Dragoljub Zarkovic

zoom >

Škoro ništa novo: Opanjkavanje, dečja bolest opozicije u nastajanju i zgrčenost zbog manjka organizacije, para i vremena, a viška – hobista

Verovatno bi ovima što sad stupaju na izbornu scenu odgovaralo i da Vučić ipak raspiše republičke parlamentarne izbore, jer je veliko pitanje da li su jači sada nego što će biti za dve godine

Težak put – Od kružoka do stranke

Događanja na takozvanoj opozicionoj sceni bila su prošle i početkom ove nedelje u središtu pažnje. Ovaj put bez dominantnog upliva vlasti, odnosno opozicionari su bili dovoljni sami sebi, pa je Aleksandar Vučić mogao na miru da uživa i sa svojim partnerom Bin Zajedom prebira po tefterima zajedničkih preduzeća.

Ne bih rekao da je bilo ko, pod uslovom da je malo dublje udubljen u teftere domaćih političkih bilansa i poslova, bio baš iznenađen onim što se događa. Porođajne muke "nove političke klase" bile su, naime, očekivane.

Stare tradicionalne stranke poput DSS-a ili SPO-a, pa i Šešeljevih radikala, odavno nisu bitni akteri na sceni, ponegde i ponekad skupljaju mrvice sa glavne trpeze pristajući na trule kompromise s ovima što su na vlasti, dok su razni personalni derivati temeljno razgrađene Demokratske stranke (Tadić, Živković, Čeda Jovanović i drugi) bliži pisanju memoara, bez garancije da bi to bilo ko čitao, nego aktivnom političkom životu.

Još se kako-tako noktima za sims drži Demokratska stranka s kolebljivim prognozama oko cenzusa i u dubokim finansijskim problemima.

Dakle, tradicionalna scena s kraja prošlog i iz prve decenije ovog veka je temeljno pometena i u taj vakuum uleteli su Saša Janković i Vuk Jeremić (a guraju i Dragana Đilasa) s tim što su oči i nade opozicione javnosti najviše uprte u ovog prvog zahvaljujući rezultatu na predsedničkim izborima, koji su daleko od impresivnih, ali su bili bolji od ostalih pretendenata na presto.

Ono što se njima danas događa nije ništa novo i neočekivano. Kritična faza nastala je onog trenutka kada su iz pokreta krenuli da prerastaju u stranku ozbiljnih namera, a kružok sličnomislećih ljudi da prerasta u aparat s jasnim hijerarhijskim pravilima.


Lečenje grčeva – Gde je put za Moštanicu

To je težak i skup posao u kome nema hleba za hobiste (kako ih je nedavno krstio Muharem Bazdulj) i, suočeni sa surovim pravilima efikasnog političkog organizovanja u novčanoj oskudici i vremenskom tesnacu, istaknuti članovi kružoka počeli su da se povlače i čak opanjkavaju, što takođe nije skoro ništa novo, a verovatno je i Saša Janković osećaj zgrčenosti pokušao da leči većim stepenom samovolje, što je nadoknada za slabu i neefikasnu organizovanost, a izbori u Beogradu se bliže.

Čujem da su ljuti na mene zbog uzgredne opaske, izgovorene na TV N1, da bi se izgubili na putu kada bi ih neko poslao u Moštanicu da agituju, ali ostajem pri tom iskazu, koji je samo trebalo da slikovito opiše činjenicu da Pokret slobodnih građana još nije formirao beogradski odbor stranke.

Ne bih dragovoljno bio babica u njihovim porođajnim mukama, ali bih svima savetovao da pokušaju barem da očuvaju dostojanstvo. Prostor za te nove snage možda će u perspektivi da se otvori, ali ne na ovim izborima.

Pošteno, ne verujem ja da oni veruju da mogu da pobede Vučićevu vojsku i da se odupru moći koja proizilazi iz vlasti, ali se, s pravom, nadaju da će moći od pokreta i grupa okupljenih oko lidera da prerastu u parlamentarne stranke, tim pre što je oseka na sceni velika.

Mislim da je to i jedini njihov cilj u ovom krugu izbornog nadmetanja, makar jedini koji je realan. Verovatno bi njima odgovaralo i da Vučić ipak raspiše i opšte parlamentarne izbore, jer je veliko pitanje da li su jači sada nego što će biti za dve godine.


Dijalog – Pogodi ko neće doći na večeru

Reč godine, barem u drugoj polovini 2017, je – dijalog. Svi, a posebno vlast, pozivaju na neki dijalog – od Kosova do onih pitanja koja spadaju u strateška pa i ustavna rešenja.

Jedna od glavnih tema ovog broja jeste opažanje da se iz dijaloga s vlastima povlači struka, odnosno strukovna udruženja. Više o tome na stranicama koje slede u ovom broju "Vremena". U igrama oko medijske strategije sva strukovna udruženja odbila su da dalje učestvuju, iz rasprave o setu zakona o pravosuđu povukla su se udruženja sudija i tužilaca, a iz rasprave o prosveti SANU, Univerzitet i drugi stručni i visoko zainteresovani akteri. Primera ima još i slutim da će ih tek biti.

Čini mi se da to temeljnije, dublje i jasnije odslikava krizu društva nego što se to vidi u politici koja je samo pojavni oblik javnih, društvenih poslova.

I dijalog oko Kosova vodi se traljavo, bez nekog odjeka u široj javnosti. Kao da se to otaljava. Mediji beleže da je, pošto kupio po toj ceni i prodajem, Vučićevu pažnju "posebno privukao" predlog profesora prava Vladana Kutlešića koji se založio za uniju dve države – Srbije i Kosova, sa dinarom i carinskom unijom, koliko sam shvatio, kao integrativnim faktorom, uz navođenje da to ne bi bio presedan jer su tu "unijatsku zajednicu" imale već Srbija i Crna Gora.

Jedino treba podsetiti da je ta skalamerija "dva oka u glavi" trajala jedva tri godine, a mogu da zamislim koliko bi dugovečna bila tek ova unija, sve da za nju zalegnu i da je garantuju Rusija i Amerika.

Ali, slab sam vam ja propovednik tolerantnosti i dijaloga. Pre neki dan pozvala me neka firma na svečanu večeru povodom kraja godine i učtivo sam odbio poziv.

Ljubazna gospođa s druge strane telefonske veze mi je rekla da im je jako žao, da bi baš volela da dođem i da će biti svi glavni urednici prestoničkih medija.

Znam, gospođo, odgovorio sam, ali to je upravo razlog što ne želim da dođem.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine