foto: Marija Janković

Intervju – Jelena Nikolić, istraživačica javnog mnjenja >

Istraživanje vrline u društvu

"U svetu otuđenih pojedinaca, sveopšteg beznađa i nesigurnosti, kompetitivnih odnosa deluje da porodica ostaje jedino skrovište i sigurna luka koja nas štiti od nadolazećeg sistema vrednosti"

Da bismo shvatili kako tačno građani Srbije razumeju pojam solidarnosti i koliko, po njihovom mišljenju, solidarnosti ima u društvu, Istraživački centar "Nove srpske političke misli" uradio je tokom februara istraživanje o tome kakvi su stavovi građana o solidarnosti. U telefonskom istraživanju urađenom na reprezentativnom uzorku od 1300 stanovnika, istraživači su došli do ne preterano iznenađujućih nalaza – većina ispitanih smatra da u svim oblastima života solidarnosti mnogo više nedostaje nego što je ima. Poslednje utočište je – porodica. To je jedina sfera života u kojoj, pokazuje istraživanje, velika većina smatra da solidarnost postoji. O tome kako izgleda ispitivati stavove građana o jednom pojmu koji je u isto vreme sociološki, filozofski, politički i pravni, a pritom je još i opšteprihvaćeno da predstavlja društvenu vrednost, razgovaramo sa istraživačicom NSPM-a Jelenom Nikolić.

"VREME" – Koliko je komplikovano raditi istraživanje o percepciji solidarnosti u situaciji u kojoj nismo sigurni kako ispitanici shvataju taj pojam?

JELENA NIKOLIĆ – U pravljenju upitnika pošli smo od ideje da se pojam solidarnosti koristi dosta široko, kao i da ima jedno neodređeno, gotovo filozofsko značenje, tako da nije bilo lako definisati pitanja jednostavno i jasno da budu razumljiva najširoj populaciji ispitanika. Pored toga, počeli smo sa opštim shvatanjem pojma solidarnosti, a zatim smo se bavili različitim nivoima, kao što je solidarnost u porodici, na radnom mestu, prema siromašnima, starima, osobama sa invaliditetom, žrtvama porodičnog nasilja, izbeglicama sa Bliskog istoka i njihovom inkorporiranošću u društvu.

Koje definicije solidarnosti su ponuđene ispitanicima i kako je oni najčešće percipiraju?

Na pitanje "Šta je za vas solidarnost?" imali smo tri ponuđena odgovora. Prvi je bio da je to pružanje pomoći onima kojima je potrebna, drugi da je to uzajamna podrška i samoorganizovanje građana u kriznim situacijama, i treći da je to odricanje od dela materijalnog bogatstva onih koji imaju u korist onih koji nemaju. Ispitanici su najčešće bez ikakvog dvoumljenja govorili da je sve to zajedno solidarnost, pa ipak kada je trebalo da odaberu jedan odgovor bila je to prva opcija koju je odabralo 53,6 odsto, dok je naredne dve odabralo približno isto ispitanika.

Generalno, ispitanici su solidarnost videli kao vrlinu, čin ljudskosti, nešto što ne mora biti materijalne prirode, želju da se nekome pomogne pa makar lepom rečju ili gestom.

Posle završenog istraživanja, kakav je vaš utisak o stanju društva po ovom pitanju?

Ova tema se negde sama po sebi nametala jer u nekim ranijim društvenim istraživanjima na pitanje "Koji su to najveći problemi danas?", pored onih standardnih odgovora da su to siromaštvo i nezaposlenost, ljudi su često navodili upravo odsustvo solidarnosti. Nalazi istraživanja su to i potvrdili – čak 75 odsto ispitanika smatra da u Srbiji danas gotovo da nema solidarnosti, odnosno da smo ranije više bili tu jedni za druge. U tom kontekstu, 68 odsto ispitanika veruje da je solidarnosti ranije bilo mnogo više i da je danas gotovo iščezla. Ovo mišljenje doduše zastupaju oni malo stariji ispitanici i uz napomenu "da je bilo drugo vreme i da su ljudi drugačije živeli", dok su mlađi tu malo realističniji (ili ciničniji), pa kažu da je stanje oduvek bilo slično kao danas. Zaista, čini se da ovaj nalaz nije samo nekakva mantra i romantičarski žal za prošlošću, već da je sam sistem bolje funkcionisao po pitanju ekonomskih i socijalnih prava građana i mehanizama brige države o građanima. Slika društva je prilično siva i deluje da solidarnosti ima još samo u užoj porodici.

Zanimljivo je i da u nalazima nema većih odstupanja, bilo regionalno, bilo po polu, starosti ili obrazovanju.

Koji odgovori su vas najviše iznenadili ili zaprepastili i šta nam oni, anegdotalno, govore o tome kako građani vide solidarnost?

To su svakako bili odgovori na pitanja o solidarnosti koje su davale žrtve porodičnog nasilja. Na primer – "Zavisi šta podrazumevate pod nasiljem. Ako meni žena ne skuva ručak, a ja joj opalim šamar – za mene to nije nasilje." Bilo je i onih koji veruju da su češće žrtve porodičnog nasilja, zapravo, muškarci – "Mnogo je više izraženo nasilje žena nad muškarcima. Znate kad žena neće da skuva ručak, pa još kad neće sa svojim čovekom ni u postelju, e to vam je veliko nasilje." Ili odgovor na pitanje o solidarnosti sa osobama sa invaliditetom – "Moje dete ima nekakvu vrstu invaliditeta, zapravo to je dete sa posebnim potrebama. Sve to na površini deluje lepo, kao hoće svi da pomognu, a zapravo se većina nadležnih sklanja i prepušta drugima da se bakću takvom decom. Sramota me da kažem, ali ja sam morala da se aktivno uključim u kampanju jedne stranke (znate već koje) za prošle izbore, da bi moje dete dobilo personalnog asistenta. Gotovo da su mi otvoreno rekli da je to jedini način."

Ako izuzmemo odgovore koji iznenađuju ili zaprepašćuju, izdvajaju se odgovori koji nas upućuju na opštu otuđenost današnjeg čoveka i opet vraćaju u prošlost. "Solidarnosti nikada nije bilo manje nego sad. Život je ranije bio jednostavniji ali teži, ljudi su bili osetljiviji i spremniji da pomognu." "Do 70-ih je bilo solidarnosti, bila je tehnologija manje razvijena, pa smo se više oslanjali jedni na druge. Od tada, polako je počela da opada, da bi 90-ih sasvim nestala – ljudi su se borili za goli život i samo za najbliže članove porodice." "Možda postoji solidarnost u manjim, porodičnim firmama, a u ovim velikim korporacijama, ma kakvi, svi smo roboti, mašine koje služe da budu iskorišćene."

Da li je tokom istraživanja bilo prijatnih iznenađenja?

Jeste, počev od samog viđenja solidarnosti kao jednog sveopšteg odnosa prema stvarnosti, vrline, unutrašnjeg motiva i želje, do navođena raznih lokalnih akcija pomoći, gde smo videli kako su ljudi koji i sami žive na granici egzistencije ipak spremni da reaguju i pomognu kada je potrebno. Prisetili smo se i akcija koje su građani spontano i volonterski sprovodili za vreme poplava 2014.

Istraživanje pokriva nekoliko tematskih celina, u kojima je lako utvrditi činjenično stanje (poplave, migrantska kriza, nasilje nad ženama). Koliko se percepcija građana poklapa sa onim što nam je poznato kao realno stanje?

Nisam sigurna da mi uopšte znamo šta je realno stanje, ali recimo da nas odgovori nisu iznenadili.

Čest problem kod istraživanja javnog mnjenja jeste rizik da građani daju društveno poželjne odgovore. U kojim je delovima ovog istraživanja postojao taj rizik? Da li se on može izbeći ili ukalkulisati kod konačne obrade nalaza?

Tema je takva da su društveno poželjni odgovori bili mogući i negde očekivani. Zato se i nismo bavili merenjem solidarnosti građana (osim u jednom pitanju) već njihovom percepcijom solidarnosti u srpskom društvu, odnosno pitanjem – kakvi smo to mi danas?

Kako objašnjavate to što građani jedino porodicu vide kao sredinu u kojoj ima solidarnosti?

U svetu otuđenih pojedinaca, sveopšteg beznađa i nesigurnosti, kompetitivnih odnosa deluje da porodica ostaje jedino skrovište i sigurna luka koja nas štiti od nadolazećeg sistema vrednosti.

U gotovo svim izdvojenim oblastima (zaposlenost, položaj dece, siromašni, stari...) građani kažu da solidarnosti više nema nego što je ima. Šta nam to govori o prisustvu/odsustvu sistemskih rešenja za probleme građana?

Jasno se izdvajaju odgovori koji se tiču samog (ne)funkcionisanja sistema i državnih institucija koje bi trebalo da se bave ovim pitanjima i potrebe da se ovaj pojam integriše u sam zakonodavni sistem. "Ja sam protiv bilo kog masovnog oblika solidarnosti, jer to govori o nesposobnosti države. Kakva je to država koja dozvoljava da nam građani skupljaju novac za bolesnu decu? To je sramota od države." "Moja žena ima tetku koja nema nikakva primanja ni imovinu, i mi moramo da brinemo o njoj, a država ne daje ni dinara, niti možemo da dobijemo kućnu negu pošto nije penzioner." "Treba zakonski da se zabrani da se novac tek tako uplaćuje u sumnjive fondove, jer je to izvor korupcije i čisto pranje para. Mora zakon da reguliše način kako će se pomagati onima kojima je to neophodno." "Postoji individualna, ali ne i državna solidarnost." "Da institucije dobro rade svoj posao, porodičnog nasilja bi valjda bilo manje. Kod nas je sve gore i gore, toliko dobro rade." ""To u Evropi ima smisla, a mi smo toliko poniženi i uništeni da nema nikakvog smisla, a ni vajde da se udružujemo u sindikate."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine