Novi revolucionarni vodiči >

Kako podneti budućnost

Naporima nekolicine izdavača sa margine, i kod nas su u poslednjih godinu dana počele da se ubrzano pojavljuju knjige koje daju pravi teorijski okvir za bilo kakvo razmišljanje o drugačijim utopijama, tako dalekim od onih istorijskih devalviranih

POBUNA PROTIV NOVOG KAPITALIZMA: Antiglobalističke demonstracije, Kankun, Meksiko

Kad je krajem 1999, posle pobune u Sijetlu, i u našim medijima stidljivo počeo da se probija pojam antiglobalizam, strahovita i bezobzirna lenjost duha kojoj su naročito skloni akademski neobrazovani medijski poslenici svih provenijencija, brzo je klasifikovala ovu pojavu kao još jednu zabavu razmaženih mladih iz zapadnjačkih društava blagostanja. Naravno, nije bilo ni reči o tome da se u tom pokretu, na istom poslu traženja globalne socijalne pravde, zapravo nalaze i južnoamerički Indijanci i francuski seljaci, kao i neki američki sindikati, radikalne ekološke grupe, anarhisti svih usmerenja, ali i oni među nama koji su prosto malo dalekosežnije zabrinuti. Čitav pejzaž, koji se na getoizirajuci način naziva alternativnim društvenim pokretima, našao je svoj novi, viši stepen globalne solidarnosti u ovom "pokretu pokreta" – ovaj, već odomaćen izraz koji je lansirala Naomi Klajn, kao i drugi: alterglobalizam, bili bi najmanje pogrešni za označavanje težnje da se zajednička budućnost, u jednom globalnom društvu na smanjenoj planeti, formuliše na snošljiv i svima prihvatljiv način. Drugim rečima – potreba za socijalnom pravdom nipošto nije nestala kao jedna od najnužnijih pogonskih snaga iza savremenih masovnih političkih pokreta, uprkos drugačijoj verziji cele priče na CNN-u i drugim ratnim medijima.

U prvi mah, čak i u onim našim krugovima u kojima se mogao očekivati kakav-takav stepen razumevanja, desilo se nešto sasvim suprotno – kao da se oformio ceo jedan jedinstven intelektualni blok, u kome nije bilo važno da li se govori iz političke pozicije koja je nominalno levo ili desno, ali je neobično važno bilo istaći da su izvesna pomodnost celog "pokreta pokreta" i njegova raznorodnost (koju bi neko nazvao bogatstvom), za predstavnike naše društveno-istraživačke misli veoma sumnjiv znak i pokazatelj da će cela ta bratija igrati samo jedno leto. Naravno, nije se moglo ni očekivati ništa drugo nego rigidno shvatanje od onih koji su unapred svet društvenih fenomena podelili na za i protiv Miloševića, a van toga nisu ni videli svrhu bavljenja naukom, i još manje aktuelnim trendovima u svetu posle pada Zida, u kome se sve i svašta ispromešalo i ispobrkalo – a kako bi drugačije i trebalo da bude u jednom smutnom vremenu u kome se nove sile bore za prevlast?

Posledice ove zaparloženosti kod nas su veoma vidljive – u trenutku kad je ceo svet posle demonstracija u Đenovi 2001. i brutalnog ubistva Karla Đulijania, polako postao ozbiljno zapitan nad pitanjima koje je alterglobalističko talasanje nametalo, makar zato što su se nekakve demonstracije protiv znamenja novog imperijalnog kapitalizma stalno odvijale na TV ekranima – kod nas je cvetalo ovčje poverenje u sve što nam se serviralo kao reformski kurs i put u Evropu. Jedva da je bilo ikakve rasprave o putu kojim ovdašnje društvo treba da ide, a široj javnosti je nedostajalo bilo kakvo intelektualno uporište – ako ništa drugo, ključne knjige za ovu temu nisu ni bile prevedene i objavljene kod nas, a još manje napisane.

Na sreću, naporima nekolicine izdavača sa margine, i kod nas su u poslednjih godinu dana počele da se ubrzano pojavljuju knjige koje daju pravi teorijski okvir za bilo kakvo razmišljanje o drugačijim utopijama, tako dalekim od onih istorijskih devalviranih. Nedavno pojavljivanje posebnog broja "Nove srpske političke misli" (Vo. VII, br. 3-4 – Globalizacija), daje nam za pravo kad tvrdimo da će se rasprava o ovim temama kod nas tek otvoriti, na relevantan način koji će doprineti našem određenju u jednom neizbežnom procesu.

Gi DeborDruštvo spektakla (Anarhija/Blok 45, Beograd)

Jedna od potencijalno najuticajnijih skrivenih knjiga prošlog veka, objavljena je kod nas naporima isključivo jedne osobe i njenih prijatelja, u ediciji rečitog imena "Porodična biblioteka". Trenutno se može nabaviti samo ako je naručite na i-mejl blok45@net.yu – prvi tiraž se delio besplatno, kao i sve ostale knjige u ovoj seriji (spisak tražite od izdavača).

Teško da postoji herojskija teorijska knjiga nego što je Društvo spektakla – ovaj tour de force Gija Debora, lidera situacionizma, predstavlja ono vrelo ideja iz kog je kasnije ponikao jedan Bodrijar, u svoje vreme samo prisutan građanin na pobunjenoj Sorboni 1968, dok je Debor bio profesor revolucije koja je slavila spontanost življenja. O situacionizmu je u poslednje vreme napisano mnogo knjiga, pošto se s pravom smatra da su upravo ideje o društvu spektakla i načinima njegovog funkcionisanja, koje je Debor formulisao u ovoj knjizi, relevantne za objašnjavanje raznih savremenih fenomena. Ono što se ne ističe previše jeste činjenica da su situacionisti, kao najžešći mogući kritičari potrošačkog društva, zapravo imali jasnu političku ideju pred sobom, i program koji je zahtevo prevrat u ime ljudskog, a protiv totalitarnog konzumerizma, i to u sam njegov osvit, još pedesetih godina... U stvari najmanje je važno to što su prvi pisali o pobuni mladih, izmislili upotrebu poruka na majicama, primenjivali sok taktiku sa medijima (što će sve kasnije praktikovati pankeri), dali osnovni impuls konceptualnoj umetnosti i svojeručno pokrenuli studentsku pobunu u Francuskoj 1968.

Teško je i opisati koliko relevantnog kritičkog naboja ima u sebi ova knjiga, ali ono što je najvažnije jeste sloboda sanjanja po kojoj su situacionisti bili nadaleko čuveni. Trans moguće čiste slobode zabeležen u ovoj knjizi, jednako kao i u fascinantnoj Revoluciji svakodnevnog življenja Raula Vanegijma, jednostavno ne postoji u drugim knjigama koje ćete čitati. Još manje postoji razložno, programsko izlaganje i seciranje "spektakla" kao vrhunca ideologije, koji "izražava suštinu svih ideoloških sistema: osiromašenje, porobljavanje i negaciju stvarnog života", sve to uz zabavne appendixe provučene voljom izdavača među kojima izdvajamo duhoviti deo sa citatima raznih ličnosti povodom svojevremenog izlaska knjige (1967), odakle pamtimo preranog poludelog vizionara urbanizma Ivana Ceglova: "jedna mentalna bolest pustoši planetu: banalizacija".

Ako je za neku knjigu potrebno skupljati hrabrost da bi se čitala, onda je to ova – ona za sobom ostavlja sliku ovog sveta kao stanja stalne porobljenosti, iz koga se može izaći isključivo i samo individualnim naporima svakog pojedinačnog. Dakle, najtežim putem.

Hakim BejTemporarna autonomna zona (Centar za savremenu umetnost, Beograd)

Najuticajnija anarhistička knjiga novog doba u stvari predstavlja zbirku eseja nastalih na prelasku iz osamdesetih u devedesete, čiji je pun naslov: Privremena autonomna zona, ontološki anarhizam, poetski terorizam. Sva tri koncepta daju izuzetno uzbudljivu zajedničku viziju moguće socijalne promene, koja je ne samo ostvariva nego se već i dešava na mikro planu. Iznad svega, Bej poništava potrebu da se bude avangardan i ideologizovan, i time bar spasava ideju lične slobode suvišne istorijske pretencioznosti, koja je grob mnogih oslobodilačkih utopija. Njegove pesničke ambicije nisu mu dale mira, pa ova knjiga u kojoj se sustiču umetnost, društvena kritika i "svesna radikalna taktika", deluje i kao daleki odjek nastojanja situacionista da utemelje umetnost u svakodnevnom životu, odnosno da svakodnevnom životu daju umetnički smisao.

Alterglobalistička kretanja su poslednjih godina otvorila mnoga pitanja, a jedno od njih su fatalna ograničenja političkih teorija i stanovišta koja smo dosad poznavali i njihova nesposobnost da domisle ovaj svet u nastajanju u kome se brišu stare i uspostavljaju nove granice (ne nužno na tlu). U okviru ovog novog preloma, ceo korpus anarhističkih pravaca ponovo se pojavio kao i dalje živa i uticajna baza ideja, koje nam bar omogućavaju da pokušamo da "vidimo iza ugla", jednu moguću budućnost. U krajnjoj liniji, većina političkih teorija uzima zdravo za gotovo postojanje uređene države kao okvira – međutim, u vremenu u kome se država kao takva svesno relativizuje sa svih strana, otkriva se da su jedino štiva koja su za sobom ostavili anarhisti predstavljala pokušaj da se zamisli svet u kome više neće biti snažnog državnog okvira, te samim tim mogu danas da posluže kao orijentir. Nije stoga ni čudo što se svuda u svetu, posebno među mladima, anarhistička učenja izučavaju sa naglašenim novim žarom.

Ni mi ne zaostajemo s našim primerom: očevi anarhizma verovatno bi skakali od sreće da su mogli da posete Srbiju pod Miloševićem – zatekli bi jednu zajednicu koja se održava samo zahvaljujući srećnoj kombinaciji međusobne solidarnosti, inercije, prirodnih bogatstava i domišljatosti onih koji su uterani u bedu. I stvarno – srpsko društvo je tokom devedesetih bilo ogledno dobro na kome se ponovo dokazalo da jedna zajednica može opstati ne samo mimo nego i kontra sopstvene države koja joj je i te kako radila o glavi – a takođe i mimo, pa i kontra međunarodnog skupa država koji joj je itekako radio o glavi. Kud ćemo bolji dokaz od nas samih da su neka uverenja Petra Kropotkina i Mihaila Bakunjina potpuno ispravna, te da nikakva kompeticija i takmičarski duh, tako slavljeni u kapitalizmu, nemaju moć koju ima solidarnost među ljudima u ozbiljnom škripcu, odnosno da zajednica ima svu egzistencijalnu prednost nad državom. Konačno, zar nije svako od nas težio da napravi svoju "privremenu autonomnu zonu" tokom srpskih devedesetih, ne bi li sačuvao malo normalnosti i samopoštovanja?

Naomi KleinNe logo (Samizdat B92, Beograd)

Mora se priznati da se Klajnova sasvim dobro drži kao neočekivana intelektualna zvezda alterglobalizma. Njeno pretvaranje u novu medijsku ikonu ipak je mnogo manje bitno od njenog predanog aktivističkog rada i upotrebe novostečene slave da se ukaže na realne probleme. Kao kolumnista za liberalno misleću publiku, Klajnova nije ništa manje opora nego kao naučnik free-lancer, a njen sajt No logo (www.nologo.org) predstavlja dobar katalog svih problema koji se tiču "pokreta pokreta", uz njene komentare.

Neobično je da bestseler u svetskim okvirima postane knjiga koja se koliko-toliko može nazvati teorijskom, ali je još neobičnije – i tipično za naše uslove – da u našoj sredini nije bilo neke posebne rasprave o zaključcima koje ove knjiga nudi. Upravo u trenutku kad se sudbina naše zemlje njiše između nekoliko mogućih scenarija, Ne logo se može čitati kao izveštaj iz jedne pogrešne budućnosti, koja će nas delimično sasvim sigurno zakačiti.

Ono što najviše fascinira kod Naomi Klajn je studiozan akademski pristup, uz neviđenu upornost da se dođe do podataka, da se oni uz neizbežan humor raščlane i kroz njih iščita jedna realna slika sveta oblikovanog podivljalim robnim markama i marketinškim strategijama iza njih. Ako ništa drugo, trebalo bi iščitati ovu knjigu iz metodoloških razloga – ona ohrabruje svakog ko veruje u potencijalno oslobodilačku prirodu društvenih nauka.

Antonio Negri i Majkl HardImperij (Arkzin & Multimedijski institut, Zagreb/Beograd)

Cini se da bi ova knjiga s mnogo više prava morala biti nazvana Biblijom alterglobalizma nego knjiga Naomie Klein, ali je novinari češće zovu "Kapitalom alter-globalizma". Sasvim slučajno, ali ovim se ističe jedna ključna razlika ove dve knjige – dok se u Klajnovu veruje, jer nas poziva da dođemo do uvida u podatke koji nas teraju da i sami nešto uradimo, Negri i Hard se bave suvom teorijom, s ambicijom da sistematski zabeleže sve moguće kanale za borbu protiv novouspostavljenog poretka u svetu i ponude osnov za preoblikovanje tih odnosa.

Paradoksalno, ali ovaj stroži naučni okvir u kome se kreće Imperij doveo je do toga da se oba autora u nekim krugovima odbacuju na osnovu njihovih neskrivenih signala da i dalje pripadaju komunističkom načinu razmišljanja. Međutim, kad pročitate knjigu, nekako postaje jasno da sve to i nije tako bitno – analiza koju nude predstavlja uzbudljivo putovanje u noć iz koje je nastala Imperija, kao nov oblik vladavine, ne više nužno povezan sa određenom državom. Ni veličanje komunističkog aktiviste na poslednjim stranama u stvari nema težinu veličanja komunizma, nego aktivizma kao takvog, suočenog s globalnom moći koja zaista teritorijalno vlada na površini cele planete.

Teško je pobrojati sve teme koje pokreće ova izvanredna knjiga – od biopolitičke proizvodnje, preko informatizacije proizvodnje do upravljanja globalnim društvom nadzora – ali je isto tako teško pobrojati i sve odgovore koje ona pruža. Evo izuzetno uzbudljivog intelektualnog pokušaja koji se ne iscrpljuje u rezigniranoj konstataciji stanja niti poletnoj analizi, već nudi bukvalno stotine odgovora za zatečenu i opisanu stvarnost i jednu veliku, toplu i dirljivu nadu.

Wilijam Moris: "Ljudi se bore i gube bitku, a cilj za koji su se borili ostvari se uprkos njihovom porazu, a onda se pokaže da to nije ono što su hteli, a drugi ljudi se moraju boriti za ono što su hteli, ali pod drugim imenom" (preuzeto iz Imperij)

Miša ĐurkovićDiktatura, nacija, globalizacija (Institut za evropske studije, 2002)

Cak su i lokalni političari (najviše SPS i DSS) stigli da zloupotrebe pojavu alterglobalizma (shvaćenog kao antiamerikanizam i antikonzumerizam), ali osim Miše Đurkovića i njegove knjige Diktatura, nacija, globalizacija (Institut za evropske studije, 2002), sve donedavno skoro da i nije bilo našeg teoretičara koji bi se usudio da nešto zapiše na datu temu. I Đurković se skoncentrisao na lokalne pojave, baveći se prirodom Miloševićeve vlasti, turbo-folkom i nečim što je nazvao pop-politikom – ovo poslednje je vrlo lako mogao biti i jedan zanimljiv univerzalni doprinos razmišljanjima na temu pomenutih svetskih tokova, da nije bilo fatalnog nepoverenja u sopstvenu smelost i nepoznavanja prirode pop-kulture i njene duboke promene posle pojave digitalnog načina umnožavanja proizvoda.

Naime, svodeći intrigantan, samopatentiran termin pop-politike na nov oblik plasiranja politike i ideologije kroz masovnu kulturu, Đurković je propustio priliku da konstatuje da je pop-kultura u vremenu novih tehnologija komunikacije postala polje kodova, koje ima svoju integrativnu društvenu ulogu. Ta nova, okupljajuća funkcija pop-kulture predstavlja izraz jedne nove povezanosti društvenih odnosa, koju možemo nazvati medijskom integracijom društva, jer se nužno odvija kroz posrednike, medijatore. Ovo suštinski menja prirodu društvenih odnosa – zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, prvi put u istoriji zajednica se ne mora više definisati kroz teritorijalan princip. Alterglobalistički pokret je pravi primer – on ne zauzima nijednu teritoriju, niti to namerava, pa je opet sveprisutan i lako se organizuje putem interneta. Nova povezanost društva, isključivo kroz posrednike, uvodi i neke nove odnose u kojima se ozbiljno postavlja pitanje da li će išta od građanskog društva kakvog smo do sad poznavali preživeti i na koji način... Pop-politika bi zato bila politika koja je svedena na meru ovih novih oblika društvene prohodnosti da bi imala bilo kakvu prođu i bilo kakav uspeh – u njoj je važnije ono što je pop nego ono što je ideologija. Odnosno, kako se to lepo kaže u filmu Vrisak 3: "pop kultura je politika XXI veka". Za klasičnu politiku više niko nema vremena, stoga će i Đurkovićeva knjiga ostati samo kao lep dokument sa razmišljanjima o našoj zajedničkoj prošlosti u jednom čudnom režimu koji je kombinovao hipermoderne i prastare tehnologije vladanja.

Andrej GrubačićGlobalizacija nepristajanja (Svetovi, Novi Sad)

Krajnje redak slučaj našeg predstavnika na svim značajnijim alterglobalističkim skupovima poslednjih godina, i autora koji se često pojavljuje u značajnoj inostranoj periodici – ovo je zanimljiv dokument i jedina naša alterglobalistička knjiga koju možete naći. Sakupljeni Grubačićevi eseji i govori daju nam aktivistički vreo, najpuniji uvid na srpskom jeziku o onome o čemu se zapravo priča i šta se dešava na Svetskom socijalnom forumu u Porto Alegreu, gde se svake godine okupljaju alterglobalisti, postavljajući protivtežu politici Svetske trgovinske organizacije i sličnih globalnih parainstitucija nejasnog suvereniteta. Tu su i rasprave o odnosu evropske levice i alterglobalističkog pokreta, pedagogije i globalizacije, komentari vezani za recepciju koncerta Manu Čaoa kod nas, te toliko potrebna jasna objašnjenja za čitav pregršt ključnih pojmova i teoretskih koncepata alterglobalizma – dajući nam u zbiru dobru "početnicu" za ovladavanje celim jednim pogledom na svet.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine