foto: milovan milenković

Intervju – dr Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu >

Agrokor kao sindrom burazerskog kapitalizma

Do ovog trenutka, prihvaćena su potraživanja od Agrokora u iznosu od 5,43 milijarde evra, a osporeno je 2,18 milijardi evra. A interes i kompanije i države i svih država u regionu jeste da se restrukturiranje izvrši što pre. Tada bi i "šišanje" poverilaca bilo manje. Svako razvlačenje postupaka i procesa, kada miruju potraživanja, i gde nema servisiranja obaveza zato što sudski procesi tek treba da se otvore, loši su za sve strane, to je praksa apsolutno pokazala. Otezanje u vezi sa tim sporovima prolongira servisiranje obaveza prema dobavljačima, onemogućava tim firmama kontinuirano snabdevanje i otvara mogućnost da dođe do zastoja u proizvodnji

Ovdašnje sudske vlasti ponovo su onemogućile da se Leks Agro­kor sprovodi na teritoriji Srbije: nakon što je Privredni sud odlučio da kompanije u vlasništvu Agrokora ne mogu da pređu pod nadležnost Leks Agrokora – hrvatskog zakona dugačkog imena (Zakon o postupku izvanredne uprave u trgovačkim društvima od sistemskog značaja za Republiku Hrvatsku) – nedavno je ovu odluku potvrdio i Privredni apelacioni sud. Time je izbegnuta mogućnost da se u kompanijama iz sistema Agrokora na teritoriji Srbije (a osim Frikoma i Dijamanta, tu su još i Merkator S, Kikindski mlin, Mg Mivela, Nova sloga i Superkartica) uvede prekogranični stečaj, kojim bi upravljala prinudna uprava Agrokora iz Zagreba, sa prinudnim upravnikom Antom Ramljakom na čelu.

No, šta će se zapravo dalje događati sa Agrokorom? Kakva će biti sudbina ovdašnjih firmi u sistemu Agrokora, koje za sada dobro posluju? I zašto se "slučaj Agrokor" uopšte dogodio?

O ovim temama za "Vreme" govori dr Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

"VREME": Jedna od poslednjih vesti jeste da je Privredni apelacioni sud odbio žalbu prinudne uprave Agrokora, što znači da Leks Agrokor neće važiti u Srbiji. To dalje znači da su Sberbanka i Banka Intezanaročito Sberbankau suštini u posedu Agrokorovih kompanija u Srbiji. Kako vi dalje vidite da će se stvari razvijati?

ĐORĐE ĐUKIĆ: Sudske vlasti su reagovale. To je veoma dobro da sudbina tih pravnih lica koja su u vlasništvu Agrokora bude faktički podređena poveriocima, a ne da uđu u stečajnu masu koncerna. Motiv izglasavanja Leks Agrokora u Saboru bio je da sve ono što poseduje Agrokor – što u zemlji, što van Hrvatske – bude u nadležnosti prinudne uprave, koja bi onda po hrvatskim zakonima izmirivala obaveze Agrokora prema poveriocima, počev od brojnih dobavljača, pa do banaka koje su kreditirale taj koncern. Ali, nije Srbija jedina koji je to uradila. To su još uradile BiH, Crna Gora, a Slovenija je u početku prihvatila Leks Agrokor, ali su više sudske instance odbacile prvobitan stav nižeg suda i isključile specijalni zakon. Tako su dale mogućnost Sberbanci, koja je najveći poverilac, da može da proda udeo Agrokorove holandske kompanije (Agrokor B.V.) u Merkatoru koji iznosi 18,5 odsto.

Kada je reč o domaćim kompanijama "Frikom" i "Dijamant", sa jedne strane je privrednom sudu podnet zahtev za zabranom opterećenja i otuđenja u kompanijama u Srbiji gde je Agrokor vlasnik. Dakle, ne mogu ih prodati, a sa druge strane, Agrokor ne može vući kredite na podlozi zalaganja imovine ovih kompanija. Zabrana je usledila zato što su Sberbanka i Inteza, koje su odobravale kredite koncernu Agrokor u Zagrebu, sudskim putem to iznudile dok se ne raščisti tretman svih poverilaca prema Agrokoru. Treba znati da postoji uredno servisiranje svih kreditnih linija prema bankama od tih kompanija u Srbiji.

Zakonodavna regulativa u Hrvatskoj je takva da omogućava prinudnoj upravi da bankama i drugim poveriocima koji pokušavaju da realizuju svoja potraživanja sudskim putem u inostranstvu ne prizna dug. Taj pravni okvir je bio lajtmotiv Ramljaku da skrajne Sberbanku kao najvećeg poverioca. Ali, suštinski gledano, stvar je mnogo dublja, morala bi da se vidi geneza problema, da se zadre u tu crnu kutiju.

Na šta mislite?

Pošto je Agrokor, nažalost, zatvoreno akcionarsko društvo, stvar se svodi na to da mnoge od informacija javnosti nisu bile poznate, uključujući dinamiku zaduživanja i refinansiranja kompanije.

Ono što se od zvaničnih institucija može dobiti svodi se na sledeće: već 2005. su veliki kreditori, uključujući međunarodne institucije, imali informacije da je reč o kompaniji koja je prezadužena, što znači da je mehanizam finansiranja te zatvorene kompanije bio po principu uzimanja novih kredita po visokim kamatnim stopama radi servisiranja starih. Ambicija je bila da se širenjem kompanije na tržišta bivše SFRJ dođe do efekata ekonomije obima i da firma bude u mogućnosti da relativno lako servisira obaveze.

U to je moglo da se poveruje pre globalne finansijske krize. Međutim, kada je do nje došlo 2008, tada se već moglo tvrditi da je sistem ekonomski neodrživ. Jer, kompanija se pojavljivala na tržištu emitujući obveznice sa izuzetno visokim prinosom (manjim do 10 odsto godišnje) i nudeći ih investitorima da bi prebrodila finansijske teškoće. Ove teškoće su bile znane samo menadžmentu i samoj državi Hrvatskoj, jer su državne strukture za to morale da znaju. Nemoguće je da takav mastodont nastane i opstane bez podrške države. A u ovom slučaju imamo kompaniju koja je odavno nadrasla nacionalno tržište, sa obimom prometa koji čini 15 odsto BDP Hrvatske. Država je mnogo ranije imala šansu i mogla da predupredi monopolizaciju tržišta i ranjivost nacionalne ekonomije na mogući kolaps tolike kompanije. Pravi ekonomski potez bi bio da se regulativom stavi do znanja da, ukoliko kompanija poraste do određenog obima, ona mora da se transformiše iz zatvorenog u otvoreno akcionarsko društvo.

Zašto Agrokor nije mogao da postane multinacionalna kompanija kakvih ima već, koje svojom veličinom prevazilaze BDP mnogih država, nego je bilo nužno da ga država na neki način reguliše?

Ako imate ovoliku kompaniju – sistemski važnu kompaniju – na malom, otvorenom tržištu, jedino moguće predupređivanje problema jeste otvaranje tog društva i izlazak na berzu. Berze su najbolje: mnoga dešavanja u kompanijama se preventivno otkriju ili ih berza stavi na dnevni red tražeći polaganje računa od menadžmenata i vlasnika. Geneza problema zaduživanja najvećim delom je posledica činjenice da je Agrokor bio zatvoreno akcionarsko društvo. Informacije su kolale samo na relaciji kompanija – bivši i budući kreditori.

Izlaskom kompanije na berzu, stalnom trgovinom akcijama, automatski je sve do te mere transparentno da je samo pitanje da li se investitori i kreditori drže principa zdravog finansiranja i neulaženja u hazardne poslove. Da je ta kompanija bila na listingu berze, automatski bi se manifestovali mnogi od tih problema koji su generisani još pre globalne krize i bilo bi stavljeno do znanja svim investitorima da više ne ulažu, niti bankama da kreditiraju. Kompanija bi morala da se restrukturira, da učini finansiranje zdravijim, a sprečila bi se i megalomanija kupovine. Da je bila na berzi, nikada upravi ne bi palo na pamet da se zadužuje i kupuje Merkator, jer je Merkator već tada bio u gubicima.

Ovako, državne strukture su imale te informacije, ali ih ili nisu uzimali za ozbiljno, ili su smatrali – ta je logika često prisutna kod političara – da ako i kada nastupi taj slučaj, da će se jednostavno intervenisati i ceo sistem spasiti. Nije se ulazilo u duboku analizu ranjivosti cele privrede.

Pa dobro, na kraju se to i desilo. Država jeste intervenisala na neki način.

Ona jeste intervenisala posebnim zakonom, koji daje pravo prinudnoj upravi da radi šta i kako ona hoće, ali je njima cilj da izbegnu da se posegne za sredstvima hrvatskog budžeta, nego da to padne na teret poverilaca, što otvara niz drugih pravnih pitanja. Državni organi, vođeni logikom postojanja monopolske pozicije, visokog rizika da se naruši stabilnost nacionalne ekonomije, bili su dužni da preventivno deluju i da kažu – izvolite na berzu, pa će berza polako da stavi sve na svoje mesto.

Neki delovi Agrokora jesu bili na berzi.

Jesu, ali to je bilo minorno u odnosu na obim celog koncerna, sredstava kojima se operisalo i zaduživanja koja su išla po više linija – počev od EBRD, preko austrijskih banaka, lokalnih banaka... Pravo stanje su znali samo kreditori, a sada javnost dolazi do saznanja da su neki podaci o poslovanju Agrokora bili falsifikovani i da su revizori davali izveštaje koji nisu odražavali pravo stanje u firmi. Mi naknadno saznajemo, u oktobru 2017, da je u 2016. konsolidovani neto gubitak povećan na 11,05 milijardi kuna sa 3,6 milijardi u 2015. godini. To je više od tri puta. Konsolidovani operativni prihod kompanije je 2016. bio 46,17 milijardi kuna, a 2015. 47,75 milijardi, dakle, postojao je apsolutni pad.

Koji je bio interes države da toleriše takvo poslovanje i postepenu propast kompanije? Još je manje jasan interes kreditora da kreditiraju takav Agrokor. Šta je bio njihov motiv?

Mislim da interes države seže još u daleko socijalističko vreme. Taj koncern je izrastao iz tog vremena, kada je došlo do transformacije društvene imovine i kupovine na podlozi jeftinih kredita, koji u realnom iznosu nisu vraćeni. Ne može takva firma, te veličine, da izraste bez involviranja državnih struktura tokom procesa sumnjive privatizacije velikih državnih preduzeća u 90-tim i kasnije.

Ali tu govorimo o više različitih društvenih sistema, menjali su se ljudi, institucije, čak i države. Kako je to tako moglo da opstaje?

Kada se u maloj nacionalnoj ekonomiji napravi tako veliki sistem, onda on po sebi izražava postojanje burazerskog kapitalizma tj. neraskidive veze ljudi iz sfere politike i biznisa. To je već viđeno na ovim prostorima. Međutim, meni je više intrigantno zašto su se banke tako ponašale. Šta su radili revizori, članovi uprave, i ono što je po meni ključno – šta su radile međunarodne finansijske institucije koje su odobravale kredite, poput EBRD? Kako su procenjivali budući kreditni rizik?

Tu vidim dve ravni: prva je da je pre krize postojala doza "alavosti" kod bankara, koji su, često ne mereći adekvatno nivo kreditnog rizika i kvalitet instrumenata obezbeđenja, odobravali te kredite ne ulazeći u analizu šta se sutra može desiti. Bonusi su bili najbitniji za njih. Takođe, informacije su bile "frizirane", što se događalo i u svetu – pogledajte od WorldCom pa nadalje, gde se post festum ustanovilo da su frizirani rezultati bili osnov ne samo za banke nego i za profesionalne investitore na tržištu kapitala.

Treća dimenzija je vera, u smislu subjektivne kategorije: da je to već dovoljno veliki sistem, koji može da uzdrma hrvatsku državu, pa je logika bila da će država u svakom slučaju intervenisati iz budžetskih izvora i da će "šišanje" kreditora biti minimalno ili da ga neće ni biti.

Međutim, postoji još nešto što se ne sme gubiti iz vida, a to je činjenica da su među kreditorima figurirale međunarodne finansijske institucije, poput EBRD. Logično je da primenjuju rigoroznu proceduru ocene kreditnog rizika. Pa i kada se odobri plasman a ustanovi naknadno da su podaci frizirani, automatski se tera dužnik da vrati kredit, bez odlaganja.

Zašto to nije urađeno?

To se i ja pitam, nemam odgovor na to pitanje. Pogotovo kada je reč o međunarodnim kreditorima. Ali, to može da nas odvede u ravan razmišljanja da se na ovim prostorima ne mogu prenebregnuti geopolitika, interesne sfere i sve ono što je skopčano sa strateškim planovima međunarodnih institucija na koje mi ovako mali ne možemo da utičemo, već je dobro samo da ih što pre saznamo i vidimo kuda procesi idu radi zaštite nacionalnih interesa.

Na šta tu mislite?

Postoje strateški interesi vezani za podeljenu bivšu SFRJ, i ko će da nadvlada nad kojom interesnom zonom, počev od interesa Nemačke, SAD, pa do Rusije. Ceo ovaj spor vezan za tretman potraživanja Sberbanke u odnosu na druge banke, ne govori li vam on mnogo? Meni mnogo govori kao bankaru, jer da su se htela čista pravila igre, onda je logično da se svi poverioci, od dobavljača do banaka, tretiraju na isti način: da se na osnovu novog revizorskog izveštaja realno prikaže veličina prijavljenih potraživanja svih poverilaca, a ne da se donosi Leks Agrokor, poseban zakon.

To je regularna procedura koja se primenjuje u EU i svetu – da se ustanovi koliko koji poverilac ima potraživanja, i po kom osnovu. Pa onda, ako se firma restrukturira, po tom osnovu se prvo svi poverioci pitaju kuda dalje sa tim postupkom, a ne da se daje diskreciono pravo prinudnoj upravi da ona odlučuje o tome kakva će biti procedura, uključujući spoljni stečaj, za kompanije koje su van teritorije Hrvatske. To je London odobrio, a Srbija, Crna Gora, BiH i Slovenija nisu. Taj podatak je isto zanimljiv iz geopolitičkog ugla.

Šta je posao prinudne uprave?

Zadatak prinudne uprave jeste da vidi pod kojim su uslovima poslednje kreditne linije odobravane i za šta su korišćena sredstva. Sudeći po javno dostupnim podacima, očigledno je da je Sberbanka najveći poverilac sa 1,115 mlrd. evra, a tu je i VTB banka, takođe ruska. A tim specijalnim zakonom Sberbanka je "van kruga" kreditora čija su potraživanja prihvaćena. To se kosi sa bazičnim principima prava najvećeg poverioca da određuju sudbinu kompanije kroz program restrukturiranja.

Kada je Sberbanka odobrila Agrokoru kredit prošle godine, on je korišćen za vraćanje već stvorenih prethodnih obaveza, takav je tip aranžmana bio. Korišćen je za izmirivanje obaveza prema zapadnim kreditorima.

Ali, ako ništa drugo, ova prinudna uprava je barem na čistac isterala koji je obim obaveza prihvaćen. Do ovog trenutka, prihvaćena su potraživanja od Agrokora u iznosu od 5,43 milijarde evra, a osporeno je 2,18 milijardi evra. A interes i kompanije i države i svih država u regionu jeste da se restrukturiranje izvrši što pre. Tada bi i "šišanje" poverilaca bilo manje. Svako razvlačenje postupaka i procesa, kada miruju potraživanja, i gde nema servisiranja obaveza zato što sudski procesi tek treba da se otvore, loši su za sve strane, to je praksa apsolutno pokazala.

A šta bi značilo to za dobavljače, čije sudbine možda i zavise od Frikoma i Dijamanta?

To je dodatni argument da se sve brzo reši, jer svako otezanje u vezi sa tim sporovima prolongira servisiranje obaveza prema dobavljačima, onemogućava tim firmama kontinuirano snabdevanje i otvara mogućnost da dođe do zastoja u proizvodnji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Beogradska berza je iskorišćena za redistribuciju bogatstva

Prof. Đukić kaže da je zatvorenost Agrokora kao akcionarskog društva važan detalj i za domaće prilike, poredeći stanje sa Beogradskom berzom. Na opasku novinara da Beogradska berza maltene i ne postoji, Đukić kaže:

"Da, odslužila je svoje – kada je kroz proces privatizacije trebalo vršiti redistribuciju bogatstva. I neće u skorije vreme ni da oživi jer kada jedanput iskompromitujete taj mehanizam, povratka više gotovo da nema ili je potreban mukotrpni i dva-tri puta duži period da se vrati poverenje.

To je stvar nauke, ne mog lamenta. Jer, kad vi polažete račune investitorima kvartalno, na bazi toga što se vaša kompanija kotira na berzi i trguje njenim akcijama, to je izuzetno stresno, pošto investitori s pravom traže da saznaju sve relevantne informacije, ne samo o sadašnjem, nego i o budućem poslovanju.

Pa vi onda pokušajte da ih slažete: sledi prvo lična kompromitacija, a onda se sve to očita i preko cene akcija koje odu naglo dole, pa vi onda u upravi vidite kako ste upravljali celim procesom. To je ta suptilnost ali i okrutnost berze.

Da smo mi sve to imali, ne bismo imali ovu mimikriju privatizacije na malom, plitkom tržištu, gde možete zloupotrebiti insajdersku informaciju kako god želite, samo ako ste u dosluhu sa onim sa kim treba. Opet tipično za burazerski kapitalizam koji neminovno vodi nižoj stopi rasta realnog BDP-a od potencijalno mogućeg."

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine