Foto: Marija Janković
Daleko od kuće: Izbeglice u školi "Branko Pešić" u Zemunu

Integracija izbeglica i tražilaca azila u Srbiji >

Škola života

Od zatvaranja balkanske rute u martu 2016. godine, za mnoge izbeglice i migrante Srbija se, mada planirana kao usputna stanica, pretvorila u privremeno boravište. Neki su u našoj zemlji već duže od godinu dana, a među decom koja žive u prihvatnim i tranzitnim centrima ima učenika koji se školuju u Srbiji već drugu školsku godinu

Na pitanje "Koliko imaš godina?" sedmogodišnji Eshan iz Avganistana kaže: "Prvi razred" i uporno pokušava da provuče ruku kroz kaiš na školskoj torbi. Sa stolice u uglu radoznalo posmatra nešto starija Bahara. "Ima sedam", kaže ona. "A ti?" "Devet", odgovara i stidljivo usmerava pogled na svoju svesku. U Društvenom centru humanitarne organizuje ADRA u Boči, mališani iz Centra za azil u Krojači svakodnevno pišu domaće zadatke, igraju se i pohađaju raznovrsne edukativne aktivnosti. "ADRA organizuje prevoz od kampa do škole", objašnjava Jelena Ilić. "U našem Društvenom centru deca imaju organizovanu pomoć sa domaćim zadatkom, školicu malog fudbala, časove jezika i razne druge aktivnosti."

Prvi učenici tražioci azila uključeni su u sistem formalnog školovanja još 2013. godine. Međutim, sve do donošenja obavezujućeg Stručnog uputstva za uključivanje izbeglica/tražilaca azila u obrazovni sistem naše zemlje u maju 2017. godine, školovao se mali broj dece. Od ove školske godine, nastavu u 45 osnovnih i srednjih škola u Srbiji pohađa više od 500 izbeglica. "Ovo je trenutno brojno stanje, ali broj đaka u školama je promenljiv i zavisi od migracija roditelja", kaže Snežana Vuković, viša savetnika u Ministarstvu prosvete. U praćenje dece u školama u Beogradu, Bogovali i gradovima na jugu Srbije, kao i obezbeđivanje prevodilaca i psihosocijalne podrške učenicima, uključene su nevladine organizacije ADRA i Grupa 484 iz Beograda, kao i Grupa za decu i mlade Indigo iz Niša.

Izbeglička deca u školi provode četiri časa dnevno. Kada za to postoje uslovi, na časovima je prisutan prevodilac ili se radi bez njegove pomoći. "Težnja je da učenici budu na redovnim časovima, a poseban akcenat stavlja se na nastavu jezika, engleskog i srpskog", kaže Natalija Košak, nastavnica engleskog jezika u OŠ "Jovan Ristić" u Beogradu. "Razlog što posebno insistiramo na srpskom je da bi učenici ubuduće mogli da prate nastavu. Imamo jednog prevodioca koji prati grupu dece iz kampa koja su različitog uzrasta i raspoređena su u različite razrede. Učenici dosta dobro savladavaju srpski jezik, ali im je teško da prate časove istorije, biologije i sličnih predmeta." Biljana Mihailović, psiholog škole, ističe da je sa mlađom decom lakše raditi, ali i da su stariji izuzetno motivisani. "Mlađi su prilagodljivi – ne znaju šta su školska pravila i uče ih prvi put, a jezik brže usvajaju. Sa starijom decom je teže, a nivoi znanja su različiti. Prošle godine smo imali slučaj učenice koja je odlično znala matematiku, ali se kod nas prvi put susrela sa nastavom fizike. Starija deca pokazuju ogromnu motivaciju za učenje, a posebno devojčice", kaže Mihailovićeva.

SVAKA ŠKOLA PREMA SVOJIM MOGUĆNOSTIMA: Struktura učenika u izbegličkoj populaciji vrlo je šarenolika. Maternji jezici su im farsi, paštu i arapski. Ima onih koji su prethodno pohađali nastavu u nekoj zemlji, ali i onih koji su se školovanjem prvi put susreli u Srbiji. Učenici časove prate po slučajnom izboru, koji je uslovljen sa četiri časa njihovog boravka u školi, u vreme između doručka i ručka koji imaju u kampu. "Program koji prate je isti kao i za srpsku decu, s tim što imaju mogućnost da biraju u odnosu na interesovanja i Plan podrške na kojim časovima će biti. Sugestija je da to prvo budu časovi matematike, likovnog, informatike, muzičkog i sl. gde im nije najneophodnije poznavanje srpskog jezika. Jedina razlika u odnosu na decu iz lokalne sredine jeste pohađanje časova srpskog kao nematernjeg jezika", objašnjavaju iz Ministarstva prosvete.

Stručno uputstvo Ministarstva prosvete predviđa da se razred u koji se dete upisuje određuje na osnovu uzrasta i prethodno stečenog znanja. U praksi se deca u razrede raspoređuju samo na osnovu uzrasta, a testovi za prethodnu proveru znanja ne postoje. "Imajući u vidu da najveći broj izbegličke dece ne poseduje svedočanstva o prethodnom školovanju zbog specifičnih uslova života u zemlji porekla i načina putovanja, Ministarstvo prosvete kroz Stručno uputstvo predviđa prethodnu proveru znanja koja se radi nakon zvaničnog podnošenja zahteva za upis od strane roditelja, drugog zakonskog zastupnika ili nadležne institucije", objašnjava Gordana Vukašin u ime Grupe 484.

Praksa pokazuje da upis učenika u određeni razred prema uzrastu u nekim slučajevima jeste efikasno rešenje, dok je u drugim potrebno naknadno prilagođavanje. Odluku o tome šta je najadekvatnije rešenje u datoj situaciji donose zaposleni u školi. "U Tehničkoj školi u Pirotu imamo četvoro učenika, od kojih je dvoje bilo upisano u stariji razred zbog godina, pa smo naknadno shvatili da je najbolje za njih da pređu u prvi i počnu da slušaju kurseve od početka, jer nije bilo moguće da prate nastavu u starijim razredima", kaže Nina Tošić, profesorka srpskog jezika i književnosti. Međutim, nisu sve škole jednako fleksibilne da poklone pažnju svakom individualnom slučaju, pa usled nemogućnosti da se izvrši standardizovana provera znanja na maternjem jeziku deteta ponekad ispaštaju učenici.

"Kada su 2016. moja deca krenula u državnu školu u Srbiji, Ministarstvo prosvete bez obzira na predočenu dokumentaciju o prethodnom toku školovanja nije uvažilo činjenicu da su deca krenula u školu kada su imala šest godina. Tako je mlađi sin, koji je imao sedam, ponavljao prvi razred, a stariji koji je trebalo da krene u osmi, ponavljao je sedmi razred", priča za "Vreme" jedan od roditelja. "Najstarije dete, koje je prošle godine polagalo prijemni za srednju školu, nije dobilo mogućnost da prijemni uradi na stranom jeziku, pa se u srednju školu upisalo naknadno. Polaganje prijemnog ispita i neizvesnost u vezi s tim da li će se uopšte upisati verovatno je bilo najstresnije iskustvo u vezi sa školovanjem moje dece u Srbiji", kaže roditelj.

IZMEĐU TEORIJE I PRAKSE: Đaci-izbeglice trenutno se školuju u osam srednjih škola u Srbiji. Među srednjoškolcima, najviše je maloletnika bez pratnje. "Srednje obrazovanje je besplatno, ali za razliku od osnovnog, nije obavezno. Mladi migranti koji su izrazili želju da pohađaju srednju školu dobili su tu mogućnost tamo gde postoje slobodna mesta", kaže Snežana Vuković, viša savetnica u Ministarstvu prosvete. "Cilj je da što više mladih koji to žele budu deo našeg obrazovnog sistema, jer im školsko okruženje pruža mogućnost da se bave aktivnostima kakvim se bave deca u svim bezbednim zemljama sveta", dodaje ona.

U Adrinom Društvenom centru za maloletnike bez pratnje postoji program vokacionih treninga, u okviru kojeg se tinejdžeri osposobljavaju za razne zanate. "Kursevi traju od mesec dana do tri meseca, pa ih u zavisnosti od toga koliko planiraju da se zadrže savetujemo koji kurs da upišu. Kada završe kurs, dobijaju međunarodno priznat sertifikat sa kojim mogu da traže posao i negde u Zapadnoj Evropi, što je njima i cilj", kaže Ilićeva.

Nazir i Zaman su tinejdžeri iz Avganistana koji pohađaju školu za osnovno obrazovanje odraslih "Branko Pešić" u Zemunu. Nazir je u Avganistanu prestao da se školuje kada je imao 13 godina, dok je Zaman prvo školsko iskustvo stekao u Srbiji. U okviru programa vokacionih treninga, Nazir i Zaman pohađali su kurs za automehaničare. "Živeo sam u ruralnom području gde je opasnije nego u gradovima, jer su teroristički napadi češći. U školu sam prestao da idem jer su nas Talibani presretali i zabranjivali nam. Takođe, oni su bili protiv učenja engleskog, tako da ga u školi nismo ni imali. Engleski koji sada znam naučio sam usput", priča Nazir. "Sada kada imamo sertifikat, planiramo da tražimo posao u Francuskoj."

Stručno uputstvo Ministarstva prosvete predviđa i da Stručni tim za inkluzivno obrazovanje na nivou škole osmisli Plan podrške uključivanju učenika/tražilaca azila, koji može da sadrži aktivnosti usmerene na odeljensku zajednicu i roditelje. "Ustanova organizuje dodatnu podršku učeniku u skladu sa resursima i postojećom zakonskom regulativom", objašnjava Snežana Vuković iz Ministarstva prosvete. "Plan podrške učeniku sadrži program adaptacije i prevladavanja stresa; program intenzivnog učenja srpskog kao stranog jezika na dopunskim časovima, ali i individualizaciju nastavnih aktivnosti kroz prilagođavanje rasporeda pohađanja nastave, didaktičkog materijala, metoda i načina rada".

Škole, sa druge strane, ove smernice mogu da isprate samo u određenoj meri. "U organizovanju nastave postupamo prema Stručnom uputstvu Ministarstva prosvete. Međutim, nije moguće da sprovodimo program prevladavanja stresa, jer se suočavamo sa jezičkom barijerom. Jedino što možemo je da prema deci budemo nežni, ali nikakva druga vrsta intervencije nije moguća bez posredstva prevodioca", kaže psiholog Biljana Mihailović. Psiholog Stefan Milutinović i stručni saradnik humanitarne organizacije ADRA ocenjuje da škole nisu pripremljene da postupaju prema specifično izrađenim individualnim planovima, koji su teško uklopivi u rigidnu školsku strukturu. "Treba raditi na izgradnji kapaciteta kod nastavnika. Takođe, jedan od načina da se efikasnost obrazovanja poboljša jeste traženje fleksibilnije šeme funkcionisanja, koja bi omogućila deci da se bolje uklope u školski raspored u odnosu na grupne odlaske i dolaske iz kampa", kaže Milutinović.

ENTUZIJAZAM KAO POGON: Jedan od glavnih izazova u realizaciji nastave jeste nedovoljan broj prevodilaca za maternji jezik dece koja pohađaju nastavu. U prevođenje su se tako uključili asistenti u nastavi, po obrazovanju najčešće psiholozi, koji su angažovani na praćenju dece u školu, pri čemu se pomažu engleskim. "U OŠ ‘Olga Petrov’ u Padinskoj Skeli u kojoj sam ja asistent u nastavi nema prevodilaca, tako da deci na engleski prevodim ja. Škola ima jednog asistenta, a ja obilazim svu decu koja su na nastavi", priča Stefan Milutinović. Nastavnici ističu da rad sa učenicima izbeglicama podrazumeva prekovremeni rad, dodatnu pripremu materijala i organizovanje časova srpskog jezika kao stranog van redovne nastave, za šta niko nije dodatno plaćen, i upozoravaju da entuzijazam neće trajati doveka.

Na jugu Srbije, pedagoški asistenti koji ujedno posreduju i kao prevodioci angažovani su na volonterskoj bazi. Tamara Simonović u ime Grupe za decu i mlade Indigo iz Niša kaže da je za ove potrebe organizacija obučila 25 volontera i volonterki. "Zahvaljujući podršci UNHCR-a, Indigo je angažovao saradnice koje su od aprila održavale neformalne obrazovne aktivnosti sa decom u kampovima u Pirotu i Beloj Palanci, i pripremale decu za polazak u školu. Osim toga, zahvaljujući podršci UNICEF-a, sada su ove saradnice i pratioci dece u školama u Pirotu. Volonteri u Beloj Palanci, Pirotu, Dimitrovgradu, Vranju, Bujanovcu i Preševu pomažu deci posle škole da što bolje razumeju i savladaju nastavne sadržaje, napišu domaće zadatke, uključe se u nastavne i vannastavne aktivnosti u školama, upoznaju se sa vršnjacima i lokalnim zajednicama u kojima se nalaze", kaže Simonovićeva.

Volonteri se služe engleskim jezikom, koji je većina dece u određenoj meri naučila na putu od svojih zemalja do Srbije, i čini se da svakodnevna komunikacija teče bez većih problema. "Moj zadatak je da budem sa decom dok su u školi. Dočekujem ih, ispraćam, komuniciram sa nastavnicima i decom ako ima nekih problema, vodim računa o tome da ne beže sa časa i da generalno budu bezbedni", kaže Maša Igić, volonterka u OŠ "Vuk Karadžić" u Pirotu. Sažetak sadržaja svakog časa obezbeđuje se u formi štampanog materijala na engleskom jeziku. Ostaje pitanje da li je engleski koji su deca mahom naučila usput dovoljan da bi zaista mogla da prate nastavu i uče iz materijala na stranom jeziku.

IMITACIJA NORMALNOG ŽIVOTA: Uključivanje dece izbeglica u obrazovne programe nema primarno edukativnu, već socijalizacijsku komponentu, a čini se da upravo u ovom segmentu obrazovni programi za izbeglice najbolje funkcionišu. "Uključivanjem u školovanje, deci se omogućava i druženje sa vršnjacima i vraća osećaj normalnosti, bolje se strukturira vreme tokom njihovog boravka u Srbiji i podstiče psihofizički razvoj", kaže Gordana Vukašin. Jelena Ilić ističe da Srbija za većinu porodica nije željena destinacija, pa je teško govoriti o pravoj integraciji. "O integraciji može da se govori kada je lice dobilo azil i ostaje u Srbiji, ali ako izbeglica Srbiju i dalje smatra tranzitnom zemljom, prave integracije nema", ističe Ilićeva. "Sa druge strane, deca izbeglice pohađaju školu zajedno sa našom decom i stiče se utisak da su jako lepo prihvaćeni, izbeglička deca koja su u školama od početka 2017. krenula su da razumeju i govore srpski i polako se upoznaju sa kulturom zemlje u kojoj trenutno žive."

Psiholog Biljana Mihailović ocenjuje da je za decu izbeglice posebno važan osećaj rutine i stabilnosti koji deca stiču odlaskom u školu, što je prvo ovakvo iskustvo u njihovom životu posle perioda intenzivnog stresa. "Deca koja su upisana u školu putuju od nekoliko meseci do nekoliko godina. U školi prvi put posle dugotrajne neizvesnosti i straha konačno rade nešto što im je primereno uzrastu. U tom smislu, polazak u školu je izuzetno važan za njihov psihosocijalni razvoj", kaže ona i dodaje da su razlike u životnom iskustvu lokalne i izbegličke dece velike.

"Oni sada sede u istim školskim klupama, s tim što jedni idu kući, pa neće da jedu grašak i ljute se što nemaju najnoviji telefon, dok se drugi vrate u sumorni kamp gde mnogo njih živi na jednom mestu i onda se tamo trude da napišu domaći, pa sve tako dok roditelji ne odluče da je vreme da se ide dalje. Imali smo i situaciju da za vikend odu da pokušaju da pređu granicu, pa u ponedeljak dođu u školu modri. To su neuporediva iskustva", kaže Mihailovićeva. Ona ističe da đaci izbeglice pokazuju veliku motivaciju da uče i učestvuju u aktivnostima u školi. "Dešava se da dođu u školu i bukvalno jure nastavnike da predaju domaći zadatak, bez obzira na to što tog dana nemaju određeni predmet. Oni se, u stvari, otimaju za kontakt, za normalnost, da rade ono što treba da rade u tim godinama."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine