Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta (14) >

Aleksandar Vučić 2.0

Suštinsko pitanje našeg društva nije šta će se desiti sa Kosovom jer tu i nema suštinskih nepoznanica koliko god se predsednik Srbije i njegovi satrapi trude da stvore drugačiju predstavu. Ono što, zapravo, sve nas, građane, mnogo više zanima, a dobar deo i plaši, jeste šta će biti, u međuvremenu, sa Srbijom

Pitanje Kosova je defakto i dejure, zapravo, rešeno.

Defakto – izgubljenim ratom 1999, dejure – Kumanovskim sporazumom, Rezolucijom 1244 UN i, na kraju, Briselskim sporazumom. Neprihvatanje ovih činjenica, koje determinišu kosovski problem u okvirima evropske, pa i svetske politike, može se porediti samo sa posledicama po Srbiju nastalim neshvatanjem nove realnosti nastale rušenjem Berlinskog zida.

Uprkos tome, svako razmišljanje sa ovom polaznom hipotezom, po pravilu, dezavuiše se svetovnim mitomanskim frazama nebeske Srbije o predaji, izdaji, poništavanju duhovnog bića srpskog naroda čije je utemeljenje upravo na Kosovu polju i Pećkoj patrijaršiji. Na drugoj strani, politički i društveni dijalog počinje i završava se na savremenoj verziji Lazareve besede, uz ključnu poruku da nikada nećemo priznati nezavisnost Republike Kosovo.

Tačka.

POSLEDICE OPORTUNIZMA: Šteta koja će proisteći iz ovog autističkog stava, po svojim dugoročnim posledicama biće, međutim, jednaka, ako ne i veća od one koju je Srbiji naneo režim Slobodana Miloševića nerazumevanjem tektonskih promena nakon odlaska u istoriju Istočnog bloka. Odsudna greška koju komunisti-socijalisti nisu shvatili je, ne da se raspala jedna ogromna vojno-politička tvorevina i da je poremećen balans na kome se zasnivala međunarodna zajednica – što nije netačno, već da su uspostavljena drugačija pravila igre, nove vrednosti na kojima će svetski poredak ubuduće počivati.

Srbija je danas u istoj poziciji. Ili će razumeti i ponašati se u skladu sa realpolitičkim odnosima u Evropi ili će, kao pod Miloševićevim režimom, bauljati kroz neizvesnu budućnost, bez jasnog cilja i perspektive, ali i sa neizvesnim krajnjim ishodom.

Kosovo jeste čvorišna tačka koja će opredeliti put Srbije u budućnost i tu više nema nikakve dileme, ako je, barem u postpetoktobarskoj Srbiji, i bilo nekih nedoumica. Za političare koji su imali jasnu viziju kakvu Srbiju žele, poput Zorana Đinđića, kosovski problem je bio jasna prepreka ka državi kakvu je on imao na umu – demokratsku, evropsku, uređenu u skladu sa civilizacijskim vrednostima koje joj garantuju ekonomski, društveni, kulturni i svaki drugi prosperitet.

Nažalost, od ubistva Đinđića do danas mi nismo imali političara, državnika koji je shvatao novu srpsku realnost na ovaj način i bio spreman da se suoči sa ovako velikim izazovom. Taj oportunizam je i doveo Aleksandra Vučića na vlast. Onog trenutka kada je Boris Tadić, na kosovskom pitanju, postao za Zapad "not delivery men", njegova politička karijera je završena, a počeo je vrtoglavi uspon sadašnjeg predsednika Srbije. To je jedina istina o Vučićevom ustoličenju, doduše uz neophodnu prateću ornamentiku kao što su izbori.

Aleksandar Vučić, šta god ko o njemu misli, prvi je političar, posle Đinđića, koji je razumeo logiku i poruku. Prelazak u fazu Aleksandar Vučić 2.0 bio je munjevit, a formalizovan je Briselskim sporazumom.

Više kao fusnotu, zbog onih koji bi mogli pogrešno da razumeju ovo, u javnosti često rabljeno poređenje, treba odmah reći da je to jedina sličnost Đinđića i Vučića. Njihove vizije Srbije su dijametralno suprotne jer su zasnovane na različitim vrednosnim sistemima, poimanju demokratije i, ono što je najvažnije, ličnim ambicijama.

U isto vreme, razgovori u Briselu se nastavljaju (uz žestoko protivljenje Marka Đurića), uz kraće zastoje za koje je, ipak, zaslužniji Tači, Haradinaj&comp., odnosno komplikovane unutrašnje prilike u nekadašnjoj južnoj srpskoj pokrajini.

U Srbiji, sa druge strane, teče nešto što se kolokvijalno naziva "unutrašnjim dijalogom" o rešavanju kosovskog problema. Radi se, zapravo, o uglavnom fingiranim skupovima istomišljenika čija je jedina svrha da se kroz stalno pominjanje sintagme da "Srbija nikada neće priznati Kosovo" stvori dimna zavesa iza koje će, pre svega, kroz pravno-obavezujući sporazum, biti usaglašavana sva najvažnija pitanja koja se tiču Srba sa Kosova. Valja ponoviti: razgovaraće se o kolektivnim i pojedinačnim pravima Srba sa Kosova i silesiji nerešenih pitanja, od imovinskih do razgraničenja. Status Kosova kao zasebnog entiteta, države, suverene teritorije ili Autonomne pokrajine Republike Srbije, sasvim je sigurno, neće biti na stolu jer je to pitanje, kao što rekoh, defakto i dejure rešeno. Ostaje da se nađe forma koja će verovatno proisteći iz pregovaračkog procesa.

Ovakvo bacanje prašine u oči neophodno je Vučiću jer već poodavno strani zvaničnici i direktni posrednici u dijalogu ponavljaju da niko od Republike Srbije ne traži, niti će u dogledno vreme zahtevati od srpskih vlasti formalno priznanje države Republika Kosovo.

Aleksandar Vučić je, krajem januara, najavio, kako je rekao, da će za dva, dva i po meseca izaći sa svojim "najmanje lošim rešenjem". Hoće li se držati obećanog tajminga, teško je reći, kao i da li će njegov predlog, što je takođe kazao, morati da bude proveren na referendumu.

Sa Vučićevim obećanjima, u principu, treba biti oprezan, ali, kako god, predsednik Srbije je duboko zašao u proces rešavanja kosovskog problema i on i ne može odustati jer mu povratka nema. Rusija je daleko, a Srbija je toliko ekonomski zavisna od EU i SAD da bi prekid te infuzije u roku od nekoliko meseci od njegovih vernih obožavalaca stvorio nekontrolisanu masu besnih i gladnih Srba. Sa druge strane, "nagrada" za rešavanje ovog gorućeg pitanja na Zapadnom Balkanu je suviše primamljiva da bi je neko sa egom i ambicijama Aleksandra Vučića olako odbacio.

Toliko o Kosovu.

Nego, šta ćemo sa Srbijom?

ZAROBLJENO DRUŠTVO: Ključno pitanje našeg društva nije šta će se desiti sa Kosovom jer tu i nema suštinskih nepoznanica, koliko god se Aleksandar Vučić i njegovi satrapi trude da stvore drugačiju predstavu. Ono što, zapravo, sve nas, građane, mnogo više zanima, a dobar deo i plaši, jeste šta će biti, u međuvremenu, sa Srbijom.

Podsetimo se, Pregovori o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji formalizovani su Međuvladinom konferencijom 21. januara 2014. godine u Briselu. Od tada do danas otvoreno je 12 poglavlja, s tim što su dva privremeno zatvorena.

Prošle su, dakle, četiri godine od našeg formalnog starta na putu ka punopravnom članstvu.

Evropski put Srbije, februara ove godine, bliže definisan Strategijom za Zapadni Balkan (WB6), zamišljen je kao kretanje na dva koloseka, koji će se u jednom trenutku (2023/25?) ukrstiti i svi ćemo tada sesti u jedan voz i ukrcati se u kompoziciju čija je poslednja stanica Brisel.

Prvi kolosek predstavlja rešavanje, pre svega, kosovskog problema, ali i svih drugih otvorenih regionalnih nerešenih pitanja, koja mogu značiti unošenje potencijalnih kriznih žarišta u Evropsku uniju kada po ponuđenoj agendi Srbija, 2023, odnosno 2025. postane punopravna članica EU.

Na drugom, paralelnom koloseku odvijaće se, kako to vole da kažu briselske demokrate, harmonizacija unutrašnjeg uređenja Srbije zasnovanog na evropskim vrednostima, kroz pristupne pregovore, usklađivanje zakonodavnog okvira, otvaranje novih poglavlja, uvođenje vladavine prava, tržišne ekonomije, efikasnog sistema za borbu protiv korupcije...

Ta dva koloseka će se u jednom trenutku (2023/25.) ukrstiti i svi ćemo uskočiti u WB6 kompoziciju čija je poslednja stanica Brisel.

Gotovo kao u bajci, samo nedostaje: i tako su srećni živeli do kraja života.

Samo, ovo nije bajka, niti su Aleksandar i Andrej Braća Grim i zato moramo da se zapitamo gde je Srbija danas realno, kao država, kao društvo?

Lepo, ali gde je Srbija danas realno, kao država, kao društvo?

Ako pokušamo da bez preteranog zalaženja u detalje skiciramo Srbiju s aspekta upravo evropskih vrednosti, Srbija je "zarobljeno društvo". Posmatrajući uobičajene demokratske standarde: podela vlasti, nezavisno sudstvo, sloboda medija, ljudska prava, politički pluralizam – razoreno institucionalno, skoro do temelja.

Segmentarno, svaka ozbiljna analiza će pokazati da trend u ove četiri godine, posmatrajući ove ključne segmente svakog društva, ide u pravcu daljeg urušavanje svega onog što čini jednu državu demokratskom ili koja teži da bude demokratska.

U isto vreme, Srbija, odnosno Aleksandar Vučić, sa svih strana, dobija pohvale, bilo verbalne od čelnika Evropske komisije ili kroz audijencije kod najvažnijih evropskih političara, od Angele Merkel, Emanuela Makrona ili Serđa Matarele.

Vučić ili, preciznije, ta i takva Vučićeva Srbija, ako zanemarimo pokoju američku "zaušku", za visoke evropske zvaničnike predstavlja "faktor stabilnosti", primer u regionu, država koja na Zapadnom Balkanu ima, kako kažu, najviše šansi da se prva pridruži evropskoj porodici, et cetera, et cetera

Nelogično, bar za nas koji živimo u Srbiji, zar ne?

Samo na prvi pogled.

Pogledajte, uostalom, Crnu Goru i Mila Đukanovića.

Autor je novinar


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine