Džim Džarmuš, knjiga intervjua >

Kratki kurs džarmušologije

Džarmuševa poetika je lišena svake samozadovoljavajuće ornamentike, a takav je i kao sagovornik: razumno iskren, pronicljivo duhovit, diskretan i pažljiv; po svemu "tip iz komšiluka", osim po pameti i talentu

Džarmuš Džim, svoje majke sin.

(Grafit na jednom novosadskom uglu, u romanu "Oproštajni dar" Vladimira Tasića)

Kako ono beše o "povezanosti svih stvari u kosmosu"? Baš kraj narečenog ugla prođoh pet minuta pre sedanja za kompjuter: naravno, sada su neki drugi grafiti i slogani u modi – čak i u romanima, a kamoli u presnoj, bljuzgavičavoj stvarnosti. No, gledajući u one oronule fasade pade mi na pamet da bi zapravo trebalo nekako iznova intervenisati u stvarnost, pa izvesti malu gerilsku art-akciju i napisati baš tamo baš taj grafit, kao omaž i romanu i Sinu Svoje Majke, i svemu onome boljem i lepšem od dronjave Stvarnosne Proze naših (predizbornih) života, onih u kojima nekakva nepojamna Furda, kao odbegla iz ranih filmova Živojina Pavlovića, klizi kolima Bulevarom Oslobođenja i sa razglasa drndači Domoljubne Koračnice pozivajući sebi slične na okup na centralnom varoškom skveru...

No, vratimo se onoj priči o povezanosti, daleko od Novoga Sada. Proveo sam jednom nedelju dana u Ejkronu, Ohajo, najtužnijem mestu koje sam ikada video, posle Milton Kinsa, Engleska: to nije, naime, tuga bede i sirotinje – iz toga se možda nekada možeš izvući; ne, ono je depresija relativnog izobilja i apsolutne životne tuposti Srednje Klase u najčistijem i najgrozomornijem vidu: Ejkron je, kao i bezbrojna slična mesta severnoameričkog srednjeg zapada, zapravo Antigrad: mesto lišeno Centra, Trga, Ulice, Trotoara, Suštine, Smisla; labavo povezana nakupina grozdova predgrađa sa kućicama u cveću, sa idiotskim shopping mallovima kojima je samo Kevin Smith umeo da udahne nešto nalik na duh i dušu, mesto gde niko ne hoda, kojim se samo tupo proklizava u besmisleno glomaznim automobilima, u bekstvu ka Kućici-Slobodici, i čiji je ubogi downtown pust, hladan i bezljudan, a već u pet poslepodne (!) imaš velikih problema da pronađeš otvorenu prodavnicu, restoran, kafe. Tada, devedeset i osme, nisam znao da je Ejkron – industrijska vukojebina poznata po proizvođačima ato-guma – rodni grad Džima Džarmuša. Ajd’ što ja nisam znao, ali je zapanjujuće da se niko od domaćina – a vodali su me okolo kao mečku, od redakcije mesnih novina do univerziteta na kojem je i Dž. Dž. studirao etc. – nije setio da me upozna s tim u najmanju ruku zanimljivim podatkom, iako ljudi u manjim mestima obično vole da se pohvale svojim Slavnim Sinovima (ili Kćerima). Saznao sam to, dakle, tek kasnije, i zapitao se da li bih gledao na Ejkron drugim očima da sam znao: ne, samo bi mi štošta bilo jasnije, da li o Ejkronu ili možda pre o Džarmušu, i o korenima njegove lične izglobljenosti iz "američkog sna" i umetničke (samo)izolovanosti od svega što predstavlja tipičnu "američku kinematografiju", u ili izvan Holivuda. Uostalom, Džarmuš je iz Ejkrona, čim je uzmogao, pobegao na Menhetn, što sam posle one Ubistvene Nedelje i sam učinio, sa ogromnim oduševljenjem: ta dva Naseljena Mesta "suštinski" ne samo da nisu u istoj državi – jedva da su na istoj planeti.

Iz knjige izabranih intervjua sa Džimom Džarmušom koju je priredio Ludvig Hercberg (preveo Miša Stojiljković; Hinaki, Beograd 2003.) možete saznati i to da je Džarmušova majka – ona iz novosadskog/Tasićevog grafita! – neko vreme pisala filmske kritike za Akron Beacon Journal, lokalni dnevnik zavidnog tiraža (bar za nas, zavidljive Strendžere). Bio sam gostom u toj redakciji: ljubazni domaćini ponosno su pokazivali nama, grupi novinara iz Istočne Evrope, Azije i Afrike razne egzotične predmete govoreći: ovo je radni sto; a ono tamo je kompjuter – radi kad se uključi u struju... Really?! Na kraju posete smo dobili i suvenire. Često pijem kafu iz šolje sa znakom Beacon Journala, ili pivo iz njihove krigle. Na dnu krigle ucrtana je ona američka orlušina, i piše United States of America, kao nekakav simbolčić imperijalne moći s kojom, eto, valja računati i pijan i trezan, one Moći s kojom Džarmuš Džima, sina lokalne filmske kritičarke, ne možete povezati baš nikako, jer je vascelog života bežao od svega Velikog. Ali se zato meni sve to nekako povezalo i slepilo se u neobičnu celinu Pobratimstva Lica U Svemiru, kroz svaki srkut kafe ili piva, kroz promičuće flešbekove iz ispraznog Ejkrona, kroz fasade oko ulice Arse Teodorovića.

Fulbrajtova fondacija organizovala je ovih dana (12. – 17. 12. 2003.) na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti retrospektivu Džarmušovih filmova: prikazani su svi njegovi dugometražni radovi osim prvenca Permanent Vacation – zavidim Srećnicima koji su ga negde videli – kao i dugosvirajući dokumentarac Year Of the Horse, sniman sredinom devedesetih na turneji sa Neilom Youngom (TV Pink ga malo-malo pa prikaže u ljupkom porno/horor-terminu od tri sata po ponoći; najzad i od Pinka neke vajde!). Ujedno je predstavljena i narečena knjiga intervjua, tako da je ljubiteljima i radoznalcima poklonjen (doslovno: ulazilo se za ) pravi produženi Džarmuš-vikend.

Ako su filmovi bili "stari" – mada uvek vredni ponovnog gledanja – knjiga je, bogme, sasvim nova. Šesnaest razgovora sa Džarmušom, mala studija "Tajanstvenog voza", hronologija i filmografija, sve zajedno dve stotine i trideset strana zanimljivog džarmušološkog štiva, kojem je izdavač – što bi trebalo da je normalno, ali ovde već postaje spomena vredan izuzetak – posvetio dostojnu pažnju, što će reći da nema iritantnih lektorskih i sličnih brljotina ili nekog drugog ošljarenja i murdarluka.

Džim Džarmuš i Tom Vejts

Džarmuš nije razmetljiv sagovornik, i treba ga vešto otvoriti da priča o sebi; o svojim filmovima se ni tada, ipak, ne izjašnjava, naglašavajući u gotovo svakom razgovoru da ih ne gleda kada ih jednom završi; umesto toga, radije priča o ljudima s kojima je filmove pravio, i o tome zašto bez nekih ljudi – kao i bez nekih ambijenata – ne bi ni bilo njegove filmografije kakvu poznajemo. Osebujni kreativci poput Džona Lurija, Toma Vejtsa ili Roberta Beninjija nezamenjiv su deo jarmuschiane, i zajedno sa nekim ljudima "sa strane" – poput Nila Janga ili braće Kaurismaki – tvore onu spontano nastalu duhovnu community koja deli oporo-lirsko osećanje sveta kakvo Džarmuš ponajbolje izražava kroz uslovno minimalističke, često crno-bele filmove o ljudima koje bismo mogli zvati Gubitnicima kada bi dotični uopšte bili zainteresovani za sudelovanje u nekakvom takmičenju, u Društvenoj Igri. Na više mesta Džarmuš izgovara gotovo uzrujane solilokvije o tome koliko mu je strana svaka "ambicioznost" socijalne prirode, i koliko su svi njegovi bitni likovi fundamentalno lišeni "ambicije", te otuda tako neamerički. Zanimljivo je, bajdvej, da su čak i Džarmušova ponavljanja zanimljiva: varirajući neke odgovore iz jednog u drugi intervju, reditelj nam otkriva šta su najvažniji toposi njegovog svetonazora, do čega mu je najviše stalo, šta ga najžešće izluđuje.

Filmovi Džima Džarmuša podjednako su, hvala bogu, udaljeni i od poetike simboličarskog umetničarenja kakvo je nekada jedino imalo "estetski dignitet" dočim je sve drugo bilo prezrena Zabava, i od infantilnog (hiperameričkog, ako hoćete!) turbožanrovskog fetišizma, koji nas sterilno i dosadno smara doktrinarnim prenemaganjem iz kojeg sledi da je, recimo, svaka pritupasta hongkonška šorka zapravo lukavo pritajeno remek-delo, samo je Gledalac odveć blaziran ili glup da to prizna (te ga otuda treba mučiti jačim dozama istog užasa). Njegova je poetika lišena sve te samozadovoljavajuće ornamentike, a takav je i kao sagovornik: razumno iskren, pronicljivo duhovit, diskretan i pažljiv; po svemu tip iz komšiluka, osim po pameti i talentu. A ako nekada zalutate u Ejkron, Ohajo, možda ćete otkriti nešto što je meni, od tadašnjeg neznanja i nesvesti o mestu, na žalost promaklo; a ja sam tamo, prekraćujući dosadna popodneva Bezljudnog Grada, sećam se, odnekud čitao baš "Jesen svakog drveta" Vojislava Despotova, što nas opet nekako vraća Novom Sadu odakle smo krenuli, i onom obezgrafićenom uglu u čijoj blizini nastaje ovaj mali hommage jednom srebrnokosom putniku misterioznog voza ka Smrti, temi njegovog možda najfascinantnijeg filma.


 

Džim Džarmuš, svojim rečima

Radije bih da uopšte nemam para nego da ceo život isprogramiram tako da ih zaradim.

Moja jedina želja je da mogu da radim, da mogu da plaćam kiriju i da ne moram da brinem o novcu.

Moj otac mrzi Njujork.

Ne verujem ničemu što je u trendu ili moderno.

Prosto nisam zainteresovan za rok-spotove. Ne sviđa mi se ta forma. Mislim da je cela ta ideja sranje.

Ja volim da budem u stanju zbunjenosti, živeo sam u Berlinu tri meseca i namerno nisam učio nemački. Uživao sam dok sam bio u Japanu, nisam mogao da pročitam ni natpise na ulici – to mi podstiče maštu, zbog toga tumačim stvari pogrešno, živim u nekom stanju u kojem zavisim od svoje mašte.

Ako se tip svađa sa svojom devojkom preko telefona, pa onda imate rez i zatim njega kako se pojavljuje u njenoj kući, ja se i dalje pitam kako je stigao do njene kuće, kako je bio raspoložen, da li je vozio okolo neko vreme, da li je slušao radio.

U Ghost Dogu ima jedan citat iz Hagakure, japanskog teksta koji je napisao stari samuraj, a koji govori kako veoma važne stvari treba tretirati ležerno, a manje važne stvari ozbiljno. Ja jako volim tu vrstu filozofske kontradikcije.

Kad čujem reč nezavisan, odmah potežem revolver.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine