A. Peragraš - O ognjopardu >

Najnovija stara knjiga

"Ide miš po polici/nosi tikvu na guzici/miš prde, tikva puče/odbi tebi nos." Zapitan o kakvoj se zapravo opakoj životinji pomenutoj u ovoj poznatoj dečijoj pesmici radi, naš ugledni kriptozoolog A. Peragraš i autor Ala i bauka napravio je ozbiljno i temeljno istraživanje. Rezultat je očaravajuća knjiga O ognjoparduOgled iz kriptozoologije, koju će sa zadovoljstvom čitati i deca i odrasli

"Ide miš po polici..."

Konačno još jedna Peragrašova knjiga! – uzdahnuće mnogi poštovaoci ovog autora. Prethodna knjiga Ale i bauci, koju mnogi nazivaju kultnom, bila je, osim pasoša, jedini štampani deo prtljaga nekih putnika koji su početkom devedesetih odlazili u pečalbu preko mora. Na početku se mora reći da A. Peragraš jeste Aleksandar Palavestra, čovek sa istim inicijalima, arheolog, profesor i ekspert za ćilibar, koga u ovoj knjizi o ognjoprdu odaje ljubav prema ćilibaru kao Kerola ljubav prema matematici. A. Peragraš je A. Palavestrin Mister Hajd, naučnik zastranio u umetnost, istraživač podsvesti, čudnih stvari i tajanstvenih pojava u našem narodu.

Poštovaoce dela A. Peragraša, pogotovo one koji pomno prate i proučavaju sve dostupne radove ovog autora, upućujemo i na sledeće tekstove: "Pingvin sisavac" i "Zlobna zeba" (Mladost, 1982), osam tekstova Ale i bauci koji prethode knjizi ("Politikin zabavnik", 1987), dva teksta sa polemikom o vešticama (PZ, 2001), esej o lupar-guskama koje rastu na drveću (PZ, 2001), izvanredno elaborisan pogovor za knjigu Priručnik za gajenje domaćeg metamorfa R. Ćirića (Mah, 2002) i najnoviji tekst o kućnim gnomima (PZ, 2002).

"Tikva puče"

Kao što kostimi majmuna-pračoveka u filmu Odiseja u svemiru nisu dobili Oskara jer su članovi Filmske akademije bili uvereni da su majmuni bili pravi, tako ni knjiga Ale i bauci nikada nije dobila nijednu književnu nagradu – niko nije ni pokušao da je predloži za nagrađivanje jer su svi bili uvereni da je u pitanju naučna, naučno-popularna ili, u najgorem slučaju, "pseudonaučna" knjiga, a ne divan i neobičan primer prave književnosti zaodenute u ruho naučne esejistike. Na sreću, originalnost i duhovitost takve postavke odmah su shvatili čitaoci, tako da je prvo izdanje knjige brzo iščezlo iz knjižara. Trebalo je sačekati kraj raznih nedaća, vazdušnih i drugih opasnosti (za koje su ljudi odmah i spremno optužili ale i bauke) da bi izdavačka kuća Mah posle punih trinaest (!) godina publikovala drugo, dopunjeno i doterano izdanje. Ovaj izdavački potez podsetio je staru i upoznao novu generaciju čitalaca sa delom A. Peragraša. To je bila neophodna predigra i priprema terena za izdavanje ovog novvvog Peragrašovog dela, obima jednakog knjizi Ale i bauci.

Kao i u prvoj knjizi, Peragrašova proza dejstvuje na više nivoa – obrazovana deca i obrazovani odrasli mogu da uživaju u suptilnim poigravanjima duha, da razdvajaju maštu od naučnih činjenica, da prepoznaju na koga se odnose posvete i aluzije. Međutim, i predškolska deca i neobrazovani odrasli mogu da uživaju u podsvesnim, mitološkim i kolektivno-nesvesnim aspektima ove literature.

U knjizi se opravdano pojavljuje Šerlok Holms, jer je čitavo istraživanje tajanstvenog bića ognjoprda zasnovano na izvanredno malim detaljima, koje oko običnog čoveka ne bi uspelo da primeti. Dečja pesmica koja predstavlja početak, kraj i osnovu cele knjige upućuje nas i na Agatu Kristi i njene zaplete zasnovane na nevinim i naivnim dečjim brojanicama koje su najveća moguća suprotnost smrtonosnim dešavanjima u knjizi i koje ga time još više pojačavaju. U Ognjopardu, dečja pesmica s tragičnim završetkom o mišu i tikvi ukazaće da treba obraćati pažnju na sitnice, jer ponekad mogu imati nesagledive posledice. Može vam se tako desiti da iz neke naoko nevažne kratke pesmice naučite sopstvenu istoriju, kao i (azbučnim redom) alhemiju, anatomiju, antropologiju, arheologiju, astronomiju, botaniku, geografiju, etnologiju, zoologiju, hemiju, heraldiku, književnost, mitologiju, tehnologiju...

Za razliku od Ala i bauka, Ognjopard je posvećen jednom jedinom iscrpno proučenom biću. Pisan je starinskim stilom Kerolovih ogleda sa obaveznim opisnim naslovima poglavlja, vinjetom na početku svake glave i kratkim citatima teksta ispod ilustracija. Učtivim, učenim i jasnim starinskim jezikom, Peragraš blagonaklono vraća svežinu i dah zaboravljene čednosti starih knjiga: Ognjopard je najnovija stara knjiga – tačnije "stara dobra" knjiga, i čitajući je osećamo se kao da smo iznenada pronašli izgubljeni rukopis nekog klasičnog autora, neko zatureno retko bibliofilsko izdanje ili zaboravljenu knjigu iz detinjstva.


 

Ognjoprd u službi Karađorđevih ustanika

Ognjoprd u službi Karađorđevih ustanika

"...Tanasko Rajić je malog ognjoprda mnogo voleo – bili su nerazdvojni. Da bi bonakonče ipak prikrio od radoznalih pogleda, mladić je napravio posebna kola (zatvorene ručne dvokolice, tačke) u kojima je vozio svog ljubimca. Kada je izbio Prvi srpski ustanak, Tanasko se odmah priključio ustanicima i postao Karađorđev barjaktar, ali je kola s ognjoprdom vazda terao sam. Pričao je da se u tim dvokolicama nalazi jedan naročit top iz Austrije, kojim samo on ume da rukuje. Zaista, u bojevima je iz Tanaskovih dvokolica sukljao strašan plamen, sejući pomor i užas među Turcima. Po uzoru na Rajićeva kola, i drugi ustanici su počeli da prave ručne borbene dvokolice, doduše bez bonakonske artiljerije. Bile su to čuvene domuzarabe, tačke sa zaklonom od dasaka koji je štitio onog ko ih gura, dakle neka vrsta primitivnog tenka. Uz pomoć domuzaraba, srpski ustanici su hrabro napadali i osvajali turske šance i utvrđenja. Misteriju ovog čudnog topa na domuzarabi, Rajić je vešto krio. Pametnijima je govorio da ne sme da im oda kakav je to top, pošto je tako obećao Karađorđu (koji je zaista bio upoznat s Rajićevom tajnom), a priprostom svetu i radoznaloj deci odgovarao je da je u dvokolicama strašni zmaj koji će ih spržiti ako ga samo pogledaju. Ne zna se koji je strah bio veći: od Karađorđa ili od "zmaja", tek bonakon je za sve vreme Prvog ustanka ostao neprimećen, premda vrlo aktivan."

(Odlomak iz studije A.Peragraša "O ognjopardu", XIX glava u kojoj ognjoprd seje užas za domuzarabe)

Aleksandar Palavestra, arheolog i pisac: Polje za maštanje

"Radi se o vrsti književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i 'Ale i bauci'. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice."

Nakon Ala i bauka, u izdanju Maha nedavno je objavljena druga knjiga A. Peragraša, poznatog i kao Aleksandar Palavestra, arheologa i profesora Filozofskog fakulteta, pod nazivom O ognjoparduOgled iz kriptozoologije. Kao i u prethodnoj, i u ovoj knjizi profesor Palavestra (poštovaćemo ipak piščevo pravo ime) otkriva priču koristeći maštu i zbilju. Ovog puta o dabru-bonakonu, važnom zbog sposobnosti da iz žlezde smeštene pod repom izbacuje zapaljivi gas, odnosno o ognjoprdu, što je srpska reč za tu čudnu životinju, a Palavestra je citira po Taktici Lava VI Mudrog iz IX veka.

"VREME": Poigravate se literaturom i naukom, pa svaki podatak koji navodite može, a i ne mora da bude tačan.

ALEKSANDAR PALAVESTRA: To je vrsta književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i Ale i bauci. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice. U mojim knjigama je to opravdano, one su književna dela, a ne naučna. I bonakon i dabar postoje u srednjovekovnim Fiziolozima. Bonakon je tamo opisan kao goveče, a dabar kao životinja koja odbacuje žlezde kad ga lovci jure. Pomislio sam, zašto ih ja, literature radi, ne bih spojio u jedno biće, u dabra koji ima neobične sposobnosti da ispod repa ispušta vatru. Onda su se neke stvari u priči same nameštale, naišao sam da Kastorija u Grčkoj ima veze sa imenom kastor-dabar. I tako dalje i tako dalje, nailazio sam na razne detaljekoje sam spojio u istoriju jednog bića.

Knjigu počinjete kao četovanje, a završavate kao pustolovni istorijski roman.

I jeste četovanje. Tekst sam zaista slao i-mejlom prijateljima, bilo je to u vreme bombardovanja, da bih i sebi i njima olakšao to vreme. U knjizi na jednom mestu postoji navod da upravo počinju prve sirene, i to je u čitavom tekstu jedini iskorak u stavrnost, kao fleš bek: na tom mestu su me prekinule sirene, ja nisam hrabar čovek, ali sam nastavio da pišem. Dakle: delove koje napišem slao sam prijateljima ne bih li komunicirao o nečem što je bilo drugačije od onog oko nas. U knjizi su navedeni njihovi autentični odgovori. Na kraju knjige, možda i zbog atmosfere u kojoj je nastala, oseća se patriotska nota, moj junak se bori protiv neprijatelja. Zaista je moguće da je i to uticaj okolnosti.

Na momente se čini kao da se vaš junak našao u nekoj parodiji...

Mislite na detalj da su zahvaljujući ognjoprdu Srbi u eneolitu imali gasovod? To jeste možda bilo malo oštrije. Bio je to moj odgovor na nenaučne i smešne teze koje se pojavljuju ne u literaturi nego, nažalost, u nauci. Ali ipak, i u tom delu pisao sam s ironičnom distancom i simpatijama.

Uz nepostojeću životinju opisujete istorijske srpske junake, Tanaska Rajića na primer...

Možda će mi to neko i zameriti, protumačiće da se podrugujem Tanasku Rajiću ili ko zna čemu. Svi znamo kakav je on bio junak, Vuk Karadžić ga detaljno opisuje i ja to citiram. Ali, ognjoprd uz Tanaska – to je, recimo, nešto što se o njegovom životu ne zna, a sasvim je moguće da se desilo. Tome uostalom i služi literatura, to je slobodno polje za maštanje. Ništa loše o Tanasku nisam napisao. Uostalom, uz njega i ognjoprd postaje junak. Ja volim da slobodno interpretiram podatke. Zašto bi, recimo, bio netačan podatak da je Džošua Vedžvud, deda Čarlsa Darvina, imao bonakona? Zašto je nemoguće da ga je čuvao u dvorištu? Kad istorijske ličnosti zatvore vrata za sobom, mi ne znamo šta one onda rade. I to daje slobodu. Da nije tako, literatura ne bi ni postojala.

Ima se utisak da ste se zabavljali pišući O ognjopardu?

Jesam, beskrajno. Jedva sam čekao da sednem i pišem. Još zabavnije su mi bile ilustracije. Sâm sam ih radio zato što mi je, za razliku od Ala i bauka, bio potreban jedinstven rukopis. Divno je bilo raditi, na primer, Alhemičarsku svesku, to je bilo igranje u vreme bombardovanja.

Sonja Ćirić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine