Britanika

Pre osam godina, jedan događaj koji će 2015. iz temelja potresti Stari kontinent i postati poznat kao "najveća izbeglička kriza u Evropi od Drugog svetskog rata", imao je svoju pretpremijeru u Banji Koviljači, varošici u Zapadnoj Srbiji. Tamo se nalazio tada jedini centar za tražioce azila u našoj zemlji. Decenijama je sastavom gostiju svedočio o kriznim tačkama sveta. Krajem sedamdesetih najbrojniji su bili Čehoslovaci, potom Rumuni, Albanci, izbeglice iz jugoslovenskih ratova, onda Iračani, Palestinci, Afrikanci svih fela, ali u malom broju, dovoljnom da popuni osamdesetak kreveta u centru.

Onda je 2010. počeo da raste talas koji su predvodili Avganistanci, Somalijci, Pakistanci, potom Sirijci. Hiljade ljudi spavalo je u banjskom parku, okolnim šumama, napuštenim kućama, čekajući da se oslobodi mesto u prepunom Centru. Tada jedini internet kafe u Banji doživeo je zvezdane trenutke, na slobodnu stolicu ispred kompjutera čekalo se satima. Gotovo na svim ekranima širile su se Gugl mape, bliži pogled je pokazivao da se mišem pažljivo pretražuju planinske staze i putevi van graničnih prelaza između Slovenije, Austrije, Italije, Slovačke, na kartama uvećanim toliko da su se na njima nalazili svi mogući detalji.

Bilo mi je drago zbog tih ljudi što su sve mape i karte sveta stale u jedan kompjuter (danas telefon), pa opet, i sada osećam malo tuge jer nešto što mi je toliko značilo i obeležilo detinjstvo i mladost neprimetno nestaje iz života. Ne bukvalno, vidim po svojoj deci da i danas na časovima geografije traže na kartama i po atlasima nepoznate zemlje, reke i planine, ali bojim se da je to poslednji put u životu da ih drže u rukama, nekako se svet kreće ka tome.

A u geografskoj praistoriji, 1990. godine, nad ogromnom kartom Kine koju mi je pozajmio prijatelj, desetine putnika slučajno udruženih u Transsibirskom vozu koji je jurio od Moskve ka Pekingu planirale su buduće rute po istoku Azije. Gil, Izraelac, širio je kartu Indije slične veličine i objašnjavao kako je bela mrlja na mapi, bez ikakvih oznaka, u stvari pakistanski deo Kašmira koji indijski kartografi crtaju kao deo svoje zemlje, ali da isto rade i njihove kolege na suprotnoj strani granice. Mape država, provincija, regiona, nacionalnih parkova u Lonely Planet vodičima bile su dragocene na svakom putu. Jesu bile male, ispisane minijaturnim slovima da bi stalo što više podataka, ali onda su i oči čitaoca bile oštrije, pa nije smetalo.

I još davnije, dok se samo u glavi putovalo, atlasi kao omiljena literatura. Prvo su bili oni školski, obavezni, koje sam nasleđivao od starijih rođaka. Nije mi smetalo što su nazivi po njima bili ispodvlačeni i zaokruženi, čitao sam ih kao najuzbudljivije avanturističke romane. Na prvim stranicama cela planeta (sa dve strane), potom grupisani kontinenti, pa pojedinačni, onda regije, zemlje... Mislim da sam još u ranim razredima osnovne škole mogao da izrecitujem imena glavnih gradova svih svetskih država, pustinje, reke, najviše vrhove. Budžumbura, Mbabane, Nepal, Ganges, Brahmaputra...

Onda se raslo, pa sam "Šuvaricu" završio kao tehničar za prostorno planiranje, nabavljajući sve bolje karte i kvalitetniji atlase, dok nije stigla kruna karijere.

U vreme zaboravljene, puzajuće inflacije koja je lagano nagrizala dinar krajem osamdesetih, pre Ante Markovića, nekako su se cene knjiga najsporije prilagođavale realnosti. Tako je sestra slučajno nabasala u nekoj knjižari na skriveno blago, ko zna kako prispelo – desetak komada original Britanika atlasa, onih monumentalnih, sa kožnim povezom, po neverovatno povoljnoj ceni za tako kapitalno delo. Kako se vest u to vreme bez mobilnih telefona proširila, nepoznato je, tek primerci su nestajali munjevito još dok je sestra plaćala svoj (ljubav prema atlasima ne razlikuje se od drugih strasti). Pričala je posle da pamti čoveka koji oznojen uleće u knjižaru ruku punih para, skoro se rasplače kada mu prodavačica kaže da su svi primerci prodati, a onda skače od sreće i ljubi poslednji, prašnjavi komad oštećenih korica koji mu osoblje vadi iz izloga.

Kod sestre sam dolazio kao na hodočašće da listam Britaniku, a ko ju je jednom otvorio, zna o čemu pričam. Nešto se mislim da verovatno nikada ne bih završio fakultet da mi nije obećala da će mi je pokloniti kada diplomiram – ljubav prema caru među atlasima nadjačala je čak i, tada već opipljivu, odbojnost koju sam osećao prema mašinstvu.

A šta je sa Britanikom posle tolikih decenija? Eno je na polici za knjige, pravi društvo kraljevskom primerku oksfordskog English-English rečnika, piratski štampanom i kupljenom za bagatelu u Iranu 1997. godine. Rečnike više ne otvaram, jesam tehnološki zaostao par decenija, no ne baš toliko. Ali atlas... Isto je to blaženstvo kao nekad kada ga, onako velikog, otvorim na podu ili kuhinjskom stolu i počnem da ga čitam.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine