foto: milovan milenković

Intervju – Dr Dejan Masliković, pomoćnik ministra kulture i informisanja >

Ka novoj formi našeg nasleđa

"Ako mi ne obavimo proces digitalizacije naše kulture, nećemo biti vidljivi. Mladi sve što ih zanima traže na Guglu, i ako naše kulture nema na internetu, neće ni znati da ona postoji"

Digitalizacija je nova tema naše svakodnevice. Promovisala ju je premijerka Ana Brnabić u ekspozeu na početku svog mandata kao jedan od ključnih prioriteta nove Vlade Srbije, a ocenu da već nakon sto dana rada imamo prve rezultate potkrepila je uspešnom automatskom overom zdravstvenih knjižica. Primer je bio dobar zato što je blizak većini stanovnika Srbije, iako je skrenuo pažnju sa kulture gde je, vrlo moguće, proces digitalizacije u našoj zemlji trenutno najviše odmakao ka postavljenom cilju.

Uskoro se očekuje da Vlada Srbije usvoji Smernice za digitalizaciju kulturnog nasleđa, početkom novembra Ministarstvo kulture i informisanja je usvojilo Pravilnik o digitalizaciji bibliotečke građe i izvora – prvi pravni akt ove vrste, na sajtu COBIB.SR uzajamne bibliografsko-kataloške baze podataka piše da "podatke unosi više od 190 srpskih biblioteka" što je "33.000 linkova do e-izvora, 1,6 miliona knjiga, 780.000 članaka, 70.000 časopisa i novina, 190.000 neknjižne građe", u muzejima je digitalizovano oko 700.000 jedinica a u zavodima za zaštitu spomenika kulture 2500 nepokretnih kulturnih dobara – neki su od podataka kojima Dejan Masliković, pomoćnik ministra za razvoj digitalne istraživačke infrastrukture u oblasti kulture i umetnosti, ilustruje najnovije rezultate Vlade Srbije u procesu digitalizacije kulturnog nasleđa.

"VREME": Šta je obuhvaćeno odrednicom "kulturno nasleđe"?

DEJAN MASLIKOVIĆ: U principu, trebalo bi sve da postoji u digitalnom obliku. Mi to nazivamo digitalnom transformacijom ustanova kulture, što znači da će kustosi, arhivari, bibliotekari imati sistem u kome će se baviti obradom podataka za koje su odgovorni. Imaće evidenciju o ulasku nekog kuturnog dobra u ustanovu, njegovoj zaštiti, konzervaciji, izlaganju, putovanjima u inostranstvo, oštećenjima, popravkama. Moći će da vrše analitiku i statistiku o svakom kulturnom dobru. Inače, digitalizacija je moguća samo za ona kulturna dobra koja su restaurirana i konzervirana. Recimo, staru knjigu čiji je papir krt i plesniv ili pak oštećeni mikrofilm nemoguće je digitalizovati zato što bi se prilikom manipulacije još više oštetili. Izuzetak su objekti koji se jedino digitalizacijom mogu sačuvati, filmska građa na primer. Smernice za digitalizaciju kulturnog nasleđa u Srbiji regulišu i objašnjavaju proces digitalizacije – način na koji treba digitalizovati kulturnu građu, kako da se čuva, kako da se sa njom upravlja. Te smernice će biti fleksibilne za promene kako bi sledile napredak tehnologije.

Kad kažete da bi sve trebalo da postoji u digitalnom obliku, da li mislite i na kulturnu građu u privatnim kolekcijama?

Kod nas, i ne samo kod nas, ne postoji razvijen sistem galerija i agenata koji zastupaju umetnike i trguju umetničkim predmetima, što znači da nemamo evidenciju, na primer šta je neko kupio od Petra Lubarde pre 90 godina dok je on bio još relativno nepoznat umetnik. Ne možemo da idemo od kuće do kuće i beležimo gde se šta nalazi, ali smo na pragu da uvedemo inventar kulturnih dobara u ustanovama kulture, i da otvorimo onlajn upitnik za sve privatne kolekcionare i fizička lica koja kod kuće imaju neko značajno delo koje bi potencijalno moglo da se proglasi kulturnim dobrom. Tako ćemo dobiti i evidenciju šta se nalazi u privatnim kolekcijama. Posle toga ćemo moći da počnemo digitalizaciju i tih kulturnih dobara. To je dugotrajan posao, ali dostižan.

Zašto je od svih ustanova kulture donet pravilnik o digitalizaciji samo za biblioteke?

Taj Pravilnik je podzakonski akt Zakona o bibliotečko-informativnoj delatnosti. Ostale delatnosti, dakle arhivi, muzeji i zavodi za zaštitu spomenika kulture još uvek čekaju izmene postojećih zakonskih rešenja, nakon čega će i oni dobiti pravilnike o digitalizaciji.

Da li će, možda, potreba za ostalim pravilnicima ubrzati donošenje zakona koji nedostaju?

Hoće, kao što će proces digitalizacije i uvođenje tih sistema upravljanja dokumentima u ustanovama kulture ubrzati rad zaposlenih. Ne kažem da oni i sad ne rade, ali proces digitalizacije će im otvoriti nove mogućnosti i uvesti promenu u kolotečinu njihovog rada, a manje interesantni objekti mogu da postanu prijemčivi i višestruko korisni. Osim procesa digitalizacije, pravilnici će definisati uslove za digitalizaciju: broj zaposlenih na tom poslu i potrebnu opremu, u slučaju biblioteka i registar koji će sprečiti dupliranje digitalizacije knjiga.

Ali, zar biblioteke sve to već nisu radile i pre Pravilnika?

Biblioteke su dosta uradile na digitalizaciji svoje građa zahvaljujući postojećem Uzajamnom elektronskom katalogu (formiran od elektronskih kataloga Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Matice srpske, Univerzitetske biblioteke i Jugoslovenskog bibliografsko informativnog instituta) i Cobissu (Kooperativni onlajn bibliografski sistem i servis) koji je poslednjih petnaestak godina povezao najveći broj biblioteka u Srbiji. Cobiss omogućava da saznate gde se nalazi, u kojoj biblioteci u zemlji, knjiga za kojom tragate. Ako vam treba neka retka knjiga, Pravilnik predviđa mogućnost da je dobijete i u digitalnom obliku i da je koristite tokom određenog roka. Postoji i Digitalna biblioteka, s tim što njen rad ograničava Zakon o autorskim i srodnim pravima po kome ne možete da postavite na internet knjigu koja je mlađa od 70 godina bez saglasnosti vlasnika. To je otežavajući faktor koji ne boli samo Srbiju nego gotovo sve države na svetu. Skandinavske zemlje su to rešile mimo saglasnosti EU tako što autorskim agencijama plaćaju paušalno određenu sumu i oni time nadoknađuju autorima njihova prava. Taj potez pravno možda nije opravdan, ali građanima obezbeđuje knjige koje su im potrebne.

Kao i biblioteke, i arhivi i muzeji i zavodi za zaštitu kulture takođe već odavno digitalizuju svoju građu.

Kada budu donete Smernice, ustanove će moći da se bave digitalizacijom na način koji propisuje EU standard. Mnogi su do sada radili intuitivno, snalazio se kako je ko znao. Ima dosta digitalizovane građe koja je i dobro digitalizovana i upotrebljiva, ali ima i one koja je ispod propisanog standarda i moraće ponovo da se digitalizuje. Arhivi sada prave svoju bazu i sistem za upravljanje digitalizovane građe koji će biti gotov za nekoliko meseci. Iz arhiva će pre svega biti digitalizovano ono što je građanima potrebno da obavljaju svoje imovinsko-prave poslove. Iako nije sva arhivska građa kulturno dobro, ona je istorija jednog naroda, njegova državotvornost. Muzeji imaju svoj informacioni sistem u koji unose podatke. Sad je u njemu preko 35 muzeja iz Srbije, do kraja godine će im se pridružiti još 15 a iduće godine ostali, tako da ćemo sve muzeje obuhvatiti jednim informacionim sistemom u kome će biti preko milion jedinica. U konačnoj fazi, sve ustanove kulture biće povezane u nacionalni pretraživač, što znači da ako ukucate "Ivo Andrić", na ekranu će vam se pokazati sve što s njim u vezi poseduju ustanove kulture: Na Drini ćuprija je u tim i tim bibliotekama, Andrićev kaput je u njegovoj Zadužbini, skulptura u Narodnom muzeju...

Pomenuli ste radna mesta...

Svaka ustanova kulture treba da ima jednog do tri zaposlena stručnjaka na poslovima digitalizacije, od zavisnosti do veličine.

Ministarstvo je formiralo Sektor za digitalizaciju, i zbog toga zaposlilo potreban tim. Čime se bavi Sektor?

Nastoji da sistematizuje i objedini digitalizovanu građu i da napravi krovnu organizaciju svih procesa digtalizacije sa ciljem da se građa predstavi javnosti, domaćoj i stranoj. Potpisaćemo sporazum sa Ministarstvom prosvete oko upotrebe digitalizovane građe u obrazovnom sistemu. Predviđena je izrada aplikacija i softvera kao didaktičkih sredstva u nastavi sa sadržajima koje poseduju naše ustanove kulture, a uklapaju se u nastavni program. To nam je cilj. Temelj je postavljen, sad predstoje upotreba i upravljanje digitalnom građom, opet u cilju edukacije, i privlačenja mladih ustanovama kulture.

Ima se utisak da je s novom vladom ušla u modu reč "digitalizacija" i ostalo s njom u vezi.

Voleli mi to ili ne, digitalizacija je naša neminovnost. Ako mi ne obavimo proces digitalizacije naše kulture, nećemo biti vidljivi. Mladi sve što ih zanima traže na Guglu, i ako naše kulture nema na internetu, neće ni znati da ona postoji.

Neki od argumenata protiv digitalizacije su da je preče postaviti kanalizaciju i opismeniti narod. Prema popisu iz 2011. godine, osnovnu školu nije završilo 14 odsto stanovništva, samo osnovno obrazovanje ima 21 odsto, i da ne nabrajamo više.

Državni sistem radi na nekoliko koloseka a svaki radi svoj posao. U Nacrtu Strategije kulture piše da je jedan od poslova Ministarstva u oblasti digitalizacije da opismenjava ljude kako da koriste sadržaje na internetu, kako da nešto sroče u digitalnom obliku, pretražuju. Osnovno opismenjavanje je dužnost Ministarstva prosvete. Jedan od projekata koji smo pokrenuli sa Vladom, Ministarstvom za turizam, trgovinu i telekomunikacije, Kancelarijom za informacionu tehnologiju i elektronsku upravu i drugim državnim organima jeste projekat digitalizacije sala domova kulture u mestima sa najnerazvijenijim stanovništvom, i u delovima gde je veliki odliv stanovništva. Jedan od najvećih razloga za migraciju, pored nedostatka posla i finansijskih sredstava, jeste nedostatak kulturnih sadržaja. Lepo je otvarati fabrike, to je prioritet i to je korisno, ali pored fabrika ljudi moraju da imaju neku kulturnu ponudu. Upravo da ne bi gledali rijalitije! Po tom projektu, mesta s najvećom migracijom i mesta u čiju se ekonomiju ulaže ali ne i u kulturu, dobila bi opremu, i sva kulturna produkcija iz velikih gradova bila bi im dostupna u digitalnom obliku. U Lebanu su na primer skoro otvorene dve fabrike, imaju dom kulture, ali nemaju kulturne programe. Omogućićemo im da naprave svoj mesečni repertoar digitalizovanih predstava i filmova. Narodno pozorište iz Beograda ima 600 snimljenih predstava, sve će biti dostupne u tim salama. Možda tamošnje stanovništvo nema interesovanja za pozorišne predstave, ali će ga imati ako im se omogući da ih gledaju. I možda nije isti utisak gledati snimak predstave i gledati je u pozorištu, ali će je ovako barem videti. I to je opismenjavanje naroda.

Koliki je budžet za proces digitalizacije kulturnog nasleđa?

Veoma je mali, ali imamo dobre saradnike, pet eksperata Majkrosofta su nam stalno na usluzi, Telekom, Elektrotehnički fakultet u Nišu, Ministarstvo turizma Matematički institut, Akademske mreže Srbije, Srpska akademija nauka i umetnosti kao i kabinet premijerke Brnabić su nam od velike pomoći, pa za ono za šta nemamo novac možemo da dobijemo od njih na neki drugi način.

Predstoji vam veliki i dug posao. Koliko vremena ste dali sebi?

Posao jeste ogroman, ali započeli smo ga i nameravamo da ga završimo najviše za dve godine. Mislim da je to realno vreme zato što je tehnologija napredovala, a mi imamo dobre partnere i svi zajedno možemo ovaj posao brzo da uradimo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine