foto: pixbay
OPOMENA ZA BUDUĆNOST: Memorijalni centar logora Dahau


kultura sećanja – sučeljavanje sa zločinom >

Škola smrti

Svetski prvaci u masovnom ubistvu postali su svetski prvaci u sučeljavanju sa mračnim periodom svoje istorije. Dok se u Nemačkoj prisećaju nacističkih zločina počinjenih pre sedam-osam decenija, a mi u zaborav potiskujemo sopstvene zločine počinjene pre dvadesetak godina, pred našim očima dešavaju se novi zločini zbog kojih će se neko jednom kajati, ili neće

Prvi veliki pogrom Jevreja u nacističkoj Nemačkoj organizovan je 9. i 10. novembra 1938. godine. U ta dva dana paljene su sinagoge, demolirane trgovačke radnje u jevrejskom vlasništvu; po naređenju Jozefa Gebelsa i šefa esesovske tajne službe Rajnharda Hajdriha, Jevreje su hapsili, maltretirali i ubijali.

Formalni povod za "Kristalnu noć" bilo je ubistvo nemačkog diplomate Ernsta fon Rata, na koga je 7. novembra u Parizu pucao sedamnaestogodišnji poljski Jevrejin Heršel Grinspan. Zapravo se samo čekalo na pravi trenutak za obračun, za početak istrebljenja Jevreja, za "konačno rešenje", kako su govorili nacisti. Još od dolaska Hitlera na vlast aprila 1933, Jevrejima u Nemačkoj bilo je zabranjeno da se bave advokaturom, otpušteni su iz državne službe, a jevrejski lekari više nisu smeli da rade u državnim bolnicama. Sledećih godina Jevrejima je zabranjeno čak i da ulaze u državne institucije; morali su da prijave ako poseduju više od 5.000 maraka; nisu smeli da koriste banje.

"Zakon za zaštitu nemačke krvi" 1935. godine zabranio je mešovite brakove, pa i polni odnos između Jevreja i nejevreja, a postojeći mešoviti brakovi proglašeni su ništavnim. Jevrejima nije dozvoljeno da drže "arijevsku" poslugu. "Imperijalni građanski zakon" utvrdio je da Jevreji sa nemačkim državljanstvom nisu "građani Imperije", u njihove pasoše udaren je pečat sa velikim slovom J. Taj zakon je utvrdio i da je Jevrejin svako ko među babama i dedama ima troje Jevreja, a takođe i ko ima dvoje baba ili deda Jevreja, a venčan je sa Jevrejinom/Jevrejkom. Nejevrejsko poreklo valjalo je dokazati.

U Nemačkoj se tek od sedamdesetih godina prošlog veka ozbiljnije, svečanije i sa pijetetom na razne načine podseća na holokaust. To nije bilo tako prvih decenija posle završetka Drugog svetskog rata. Nemački istoričar Edgar Volfrum piše da je do preokreta došlo tek nakon što je na prvom programu državne televizije ARD emitovana američka televizijska serija "Holokaust". Činjenica je da je pomen na "Noć pogroma" širom Nemačke počeo pojedinačno da se održava tek od 1978. godine, a u organizaciji države tek od njene pedesetogodišnjice 1988. Savezna Republika Nemačka od 1996. u saveznom parlamentu obeležava sećanje na dan oslobođenja Aušvica, 27. januara.

Često sam u Nemačkoj i Austriji u svečanim salama, crkvama, bibliotekama, školama i na univerzitetima nastupao kao "svedok vremena". S jedne strane to mi je dosadilo, jer uvek govorim jedno te isto i odgovaram na slična pitanja, s druge strane smatram svojom obavezom da se odazovem, pogotovu od kada nas, koji smo preživeli koncentracione logore, ima sve manje. Ja se tada trudim da se ne žalim na prošlost, najzadovoljniji sam kada uprkos tome što ništa ne prećutkujem o svim strahotama, uspem da nasmejem publiku naviknutu tim povodom na jadikovke i patos.

Povodom obeležavanja "Kristalne noći", ove godine su me kao počasnog gosta i svedoka vremena pozvali u Dahau i obližnji Bajrojt da govorim i čitam iz svojih knjiga u svečanim salama većnica i školama. U Dahauu je bio napravljen prvi nacistički koncentracioni logor. Zvali su ga i "škola smrti", jer su tu na obuku išli stražari drugih koncentracionih logora.

foto: a. ivanjiNEPREĆUTATI ZLOČINE: Ivan Ivanji na panelu u Dahauu

ZAŠTO NAS JEVREJI UBIJAJU: Da li će nastup povodom obeležavanja zločina uspeti ili biti dosadan slušaocima u priličnoj meri zavisi od organizatora i moderatora. Ne valja ako mlade ljude prisiljavaju da prisustvuju takvim priredbama. U jednoj bečkoj gimnaziji zapazio sam koliko su učenici, koje je su profesori verovatno prisilili da prisustvuju mom nastupu, bili nezainteresovani. Pitao sam ih šta im je. Jedan momak mi je drsko odgovorio: "Mene politika ne zanima!" Odgovorio sam mu: "Ne brini se, politika će se zanimati za tebe".

Ovoga puta u Bavarskoj organizator, moderator, domaćin u ime grada, po potrebi i šofer, bio je luteranski sveštenik Bjern Mensing, veseo, duhovit čovek. Sve je teklo po planu, mada je spremio veoma gust program: za tri dana šest nastupa, svako pre podne i svake večeri. Dosta toga je za vreme ove male "bavarske turneje" bilo kao i inače, ali želim da naglasim tri događaja.

Prvog dana u Dahauu bio sam u državnoj stručnoj školi. Imponirala mi je već spolja, arhitektura moderna, hol širok, dugačak i visok kao u nekom hotelu. U razgovoru sa direktorom najzad sam shvatio šta je dualno obrazovanje u visoko razvijenoj zemlji. Tu školu u jednom malom mestu – Dahau ima 46.700 stanovnika – pohađa 1.700 učenica i učenika 48 različitih nacionalnosti. Pripremaju se za devet profesija: za bankarske činovnike i prodavce/prodavačice; iz metalske struke posebno za mehaničare za klimatizaciju, vodoinstalaciju, ali i različite automate; za razna zanimanja iz farbarsko/molerske struke ili za stolare. Kursevi su različito organizovani prema profesijama, neki učenici su po četiri dana nedeljno u svojim firmama, a peti u školi, neki tri nedelje u firmi, pa svake četvrte u školi. Podeljeni su na 81 razred. Uslov je da je učenik završio devet razreda obavezne škole i da je našao posao u nekoj firmi, što nije problem, jer mnoga preduzeća vape za đacima, budućim kvalifikovanim radnicima i saradnicima, nude već i plate i razne beneficije.

Mom predavanju je prisustvovalo 140 učenika starosti između 16 i 20 godina. Na pitanje ko od njih govori dva ili više jezika, više od polovine je podiglo ruku.

Pop Mensing me je predstavio, pitao za detinjstvo, porodicu, kako i gde sam išao u školu, da bi došao do toga da sam imao dvanaest godina kada su mi ubili roditelje; bio sam mlađi od najmlađih prisutnih učenika kad su me strpali u koncentracioni logor. Na pitanje zašto uprkos takvoj prošlosti volim nemački jezik i dolazim u Nemačku, rekao sam da su prvi zatvorenici u koncentracionim logorima – pa i u Dahauu – bili Nemci, nemački komunisti, socijaldemokrate, Jehovini svedoci, homoseksualci i protivnici Hitlerovog režima, a tek od novembra 1938. godine nemački Jevreji, od 1940. godine pripadnici porobljenih nacija. Ne treba govoriti o "Nemcima", nego ko je bio zatvoren, ko stražar, ko žrtva, ko dželat, a ko pripadnik ogromne većine koja je samo gledala – propovedao sam oduvek, pa i ovom prilikom. Sve je proticalo kao toliko puta do sada. Usledila su pitanja, razgovor, zatim su mi prilazili pojedinačno. Jedan razgovor me je zaprepastio.

Jedan crnokosi, rekao bih dvadesetogodišnji momak me je pitao: "Zašto vi Jevreji proganjate i ubijate nas Palestince?" Bio sam iznenađen, ali sam ostao smiren. Podsetio sam ga šta sam govorio o Nemcima, pa rekao da ne kaže "Jevreji", jer i među njima ima zločinaca, ali i onih koji se zalažu za palestinsku stvar, a da većina, kao i uvek, samo posmatra. Rekao mi je da je on Arapin, Palestinac, da je u Nemačku stigao preko Sirije i nastavio: "Zašto ste nam oteli našu zemlju?"

Predložio sam mu da pažljivo proveri u Kuranu šta tamo piše o tom problemu. Praotac Avram je zajednički. Po jevrejskom, hrišćanskom i muslimanskom verovanju, Arapi su potomci njegovog prvog, vanbračnog sina Ismaila iz ljubavne veze sa lepom Egipćankom Hagar, a Jevreji od mlađeg sina Isaka čija je majka Sara. Kad se rodio Isak, Hagar i Ismail su oterani u pustinju, ali Bog im je tamo napravio oazu i obećao da će postati veliki narod, obećao je da će Isak biti predak jevrejskog naroda. Prema Božjoj volji, zemlja je, dakle, zajednička i zajedno treba tu da žive.

Odsutno je klimao glavom, nisam imao utisak da smo se razumeli, nije nastavio da diskutuje, nije se ni rukovao, ni pozdravio, a kamoli zahvalio na razgovoru. Okrenuo se i otišao. Momak je odisao strašnom mržnjom, kakvu nikada u životu nisam osetio. Tačno sam mogao da zamislim da je u stanju da jednog dana sebi oduzme život i pritom što više "neprijatelja" povede u smrt.

Niko nije čuo naš razgovor. Kolebao sam se šta da radim, ali odlučio sam da direktoru škole ne ispričam ništa, jer bi lako ustanovio ko je bio moj palestinski sagovornik. Direktor nas je odveo na ručak u školsku menzu. Jeli smo isto što i učenici – veoma dobro, ne mnogo gore nego iste večeri u tradicionalnoj gostionici na poziv gradonačelnika. Dok smo jeli, pomislio sam kako se u trenutku dok mi obeležavamo zločine od pre osam decenija, pred našim očima čine drugi zločini koje će možda jednom neko obeležavati. Ili neće.

NI TRAGA NIKOLAJU VELIMIROVIĆU: Boravak u Memorijalnom centru logora Dahau iskoristio sam da pokušam da što više saznam o zatočeništvu Nikolaja Velimirovića koga je Srpska pravoslavna crkva proglasila za svetitelja 19. maja 2003. godine. Sve njegove biografije se slažu da je zajedno sa patrijarhom Gavrilom Dožićem krajem septembra 1944. godine upućen prvo u Austriju, pa u koncentracioni logor Dahau, ali njegovo oslobađanje opisuju različito, odnosno da li je do njega došlo već u decembru iste ili u aprilu ili čak maju naredne godine. Rukopis njegove knjige napisane u logoru "Kroz tamnički prozor", prema nekim izvorima, pronađen je tek 1985. godine. Citat iz te knjige: "Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista razapeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova, đavola." ("Vreme" je o toj knjizi i tom citatu već pisalo u broju 647 od 29. maja 2003). Vladika Amfilohije je u svom stilu objašnjavao da to nisu reči mržnje, već velike ljubavi. Meni se činilo da bi taj tekst savršeno odgovarao nacističkoj propagandi, ali nije znala za njega ili nije htela da ga iskoristi. Sve sam to hteo da proverim u arhivu na licu mesta, ali sam se razočarao.

Postoje podaci da je nacistička vlast od početka rata sve uhapšene sveštenike raznih veroispovesti prebacivala u koncentracioni logor Dahau i smestila u tri posebne, odvojene barake. O tome postoje precizni podaci. Kroz Dahau je prošlo 2.720 sveštenih lica, najviše poljskih katoličkih sveštenika. Pravoslavnih sveštenika bilo je dvadeset dva. Sveštenici su imali neke beneficije: veće sledovanje hleba, četvrt litre vina i šoljicu kakaa dnevno, što je plaćao Vatikan. Uprkos tome njih 1.034 je preminulo u logoru. Imena Gavrila Dožića i Nikolaja Velimirovića nema među njima.

Mimo tih baraka postojao je i takozvani "Počasni bunker" (Ehrenbunker) u kome su se nalazile posebno važne ličnosti za nacističku vlast. Ovde zatočeni zatvorenici imali su sopstveno dvorište, sledovanja hrane kao nemački oficiri. Među njima je, na primer, bio i protestantski biskup Martin Nimeler, osnivač Ispovedne crkve (Bekennende Kirche) koja se, za razliku od zvanične Luteranske crkve, oštro suprotstavljala Hitleru. Naravno da u arhivu Memorijalnog centra postoji i lista tih "počasnih zatvorenika", ali ni na njoj nema imena Dožić i Velimirović.

Aprila 1945. godine stotinak posebnih, iz različitih razloga esesovcima važnih zatvorenika iz logora Buhenvald, Mauthauzen i Flosenburg prebačeni su u Dahau, pa pod strogom stražom kao taoci vođeni prema jugu i najzad 4. maja predati Amerikancima. Postoji spisak i tih ličnosti, navedena su tri Jugoslovena: Hinko Dračić, pukovnik, Novak A. Popović, rukovodilac pošte i Dimitrije Tomačevski, novinar, ali imena Gavrilo Dožić i Nikolaj Velimirović ni tu nisu evidentirana.

Arhivari Memorijalnog centra Dahau i njegova upravnica dr Gabrijela Hamerman sležu ramenima na pitanje o ovoj dvojici. Ne isključuju da su patrijarh Gavrilo Dožić i vladika Nikolaj Velimirović bili u koncentracionom logoru Dahau i to u "počasnom bunkeru", kažu da ne mogu da poreknu nešto o čemu nemaju podataka, ali smatraju čudnim da se baš tako istaknutim ličnostima izgubio trag. Na tome se završava i moj pokušaj da saznam nešto više o boravku jednog svetitelja Srpske pravoslavne crkve u carstvu pakla, u kome sam i ja gostovao.

KABALAT ŠABAT: Moj domaćin, pop Bjern Mensing, održavao je odlične veze i sa predstavnicima drugih veroispovesti, posebno sa liberalnom zajednicom Jevreja u Minhenu. Ona ga je pozvala na posebno subotnje bogosluženje u pomen Noći pogroma. Još dok je pripremao moje gostovanje, pitao me je da li bih želeo zajedno sa njim da prisustvujem tom događaju. Odgovorio sam potvrdno. Posle toga mi je pisao i rabin i pitao da li bih kao svedok vremena govorio pred vernicima. Odgovorio sam da bi mi to bila čast.

Kabalat šabat – doček subote – slavi se u svim sinagogama na svetu u petak uveče. Smatra se da "sedmi dan", kada se Bog odmarao od stvaranja sveta, počinje sa sumrakom u petak i traje do sumraka u subotu. Redosled svetih radnji, pesama i molitvi strogo je propisan. Ritual počinje tako što žene pale dve sveće. Dok se pevaju određene pesme koje izvodi kantor i dok rabin govori molitve, čas se ustaje, čas seda, u određenom trenutku se okreće prema otvorenim vratima, čime se subota dočekuje kao verenica. Služba se završava molitvom kiduš. Posle toga se kod kuće, ali može i odmah po izlasku iz molitvenog u drugi prostor sinagoge, čaša vina iz specijalnog pehara prelije preko posebnog hleba sličnom srpskom slavskom kolaču, te može da počne svečana subotnja večera. Ja sam na takvoj službi učestvovao samo jednom, 2011. godine u Opatiji kada je na susretu potomaka jugoslovenskih Jevreja sa svih meridijana službu vodio beogradski glavni rabin Isak Asiel. Kao dete nikad nisam bio na jevrejskim službama božjim.

Ja sam prvo mislio da treba da govorim u sali gde će se jesti i piti – najavili su da će posle službe biti večera – tek kasnije mi je rabin Kučera, poreklom Čeh, rekao da treba da govorim za vreme zvaničnog obreda. Rekao sam da mislim da ne mogu, jer niti sam obrezan, čime se jevrejski dečaci primaju u izabrani narod, niti sam imao barmicvu, jevrejsku varijantu prve pričesti, ali rabin je tvrdio da to nema veze ako sam od jevrejske majke, ja sam Jevrejin.

Ranije razmišljajući šta da kažem, nameravao sam da provociram, da, baš kao mladom Palestincu, govorim o praocu Avrahamu i lepoj Hagar, njegovom vanbračnom sinu Ismailu, da navijam za Palestince, a protiv izraelske vlade, ali sam došao do zaključka da to u toku verskog rituala ne treba da činim, da ne smem da vređam domaćine, pogotovu što se radilo o pomenu na Noć pogroma 1938.

Trudio sam se da govorim svečanije nego inače, pričao o novosadskoj raciji i da je baš tada – januara 1942. godine – bio moj trinaesti rođendan, da sam tada bio u porodici vernika, to bi bila moja barmicva. Na kraju sam svima poželeo mir na nemačkom, ali dodao sam i hebrejsku reč za mir "šalom", a posle nje arapsku "salem". Mislim da je poruka bila jasna.

Kantor tokom liturgije pored rabina igra važnu ulogu. U Minhenu kantor je Nikola David rođen u Banatu, u Beloj Crkvi, studije pevanja završio je kod Biserke Cvejić, pevao u operi u Novom Sadu, docnije u nekim nemačkim operama, tek je kao zreli, kompletni umetnik odlučio da u Berlinu završi i posebnu versku školu za jevrejske kantore. Dugo smo razgovarali uz dobre zalogaje i košer vino. Jeste, postoji i košer vino, da bi se došlo do njega treba se pridržavati mnogih pravila – berba sme da počne tek četiri godine pošto je posađen vinograd, svake sedme godine berba je zabranjena, vinograd treba da se odmori, u vinogradu ne sme da bude drugih biljaka osim jedne vrste loze, ne koriste se mašine, a sve alatke koje su upotrebljavaju prethodno mora da blagosilja rabin, u subotu ne sme da se radi u vinogradu. Ne znam kakvih još pravila ima, ali je vino bilo odlično. Religiozni Jevreji jedu samo košer jela, piju samo košer pića. To poskupljuje te proizvode. Košer vino u Minhenu bilo je jedno od boljih sa kojim sam ikada nazdravljao u Nemačkoj.

Bio bi ovo dobar kraj za tekst, da sam pisao putopis. Ali sam pisao o ophođenju jednog naroda sa sopstvenim zločinima, o procesu "sučeljavanja sa istorijom", koji je kod nas izostao. Ovaj tekst je još jedno podsećanje ne samo na holokaust, već i na, za većinu ljudi, neshvatljivu kolektivnu mržnju prema pripadnicima neke druge nacije ili vere, kakva je zavladala i u Jugoslaviji devedesetih godina, a koju sam prepoznao u pogledu mladog Palestinca koji je iz Sirije izbegao u Nemačku gde se školuje za mehaničara ili molera.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine