Vidovita Srbija >

Kada stane očev sat

Vidovnjaci, iscelitelji, nadrilekari, crni i beli magovi počeli su da izviru iz naroda baš nekako u vreme kada je ekonomska situacija počela da se pogoršava. Uz veliku podršku medija razvila se prava industrija vradžbina koja, za razliku od ostale privrede, radi punom parom

ZA RADNIM STOLOM: Hristijana Marković-Sojanović, vračara iz Kučeva

"Samostalna agencija za pružanje usluga – Vidovita Borka – vlasnik Borka Stojanović", piše na tabli koju prvo ugledate kada se pomolite na kapiju kuće Borke Stojanović, proročice iz sela Vučak kod Smedereva.

"Borka vam je sad na odmoru", govorili su nam ljudi koje smo pitali kako možemo da je nađemo. Na pitanje da li ona ima i neko "racionalnije" zaposlenje, odgovarali su nam odrečno. Prima ljude samo kod kuće, ali je sada na uobičajenom odmoru, govore.

Ispred Borkine kuće česma sa tri slavine iznad kojih se nalaze ikone Bogorodice, svete Petke, svetog Aranđela i slika manastira Ostrog. Na polulučnom svodu stoje gipsane figure lavova sa bronzanom figurom sokola u sredini. Ispred česme kante sa cvećem. Nema klijentele. Na vratima natpis "Majka Borka ne radi od 1. VII do 1. VIII."

"Ja sam na odmoru, ne primam posete. Dođite kada tu budu pacijenti. Njih pitajte, ja hoću da se odmorim", kaže Borka, odbijajući da govori za novine. "Meni reklama ne treba. A i o meni su pisali svašta, papir trpi sve. Možete popiti kafu, sesti, ali od razgovora nema ništa." Govori, šetajući se nervozno i dajući nam do znanja da ne uživa u razgovoru sa novinarima.

I najracionalniji ljudi, kada se nađu pred nekim velikim izazovom, postaju pomalo sujeverni. Studenti fizike dozvoliće da se za njima prospe lonče vode "za sreću" kad krenu na ispit, hirurg pred kojim je teška operacija izabraće duži put ne bi li izbegao crnu mačku koja mu se preprečila, da ne govorimo o fudbalerima koji se ne briju dok pobeđuju ili cele sezone nose iste (neoprane) čarape verujući da samo u njima daju golove. Ako tako, ponekad, razmišljaju ljudi koji ne bi trebalo da sumnjaju u svoje sposobnosti i znanje, šta onda ostaje običnom svetu čija je svakodnevica ispunjena nesigurnošću, pitanjima bez odgovora?

"Proričem budućnost, tumačim prošlost i sadašnjost, sprečavam crnu magiju, gledam u karte", piše u oglasima kojih su pune novine i od kojih se ne vide ulične bandere. Slično je i na televiziji. O pričama tipa "ima neka žena u Negotinu..." da i ne govorimo.

"U situaciji kada postoji poplava takvih usluga, to što je neko spreman da se njima obrati nije više stvar njegove lakovernosti ili neobrazovanosti. Čak i čovek koji se rukovodi zdravim razumom može da prihvati, i treba da prihvati, da ono što dobija toliki publicitet na televiziji, u novinama, knjižarama itd. zaslužuje njegovu pažnju", smatra prof. Dragan Popadić, socijalni psiholog. Po njegovim rečima, čovek ne može biti stučnjak za sve, i zbog toga treba da se osloni na ono što postoji u medijima i što se u tim medijima ne osporava. Tako bi to mogao biti razlog interesovanja za alternativnu medicinu. Interesovanje za takve fenomene menja se vremenom, i veće je u vreme krize i opšte nesigurnosti, ali to ne mora biti presudno. "Ono što najviše doprinosi tim amplitudama je stav medija, stav zvanične javnosti", kaže prof. Popadić.

SMEDEREVSKA MAGIJA: Samo na prostoru Smedereva čuli smo za pedesetak magova i vračara, što budi izvesnu sumnju. Ako su svi oni daroviti, onda smo mi magična zemlja koja nema šta da brine. No, biće da dobar deo njih u ovom poslu "vidi" najpre lak način da se dođe do para.

Tu ima izuzetaka. Postoje i žene poput gospođe Radmile Marković iz Mihajlovca kod Smedereva koje se ne bave gatanjem i proricanjem već bajanjem i u njihove motive je stoga nešto teže proniknuti: "Nisam ja nikakva vračarica, ja ne uzimam pare. Ja samo bajem. Kod mene su dolazili mladići sa ratišta, sa problemima. Imaju stra', osećaj

da im neko ide iza leđa, noćne more. Ja onda njihovim majkama, sestrama, devojkama napišem, pa im one kući bajaju."

Radmila kaže da kod nje dolaze i žene sa malom decom koja mokre u krevet, previše plaču ili ne mogu da spavaju: "Postoje, sine, urokljive osobe. One često i ne žele nikoga da ureknu, već se to desi iz neznanja. Takve osobe su kao bebe napravile pauzu u sisanju 24 sata, odnosno majka je prestala da ih doji, pa je onda zbog detinjeg plača počela ponovo. Takvo dete kada odraste ima urokljive oči. I ako ono za nešto kaže da je dobro ili lepo, bilo to neko goveče ili čovek, tome mora da bude loše", ubeđuje nas Radmila.

Priče o magiji, veštičarenju veoma su prisutne kod našeg naroda. Pazi se, naročito po selima, gde se ide, šta se radi, kog dana ili nedelje u godini. Izbegava se mrak, hodanje pod strehom, rašlje merdevina. Nose se belezi oko ruke (crvena tkanina ili konac). Deci se, da bi bila jaka, daju imena životinja ili se imenom sugerišu željene osobine (Nebojša, Leposava, Nada).

"Mi smo iz religiozne porodice, i prvo čega se sećam je manastir Ostrog. Međutim, rastao sam sa pričama o magiji", kaže za "Vreme", Saša iz Nikšića. Njemu su se, kako kaže, dešavale vrlo čudne stvari. Imao je period u životu kada je bio potpuno ravnodušan, prestao je da se viđa sa društvom, prekinuo četvorogodišnju vezu, napustio fakultet. Nekakvu veliku promenu nije osećao i očekivao je da će to sve proći. Kako se vreme odužilo (četiri i po godine), njegov brat je od čoveka iz okoline Trebinja saznao da su na Sašu bačene čini. "Brat mi je bez objašnjenja zašto to čini dao da nosim očev sat. Nosio sam ga dok nije prestao da radi i tada mi je brat objasnio da su čini sa mene skinute. Taj vidovnjak je mom bratu rekao da sam ja popio kafu kod jedne dugogodišnje prijateljice, i da je u kafi bilo kap-dve menstrualne krvi. Tačno je opisao gde ona živi i još neke detalje koji su se poklapali. Ne mogu ja sada da tvrdim sto-posto da mi je ona kriva, ali ostaje sumnja. Posle toga sam se vratio na fakultet, počeo da izlazim sa društvom i jasnije video neke stvari. "

LJUBAVNE ČINI: U selu Kruščica, kod Bele Crkve, žene se bave magijom, vračanjem. Sada to radi i veliki broj devojaka, mladog sveta. Spajaju se i rastavljaju momci i devojke, igra se ljudskim sudbinama. "Znam za jednog mladića na koga je bivša devojka bacila čini, on joj se vratio i slušao je slepo svaku njenu zapovest", kune se devojka iz Bele Crkve koja je želela da ostane anonimna, nevoljna da joj iko razbija iluzije.

"Nisam ranije mnogo radila. Nisu ljudi ni znali", kaže Nadežda Petrović, iz sela Lipe kod Smedereva, i dodaje: "Vremenom čuje ovaj od ovoga, onaj od onoga, pa dolaze ljudi. Imaju nekakav problem, muči ih nešto. Pomognem im koliko mogu. Ja se ne bavim tim prljavim stvarima, ne rastavljam i ne svađam ljude."

Svi koji se bave magijom kažu da veruju u Boga, da idu u crkvu i pomažu je. Smatraju da to što rade nije u suprotnosti sa crkvenim učenjem. U kući im stoji ikona, slave slavu. Svoje usluge ne naplaćuju, ljudi mogu samo da ih časte.

"Dolaze mi mladići i devojke, muče ih ljubavni problemi. Ja pogledam, vidim je li mu zatvoren put, je li ‘zavezan’ ili ne. Kažem im da okade kuću katranom i da odu u crkvu. Dolaze mi i nerotkinje. Otkuvam im veš i dam im da se supružnici okupaju tom vodom. I odu. Posle mi donesu ili pošalju slike dece", nastavlja razgovor baka Nada i pokazuje album sa slikama 35 dece. "Nisu tu sva, neko se ne javi ili ne pošalje sliku", dodaje.

PLACEBO EFEKAT: Publicista Voja Antonić, autor knjige "Da li postoje stvari koje ne postoje", koja se između ostalog bavi i vradžbinama, smatra da se tu javlja tzv. placebo efekat, odnosno da ljudi sami sebe ubede da im je bolje, dožive olakšanje jer ga silno žele, samo im je potreban spoljni podsticaj.

"Bioenergija je iskonstruisan termin. Ništa od toga nije dokazano. Da bioenergija postoji, medicina bi je već nekako iskoristila. Nijedno proročanstvo se nije ostvarilo. Ni Nostradamusovo, ni Kremansko", tvrdi Antonić, dodajući da je većina tih proročanstava korišćena u političke svrhe, kroz istoriju:

"Kralj Milan, da bi se razveo od kraljice Natalije, rekao je da su tamo neki proroci kod Užica napisali kako će se on razvesti, pa ako su oni tako rekli, onda tako mora i biti. I bilo je."

Voja Antonić opisuje i sopstveni slučaj:

"Pre pet godina bio sam jako bolestan. Šest meseci sam bolovao od oboljenja hrskavičavog tkiva. Za to vreme su mi nudili bioenergetičare, vidare, ali ja to nisam hteo. U bolnici su mi rekli da moram da odležim, da je u pitanju neka autoimuna bolest. Odležao sam i prošlo je. Šta bi bilo da sam otišao kod neke babe? Sad bih se kleo u nju, govorio bih: ona je meni spasla život. Bio bih njen agent za marketing, pošto bih to svima i svuda pričao."

Komentarišući masovnost alternativnih usluga, socijalni psiholog prof. Dragan Popadić kaže:

"To se ne radi zbog lečenja, to je irelevantno, već zato što je veoma ekonomično. To je vrsta posla koja ne zahteva nikakvu opremu, ne zahteva stručnu spremu. Onaj ko se time bavi nema apsolutno nikakve obaveze prema onima koji traže pomoć."

Čovek koji se nađe u situaciji da mu lekari više ne mogu pomoći, u očajanju pokušava da pomogne sebi tražeći alternativna rešenja. Nekada u njih iskreno veruje, a nekada postupa po principu "ne može mi škoditi". A dugogodišnja kriza u zdravstvu i te kako ide na ruku nadrilekarima. Oni za svakoga imaju osmeh i rešenje. U njihovom rečniku ne postoji reč – nemoguće.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine