foto: željko jovanović
NASLEĐE MARTINA LUTERA: Rade Kisić, Aleksandar Ninković i Nenad Šebek

Tribina >

Doprinos protestantizma svetu danas

Ove godine se navršilo pet vekova reformacije. Taj je jubilej obeležen i slavljen u mnogim zemljama. U Nemačkoj su pripreme u kojima su učestvovale zajedno država i crkve trajale čitavu deceniju. U Srbiji je upriličeno nekoliko događaja, a poslednji u nizu je razgovor na temu "Posledice reformacije za društvo, državu i crkvu" u Gete Institutu u Beogradu, u organizaciji Ambasade Nemačke

Ratovi se nižu, strepnja je prisutna svuda, strah od Turaka raste, haraju bolesti i oskudica, ponovo se govori da je smak sveta blizu – ovako Žan Delimo, čuveni francuski istoričar, opisuje Evropu prvih godina šesnaestog veka, pre nego što će je nepovratno prodrmati jedan, u tom trenutku katolički monah, Martin Luter. On piše za sebe da je toliko bio pobožan u manastiru da ako je ijedan redovnik ikada stigao do neba zahvaljujući monaštvu, onda će on tamo biti dobrodošao. Ipak, duboko nezadovoljan stanjem u kojem se njegova crkva nalazi, Luter 1517. godine sastavlja čuvenih 95 teza i tako započinje promenu čije posledice nije mogao ni da pretpostavi.

Ove godine se navršilo pet vekova reformacije. Taj je jubilej obeležen i slavljen u mnogim zemljama. U Nemačkoj su pripreme u kojima su učestvovale zajedno država i crkve trajale čitavu deceniju.

U Srbiji je upriličeno nekoliko događaja, a poslednji u nizu je tribina na temu Posledice reformacije za društvo, državu i crkvu u Gete Institutu u Beogradu, u organizaciji Ambasade Nemačke. Razgovor je vodio Nenad Šebek, direktor beogradske kancelarije Fondacije "Hajnrih Bel", a učestvovali su protestantski teolog i bivši ministar kulture nemačke pokrajine Saksonija Anhalt Stefan Dorgerloh, vanredni profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Rade Kisić i pater Aleksandar Ninković, sekretar ovdašnje Apostolske nuncijature. Govorilo se o mnogim temama, a fokus je bio na pozitivnim posledicama reformacije na današnje društvo.

RAZVOJ OBRAZOVANJA: Stefan Dorgerloh je još na početku tribine naglasio da je promena koju je protestantizam doneo daleko prevazišla crkvena i teološka pitanja, već je obuhvatila privatni i javni život, ekonomiju, pravo, jezik, kulturu....

Govoreći o različitim doprinosima Luterovog delovanja, Dorgerloh je naglasio značaj Luterovog prevoda Novog zaveta na nemački. Taj prevod je postavio i temelje jednog zajedničkog jezika. U Luterovo vreme, ljudi koji su živeli 30 milja jedni od drugih ponekad nisu mogli da se razumeju. "A tek kada ljudi govore jednim jezikom, moguće je političko učestvovanje i artikulacija", ističe protestantski teolog. Druga važna tačka kojom se bavio odnosi se na razvoj obrazovanja. Luterov saradnik Filip Melanhton je osnivao škole svuda, uveren da veru treba pojmiti i umom, znati je i razumeti... Nadovezujući se na to, Rade Kisić je istakao da su reformisti podsticali razvoj škola u koje bi išla deca oba pola, ali i razvoj univerziteta: "Kada su Filipa Melanhtona pitali da li su klasični jezici važni i da li ih treba proučavati, on je rekao: ‘Baviti se Biblijom i teologijom bez klasičnih jezika, značilo bi trčati kao svinja u ruže.’ Po njegovom mišljenju, opšte obrazovanje i klasični jezici bili su pretpostavka ne samo bavljenja Biblijom, već razvoja zdravog građanstva." A sam Martin Luter je smatrao da je za napredak gradova i država obrazovanje jednako važno kao novac i kao topovi.

POJEDINAC I ZAJEDNICA: Govoreći o doprinosima reformacije, Stefan Dorgerloh je istakao i da verovanje da pojedinac slobodno stupa i sopstvenom savešću odgovora pred Bogom – što je jedan od temelja reformacije – doprinelo je razvoju individualizma, sa svim onim dobrim ali i lošim stranama.

Taj individualizam kod Lutera, kako su istakli govornici, ne sadrži u sebi nikakvu egoističnu crtu, već naprotiv, sloboda i savest upućuju baš na odgovornost i delovanje za drugog, tačnije u korist zajednice.

"Luter nije mogao da zamisli da ljudi stoje izvan crkve, ko stoji izvan crkve taj je od satane", objašnjava Stefan Dorgerloh. Rade Kisić je zatim naveo da se Luterovo učenje o odnosu prema drugome zasnivalo i na teologiji apostola Pavla čija je poruka da ljudi imaju odgovornost čak i za one koji nisu članove njihove zajednice. Luter prihvata i, u jednom drugačijem kontekstu, naglašava te uzuse. Drugim rečima, kod njega individualizam ne podrazumeva nikakvu samovolju ili isključenost pojedinca.

Pater Aleksandar Ninković ističe da je baš insistiranje na individualnosti, na ličnom odnosu prema Bogu možda bio i najjači napad na Rimokatoličku crkvu koja je do tada kroz istoriju na razne načine, ispravne i neispravne, težila da održi univerzalno zajedništvo svih hrišćana pod vlašću pape: "Taj element okrenutosti prema samome sebi upravo je ono što je iznedrilo naša društva". S jedne strane, nastavlja Ninković, doprinos protestantizma je parlamentarna demokratija koja postavlja pojedinca na prvo mesto, ali se rad za zajednicu nastavlja, a s druge strane, savremeno doba je pokazalo da individualizam ume da pređe u čistu samoživost. Prema mišljenju patera Aleksandra Ninkovića, to je razlog svih naših problema jer nam okrenutost ka drugome pomaže da se oslobodimo sebe i na taj način upotpunimo i sebe i društvo u kojem smo.

LJUDSKA PRAVA: Rade Kisić se osvrnuo i na doprinos protestantizma razvoju ljudskih prava na čiji su savremeni koncept veliki uticaj imali protestantski teolozi i ljudi koji su bili inspirisani u protestantskim zajednicama: "Princip samo milošću (sola gratia) znači da se čovek spasava isključivo milošću Božijom, a ne svojim delima. Pojednostavljeno govoreći – šta god činio ili ne činio, on ne može da doprinese svom spasenju, pa tako možemo reći da čovek nije određen sopstvenim dostignućima. Znači, ne određuje ga kakav je, šta radi, već njegov odnos prema Bogu. Ako to prenesemo na nivo ljudskih prava, to podrazumeva da su ljudsko dostojanstvo i ljudska prava neotuđiva i da čovek ništa ne može uraditi da mu se ljudska prava i dostojanstvo ospore". Luterovo učenje o carskom (sveopštem) sveštenstvu takođe se može čitati u svetlu toga da su svi ljudi jednaki. Pa i jedan od pet sola, što su glavna teološka načela reformacije (samo Biblija, samo vera, samo milost, samo Hristos i samo Bogu slava), samo vera može funkcionisati isključivo ako se čovek slobodno opredeli za tu veru, što je za ono doba i onaj istorijski kontekst, kada je ulazak u pogrešnu crkvu mogao nekog koštati života, bila velika promena.

CRKVA I DRŽAVA: Takođe, tokom reformacije, došlo je i do razlaza između crkve i države, tačnije do definisanja granica – za šta je nadležna država, a za šta crkva. Ili drugim rečima, kako je objasnio Dorgerloh, "država se ne meša u verska pitanja, a crkva ne zahteva svetovnu vlast." Govoreći o današnjoj Nemačkoj, on je sumirao odnos ova dva aktera ovako: "Imamo različita polja odgovornosti, ali smo međusobno upućeni jedni na druge."

Odnos crkve i države je u različitim hrišćanskim tradicijama, kao što je poznato, drugačiji. Aleksandar Ninković smatra da Rimokatolička crkva nikada nije težila da bude država, ali da je razvoj istorijskih okolnosti učinio da ona počne tako da se ponaša, uz napomenu da je ljudski materijal i inače kvarljiv te da se potom dosta toga dešavalo, pogotovo u Nemačkoj. No, on ističe da je suština Crkve upravo protiv prisile i za slobodu, što podrazumeva da je ona i protiv državne prisile.

Rade Kisić je takođe govorio o istorijskim okolnostima koje su učinile da pravoslavno hrišćanstvo bude vezanije za naciju i državu – počev od toga što je i za vreme petrahijskog uređenja postojalo pet drevnih patrijaršija na celom prostoru Rimskog carstva, od čega je na zapadu bila jedna, a na istoku četiri patrijaršije, uvek povezane sa različitim društveno-kulturnim kontekstima: "Razvoj pomesnih pravoslavnih crkava na istoku neretko je bio povezan sa razvojem nacionalnih država i stoga je sadašnje postojanje autokefalnih i autonomnih crkava, između ostalog, istorijski uslovljeno."

Tema za razgovor je bilo još mnogo, ali ostaju tu za neki sledeći susret. Pogotovo, imajući u vidu da bi znanje o protestantizmu u Srbiji svakako moglo biti veće.

MENJANJE SEBE: Martin Luter i njegovi naslednici su promenili društva, ne samo u Evropi već i u svetu, iako je prvobitna Luterova zamisao bila sasvim drugačija – da pokrene reformu unutar sopstvene crkve. Na neki način i uspeo je u tome. Zahvaljujući njemu, došlo je do kontrareformacije koja je izmenila i poboljšala Rim, navodeći ga da preispita sebe.

Naravno da je bilo i posledica reformacije koje nisu bile pozitivne. Ali retko koji događaji se u istoriji može posmatrati samo u beloj boji.

Za ove naše dane, kada polako prolazi godina jubileja, možemo se podsetiti i Luterovog držanja na Saboru u Vormsu 1521. godine. Pomenuti Žan Delimo opisuje: "Išao je (Luter) s propusnicom i u grad ušao 16. aprila okružen stotinom konjanika. Pozvan da odustane od svoje doktrine, odbio je: ‘Niti mogu niti hoću da povučem svoje reči, zato što nije ni bezbedno ni iskreno delati protiv sopstvene savesti. Neka mi Bog pomogne. Amen!’ Crkveni sudija pokuša i poslednji put: ‘Odloži svoju savest, brate Martine, jedina bezopasna stvar jeste pokoravanje ustanovljenom autoritetu’. Luter ponovo odbi; raskid se dogodio. Sabor je prognao reformatora iz carstva."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine