OVAKO SE ČUVA ĆIRILICA: Fontovi sa sajta Tipometar

Naša pisma >

Ćirilica – Латиница

U okolnostima predominacije anglofone globalne komunikacije i latinice, potrebno je predvideti zakonom i drugim aktima podsticajne mere za afirmisanje srpskog jezika i srpske ćirilice u javnoj upotrebi, piše u Nacrtu strategije razvoja kulture Republike Srbije 2017–2027. godine. (Cilj da se neguje srpski jezik opisan je, dakle, stranim rečima – ali nećemo sad o tome.) Sigurno je da ovoj nameri niko ne bi ništa zamerio da nije mera kojima će se zaštita jezika i pisma sprovoditi. Evo nekih: smanjivanje poreza za objavljivanje listova i časopisa na srpskom jeziku i na ćirilici, poreske olakšice privatnim izdavačima za ćirilična izdanja, prilikom otkupa knjiga za biblioteke davati prednost domaćoj knjizi i prevodima publikovanim na ćirilici, u finansiranju prevoda dati prednost onima koji su publikovani na ćirilici...

Zamolili smo izdavače da komentarišu ovakav način čuvanja i negovanja srpskog jezika i srpske ćirilice.


VLADISLAV BAJAC, osnivač i direktor Geopoetike i književnikautor, između ostalih, i romana Hamam Balkanija pisanog u ćiriličnom i latiničnom pismu, o čemu, kao o ličnom primeru, govori u drugom delu svog teksta:

"Pismo jednog naroda je kao fudbalska lopta. Svako može da je koristi (da ne kažemo da je šutira) u skladu sa zakonitostima, ne obavezno i sa zakonima, profesije, ali i u skladu sa sopstvenim uverenjem, zanatskim sposobnostima, pa bogme i – talentom. Dakle, sa njim/njom možete da postižete rezultate: i dobre i loše. Kada pređemo na polje izdavaštva i književnog stvaralaštva (mediji u ovom slučaju nisu uključeni), situacija je slična. Prvo moraju da se odagnaju zablude.

Pitanje pisma jeste pitanje identiteta. I koliko god zakoni uređivali civilizovana društva, oni nisu i ne smeju biti neprikosnoveni u oblasti upotrebe pisma. Pismo ne sme biti birokratski instrument.

Svetsku unikatnost postojanja dva pisma u srpskom jeziku treba čuvati i koristiti kao da se poseduje neiscrpan rudnik zlata.

Ravnopravnom ili razumnom upotrebom oba pisma održava se osnovno načelo savremene države: opstojanje načela demokratije izbora. Svakoj osobi (koje, kao što znamo, tvore i kolektive) mora se omogućiti načelo pravednosti sopstvenog biranja upotrebe ovog ili onog pisma, količine tj. procenta, različitosti razloga i okolnosti; dakle, fleksibilnost upotrebe.

Strah od nestanka ćirilice neopravdan je: uporno a sporadično, na svakih desetak godina, širenje straha od strane zvaničnika u politici od njenog izumiranja izaziva nepotrebnu uznemirenost, naročito kod nedovoljno obrazovanog sveta. Jer u strahu onih kojima se on i obraća duboko leži konzervativizam, a u strahu onih koji ga šire – populizam. Manipulacija je jasna; da li i neminovna?

Nametnuta ‘odbrana od latinice’ deluje kao da se ljudima (naročito onim profesionalno vezanim za upotrebu pisama, a njih nije mali broj) nalaže da se brane od samih sebe: kao da im je potreban tutor koji će ih podučiti stvarima koje poznaju bolje od njega samog. A posebno je važan patron koji zna kolika je mera kome namenjena.

Za mlade čitaoce ne treba brinuti: udžbenici i lektira skoro da su stoprocentno štampani ćirilicom. Dakle, njihova priprema za život unutar ćirilice je obezbeđena.

Ideja Ministarstva kulture da u njegovim budućim otkupima knjiga za biblioteke u Srbiji prednost imaju naslovi koji budu odštampani ćiriličnim pismom nedopustiva je. Jer to znači da će se pri samoj selektivnosti naslova preći sa kriterijuma kvaliteta na onaj formalni. Jednostavnije rečeno, otkupljivaće se loše knjige (skoro po svaku – ćiriličnu – cenu), a odbacivati one koje valjaju ako nisu bile ‘poslušne’ – i objavljene latiničnim pismom. Ne čini se uverljivim? Ako se uđe u Katalogizaciju za publikacije Narodne biblioteke Srbije vidi se koliko je vidljivo veći procenat objavljenih knjiga latiničnim pismom u odnosu na ona ćirilična svih izdavača (uključujući, čak naročito, one izdavače koji podržavaju ovaj prolazni spektakl brige za državnim identitetom). Hteli – ne hteli, time se jedan od izdavačkih izbora (koji je legitiman) sankcioniše. Nijedan zakon, nijedna uredba koja je donesena tako što je potekla iz negativnog razloga, nije se pokazala plodnom. Osim što rađa otpor, ona u sebi ne sadrži pozitivnu konstruktivnost.

Ovakva mera zadire i u prostore koji nisu odmah vidljivi. Recimo, po čemu se razlikuje diktat tj. uslovljavanje štampanja knjiga ćirilicom (ili latinicom, svejedno – jer je reč o principijelnom pitanju) od diktata pisanja ćirilicom (ili, opet, latinicom)? Drugim rečima, gde je granica uslovljavanja? Jer tu se stiže do autora i autorskog rukopisa svih žanrova književnih dela, od beletrističkih do naučnih.

Inače, prošlo je već desetak godina od kada sam objavio roman Hamam Balkanija. Pominjem ga isključivo zbog teme upotrebe pisama u javnom prostoru srpskog jezika, da ne kažem Republike Srbije. Tu knjigu pisao sam, napisao i objavio i ćiriličnim i latiničnim pismom. (Koliko znam, u obliku knjige, bio je to presedan u književnosti na srpskom jeziku.)

Njena osnovna tema je identitet, njegovo očuvanje i različiti oblici tog čuvanja. Jedan od dodatnih slojeva, najvidljiviji, a možda i njegova kruna bio je upravo – pojavni oblik pisma. Naime, poglavlja u romanu se naizmenično, paralelno bave sa dva različita istorijska vremena Srbije, Bosne i Balkana: šesnaestim vekom i sadašnjim, savremenim dobom. Poglavlja sadašnjeg vremena ispisana su ćirilicom, a poglavlja srednjeg veka latinicom. Ovakva raspodela upotrebe pisama nije bila nikakav spisateljski trik ili nacionalistički hir već ‘pečatiranje’ ideje knjige o procesu prelaska iz jedne vere, kulture, civilizacije u drugu. Ali i prelaska iz jednog jezika u drugi, spisateljskom upotrebom jedinstvene i neprocenjive prednosti srpskog jezika koju nijedan drugi nema – posedovanje dva pisma. U ovom slučaju, njihova upotreba morala je i jedino mogla biti ravnopravna. Tvrdim da je ona, kao šlag na tortu, ukrasila knjigu. Šteta je što ta originalnost nije mogla biti preneta u pisma drugih jezika: prevodioci i izdavači (na svih petnaestak do sada objavljenih drugih jezika i još pet koji su u toku) trudili su se da grafički nadomeste ovu jedinstvenost ćirilice i latinice. Morali su da se odlučuju za različite fontove, veličine i stilove u štampi samog teksta. Čak su morali da maštovito smišljaju obeležavanje tzv. naslova (dva puta po trideset) poglavlja koja su u srpskom originalu bila označena svim slovima naše azbuke i abecede. Za ovo su morali da traže adekvatne zamene u, recimo, arapskim i latinskim brojevima. Kako god se trudili, nisu uspeli da dosegnu lepotu izgleda i suptilnost poruke dvojstva srpske ćirilice i latinice.

Sulejman Veličanstveni, lik iz knjige i najmoćniji vladar Osmanskog carstva, ne samo da je znao srpski jezik već je, znamo, obraćajući se pismima rumelijskim tj. evropskim kraljevima, carevima, kneževima i dr. vladarima na srpskom jeziku, zahtevao da mu se na srpskom jeziku i odgovara. I nije to radio iz puke bahatosti svoje siline. Dakle, taj zahtev nije stizao od velikog vezira Sokolu Mehmed-paše tj. preobraćenog Srbina Bajice Sokolovića. Nećemo nikada znati da li su se sultan i evropski vladari dopisivali ćirilicom ili latinicom (ovo je ironična primedba) jer se u Carstvu i za srpski i osmanski turski jezik (do sveukupne reforme, pa i reforme pisma Kemala Atataturka s početka 20. veka) koristilo arapsko pismo! Zato, uostalom, ni naša nauka nije dugo znala ili, bolje reći, nije imala dokaze da je jedan od četiri zvanična jezika Osmanskog carstva kroz vekove bio – srpski. (Čak je i autor, u samom procesu pisanja ove knjige, prolazio kroz uzbudljive, trilerske događaje otkrivanja ove značajne istine.)

I danas većina zapadnoevropskih jezika (da ne idemo dalje) koristi latinično pismo. Većina slovenskih jezika koristi ćirilicu, i to isključivo. Srpski jezik je bez ikakve sumnje originalan, ali i bogatiji, po tom pitanju: ćirilicom i latinicom povezuje i jedne i druge. I što je još važnije – uvezuje i svoj sopstveni jezik, pa time valjda i sopstveni identitet."


DRAGOLJUB KOJČIĆ, direktor i glavni urednik Zavoda za udžbenike:

"Mi pre svega izdajemo udžbenike, od kojih je većina na ćirilici. Udžbenici za nacionalne manjine su na latinici, i poslednjih godina ih ima gotovo isto koliko i onih štampanih ćirilicom. Objavljujemo i vanudžbenička izdanja, dela srpske i svetske književnosti, i stručne knjige koje su najčešće na latinici zbog potencijalnog tržišta u regionu.

Ćirilica je, pre svega, kao izraz semiotičke avangarde Vuka Karadžića veoma važan pokazatelj da mi pripadamo onom naprednijem delu čovečanstva kada je reč o kulturi jezika i kulturi pisma. Ćirilica je važna u tom aspektu, a to se kod nas retko ističe. Mislim da moramo da budemo dosledni toj svojoj avangardi.

U vrednosnom smislu, pogrešno bi bilo da sad zbog ćirilice zapostavimo latinicu. Sva ova rasprava povodom potrebe da se čuva ćirilica ne bi nastala da ćirilica nije manje ravnopravna, odnosno što se iz neshvatljivih razloga favorizuje latinica. Na primer, na nekim javnim mestima su latinični natpisi neophodni, recimo na restoranima i hotelima zbog stranaca, ali nema potrebe da ih ne prati ćirilični natpis, nema potrebe da svaka ulica i objekat ne budu obeleženi na oba naša pisma. Ne pričam ovo zato što sam pristrasan, naprotiv! Oni koji misle da će samo s latinicom postati građani sveta, pristrasni su. Žive u velikom kulturnom deficitu. Građanin sveta se ne postaje tako što se odričeš svoje posebnosti nego tako što ugrađuješ svoj kulturni kapital i na taj način obogaćuješ svetsku kulturu.

Ispričaću jedan pozitivan primer kako se čuva ćirilica. Profesor Zoran Živković, pisac fantastike, najprevođeniji je srpski pisac, najtiražniji, samo tokom prošle godine izabrana dela su mu objavljena u Portugaliji, Japanu, Saudijskoj Arabiji i u SAD. Kadmus pres u SAD objavio je njegova izabrana dela u 22 toma. Na njegovo insistiranje, u donjem desnom uglu ovojnice štampan je ćirilični natpis naslova knjige. Bez ikakvog nametanja, tek da podseti da postoji i naše pismo."


ZORAN HAMOVIĆ, direktor i glavni urednik izdavačke kuće Clio:

"Intenzivna kvazipatriotska kampanja brige o ćirilici i njena zaštita sa projektovanim stimulisanjem i kažnjavanjem sasvim izvesno doneće određene rezultate. Za koga će ti rezultati biti povoljni nije teško pogoditi. Za otvorene i kulturne ljude svakako ne. Pritisak da se koristi jedno pismo predstavlja zlokobno zatvaranje zastrašenih isto(ne)mišljenika, stvaranje atmosfere netrpeljivosti i štetnog isključivanja.

Službeni jezik i pismo podrazumevaju se u uređenju svake države. To pored ostalog znači da državna administracija koristi u svojoj komunikaciji sa građanima službeno pismo. Oznake državnih organa i javni spisi mogu i treba da budu na službenom pismu. Udžbenici, obavezni priručnici, lektira za škole mogu takođe da budu na službenom, ćiriličnom pismu, ali ne bi trebalo da smeta ukoliko bi se pojavilo i neko izdanje na latiničnom pismu.

Postjugoslovenski period daje za pravo onima koji slede logiku da je sada svako na svome. Jasno je i to da svako u svojoj državi želi da uređuje pitanja jezika i pisma bez obaveze da uvažava prethodno postojeće i aktivne principe zajedničkog jezika i pisama. Za neke ni pre nije bio, pa ni ubuduće neće biti isti jezik. Imenovaće ga drugačije i smatraće ga temeljem svoje nacionalne kulture. U tom smislu slobodno će ga orijentisati od a ne ka drugim sličnim jezicima. Izdvajanje jezika i pisma tumače kao jačanje nacionalnog integriteta, pa nesporazumevanje postaje poželjno u daljoj komunikaciji!

Privilegija je imati izbor i koristiti dva ili više pisama, kao dva ili više kanala komunikacije. Nema nikakve opasnosti u tome, štaviše. Mnogo je važnije ŠTA je napisano ili odštampano na bilo kom pismu. Širenje ideja i literature, njihova razmena i poželjan uticaj izvan svoje zemlje ili naroda, svima su dobrodošli. Ukoliko latinica omogućava širu komunikaciju, to ne može da bude mana već prednost svakog ko je zna i koristi.

Sve edicije IP Clio koncipirane su tako da podrazumevaju objavljivanje publikacija na ćirilici ili latinici ili u prevodu na neki od stranih jezika u zavisnosti od mogućnosti plasmana i komunikacije s čitaocima."


DRAGAN LAKIĆEVIĆ, glavni urednik Srpske književne zadruge i književnik:

"Urednik Srpske književne zadruge, koja 125 godina knjige štampa ćirilicom, mora biti za ćirilicu. Međutim, nacionalno pismo nije stvar demokratskog dijaloga.

Demokratija je da svako piše i štampa kako mu odgovara i kako želi. I time je o sebi nešto rekao.

Međutim, ako govorimo o nacionalnom, srpskom pismu, onda je to ćirilica.

Država, koja ima osnovnu naciju i njenu kulturu i ime koje se poklapa sa imenom naroda, mora se zalagati da izvorno nacionalno pismo opstane pod pritiskom tržišta, medija, politike, ali i polupismenosti – mode i malograđanštine.

Utoliko pre što sada dobar deo nacije zna da čita, piše i govori na engleskom i još pokojem jeziku. I knjige i novine na stranim jezicima su dostupnije nego ikad.

Ja bih se uvek zalagao za jedno srpsko pismo – ćirilicu, naporedo sa učenjem stranih jezika (i njihovih pisama). I za povratak u škole dobrog starog latinskog jezika. Da latinica bude stvar dobre volje, a ne ćirilica.

Pre ulaska u Jugoslaviju ćirilica je bilo jedino srpsko pismo. Po izlasku iz Jugoslavije, svaka nacija, sa svojom kulturom, vraća se svom pismu – ukoliko nije pod pritiskom ili pod nekom okupacijom.

Ne pratim pažljivo šta današnja država Srbija preduzima za očuvanje i popularisanje pisma Dositeja, Vuka Karadžića i Njegoša, Crnjanskog, Desanke, Pope, ali nešto mora... Ta politika trebalo bi da bude takva da oni kojima je stalo do latinice ne odustanu, a oni kojima je svejedno (i koji su u većini) mogu da razmisle.

Da na ulazu u Beograd stoji tabla na kojoj piše – ćirilicom i na engleskom: Београд – BELGRADE (srpski i svetski)."


GOJKO BOŽOVIĆ, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag i književnik:

"Rasprava o ćirilici koja se rasplamsala proteklih meseci ispunjena je strastima i nerazumevanjima, kao i ideološkim pristupima. Toliki spor stvara utisak da je ćirilica sporna, što nimalo nije tačno. Povodom ćirilice nisu sporne najmanje tri stvari. Nije sporno da je ćirilica naše nacionalno pismo. Nije sporno da je ćirilica veoma lepo pismo. Nije sporno da se ona sve manje koristi u javnom i privatnom prostoru. Pitanje je, međutim, zašto se ćirilica sve manje koristi i da li postoje mere koje bi, ne zadirući u prava i navike, mogle da poprave status ćirilice čineći je više vidljivom i više u upotrebi.

Vidljivo je da se povodom ćirilice najčešće govori o izdavaštvu, kao i da se mere o kojima se najviše govorilo u javnosti uglavnom odnose na knjige i izdavaštvo. Iskustvo pokazuje da ćirilica mnogo bolje stoji u izdavaštvu nego na najvećem broju televizija sa nacionalnom frekvencijom, ali se to odnekud ne pominje u raspravama koje traju. Pitanje izbora pisma, jednako kao i pitanje izbora knjiga, mora ostati neotuđivo pravo izdavača. Otkup knjiga za javne biblioteke, koji je predložen kao jedan od instrumenata jezičke politike, godinama je već opterećen različitim dodatnim obavezama, što ga sve manje čini instrumentom kulturne politike, a sve više instrumentom nabavne politike javnih biblioteka.

Administrativne mere, pogotovu u oblasti kulture, nikada ne daju dobar rezultat, one mnogo češće izazivaju otpor. Od administrativnih mera i pregrejane rasprave mnogo su korisniji dugoročni potezi, kao što bi bilo stvaranje desetina porodica ćiriličnih fontova za sve moguće javne i privatne upotrebe. Bugarska je to učinila pre desetak godina, sam projekat stvaranja porodica ćiriličnih fonotova trajao je godinama i na tome su radili najbolji dizajneri, informatički stručnjaci i stručnjaci za jezik.

U celoj raspravi gubi se iz vida jedno važno pitanje. Latinica je najvidljivije nasleđe Jugoslavije, u intenzivnoj je upotrebi 100 godina i to je realnost koju ne treba potcenjivati. Ako poričemo tu realnost, odricaćemo se, u isto vreme, i kulturnog uticaja Beograda na Zapadnom Balkanu.

Rasprava o pismu potisnula je iz javnosti dva druga problema koja su mnogo izraženija. Nije problem ćirilica, nepismenost je problem, kao što je opadanje čitanosti, udruženo sa tabloidizacijom ukusa, ogroman problem. Ako se ne posvetimo iskorenjivanju nepismenosti i promociji čitanja, plašim se da će pitanje pisma postajati sve manje važno."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine