fotografije: tanjug
SADA I NEKAD: Susreti na marginama (Aleksandar Vučić i Emanuel Makron) i dijalog ravnopravnih (Josip Broz Tito i Džon Kenedi)

Vučićeva spoljna politika >

Prijateljstvo – zanat najstariji

O tome šta je šarm u belom svetu zelenih stolova oko kojih se okupljaju Visoki Ambasadori Velikih Sila sadašnjem predsedniku Srbije Tito bi mogao svašta da ispriča, o tome se dade naučiti iz memoara Vlade Velebita i iz priča Koče Popovića, Bude Lončara i sličnih iskusnih diplomata, ali, avaj – Vučića to nikada nije zanimalo: diplomatija počinje od njega, a Tito mu nije ni do kolena

Predsednik Vučić već nas je bio obradovao podatkom da je pod njegovom vlašću sagrađeno više autoputeva nego za vreme Tita; o otvorenim fabrikama, liftovima, više puta otvaranim mostovima i septičkim jamama i da ne govorimo. Ali, to nije dovoljno. Predsednik Vučić je već više puta aludirao na svoje spoljnopolitičke uspehe, ne poredeći se baš sa Titom, ali nije ni daleko; samo čekajte.

Naravno da je za svaku pohvalu kad jedan šef države putuje okolo i razgovara sa svim mogućim političarima i državnicima, pa se onda vrati i svečano najavi tolike-i-tolike nove investicije, nova večita prijateljstva i da dotična zemlje nikada neće priznati samoproglašenu NATO državu, čak i ako je već priznala; ali nemojmo sad biti sitničavi.

PRIJATELJU, PRIJATELJU: Ono, pak, što može da iritira osetljive dušice jeste to što predsednik Vučić i od toga pravi reklamu sebi; i to na donekle prostački, radikalski, da ne kažemo navijački, način. On se odmah familijarizuje sa svojim novim poznanicima iz belog sveta, ne pitajući ih prija li im to, što je opet donekle izvan dobrih diplomatskih običaja. Čim nekog upozna, on je s njim odmah na "ti" (first name basis, kažu oni koji govore engleski), to jest počne da ga oslovljava i kasnije pominje po krštenom imenu, uz obavezno "moj prijatelj".

Kako to u praksi izgleda? Evo kako: "moj prijatelj Sebastijan", "gde si Sebastijane, kućo stara"; "moj prijatelj Erdogan, Redžepe, burazeru"; "slušaj, mori slušaj, Merkel bre Anđo"; "Donalde, Srbine"; "Kolinda, Andreju, pa dokle više ovako?"; francuski predsednik postaće "Cojle Manojle", samo čekajte. On je njihov burazer, pajtos, on njih grli i cmače gore od Ivice Dačića; srećom, te ne peva. Bugarski premijer njemu je "Bojko", makedonski "Zoke", grčki "Aleksa", a italijanske ne može da zapamti jer se često menjaju. Njegov omiljeni zalivski političar (iz "Golfskog zaliva" kako ga zovu polupismeni spoljnopolitički novinari), Mohamed ibn Zajed el Nahjan, njemu je valjda "Mujo". Ako ga ikad primi britanska kraljica, pričaće da ga je primila "tetka Saveta".

Jedino Putina s poštovanjem zove "Vladimir Vladimirovič", što je kod Rusa oblik učtivog obraćanja, mada ima i formalnijih i učtivijih.

UČENJE ZANATA: Dobro, kazaće neko – pa šta onda? Čovek je neposredan, prijateljski nastrojen, neformalan, casual, jednom rečju – nadasve šarmantan i ko bi mu zamerio? Pa, neki i bi. Naime, u tom belom svetu zelenih stolova oko kojih se okupljaju Visoki Ambasadori Velikih Sila, šarm je nešto drugo. O tome bi Tito mogao Vučiću svašta da ispriča, ali neće, jer zazire od glogovog koca. O tome se dade naučiti iz memoara Vlade Velebita i iz priča Koče Popovića, Bude Lončara i sličnih iskusnih diplomata, ali, avaj – Vučića to nikada nije zanimalo: diplomatija počinje od njega, a Tito mu nije ni do kolena.

U stara vremena postojali su šefovi protokola koji su novopečene diplomate presvlačili iz čizama i otrcanih uniformi u pristojna crna odela i dobre diskretne crne cipele (i čarape), učili ih koja kravata ide u kojoj prilici i da kravata ide uvek. Zatim maniri za stolom ("Ne nožem na ribu!"; pitanje glasi: "A na koga?"), kako se ko oslovljava i po kojem redu (engleskog viteza oslovljavati sa "ser Tomase", po krštenom imenu; nikako sa "ser Liptone", po prezimenu); ne hvatati se za pištolj, niti ga nositi, ima ko će. Tako je jugoslovenska diplomatija uz izvesne napore postala ugledna, poštovana i profesionalna. Niko nikoga nije nazivao po krštenom imenu (javno svakako ne), nisu se (osim sa braćom iz SSSR, što je bilo neizbežno) cmakali i grlili, ponajmanje pevali pred TV kamerama. Što je najvažnije, pazili su na jezik: nisu se svađali bez debelog razloga i naredbe iz Beograda, a još manje su na svađu zaboravljali kao da je nije ni bilo, posle nekoliko dana, kad im se iz Beograda podvikne.

O kadrovskoj politici i da ne govorimo: ko su bili konzuli (Nušić), ambasadori (Milan Rakić, Marko Ristić, Veljko Mićunović itd) – zna se. Milošević je to poremetio zauvek: onaj Perović iz "Patriotskog saveza" mi je ostao u glavi; galerija julovaca i socijalista ugnezdila se u MIP i eno ih tamo još, čekaju penziju. Kratka pauza (Velikić, Cvetićanin, Simurdić i drugi) bila je prekratka.

Onda je došao Vučić sa Dačićem pošto je Koštunica obavio svoje. Vučiću ambasadori nisu bitni, on sve ume sam, ceo MIP mu je samo prateća služba kurira, šifranata i konzula, jer neko mora i time da se bavi.

Pa, dobro: vodi li šef države spoljnopolitičke poslove? Vodi. Eto kako.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine