument nije moguće doneti na nivou državne zajednice zbog poznatih političkih razloga, ali ni Republika Srbija nije nominovala sopstvenu strategiju. Tragično je za zemlju koja ostvaruje skoro trećinu bruto nacionalnog proizvoda iz poljoprivrede da nema zacrtanu strategiju njenog razvoja. Neobično je i pogrešno da su na izradi strategije razvoja naše poljoprivrede u tranziciju angažovani strani stručnjaci, koji nisu osetili ni "t" od tranzicije. Indikativno je da u ekipi koja to radi nije zastupljen nijedan naš, ali ni stručnjaci iz Slovenije i Poljske, koje su nama slične po agrarnoj strukturi, i nedavno su priključene Uniji. Jedino države iznikle iz bivše Jugoslavije i Poljska imaju iskustva sa dominacijom privatnog sektora u poljoprivrednoj proizvodnji u periodu socijalizma, dok su sve ostale postkomunističke zemlje ušle u tranziciju sa agrarom u državnom vlasništvu i u njima je koncipiranje strategije razvoja sasvim drugačije. Nažalost, a koliko je meni poznato, nije angažovan niko za koga se može reći da je poznavalac specifičnosti naše poljoprivrede.

Slučaj "borovnica"

Nedavno je, na osnovu nalaza Instituta za zaštitu zdravlja iz Podgorice, zabranjena prodaja Fruktalovog soka od borovnice na teritoriji Crne Gore. Nekoliko dana kasnije, slična zabrana je stupila na snagu i u Srbiji. Razlog: višestruko veća radioaktivnost nego što je našim propisima dozvoljeno, koja je potvrđena u Institutu za medicinu rada i radiološku zaštitu "Dr Dragomir Karajović".

Prema propisima koji važe u Evropskoj uniji, količina radioaktivnosti soka od borovnice može biti čak 300, a ako je namenjen deci onda "svega" 140 bekerela po kilogramu soka. Inkriminisani Fruktalov sok bio je daleko ispod količine radioaktivnosti koju toleriše Unija, čak dvadeset puta, ali ipak višestruko veća nego što dozvoljavaju naši propisi. Naime, po važećim propisima, prehrambeni proizvodi koji se uvoze ne smeju imati veću količinu radioaktivnosti od sličnih domaćih proizvoda, odnosno veću radioaktivnost od prirodnog fona na teritoriji državne zajednice. Kod nas se borovnica ne uzgaja plantažno kao u drugim zemljama, već fabrike sokova otkupljuju ubranu divlju borovnicu. Ne može se sa sigunošću reći, ni približno, koliko iznosi godišnja berba ovog šumskog voća, ali se zna da je udeo proizvodnje soka od borovnice u ukupnoj produkciji sokova veoma mali. Količina radioaktivnosti borovnice ubrane kod nas iznosi između jedan i tri bekerela po kilogramu, što znači da sok od domaće borovnice nema više od jednog bekerela.

Istim povodom, iz prodaje su povučeni i sokovi od borovnice robne marke Halo, oni koji su proizvedeni od borovnice iz uvoza. Najznačajniji izvoznik ovog voća je Ukrajina, tako da prisustvo radioaktivnog cezijuma 137 i ne čudi. Tu borovnicu otkupljuju uvozno-izvozne firme iz Holandije i Austrije i reeksportuju ih dalje. Posle havarije nuklearne elektrane Černobilj, granica dozvoljene radioaktivnosti u prehrambenim proizvodima je višestruko povišena i tako usaglašena sa novonastalim okolnostima.

Po međunarodnim standardima o radioaktivnosti, koje su donele Međunarodna komisija o zaštiti od jonizujućeg zračenja (ICRP), Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i Svetska zdravstvena organizacija (WHO), maksimalna ukupna doza unesena indigestijom, za odraslog čoveka ne sme biti veća od 770 bekerela godišnje, što je daleko strože od preporuka Evropske unije. Ti standardi su ustanovljeni pre Černobilja, ali ljudski organizam nije posle havarije postao otporniji, nego je proizvodnja nečega bila ugrožena pa su zato propisi menjani.

Međutim, teško je razumeti, s obzirom na to da se inkriminisani sok godinama uvozi na naše tržište, a ne zadovoljava domaće propise, zašto je tek sada uvoz zabranjen jer teško je poverovati da je u Ukrajini radioaktivnost povećana tek ove godine, dve decenije posle havarije. Sve miriše na to da neko nije savesno obavljao povereni mu posao, ali i na to da je na nečiji mig, neznano čiji, pravna država počela da deluje i zabrana je sprovedena. U jednom ranijem razgovoru za "Vreme", ministarka poljoprivrede dr Ivana Dulić-Marković rekla je da nije zadovoljna radom poljoprivrednih inspektora i na tome ima još dosta da se poradi, pre svega da državni službenici ne budu zaštićeni kao retke zveri.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine