foto: tanja valič / tanjug
RAD JAVNI, ALI BEZ JAVNOSTI: Zoran Lukić, predsednik GIK-a

Beogradski izbori >

Kako sam GIK-u poklonio fotos

O javnosti rada Gradske izborne komisije i kako njen predsednik Zoran Lukić poštuje propise

Bio je ponedeljak, 15. januar, kada je predsednica Skupštine Maja Gojković raspisala lokalne izbore za Beograd. Istog dana pre podne, dolepotpisani novinar poslao je mejl Gradu Beogradu sa jednostavnim pitanjem: da sam zainteresovan da pratim zasedanja gradske izborne komisije, te, u tom smislu, šta je sve potrebno da pošaljem (i kome) kako bih dobio akreditaciju.

Istog dana, "u roku od odmah", stigao je i odgovor iz gradskog Sekretarijata za informisanje, Sektora za marketing i odnose sa medijima, od službenice imenom Biljana – da ću o svemu biti "blagovremeno obavešten posle usvajanja Uputstva za sprovođenje izbora za odbornike Skupštine grada Beograda".

Verovatno je već sutradan trebalo da posumnjam da Sekretarijat za informisanje i ja ne shvatamo isto reč "blagovremeno": pomenuto Uputstvo za sprovođenje izbora usvojeno je 15. januara, 16. januara je GIK već proglasila izbornu listu broj 1 – "Aleksandar Vučić – Zato što volimo Beograd!" – a iz Sekretarijata za informisanje ni pisma, ni razglednice.

U sredu, 17. januara, trebalo je da bude održana još jedna sednica GIK, i to u pola devet uveče. U pet popodne šaljem mejl Sekretarijatu da ću doći na sednicu, a u 19.50, nepun sat pre početka sednice, stiže mi telefonski poziv iz Sekretarijata. Kaže ženska osoba, imenom Irena, da su mi upravo poslali mejl u vezi sa akreditacijom:

"Shodno ovom Uputstvu, koje je danas objavljeno na našem sajtu, postoji posebna procedura koja mora da se ispoštuje da biste bili akreditovani da prisustvujete sednicama. Ja sam vam poslala u mejlu šta treba da dostavite od dokumenata (kopiju lične karte, kopiju novinarske legitimacije i jednu fotografiju za akreditaciju) i onda će, kao što piše u mejlu, predsednik GIK na sledećoj sednici konstatovati da je vaša akreditacija u redu, ako je u redu, i onda ćete biti akreditovani."

Ja na ovo pitam – da li to znači da neću moći da prisustvujem večerašnjoj sednici i zašto, kada u Poslovniku GIK-a piše da su sednice javne, a Irena odgovara:

"Jesu javne, ali predsednik traži da to bude akreditovano, to je sve shodno tom Uputstvu, ništa ne pričam onako napamet i nešto po našim željama, nego, prosto pravnički je tako."

ŠTA PIŠE U POSLOVNIKU I UPUTSTVU: Poslovnik o radu GIK usvojen je 14. januara 2018. Prvi stav člana 18 Poslovnika je jednostavan i glasi: "Rad Komisije je javan", a potom se u drugom stavu kaže da Komisija javnost rada obezbeđuje, između ostalog i "prisustvom akreditovanih predstavnika sredstava javnog informisanja".

Dakle, akreditacija je potrebna, prema Poslovniku. No, Sekretarijat i GIK se ne pozivaju na Poslovnik, nego na Uputstvo za sprovođenje izbora (usvojeno 15. januara). Šta piše u Uputstvu o akreditaciji medija? Apsolutno ništa, o medijima nema ni reči. O akreditacijama ima reči, ali za posmatrače izbora, odnosno "zainteresovana registrovana udruženja čiji se ciljevi ostvaruju u oblasti izbora".

Određujući – krajnje laički i ne-pravničkom logikom – da je javnost rada GIK-a važnija od nečega što uopšte ne piše u Uputstvu, odlazim u GIK, gde me dvojica vratara, nakon kraćeg razgovora "sa onima gore", uveravaju da je moja logika bila potpuno pogrešna: "Rekao je predsednik Komisije da svako mora da bude akreditovan", kažu i rešavaju moju dvojbu.

Iste večeri šaljem ljubazni pasivno-agresivni mejl pomenutoj Biljani iz Sekretarijata, u kojem je molim da mi citira deo iz Uputstva koji govori o obavezi medija da zatraže akreditaciju. Dalje joj objašnjavam da su, prema Uputstvu, akreditacije potrebne za "zainteresovana registrovana udruženja čiji se ciljevi ostvaruju u oblasti izbora", i da se to ne odnosi na medije jer mediji nisu udruženja čiji se ciljevi ostvaruju u oblasti izbora. Ima tu još o definisanju značenja reči "blagovremeno", i o sprečenosti novinara da obavlja svoj posao a javnosti da bude obaveštena o radu GIK, sve bez uporišta u Uputstvu na koje se uporno pozivaju.

Nema odgovora.

NI PISMA, NI RAZGLEDNICE: Prolaze dani, prolaze još dve sednice GIK, novinar "leže na rudu": šaljem mejlom kopiju lične karte, pres-kartice i fotografiju, sa sve molbom da budem obavešten da li je mejl stigao i kada mogu da očekujem akreditaciju.

Opet nema odgovora.

Sutradan (26. januar) opet pozivam imenovanu Biljanu, ona mi kaže da me je zvala (doduše, to telefon nije registrovao) i da je sve prosleđeno Sekretarijatu za upravu. "Dakle, na prvoj sednici bi to trebalo da se reši", kaže.

U redu, poštujem izmišljena pravila i sledim logiku koja se protivi suštini rada medija – da tražim akreditaciju za neki događaj, a onda da na tom događaju bude određeno da li ću moći da pratim sledeći događaj. Kao kada bi predsednik iznenada zakazao redovnu vanrednu konferenciju za štampu, novinari poslali zahtev za akreditaciju, a onda dobili akreditaciju za neku narednu konferenciju.

Dakle, sada je sve bilo poslato i spremno – na prvoj narednoj sednici GIK trebalo bi da se odlučuje "o mom slučaju". Kad – sednica je bila i prošla, čak tri komada (26, 27. i 28. januara), od akreditacije ništa, od javnosti rada GIK ništa, a bogme niti glasa iz Sekretarijata za informisanje.

"Dobar dan, zovem da pitam šta se događa sa akreditacijama", kažem 30. januara pre podne Biljani iz Sekretarijata. "Na bolovanju sam", kaže, uz dalje uputstvo da pozovem na taj-i-taj fiksni broj u Sekretarijatu za informisanje.

Javlja se lektorka: "Sve moje kolege iz PR službe su na terenu, ja sa tim njihovim poslovima nemam veze", kaže, uz napomenu da nema njihove službene mobilne telefone i da pozovem kasnije, za 2-3 sata.

Zovem popodne ponovo, na isti fiksni telefon, javlja se poznati glas.

"Halo, dobar dan, ovde Radmilo Marković iz nedeljnika ‘Vreme’. Zovem vas u vezi sa... jeste to vi, Biljana?"

"Da, došla sam na posao danas popodne." Kaže da nema nikakve nove informacije, da joj ništa nije stiglo iz GIK-a i da samo može da još jednom uputi zahtev.

Na primedbu da sam poslao sve što je traženo i da ipak ne mogu da prisustvujem sednicama, kaže da će ponovo uputiti zahtev i da će mi javiti.

Od tada je prošlo nedelju dana, opet ni pisma ni razglednice. Za sve ovo vreme, od 15. januara do 6. februara, Gradska izborna komisija – iako je njen rad javan – radi potpuno neopterećena javnošću, s obzirom da sednicama ne prisustvuju ni posmatrači izbora, tj. ona "zainteresovana registrovana udruženja čiji se ciljevi ostvaruju u oblasti izbora": još 17. januara je na sajtu GIK-a objavljeno da su "udruženja ‘Centar za slobodne izbore i demokratiju’ i ‘CRTA’ ispunila uslove za domaće posmatrače u izbornom procesu", ali do danas ni CeSID ni CRTA nisu dobili akreditaciju.

Već sam počeo da razmišljam – šta li GIK radi sa mojim podacima i za šta im je stvarno bila potrebna moja fotografija, kad je stigla "javka" da je na sednici održanoj u utorak, 6. februara, predsednik GIK Zoran Lukić izjavio da nije hteo nikome da odobrava akreditacije "dok svi ne predaju zahtev", da će da sačeka "krajnji rok", pa će onda svima odjednom, i medijima i posmatračima, da odobri akreditacije.

Ovo bi, prema "Rokovniku za vršenje izbornih radnji u postupku sprovođenja izbora za odbornike Skupštine Grada Beograda" (usvojen 17. januara), moglo da znači da je taj rok 26. februara – to je poslednji dan do kada domaći i strani posmatrači mogu da podnesu prijavu za praćenje rada "organa za sprovođenje izbora". Ako zbilja bude ovako, to će značiti da će rad GIK, koji je javan, postati javan nedelju dana pre izbora, uprkos sopstvenom Poslovniku o radu, o logističkim problemima za sve učesnike procesa da ne govorimo. A možda ne bude ni ovako, nego rad GIK-a do kraja ostane javan – na papiru.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net