Teofil Pancic

nuspojave >

S(a)vest jednog liberala

Nezavisnost i ekvidistanca mogući su i smisleni tek ako postoji pozicija, platforma, pogled-na-svet, "set vrednosti" koji se zastupa

Nemam pojma ko je zabrljao, to jest, zašto taj datum još nije nacionalni praznik (Nusovdan?), ali kad je već tako, obznaniću sam o čemu se radi: pre tačno dvadeset godina, u „Vremenu" br. 380 od 31. januara 1998, objavljene su prve Nuspojave. Hiljadu i četrdeset nedelja, odnosno blizu hiljadu Nuspojava kasnije (jednom sam krenuo da ih prebrojim, pa sam se smorio na pola puta), i one i ja smo i dalje kod kuće – u „Vremenu". Malih hiljadu koraka za čovečanstvo, velikih za čoveka koji je tada bio u "Isusovoj dobi" i pun poleta i snage, pogleda uprtog u Bolju Budućnost, a danas je rezignirani rezoner koji je uveren da smo svi zajedno prebrzo promesečarili kroz najbolje godine naših života.

Okej, manimo se lamentacija. Ova kolumna, isprva začeta kao serijal "fenomenoloških" tekstova na stranicama kulturne rubrike – u čemu nemale zasluge pripadaju njenom tadašnjem uredniku Slobodanu Kostiću – dobijala je svoj oblik, "formatirala" se, u dekadentnoj (i naročito opasnoj) fazi Miloševićevog režima, etablirala se u godinama postmiloševićevskog poleta, očvrsnula je i dobila dodatnu oštricu u konfuznim godinama "koštuničarenja", sazrela za dodatne nijanse tokom tadićevskog "hruščovizma" i neželjeno se – ali i neizbežno – "radikalizovala" u Vučićevoj žalosnoj i grotesknoj dekadi. Čekaj, kako dekadi – pa prošlo je samo pet godina?! E, i to za dekadu vam piše tamo, u jednoj od prvih Nuspojava nakon Nikolićeve izborne pobede...

Možda je dvadeseti rođendan jedne novinske kolumne dovoljno dobar povod za neku vrstu "autopoetičkog" razmatranja? Ne sebi u slavu (šta će mi to?) a još manje u odbranu (od čega, od koga?), nego u nastojanju da vidimo šta uopšte danas jeste, ili bi mogla da bude, jedna novinska kolumna, ako je nešto više od uzgrednog beleškarenja – na primer, stabilna okosnica i pouzdana konstanta jednog javnog nastojanja?

Ima čuveni Pol Krugman u "Njujork tajmsu" dugovečnu kolumnu, zove se Conscience of a Liberal; u nastojanju da to prevedemo što bliže onom značenju – ili značenjima – koja sam Krugman implicira, možda bi najtačnija "posrba" bila S(a)vest jednog liberala. Taj naziv mi se dopada, gotovo bih ga maznuo za trajni podnaslov Nuspojava... Hm, zanimljivo: eto nam jednog "ideološkog" samoodređenja ("liberal") već u nazivu kolumne; zar ne bi trebalo, po oveštalom stereotipu kao duhovnoj hrani neznavenih i površnih, da dobar kolumnista izbegava takva samodefinisanja, jer bi trebalo da je nezavisan, što znači ideološki ravnodušan i neutralan, podjednako blizak ili dalek svima i svemu? Wrong. Nezavisnost i ekvidistanca mogući su i smisleni tek ako postoji pozicija, platforma, pogled-na-svet, "set vrednosti" koji se zastupa, kao i onaj (zapravo – oni, više njih) kojem se dosledno oponira. Bez toga, "nezavisnost" je puko hirovito lamatanje po bespućima stvarnosti, proizvoljno glavinjanje bazirano na trenutnim raspoloženjima (je li kolumnista/kinja na dan pisanja ustao/la na levu ili desnu nogu), uzgredno napabirčenoj lektiri trenutka, privatnim simpatijama i antipatijama i ostalom trunju. Ima poviše otužnih egzemplara takvog (uporno ništavnog i ništavno upornog) kolumničarenja po našim novinčinama i internetima, i to je neprobavljivo: znate onaj osećaj kad čitate nekoga ko nije u pravu čak i kad je slučajno u pravu, upravo zato što osećate iz svakog njegovog retka da je slučajno u pravu? I zato što znate da će koliko sledeće nedelje isto toliko neutemeljeno, haotično i bezvezno biti u krivu?

Šta znači "liberalno" u srpskom/južnoslovenskom kontekstu poslednjih dvadeset, trideset godina? To je ono što je uvek za svakojake ljudske i građanske slobode i za društvo bazirano na ozbiljnim i odgovornim institucijama i maksimalno moguće dobrim zakonima koji se tvrdo sprovode; i punom, upravo anarhoidnom slobodom za čoveka u svemu ostalom – svemu što ne zadire suštinski u slobode drugog. I samim tim, s(a)vest liberala je uvek na drugoj strani od nacionalističkih demagoga, svih i svuda, ali pre svega onih domaćih, jer je to daleko najbitnije; od adepata i propagatora organizovanih religija koje na Balkanu nisu mnogo više od popovskih i hodžinskih meketanja u prilog genocidu (ako je nad "njima", a ne nad "nama"), ali i new age idiota i kliconoša svakojakih bizarnih praznoverja, koja se u vreme internetskog neovarvarstva prokleto lako šire (antivakseri, chemtrails blesani, čekači sudara s planetom Nibiru...); od nihilističkih japi varvara i sličnih druida novokapitalističke religije, ali i od nadrilevičarskih zamlata i revizionista koji bi veštački da prekreče ili barem relativizuju ubistvenu totalitarnost jednopartijskih socijalizama. Uzgred, japijevci i "skojevci" međusobno su strašno slični, i jedni i drugi su fetišisti ekonomije kao okosnice života, samo je zahvataju sa suprotnih krajeva. I tu spisku, naravno, nije kraj – ovo su samo najčešći i najvažniji (najopasniji) pojavni oblici stalnih pacijenata Nuspojava.

Pogledajte ekipu koja nas je morila u prethodnih dvadeset godina – sve ćete ih naći u nekoj od ovih kategorija, uključujući i prelazne oblike i druge hermafrodite. Ko je imao političku moć i društveni uticaj, a da je bio, bar povremeno, na drugoj strani od svega gore nabrojanog, dobio je lepu reč kad bi je zaslužio, baš kao i onu drugu, kad bi uprskao. Od najmoćnijih ljudi u tih dvadeset godina, samo Milošević i Vučić, po mojoj evidenciji, baš nikada, ni u jednim Nuspojavama, nisu bili na svetloj strani. Zašto, što su mi antipatični? Jok: nikada nisu ispunili zadate kriterijume, to je sve.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine