Srbija i Kosovo >

Ni na nebu ni na zemlji

Trebalo je da prođu tri i po godine da se Kosovo vrati u srpski politički život. Da li je prerano ili prekasno da se razgovara o trajnoj promeni statusa pokrajine?

Kada je premijer Srbije Zoran Đinđić prošle nedelje izjavio da je sazrelo vreme za razgovor o državnom statusu Kosova, uspeo je da jednim udarcem unese pometnju na tri političke scene: u Beogradu, u Prištini i u takozvanoj međunarodnoj zajednici, od Brisela do Njujorka i Vašingtona. Na konferenciji za novinare u republičkoj vladi, Đinđić je u četvrtak 16. januara rekao da se Kosovo "naočigled svih nas polako pretvara u državu" i da se o tome više ne može ćutati. "Sledim svoj politički instinkt koji mi govori da je sad pravo vreme da se počne sa raspravom o statusu Kosova i Metohije, s obzirom na to da nam vreme ne ide naruku", rekao je Đinđić zabezeknutim novinarima. Dodao je da je "bolje da se reaguje sada nego kad bude kasno, s obzirom na to da država ima strategiju na Kosmetu", te da "treba tražiti od Evropske unije da nas uzme u zaštitu".

DEKLARATIVNOST...

Budući da je ova izjava došla u sklopu mnogo šire premijerove priče o napretku reformi, privatizaciji, Ustavnoj povelji i drugim unutrašnjopolitičkim temama, zbunjenost je brzo zamenilo pitanje da li je reč o najavi korenite promene u politici Beograda prema Kosovu ili je politički instinkt još jednom navukao premijera na tanak led, što mu se i ranije dešavalo. Samo par nedelja ranije izazvao je bes u Sarajevu i šire kada je jednom uzgrednom izjavom nemačkim novinama nagovestio mogućnost revizije Dejtonskog sporazuma ukoliko Kosovo postane nezavisno. Posle je trebalo vaditi fleke kroz neubedljive demantije, priče o vađenju iz konteksta i slično. Ovog puta, međutim, premijer nije ustuknuo, već je u pismenoj izjavi potvrdio da je zaista mislio to što je rekao, mada je donekle spustio loptu. "Ne smatram da je preuranjeno ili ishitreno upozoravati na neprihvatljivo stanje i zahtevati odlučnu aktivnost u pravcu zaštite prava države Srbije", napisao je agenciji Beta. "Naprotiv, poslednji je trenutak da se otvoreno razgovara o statusnim pitanjima jer se ona očigledno prećutno rešavaju iza leđa nadležnih međunarodnih i domaćih institucija", piše u izjavi.

...I STVARNOST: Kosovska svakodnevica

KO LJULJA ČAMAC: Moguće je da su premijerov instinkt, kao i utisak da neko ubrzano pakuje nezavisnost Kosova, pobudile dve nedavne političke inicijative iz Prištine i Vašingtona. Ubrzo pošto je u Ustavnu povelju uvršćena formulacija o Kosovu kao sastavnom delu Srbije, albanski poslanici su u prištinskom parlamentu izglasali deklaraciju kojom su odlučno odbacili svaku mogućnost da Kosovo bude na bilo koji način vezano za Beograd. Zatim su prošle nedelje, tri dana pre Đinđićeve izjave, dva američka kongresmena podnela predlog rezolucije o priznanju nezavisnosti Kosova od strane Sjedinjenih Država, što se Đinđiću verovatno učinilo kao dodatan razlog za uzbunu. Kongresmeni Henri Hajd (republikanac iz Ilinojisa) i Tom Lantoš (demokrata iz Kalifornije), obojica članovi kongresnog Komiteta za međunarodne odnose, predložili su da američki zakonodavci podrže nezavisnost čim se u pokrajini "razvije i konsoliduje demokratska samoupravna vlast".

Ni prištinska Deklaracija ni vašingtonska inicijativa, međutim, nisu ni izbliza tako dramatične kao što zvuče. Kad je reč o Deklaraciji, nju je šef UNMIK-a Mihael Štajner smesta proglasio nevažećom i irelevantnom, ukazujući da konačnu reč o Kosovu može da dâ samo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (time je, doduše, istovremeno proglasio irelevantnim i pomenutu stavku iz Ustavne povelje). Svejedno, želje kosovskih parlamentaraca imaju težinu isključivo u njihovim glavama, a da ubedljiva većina kosovskih Albanaca želi nezavisnost, znali smo i ranije. Kada je reč o predlogu kongresne rezolucije, on nije ni nov ni važan. Još od osamdesetih godina pojedini klijenti albanskog lobija pokušavaju da kroz Kongres ili Senat provuku sličnu rezoluciju, otprilike na svakih šest meseci. Do sada su takvi predlozi uvek umirali u proceduri, pa nema razloga da se veruje da će ovog puta biti drugačije. Uostalom, čak i ako bi pomenuti predlog bio usvojen, kongresne rezolucije nemaju obavezujući karakter i veći značaj od, recimo, rezolucija ruske Dume o večnom prijateljstvu sa Srbijom kojima ljudi iz bivšeg režima vole da mašu.

Moguće je, najzad, da je Đinđić bio motivisan opštom situacijom na Kosovu, na koju država Srbija može da utiče manje od Nigerije ili Pakistana, koji bar imaju mogućnost da delegiraju svoje ljude u KFOR ili UNMIK. Ni takvo stanje, međutim, nije novo, samo su u Beogradu dosad više voleli da ga ne primećuju. Tokom sva tri kruga predsedničkih izbora prošle godine kandidati su obilazili oko Kosova kao kiša oko Kragujevca, pa su se nekako neugodno iznenadili kad se postavilo pitanje da li se Albanci računaju u glasače. Čak je i navodni ultranacionalista Vojislav Šešelj tiho otkazao najavljeni miting u Kosovskoj Mitrovici i usredsredio se na borbu protiv kriminala, korupcije i Nebojše Čovića. Čović je, inače, jedini član beogradske političke vrhuške koji se Kosovom poslednjih par godina bavi na iole konzistentan način, kroz vladin Koordinacioni centar, dok se drugi ograničavaju na povremene opaske o teškom položaju srpskog naroda i nezadovoljavajućem radu UNMIKA. Niko, naime, nema predstavu o tome šta bi u vezi sa Kosovom trebalo preduzeti, pa se čak i Šešelj u svojim napadima ograničio na optužbe o navodnim Čovićevim vezama sa kriminalcima, dok je otvaranje kosovskog problema mudro izbegao.

PANDORINA KUTIJA: Zid ćutanja o Kosovu koji je Đinđić prošle nedelje probio podignut je mnogo pre rata sa NATO-om i Miloševićeve smene: on, naime, postoji još od famoznog 27. marta 1989, kada je Srbija ko bajagi postala cela, a pobuna Albanaca ugušena u krvi (zaboravljeno: zvanično, 30 mrtvih). Još tada su lideri tadašnje opozicije a sadašnje vlasti izveli računicu po kojoj svako bavljenje Kosovom treba prepustiti Miloševiću, u nadi da će se on tamo negde okliznuti pa će oni to već nekako iskoristiti. Taj stav je svojevremeno najbolje sažela Vesna Pešić, u vreme dok je još bila predsednica Građanskog saveza i kopredsednik koalicije Zajedno. "Mi nemamo stav prema Kosovu, a i kad bismo ga imali, nismo ludi da vam ga otkrijemo", izjavila je u vreme zimskih protesta 1996, odgovarajući na novinarsko pitanje. Posle se Milošević zaista okliznuo na Kosovu i pao sa popriličnim treskom, ali je strategija mudrog ćutanja ostala da važi i posle petog oktobra. Svako ozbiljno bavljenje Kosovom, naime, imalo bi za posledicu zameranje ili međunarodnoj zajednici ili domaćem biračkom telu, ili i jednima i drugima. Stoga je bilo bolje prepustiti nezahvalan posao natezanja sa Kušnerom Štajnerom Nebojši Čoviću i držati se što dalje od kutije iz koje bi svašta moglo da izleti. Tako je bilo sve do Đinđićeve konferencije za štampu.

Problem je, međutim, što je Đinđićeva izjava, baš kao i njegova potonja objašnjenja, u priličnoj meri nejasna. Kosovo je, kao što i vrapci znaju, rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 definisano kao deo Jugoslavije na kome međunarodna zajednica pre svog povlačenja treba da uspostavi "značajnu autonomiju", šta god to značilo. "Promena statusa" stoga može da znači samo jednu od dve stvari: nezavisnost ili uspostavljanje punog suvereniteta Srbije (i Crne Gore?) u pokrajini. Pošto je teško poverovati da se Đinđić zalaže za nezavisnost Kosova, pretpostavlja se da je mislio na vraćanje suspendovanog suvereniteta, ali kako? Mogućnost da Evropska unija "uzme u zaštitu" državu Srbiju time što bi naredila Štajneru da od sada počne da se povinuje željama Beograda ne deluje naročito verovatno. Logičniji put vodio bi preko Skupštine UN-a ili Saveta bezbednosti, mada su izgledi za uspeh i u toj varijanti ništavni. Takođe je nejasno na šta se premijer žalio kada je rekao da se na Kosovu "stvara država". Prema rezoluciji 1244, uspostavljanje državnih institucija kao što su vlada, parlament i lokalna samouprava upravo su ono što bi UNMIK i trebalo da gradi na Kosovu, kao što je ispravno primetio Danijel Server, direktor vašingtonskog trusta mozgova Balkanska inicijativa. Uostalom, Kosovo je čak i tokom Miloševićeve vladavine imalo sve te institucije, mada su one služile isključivo u dekorativne svrhe. I, najzad, najnejasnije je na šta je Đinđić mislio kada je rekao da Srbija "ima strategiju" za Kosovo. Ako je ima, toliko je dobro skrivena da je dosad niko sem njega nije uočio. Pitanja sa kojima se Čović rve – natezanja sa Štajnerom o upotrebi ćirilice u parlamentu ili uterivanje jedinstva među kosovske Srbe pre bi se moglo nazvati taktikom nego strategijom.

ODJECI I REAGOVANJA: Šta god da je Đinđić imao na umu, njegova izjava je izazvala oštre reakcije. Stranka predsednika SRJ Vojislava Koštunice prva se distancirala od premijerovog stava da bi tri dana kasnije, u intervjuu za "Večernje novosti", Koštunica prvi put opširnije obrazložio svoje viđenje kosovskog problema. "Da je došlo pravo vreme da se rešava status Kosova i Metohije ne bih se složio", rekao je Koštunica i odmah definisao situaciju u pokrajini kao "jako lošu". Nakon što se osvrnuo na "fenomen kamenovanja autobusa" koji je, po njemu, specifičan za Kosovo, Koštunica je rekao da međunarodna zajednica koristi pokrajinu "kao igračku". "To je mreža stvorenih privremenih institucija u Londonu, Vašingtonu i Njujorku koja kod međunarodnih činovnika može da stvori privid da je štošta urađeno i da stvari ne stoje baš loše", rekao je predsednik. On je odlučno odbacio mogućnost da je Đinđićeva izjava nagoveštaj korenite promene u teško uočljivoj državnoj strategiji. "Stvarno značajne promene ne vidim... na nivou nadležnih, na nivou države ih nema", rekao je. "Bojim se da bi sve što bismo sada uradili sa pokrajinom moglo da za nas bude nepovoljno. Zapravo sam siguran da je tako", izjavio je Koštunica i usput pomalo zlurado podsetio Đinđića na "olako obećanu brzinu" kojom je Milošević rešavao to pitanje.

Nebojša Čović, za koga se moglo očekivati da bude najviše pogođen Đinđićevom izjavom, reagovao je relativno smireno. Mada je sasvim nedavno drugim povodom izjavio da "Kosovo već ima rešen status", kao i da je otvaranje tog pitanja "najobičnije politikantstvo", prihvatio je Đinđićevu rukavicu i rekao da se o statusu može razgovarati, ali da će u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova Srbija ići na podelu pokrajine, mada nije obrazložio kako bi se to postiglo. Izlaskom Vojske Jugoslavije na obalu Ibra? Proglašenjem SAO severno Kosovo? Ukoliko je to "plan B" srpske države, bilo bi zanimljivo čuti više detalja.

Na samom Kosovu je Đinđićeva izjava, kao i potonji komentari Koštunice i Čovića, odjeknula dubokom i uvređenom ćutnjom. Nikom iz albanske političke elite, naime, ne pada na pamet da se upušta u bilo kakav dijalog sa Beogradom, a naročito u vezi sa statusom, iz straha da smesta ne bude optužen za saradnju sa bivšim "okupatorom". To najviše važi za predsednika Kosova Ibrahima Rugovu, kome se još topi puter na glavi od smejanja pred kamerama sa Miloševićem tokom bombardovanja. Rugova je ostao pri svom od ranije poznatom stavu da je Kosovo de facto nezavisno i da će priznanje te činjenice kad-tad doći od međunarodne zajednice, bez ikakvih pregovora sa Beogradom. Ostali politički lideri, izrasli tokom gerilskog rata, još su tvrđi u odbijanju dijaloga.

KLIZAV TEREN: Mihael Štajner, kao istinski šef izvršne vlasti na Kosovu, oprezno je rekao da dijalog o statusu Kosova treba da usledi, ali je izrazio sumnju da je vreme za to. "Svi vole da teoretišu o rešenjima koja bi se dopala jednoj ili drugoj strani, ali ono što je mnogo važnije jeste da se ostvare promene i pripremi teren za društvo koje će biti sposobno da sprovede u delo suštinsku samoupravu zamišljenu rezolucijom 1244", rekao je za kosovsku televiziju. Štajner je, naime, u delikatnoj situaciji: njegov zadatak je da pred albanskim političkim predstavnicima drži mogućnost za nezavisnost kao šargarepu, vidljivu ali ipak izvan dohvata. Ako bi je sasvim izmakao, izazvao bi revolt koji bi izvesno doveo do neslavnog kraja mandata, ali bi ispunjenje albanskih velikodržavnih ambicija imalo još gore posledice. Za Štajnera bi 2003. godina, u kojoj na Kosovu nisu predviđeni nikakvi izbori, trebalo da bude godina stabilizacije i tihe istrage kriminalaca iz političkog sistema (neki kosovski "heroji domovinskog rata" već su iza rešetaka zbog ubistava, pljačke i iznude, a biće ih još). Otvaranje supstancijalnog dijaloga sa Beogradom samo bi potpirilo tihi unutaralbanski građanski rat koji je počeo još tokom "narodnooslobodilačke borbe" (vidi okvir).

Ni najjačem igraču na svetskoj političkoj sceni, Sjedinjenim Državama, ne odgovara nikakvo ljuljanje kosovskog čamca. U trenutku kada se sa jedne strane sprema na invaziju na Irak, a sa druge pokušava da se ispetlja iz nuklearne krize sa Severnom Korejom, Amerika nema nameru da arbitrira u bilo kakvom balkanskom sporu, a bez američke podrške nikakvo dugoročno rešenje ne dolazi u obzir.

POLITIČKI ILI POSLOVNI MOTIVI: Sahrana Tahira Zemaja

Kad se sve ovo uzme u obzir, izlazi da ni Đinđićeva izjava ni buka oko nje nemaju realnog izgleda da dovedu do bilo kakve ozbiljne promene na Kosovu, kao i da su šanse za dijalog Beograda bilo sa međunarodnom zajednicom bilo sa albanskim liderima u ovom trenutku nikakve. Međutim, ukoliko se ova prilika iskoristi za ozbiljnu unutarsrpsku raspravu o kosovskom pitanju, još bi moglo biti neke vajde. Ta rasprava bi najpre morala da uključi realnu sliku o situaciji na terenu, kao i uviđanje tužne istine da je Srbija pod Miloševićem zauvek izgubila pravo da iz Beograda upravlja Kosovom. To bi se moralo imati u vidu i prilikom definisanja realne pregovaračke platforme za budućnost. Papirni suverenitet iz rezolucije 1244 nikada neće biti realizovan, ali se kroz tu "hartiju od vrednosti" možda može isposlovati pristojan život za kosovske Srbe i očuvanje srpske kulturne baštine u pokrajini. Zar je to malo?


 

Politička ubistva na Kosovu: Dioptrija smrti

Nakon ubistva Tahira Zemaja, Mihael Štajner je posetio predsednika Ibrahima Rugovu i javno upozorio političke lidere na Kosovu: "Ako situacija eskalira, onda ste vi odgovorni."

Ubistvo Tahira Zemaja, bivšeg oficira JNA i bivšeg komandanta UČK, uzburkalo je strasti na Kosovu. Zemaj je ubijen u Peći zajedno sa sinom Enisom i nećakom Hasanom Zemajem, predsednikom Omladinskog foruma Demokratskog saveza Kosova (LDK) u Peći. Zemaj je inače bio blizak LDK-u Ibrahima Rugove, a predsednik Kosova je na komemoraciji održanoj u svojoj rezidenciji izjavio da je Zemaj trebalo da bude jedan od savetnika za bezbednost u njegovoj kancelariji.

Žrtve naručenih ubistava na Kosovu bili su pripadnici raznih političkih partija i bivši komandanti UČK, o raznim biznismenima da se i ne govori. Ali, u LDK-u smatraju da su politička ubistva usmerena isključivo protiv aktivista i čelnih ljudi ove partije. Nekibe Keljmendi, član predsedništva LDK-a, kaže: "Smatram da je reč o političkim ubistvima. Podsetiću vas samo da su iz vrha LDK-a ubijeni Džemalj Mustafa, portparol stranke, i Enver Maljoku, šef Kosovskog informativnog centra." Keljmendi spominje i niz političkih aktivista LDK-a po gradovima Kosova koji su ubijeni nakon ulaska KFOR-a.

Sa ovom konstatacijom nisu saglasni ni međunarodni zvaničnici na Kosovu ni predstavnici drugih najvećih političkih partija. Beri Flečer, portparol policije UNMIK-a na Kosovu kaže: "Ne možemo okvalifikovati ubistvo bez argumenta i bez pronalaženja počinioca. Što se tiče ubistva Tahira Zemaja, nisu nam poznati motivi. Zemaj nije zatražio zaštitu od nas." Sa tvrdnjama da su ubistva na Kosovu politički motivisana nije se složio ni administrator Kosova Mihael Štajner. Nakon ubistva Zemaja on je posetio predsednika Ibrahima Rugovu i javno upozorio političke lidere na Kosovu: "Ako situacija eskalira, onda ste vi odgovorni."

Deo kosovske javnosti iritiran je što UNMIK do sada nije uspeo da uhapsi nijednog od ubica niti rasvetli bilo koji slučaj. Izuzetak predstavlja ubistvo predsednika SO Suva Reka i člana DSK-a Uka Bitićija; ubica Bitićija uhapšen je na mestu ubistva.

Nakon likvidacije Zemaja, pažnja javnosti na Kosovu bila je usmerena na lidera Alijanse za budućnost (AAK) Kosova Ramuša Haradinaja; smatralo se da je on jedan od planera Zemajevog ubistva, pre svega zbog toga što su se njih dvojica za vreme rata borila na istom terenu u Dukađinu. Zemaj je, naime, bio čovek blizak Rugovi i član Oružanih snaga Republike Kosovo (FARK), koje je formirao premijer Kosova u egzilu Bujar Bukoši. Komandant FARK-a bio je pak Ahmet Krasnići, takođe bivši oficir JNA, koji je ubijen u Tirani 1999. godine pod nerazjašnjenim okolnostima. Prošlog meseca u Prištini je održan sudski proces protiv takozvane Dukađinske grupe, na čijem je čelu rođeni brat Haradinaja -Daut, a koja je optužena za ubistvo četvorice pripadnika FARK-a. U ovom procesu svedočio je i pokojni Tahir Zemaj čije je svedočenje Haradinaj javno pohvalio rekavši: "Zemaj je svedočio u korist mog brata Dauta i to je sud uzeo u obzir." Bujar Dugoli, vođa parlamentarne grupe AAK-a, o ovim ubistvima kaže: "Nije tačno da se ubijaju samo predstavnici LDK-a. Zašto LDK nije reagovao kada su pre dva meseca u Peći ubijena dvojica lokalnih komandanata UČK, inače članovi AAK-a. Ova ubistva na Kosovu stvaraju lošu sliku, ali mislimo da su počinjena iz raznih motiva. Moramo znati da nisu baš sve zemlje oko Kosova zainteresovane za stabilnost našeg društva." Fatmir Limaj, vođa parlamentarne grupe DPK-a i bivši komandant OVK, o ubistvima na Kosovu kaže: "Ne možemo apriori reći da su to politička ubistva. Nema nikakvog traga a u mnogim slučajevima ni sudski organi nisu ništa potvrdili. Oni koju su do sada ubijeni građani su Kosova, a ne samo članovi LDK-a. U ovakvim situacijama spekulacije su štetne."

Imajući u vidu lošu političku klimu koja je stvorena nakon ubistva Tahira Zemaja, ne veruje se da će na Kosovu prestati ubistva čelnih političkih ličnosti. Dve dominantne političke struje odavno su u sukobu. Tako je bilo i za vreme rata: dok se UČK borio sa Miloševićevim sanagama, Rugova je organizovao izbore i izabran je za predsednika. Ali, ubistva na Kosovu najviše štete samim Kosovarima. Više od 900 ubistava od ulaska KFOR-a ne samo da daju lošu sliku o situaciji na Kosovu, već su i najozbiljnija prepreka za rešenje mnogih problema kosovskog društva.

Skender Ljatifi


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine