fotografije: ap photo

Egipat – Masakr na Sinaju >

Senka loše beskonačnosti

Masakrom u sufijskoj džamiji na Sinaju Islamska država nakon agonije u Iraku i Siriji nagoveštava novi prostor za svoje delovanje u "mekom trbuhu" Egipta pritisnutog socijalnim, ekonomskim, generacijskim i političkim problemima

U gradiću El Abud, 40 kilometara zapadno od El Ariša, 25 do 30 naoružanih ljudi, od kojih su neki bili maskirani, dovezlo se terenskim vozilima u vreme molitve u petak 24. novembra pred sufijsku džamiju Rauda, detoniralo u njoj eksplozivnu napravu, zaposelo svih dvanaest prozora i zapucalo iz automatskog oružja. Ubili su 305 osoba, među kojima 27 dece, a ranili 128.

Ubrzo nakon masakra u El Abudu egipatski javni tužilac je saopštio da militanti verovatno pripadaju grupi Ansar Bajt al Makdis, koja je ranije bila povezana s Al Kaidom, ali je s njom raskinula i 2014. godine povezala se sa Islamskom državom i proglasila takozvani Sinajski vilajet.

Kako pišu egipatski izvori, ta dobro obučena grupa ponekad je postavljala blokade oko El Ariša; jednom prilikom gađala je raketom i egipatski patrolni brod; hvalila se da je podmetnula eksploziv sakriven u konzervi koka-kole kojim je u oktobru 2015. oboren avion ruske kompanije Kogalimavija, nakon poletanja sa međunarodnog aerodroma Šarm el Šeik, kada su stradala 224 putnika.

Ranije su militanti napadali uglavnom egipatske vojnike i policiju, a potom su počeli da napadaju pravoslavne Kopte, koji čine deset odsto stanovnika Egipta. U decembru 2016. u eksploziji ispred koptske Crkve Svetog Marka u Kairu stradalo je 29 ljudi, u napadu na koptsku crkvu u Aleksandriji 2011. poginula je 21 osoba, a ranjeno 78.

MIRNI SUFITI NA METI: "Vašington post" piše da su poslednjih meseci militantni islamisti pretili da će iskoreniti i muslimane sufiste koji su se, koncentrisani u El Abudu, našli bespomoćni u unakrsnoj vatri između egipatske vojske i džihadista, koji su im pretili da će se suočiti sa smrću ako ne napuste svoje rituale. U novembru 2016. zarobili su Sulejmana Abu Haraza, stogodišnjeg sufijskog sveštenika, optužili ga da se bavi vračanjem i pred kamerama ga pogubili krivom sabljom. Pogubljen je i jedan njegov učenik.

Zajednica sufita iz El Abuda o pretnjama džihadista obaveštavala je vojsku, ali osim uobičajenih patrola nije stizala nikakva dodatna zaštita. U očajničkom pokušaju da se zaštite, ti ljudi su nasuli jedan metar visoke peščane barijere oko svoje džamije, ali to nije ništa pomoglo.

Napadi na sufite nisu retkost. U Pakistanu su sufitski hramovi često napadani, tako je u februaru ove godine bombaš samoubica usmrtio 70 ljudi.

Od napada na sufite na Sinaju distancirale su se militantne frakcije bliske Al Kaidi, kao što su Džund al Islam i Ansar al Islam (koja se inače prošlog meseca isticala napadima na egipatsku vojsku). Al Kaida se i ranije razlikovala od Islamske države po tome što je smatrala da je greh napadati hramove sufita, mada je nakon zauzimanja grada Tambukua u Maliju 2012. razorila sufitske mauzoleje i biblioteke od kojih je Unesko neke proglasio za svetsku kulturnu baštinu.

Sufizam koji postoji i među sunitima (u većoj meri), ali i među šiitima, nije posebna islamska sekta ili škola, već više način praktikovanja religije poznat po grupnim službama bogu, poštovanju sufijskih svetitelja i njihovih hramova. U sufizam spadaju i derviški redovi i fakirski pokret.

Zapadni sociolozi religije sufizam opisuju kao svojevrsni misticizam sa multireligijskim korenima koji vode ka hrišćanskim misticima u Siriji i Egiptu; judaističkim esenima posvećenim asketizmu i dobrovoljnom siromaštvu; zatim ka antičkim pitagorejcima iz 6. veka pre nove ere, pa i ka neoplatonistima, iranskim zaratustrancima itd.

"Hafington post" piše kako je za mnoge u SAD sufizam povezan sa ushićujućim stihovima pesnika iz 13. veka Džalaludina Rumija, čiji se prevodi poezije prodaju u više kopija nego ijednog živog američkog pesnika.

U SAD i Evropi na sufite se gleda kao na "umerene", nenasilne, miroljubive muslimane, bezopasne mistike koji su više zainteresovani za duhovne nego za političke teme.

Međutim, autor Šadi Hamid, saradnik na projektu o prijateljstvu SAD sa islamskim zemljama, u američkoj reviji "Atlantik" pod naslovom "Pogrešno razumevanje žrtava masakra na Sinaju" opominje da u toj potrazi za "dobrim muslimanima" ima i preterivanja. Verovatno je tačno da su sufiti miroljubivi i pluralistički orijentisani, konstatuje on, dodajući da preterano insistiranje na tome može da se tumači i kao da ostali muslimani nisu miroljubivi i pluralistički nastrojeni.

Sufijski šeici uglavnom prihvataju legitimitet države, čime se izlažu besu nezadovoljnih muslimana koji su spremni na nasilje. Ubijajući sufite, militanti možda ciljaju na "sekularističkog" predsednika Egipta Abdela Fataha el Sisija. "Njujork tajms", na primer, citira stručnjake koji kažu da prijateljske veze između sufita i egipatske vlade mogu biti faktor koji tom napadu na džamiju daje širu političku dimenziju. Sisi, koji je preuzeo vlast nakon što je vojska srušila demokratski izabranog predsednika Mohamada Morsija, obećao je da će učiniti više na zaštiti verskih manjina, što nije bio slučaj kada je bilo na vlasti Muslimansko bratstvo Mohamada Morsija.

ISLAMISTIČKI TERORIZAM U EGIPTU: 305 poginulih u sufitskoj džamiji Rauda u El Abidu

NOVO STARO ŽARIŠTE: Na Sinaju, zoni mnogih ratnih sukoba (1956, 1967, 1973...), tom nesigurnom pustinjskom području sa robusnim planinama, pećinama i klisurama pogodnim sa skrivanje pobunjenika, korak po korak širili su se i pre nagoveštenog poraza Islamske države u Siriji i Iraku repovi sadašnjeg decenijskog bliskoistočnog rata.

U Šarm el Šeiku i ostalim egipatskim turističkim mestima bilo je 2004, 2005. i 2006. više napada na turiste, mahom Egipćane, koje su vršili islamistički militanti u čijim redovima su bili lokalni beduini, mada su neki od beduinskih šeika bili protiv verskog nasilja, čak su se borili protiv pojedinih militantnih skupina. Bilo je tu i otmica eritrejskih izbeglica, koje su puštali uz veliki otkup. Učešće sinajskih Beduina u militantnim skupinama razni analitičari su tumačili kao posledicu njihovog siromaštva, marginalizacije, nedostupnosti vode ili električne energije.

Napadi na Sinaju su učestali početkom 2011, nakon jenjavanja tzv. Arapskog proleća, kada su u napadu na egipatsko-izraelskoj granici 2012. militanti ubili 16 egipatskih vojnika. Napadi i otmice egipatskih oficira eskalirali su i nakon vojnog prevrata u kome je 2013. general Sisi pučem srušio predsednika Mohamada Morsija. Od tada je na Sinaju ubijeno više od 1000 pripadnika egipatskih bezbednosnih snaga, a nasilje se širilo i izvan Sinaja. Razne vlade tamo su slale specijalne ekspedicije. Postrevolucionarna privremena vlada pokrenula je operaciju "Orao"; radi zaštite Sueckog kanala i rušenja tunela koji povezuju Sinaj sa palestinskom Gazom kasnije je pokrenuta specijalna operacija "Sinaj". To se inače dešavalo u vakuumu demilitarizovane sinajske zone u kojoj na osnovu Izraelsko-egipatskog mirovnog ugovora iz 1979. Egipat drži ograničen broj vojnika i policajaca – onoliko koliko je neophodno za bezbednost.

Izrael se u novije vreme slagao da Egipat na Sinaj može da pošalje više vojnika nego što je predviđeno mirovnim ugovorom iz 1979.

USPON I PAD MUSLIMANSKOG BRATSTVA: Moguće je da militanti Islamske države tražeći novo poprište pokušavaju da preko Sinaja, kao najslabije tačke, iskoriste i svojevrsni vakuum koji je nastao u Egiptu nakon uspona i pada Muslimanskog bratstva, organizacije koja od vremena kada je Gamal Abdel Naser srušio egipatsku monarhiju do današnjih dana ratuje sa državom kojom, na ovaj ili onaj način, upravljaju sekularno orijentisani oficiri. Nakon što je pripadnik Muslimanskog bratstva 26 oktobra 1954. pokušao da ubije predsednika Nasera, usledilo je suzbijanje te organizacije, utamničenje na hiljade njegovih članova i ubistvo šest njegovih lidera.

Predsednik Anvar el Sadat, koji je bio omrznut od strane Muslimanskog bratstva zbog potpisivanja istorijskog mira s Izraelom, nakon što je sprečio jedan atentat uhapsio je preko hiljadu islamista. Ubijen je u Kairu 6. oktobra 1981. zajedno sa šest diplomata, kada su potpukovnik Halid Islambuli i dva člana grupe Tanzim al Džihad zapucali iz automata i bacali bombe na tribinu sa koje su velikodostojnici gledali vojnu paradu u čast osme godišnjice rata iz 1973.

Pre revolucionarnih događaja nazvanih Arapsko proleće, pa čak i Jasmin revolucije u Egiptu, Muslimansko bratstvo je bilo najkrupnija opoziciona snaga tolerisana od Mubarakovog režima.

Kao i u vreme Nasera i Sadata, i u vreme Mubaraka periode političkog "omekšavanja" smenjivali su periodi pogoršanja odnosa režima i Bratstva. Mubarak je počeo da zaoštrava politiku prema toj organizaciji devedesetih godina, kada su se članovi Bratstva probili na rukovodeća mesta u studentskim organizacijama i u profesionalnim udruženjima lekara, advokata, inženjera koja su počela da poprimaju oblik političkih partija i da raspravljaju i o spoljnoj politici i ljudskim pravima.

Vlasti su 1995. rasturile glavni štab Muslimanskog bratstva i uhapsile mnoge aktiviste, optuživši ih za veze sa teroristima. Uprkos tome, oni su na izborima 2000. osvojili mesta u parlamentu, a 2005, uprkos hapšenju 1400 aktivista, obezbedili 20 odsto mandata. Posle toga u Egiptu je 2007. u ustav uneta odredba o zabrani osnivanja partija na religioznoj osnovi.

Rezultat je bio da 2010. Muslimansko bratstvo, koje je tada bilo samo nevladina organizacija, nije uspelo da progura nijednog svog nezavisnog kandidata u parlament.

Međutim, Bratstvo je u tom periodu u društvenoj sferi ostvarilo najveći uticaj od svog osnivanja 1928. Ključ popularnosti bio je dugoročni rad sa stanovništvom, čijih je 40 odsto pripadnika živelo sa manje od dva dolara prihoda dnevno. Bratstvo je stvaralo sopstvenu socijalnu infrastrukturu (škole, bolnice, ambulante). Početkom 2011, samo u Kairu pod okriljem Muslimanskog bratstva bilo je oko 500 dobrotvornih organizacija.

U revoluciji koja je dovelo do pada Mubarakovog režima 11. februara 2011, Bratstvo je u početku bilo uzdržano, jer je procenjivalo da to nije ozbiljna pretnja Mubaraku, koji se uzdao u podršku SAD.

Kad je izgledalo da se vlast raspala, kada su počele pljačke radnji, paljevine, u pojedinim kvartovima građani su pozivali vojsku da ih zaštiti od pljačkaša, ali, sudeći po izveštaju "Njujork tajmsa", vojnici su ih upućivali da se zaštite sami. Nakon toga je veliki deo Kaira bio pod kontrolom mladih civila naoružanih motkama i batinama. Prema nekim američkim ekspertima za Bliski istok, mnoge od tih kućnih straža organizovalo je Muslimansko bratstvo, koje je tek pri kraju prevrata saopštilo da Mubarakov režim više ne smatra legitimnim i zahtevalo da se u Egiptu ustanovi građanska država. Saopštavali su i da neće imati svog kandidata za predsednika, ali su kasnije istakli kandidaturu Mohamada Morsija.

Na parlamentarnim izborima 2011/2012. Partija slobode i pravde, iza koje je stajalo Muslimansko bratstvo, osvojila je 46 odsto glasova, a salafitska partija Nur 23 odsto.

Rejting Mohamada Morsija mesec dana pre glasanja bio je nizak (7 odsto), ali je on u prvom krugu osvojio 25 odsto glasova, da bi u drugom krugu osvojio većinu (51,7 odsto). Za njegovog protivnika Ahmeda Šafika glasalo je 48,3 odsto, što znači da je protiv islamizacije Egipta bila takođe skoro polovina stanovništva. Izborni uspeh povećao je samopouzdanje Bratstva i salafita, ali je to bio i moćni faktor konsolidacije antiislamističkog bloka.

Hilari Klinton je bila prvi zapadni političar koji je došavši u Egipat posle pobede Morsija (u julu 2012) stavila do znanja da Vašington ne odobrava koncentraciju vlasti u rukama vojnika, već demokratski izabranog rukovodstva.

Kao šansu da na Egipat prošire uticaj takozvanog političkog islama, uspeh Muslimanskog bratstva su pozdravljali i politički i finansijski podržavali Turska, Saudijska Arabija (1,5 milijardi dolara) i Katar (2 milijarde dolara).

POLITIČKI ISLAM I VOJNI SEKULARIZAM: Na osnovu oksfordske studije, na uspon salafizma i vahabizma (nazvanog po saudijskom verskom vođi i teologu u 18. veku Ibn Abd al Vahabu) na Bliskom istoku pedesetih godina uticala su tri faktora: (1) rast naftne industrije u Saudijskoj Arabiji, zbog čega je veliki broj Arapa emigrirao tamo u potrazi za poslom i u novoj sredini prihvatao vahabističke ideje a ponekad čak i finansirao vahabističke organizacije kod kuće; (2) Saudijska Arabija je petro-dolarima podmazivala politiku vahabizma kao konzervativni odgovor na antimonarhističku retoriku socijalističkog Egipta pedesetih i šezdesetih godina i revolucionarni Iran posle 1979; (3) poraz nekoliko arapskih država u ratu sa Izraelom u junu 1967. deligitimizovao je arapski socijalizam po modelu Gamala Abdela Nasera (1954–1970).

U analizi američke Fondacije Karnegi endament "Eskalacija islamističke pobune u Egiptu" konstatuje se da ne postoji jasna razlika između salafita, kojih po nekim procenama u Egiptu ima oko četiri miliona, i Muslimanskog bratstva, jer te dve grupe dele učenja i znatan broj pristalica.

U knjizi Ruske akademije nauka "Konflikti i ratovi 20. veka", u odeljku "Evolucija Muslimanskog bratstva u postrevolucionarnom Egiptu", kaže se da je priprema novog ustava od strane salafita i Muslimanskog bratstva tekla na fonu neprekidnih protesta protiv islamizacije Egipta. Antiislamistički blok (konglomerat različitih političkih grupa liberalno-demokratskog bloka, Kopta, aktivista, boraca za prava žena, biznismena) istupao je protiv uvođenja u ustav odredbe o šerijatskom pravu i o potčinjenom statusu žena u društvu. Ustavna odredba je glasila da će država učiniti sve što može za ustanovljenje ravnopravnosti žena i muškaraca, ako je to u skladu sa šerijatom.

Bez obzira na masovne proteste na ulicama Kaira, Aleksandrije i Sueca, ustav je donet. Opozicioni Front nacionalnog spasa obratio se vojsci da organizuje nacionalni dijalog. Vojska je najpre nastojala da proglasi neutralnost.

Sve mnogobrojnije proteste podržavali su vodeći mediji, ali i domaći oligarsi, čiji je biznis bio suočen sa ozbiljnim problemima (smanjenje stope rasta BDP-a, povećanje nezaposlenosti, smanjenje državnih dotacija, inflacija, pad kursa egipatske funte, smanjenje prihoda od turizma). Spoljni dug od 49 milijardi dolara dosegao je 90 procenata BDP-a. Pokušaj vlade da balansira budžet uz pomoć stabilizacionog kredita u saglasnosti sa Međunarodnim monetarnim fondom završen je bez rezultata.

Vojska, koja kontroliše preduzeća u kojima se proizvodi 40 procenata BDP -a Egipta, osetila je da je i sama ekonomski pogođena. Mnoge srednje i male kompanije su osnovali oficiri, a svako mešanje u delatnost te "korporacije" skopčano je sa ozbiljnim posledicama.

Tadašnji ministar odbrane Abdel Fatah el Sisi ocenio je da se država nalazi na ivici raspada. Na osnovu ove poslednje formulacije vojska je slabila politički i mobilizacioni potencijal Muslimanskog bratstva, zatvarala njegove medije, blokirala račune hiljadu njegovih dobrotvornih organizacija, čija je asocijacija bila proglašena za terorističku organizaciju. Sud je zaključio da je Muslimansko bratstvo, dok je bilo na vlasti, pripremalo zemlju za nasilnu islamizaciju.

Negirajući da je izvršila državni udar, vojska je svrgavanje Morsija opravdala kao rezultat narodnog ustanka koji podržava, ili kao nastavak revolucije započete 25. januara 2011. Svi sukobi sa policijom, napadi, požari u policijskim stanicama i koptskim crkvama upisivani su na račun Muslimanskog bratstva.

(NE)MOĆ UNIFORME: Slika je slična i "posle krečenja". Londonski "Ekonomist" piše kako se u Egiptu Sisi, general koji je preuzeo vlast pučem 2013, pokazao represivnijim nego u Arapskom proleću svrgnuti Hosni Mubarak (još mu se sudi), a nekompetentan kao pučem oboreni Mohamad Morsi (kome se takođe sudi).

Režim je poduprt samo velikodušnim injekcijama gotovog novca iz zemalja Bliskog istoka koje gube strpljenje (i, u manjoj meri, vojnom pomoći iz Amerike, uprkos dugom nepriznavanju legitimnosti Sisijevog puča). List piše da je Sisi uspeo da dobije trogodišnji kredit od MMF-u od 12 milijardi dolara.

Uslov za kredit MMF-a su reforme o kojima egipatski političari govore godinama, ali ne uspevaju da ih sprovedu. Svetska banka je zbog toga zadržala poseban paket podrške. Afrička razvojna banka može učiniti isto. Veruje se da su Ujedinjeni Arapski Emirati izvukli svoje savetnike iz Egipta.

"Ekonomist" iznosi ocenu da egipatski privatni sektor nije sposoban da apsorbuje legije novih radnika koji se svake godine pridružuju tržištu rada. Demografski, ekonomski i socijalni pritisak raste. Trećina od 97 miliona stanovnika (prema proceni CIA iz jula 2017) mlađa je od 15 godina. U 2014. je 34 odsto univerzitetskih diplomaca bilo nezaposleno, a u vreme procvata arapskog nacionalizma Gamala Abdela Nasera svakom diplomiranom studentu garantovan je posao. Egipat školuje mnogo lekara, ali više njih odlazi u Saudijsku Arabiju nego što se zapošljava kod kuće. Egipat je 2015. bio među 20 zemalja sa najvećim brojem svojih stanovnika koji žive u inostranstvu.

Pritisnute dugoročnim problemima za koje ne nalaze rešenje, egipatske vlasti pokušavaju da gase žarišta destabilizacije i na terorističke akte odgovaraju pretnjom odmazde. Egipatska vojska je neposredno posle masakra u džamiji Rauda bombardovala automobile i bazu osumnjičene organizacije, ne saopštavajući gotovo nikakve detalje. Nekoliko dana kasnije, u odgovoru na zasedu kod El Ariša, ubila je tri militanta, a dvojicu ranila. Na spoljnopolitičkom planu predsednik Sisi je dobio podršku organizacije Islamska vojna kontrateroristička koalicija (koju Al Ahram naziva Arapski NATO, ma šta to značilo), a kojoj predsedava Saudijska Arabija. Iran, Irak i Sirija nisu pozvani, ali to je deo druge preteće priče.

Osim izjava podrške i osvetljavanja Ajfelove kule bojama egipatske zastave, u Evropi se nisu toliko uzbuđivali zbog masakra na Sinaju, kao što se uzbuđuju kad se kod njihove kuće prelije nešto od loše beskonačnosti Bliskog istoka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine