Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta (15) >

Na napuštenom ringišpilu istorije

Nakon početne nedoumice da li da se u ovom tekstu bavim Kosovom na pseudoakademski način, zbog parcijalnih istorijskih saznanja ipak mislim da je za čitaoca ovog štiva bolje da mu izložim tekst koji liči na testamentarne emotivne mrvice iz životnog obilja kosovskog Srbina, nezaštićenog svedoka višedecenijskog razdruživanja

Kosovski Albanci su iz generacije u generaciju, još pre Prizrenske lige, iznova činili korak više ka odvajanju od Srbije, što se intenziviralo nakon Drugog svetskog rata. Takvoj proaktivnoj politici mi nismo uspeli da suprotstavimo niti jedan odbrambeni model, koliko god da su se političke elite u Beogradu zaklinjale da znaju šta rade. Politika tihe demontaže federativnog uređenja započeta Ustavom iz 1974. kosovsko pitanje iz političkog pretvara u medicinsko stanje kancerizacije. I obuzima čitav organizam srpskog društva, nalik nonhočkinu, raku limfnih žlezda. Devedesete, koje čine da to teško oboljenje pređe u fazu leukemije, ne moram posebno da opisujem iz dobro poznatih razloga.

Odnos srpskih elita, najpre političkih, uglavnom se zasnivao na upotrebi Kosova kao Eldorada za okupljanje pristaša, osvajanje vlasti, pa podele plena oličenog u zauzimanju budžeta javnih preduzeća. Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da je SRJ 1999. kapitulirala i okupiran joj je deo teritorije, a njen predsednik čestita mir i pobedu. A onda za njim, sve do danas, listom, svaki njegov naslednik po tom šablonu nastavlja. Ali, za vladanje je potrebna kriza, a nema krize bez neprijatelja. Tako su krajem osamdesetih i devedesetih žestoko napadani kosovski Albanci, da bi se sa otpočinjanjem Briselskih pregovora u neprijatelje pretvorili kosovski Srbi. Kampanja protiv potonjih došla je iz dva do tada ideološko-politički duboko zavađena pola srpske političke scene. Serijal Insajdera "Patriotska pljačka" prethodio je početku Briselskih pregovora novih vlasti. U njemu su optuživani svi osim odgovornih za šverc nafte, a to je policija kojoj je bilo dovoljno da postavi dva policajca i da svaku robu koja nema papire vrati nazad sa prelaza. Dakle, o jedino odgovornim ljudima koji u svakoj državi tome služe, niti jedne reči. A onda javnost ostaje zgranuta kolektivnim banditizmom Srba sa Kosova dok se u Briselu pregovara oko širenja jurisdikcije Kosova na sever. A ja budala kupio stan od Albanca u Kosovskoj Mitrovici samo par godina pre. Još, magarac, digao kredit. U kosovskoj banci. Jer srpske banke ne daju kredite svojim državljanima na Kosovu.

Tehnologija obrade smetača u masovnim medijima (nekada Albanaca, danas Srba na Kosovu) je prosta. Svedeš ih na korisnike narodnih kuhinja sa jedne, a sa druge strane ih kriminalizuješ. Naravno, potežu se i plate. Zgražavanje javnosti što se iz budžeta daju plate lekarima, prosvetnim radnicima.. De-empatizacija je prvi korak ka dehumanizaciji, time je rešen ključni problem, i prelazi se na poslednju fazu, a to je rastanak koji ne boli.

Naravno, to je opet samo posledica dobro analiziranog odnosa prema pitanju Kosova od strane svetskih eksperata. Zaključili su – sad je jasno – veoma inteligentno, da Srbi u većini, naročito nakon zastrašujućeg bombardovanja, imaju odnos prema Kosovu kao najjeftinijoj srpskoj reči. Hiperinflacija te reči od strane njenih srpskih ljubitelja iz Beograda i okoline direktno je suprotstavljena praksi te imenice. Za četiri decenije na Kosovu nisam sreo niti jednog da se doselio ovamo. Shvatili su, takođe, da se Srbi kroz svoju dugu istoriju neprestano pomeraju ka severu, da se kreću ka Miteleuropi i da im je u tom pomeranju "potrebna pomoć prijatelja". Sa druge strane, višedecenijska nepopustljiva upornost kosovskih Albanaca u pogledu otcepljenja jasno im je razvejala svaku nedoumicu, ako je nedoumice uopšte bilo.

I tu se u začaranom krugu zavrtesmo. Na napuštenom ringišpilu istorije kosovskog gliba. Šta nam je činiti sada?

Dok sedimo na roditeljskom sastanku. Koji je neko nazvao dijalogom. I ljuti smo na sina što je počeo da beži iz škole i što je ušao u delinkventsku ekipu. Ne sećamo se da smo stalno bili na službenom putu i kupovali njegovu ljubav sa po 500 evra za patike i trenerku. Kada se retko vidimo. Može i direktnije. Kosovski problem je rešen. Mimo nas i naše volje. Unutrašnji dijalog je samo spoljna namera da to priznamo.

Zato se njime ne bih bavio. Ono što je ispravljivo, mada nada i tu gasne, jeste dublja posvećenost interesima Srba na Kosovu, a ne interesima procesa pregovora kroz uniformizaciju lažne slike o podršci pregovorima kroz duboko nedemokratske procese. Zastrašivanja, paljevine, čak i ubistva duboko i dugoročno idu na štetu čitavoj srpskoj zajednici. Ako se nastavi negativna selekcija u svim segmentima, uskoro ni oni sami neće imati nad kim da vladaju i što je još gore po njih, neće moći da druge optužuju za izdaju dok u senci Haradinajeve biografije projektuju nove investicije za narednu godinu. Procente i bonuse. Albanski nacionalni plan bio je jasno uočljiv neposredno nakon rata, a on se ogledao u čišćenju gradova od Srba do promila. Zato je Mitrovica bila dvadeset godina trn u oku. Grad je mesto gde se formira srednja klasa. A iz nje intelektualna elitica. Ona je najozbiljnija opasnost. Sela lako postanu korisnici humanitarne pomoći i nemaju snage da pruže civilizacijski otpor dugoročnom nestajanju. Ako ja neuk to znam, znaju i naše elite. Šta čine u vezi s tim? Jačaju ruralni faktor i obračunavaju se sa nama, mangupima iz gradskih redova. Dosadna nemoć. Sa lakoćom vam dajem primer u koji sam upućen: Narodni muzej i Narodna biblioteka iz Prištine komotno tavore po beogradskim adresama, bez ikakvog prisustva na Kosovu, pa tako i posledica u svom radu. Sve bi to moglo da govori o inertnosti i amaterizmu, tako svojstvenim narodima provanse. Ali: Narodno pozorište iz Prištine preuzeo sam u kutiji za cipele u jednom niškom kafiću. Sada se nalazi u Gračanici. Predate su mi kopije radnih knjižica i budžet od 3 miliona godišnje. Osvojili smo kroz godine budžet od oko 70 miliona. Redovan repertoar, stalno učešće u kulturnom životu regiona. Posledica – isteran s posla, pa jedva vraćen, zamerio se strukturama. E, tu već počinje ozbiljna bojazan da je jačanje srpskih institucija na Kosovu, osim Albancima, problem i onima koji treba da zastupaju srpske interese. Kao reditelj ne mogu a da ne pomislim da nam je namenjena uloga statiste u ovom melodramskom hororu, a uloga statiste ne sme da remeti radnju glavnih glumaca, već da u pozadini sačeka kraj komada kada će doći aplauz bardovima.

Na kraju, stvar je jasna odavno. Umesto pozivanja na bisere srednjovekovne arhitekture, koji su između ostalog pravljeni na tada najsavremenijim arhitektonskim iskustvima Evrope, potrebno je misliti na način tadašnjih vladara. A ne da im se šalju opskurni likovi koji ih drže u srednjem veku za duple dnevnice. Graditi im civilizovan život kroz rešavanje osnovnih potreba savremenog čoveka. Graditi relevantne institucije kulture i prosvete, urbanizovati ih i socijalno i arhitektonski, pomoći im beskamatnim kreditima da stvore sopstveni posao, izvući ih iz geto patologije kukavaca koji čekaju socijalnu crkavicu ili primaju plate u fantomskim opštinama i fiktivnim preduzećima. Jednako važno, učiti ih demokratskim tekovinama tolerancije, a ne širiti netrpeljivost. Mnogo bi više pomogli da su tokom izbora dovodili intelektualce i savremene stvaraoce, a ne ćelave kriminalce zbog kojih mitrovačka deca dva dana nisu izlazila na ulice.

Ako ne – dobićemo šta zaslužujemo. Potpuni nestanak jedne civilizacije sa jednog prostora. Time činimo ogroman ustupak i Beogradu i Prištini. Nalik situaciji iz moga stana u Prištini, juna 1999. Moj stan kontinuirano su napadale različite ekipe Albanaca, pa su na poziv redovno dolazile britanske Gurke, mlade atlete NATO-a. Uvek je razgovor počinjao istim dijalogom:

GURKA: There was problem?

MOJ OTAC: Yes.

GURKA: Will they ever stop?

MOJ OTAC: Yes, they will.

GURKA: When?

MOJ OTAC: When we leave.

Autor je pozorišni reditelj iz Prištine


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine