foto: marija janković

kako se finansira sns >

Tajna »trećih ljudi«

Zašto bi Vučićeva izjava davala povoda za istragu? Zato što jedna od najvažnijih i najsnažnijih odredaba Zakona o finansiranju političkih aktivnosti glasi: "Zabranjeno je davanje priloga političkom subjektu preko trećeg lica"

Priča predsednika SNS Vučića o prikupljanju hiljada identičnih priloga za tu stranku verovatno neće biti dokaz ni u kakvom krivičnom postupku zbog lažiranih podataka o davaocima priloga. Ne (samo) zato što su istražni organi pod političkom kontrolom, već zbog onog uvodnog dela opisanog "scenarija" uplate kada Vučić kaže: "Ne znam da li je to tako, al’ pretpostavljam". Iako zbog ovih ograda, izjava ne predstavlja ni priznanje ni optužbu da je novac za kampanju prikupljan na nelegalan način, to ne znači da ovde nema posla za javnog tužioca. Naprotiv, razlozi za sumnje u verodostojnost podataka su jednako postojali i pre, kao što postoje i posle intervjua koji je predsednik dao za "Insajder".

Zašto bi uopšte predsednikova izjava davala povoda za istragu? Ukratko, zato što je on opisao scenario gde "treći čovek iz kafane", pod svojim imenom uplaćuje stranci 400 evra koje je upravo dobio od poznanika, znajući da to čini kako bi stvarni davalac priloga izigrao zakonsku zabranu. Jedna od najvažnijih i najsnažnijih odredaba Zakona o finansiranju političkih aktivnosti iz 2011. jeste član 13, st. 3: "Zabranjeno je davanje priloga političkom subjektu preko trećeg lica".

Ova zabrana je praćena pretnjom kazne u krivičnom delu iz člana 38. istog zakona. Delo je loše formulisano, a Transparentnost – Srbija je u više navrata tokom poslednjih šest godina bezuspešno predlagala Ministarstvu pravde da se ovo krivično delo preformuliše.

Kaže Zakon: "Ko daje, odnosno u ime i za račun političkog subjekta pribavi sredstva za finansiranje političkog subjekta protivno odredbama ovog zakona u nameri da prikrije izvor finansiranja ili iznos prikupljenih sredstava političkog subjekta, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine." U Vučićevoj priči o "trećem čoveku iz kafane", kada bi bila istinita, moglo bi se pronaći nekoliko aktera koji se uklapaju u opis. Tu su i vlasnik 800 evra koji voli stranku, kao i formalni uplatilac 40.000 dinara. Ako je za lažiranje podataka o poreklu uplaćenog novca znalo i neko "odgovorno lice" iz stranke, onda i ono može da se krivično goni. U slučaju vrednijih nezakonitih priloga (više od 1,5 miliona dinara) i zaprećena zatvorska kazna je veća – od šest meseci do pet godina.

Scenario koji je Vučić opisao je neuverljiv. Praktično je nemoguće da nekoliko hiljada ljudi slučajno postupi na isti način. Pored toga, ni obrazloženje razloga za nezakonito postupanje ne stoji. Dozvoljena visina priloga po jednom fizičkom licu je 20 prosečnih plata iz prethodne godine, znači, blizu 900 hiljada dinara. Postoji, međutim, jedan drugi limit i tu već dolazimo do jednog mogućeg razumnog razloga za armiju "trećih ljudi" i njihovih kloniranih donacija: vreme objavljivanja.

Imena donatora i visina njihovih priloga predstavljaju, u principu, javni podatak, ali u praksi postaju dostupni tek kada prođe mesec i više dana od izbora. U međuvremenu, postoji dužnost objavljivanja samo za one priloge čija vrednost premašuje jednu prosečnu platu. Prilozi od 40.000 dinara su sasvim blizu, ali ispod te granice. Dakle, možda je umnoženi "treći čovek" bio potreban da bi se odložilo objavljivanje podataka o visini prikupljenog novca iz privatnih izvora.

To što znamo šta se nije desilo, ne znači još uvek da znamo šta jeste. Prva teorija, koja se i meni činila najuverljivijom jeste da je ovde reč o nekoj modifikovanoj varijanti "partijskog poreza", vraćanja dela prihoda stečenog po osnovu položaja u javnom sektoru partiji koja je zaslužna za imenovanje. Za razliku od političkih stranaka koje su od svojih funkcionera naplaćivale uvećanu članarinu ili od njih prikupljale značajne priloge za kampanju (što je bilo naročito zastupljeno kod DS-a, a u manjoj meri i SPS-a), izgledalo je kao da je SNS rešila da jednokratno naplati unapred dogovorenu sumu od pristalica koje je nečim zadužila. Uverljivosti te teorije doprinosi značajna zastupljenost lokalnih funkcionera na spisku donatora.

Sve druge pretpostavke koje se ovih dana mogu čuti u javnosti, a čemu je nesumnjivo svojim izjavama bitno doprineo sam predsednik stranke, zasnivaju se na pretpostavci da uplaćeni novac uopšte ne pripada navedenim davaocima priloga, već da su gotovinu koja je stigla sa neke druge strane, uplatili pouzdani partijski "treći ljudi".

Iako je ova tema postala aktuelna nakon nedavnog objavljivanja BIRN ovog istraživanja o kontroli donacija na parlamentarnim izborima 2014, treba istaći da je bilo napisa na tu temu i neposredno nakon ovogodišnje kampanje. Lokalni internet portal "Žig info" izneo je optužbe za nezakonito finansiranje vladajuće SNS u Grockoj. Prema napisima tog portala, tokom kampanje uredništvo je dobilo informaciju da su radnici pretežno javnih preduzeća i članovi SNS dobili poziv da se jave kod sekretarice opštinskog odbora stranke, da su tamo dobili po 40.000 dinara, koje su zatim uplaćivali na račun stranke pod svojim imenom. Potvrdu iz banke su vraćali kao dokaz. Portal takođe kaže da su se njihovi novinari nalazili u bankama kada je krenula "navala" uplatilaca. Obično su plaćali novčanicama od 5000. "Sloj ljudi koji dolazi i uplaćuje po više desetina hiljada na račun SNS-a je pod znakom pitanja, jer se ne može steći utisak da su u mogućnosti da tu sumu novca doniraju bilo kome. Mnogi od njih su se pobunili kada na donirani iznos moraju da plate i proviziju na "donirani" novac". Nakon objavljivanja finansijskih izveštaja, kao potvrdu svojih sumnji, oni navode da je među donatorima pronađeno 78 Gročana, među kojima su u većini slučajeva "imena radnika javnih preduzeća u Grockoj ili pak funkcionera" (predsednika Skupštine, zamenice predsednika opštine, Kancelarija za mlade…). Za sada nema podataka da li su ove sumnje ispitane.

Dok je sa stanovišta poštovanja zakona najbitnije ispitati sumnje u poreklo novca, ništa manje nije zanimljivo sagledati razloge zbog kojih je SNS uopšte posegla za ovim vidom masovnog finansiranja u 2014. i 2017. Za razliku od izbora iz 2012, u koje je ova stranka ušla sa simboličnom budžetskom potporom, bez oslonaca u javnim institucijama i bez podrške glavnih medija, sada je situacija bila potpuno obrnuta. SNS iz 2017. je mogao da sa potpunom sigurnošću računa na oko 200 miliona dinara iz budžeta po osnovu izvesnog ulaska u drugi krug (pored 29 miliona koje su dobili svi kandidati). Zahvaljujući izmenama Zakona o finansiranju političkih aktivnosti s kraja 2014, a koje je predložila poslanička grupa ove stranke, za izbornu kampanju su mogli da koriste i budžetski novac dobijen za finansiranje redovnog rada. Po tom osnovu je iskorišćeno 114 miliona dinara ovom prilikom. U koaliciji koja je stala iza predsedničkog kandidata bile su i sve druge stranke na vlasti koje su stavile na raspolaganje deo svojih resursa. Taman da stvarni ili lažni donatori nisu uplatili ni jedan dinar, SNS bi imala na raspolaganju približno istu količinu novca za kampanju kao i svi drugi predlagači kandidata zajedno (oko 520 miliona dinara).

Neravnoteža u zastupljenosti u medijskom informativnom programu, zasnovana na funkcionerskoj kampanji, po obimu je potukla rekorde sa prethodnih parlamentarnih izbora iz 2016. i predsedničkih iz 2012. Npr. Vučić je, prema nalazima monitoringa Transparentnosti Srbije, tokom ove kampanje imao 40 odsto više poslova u svojstvu javnog funkcionera nego u izbornoj kampanji 2016.

Kao što je TS dokazala na primeru beogradskih izbora iz 2014, kada se upregnu javni promotivni resursi, koji stoje na raspolaganju gradskim funkcionerima, pobeda na izborima se može ostvariti i bez plaćene izborne kampanje. Usled svega toga čini se da upumpavanje više od dva miliona evra kroz istovetne priloge predstavlja nepotreban rizik i trošak (ko god da ga je na kraju snosio).

Bilo bi logično da javni tužioci svoja istraživanja započnu od onih tačaka gde postoje najsnažniji razlozi da se sumnja u verodostojnost navoda o davaocima priloga. Slično kao i posle kampanje iz 2014, to su situacije na koje redovno ukazuje Agencija za borbu protiv korupcije, na osnovu ukrštanja podataka sa bazom korisnika socijalne pomoći, kao i slučajevi koji "pale lampice" kod Uprave za sprečavanje pranja novca (npr. uplata gotovine na račun i prosleđivanje novca političkoj stranci odmah potom).

Ništa manje zanimljive bile bi i druge vrste istraživanja – o tome iz kojih mesta potiče najviše organizovanih davalaca priloga i kako se to odrazilo na karijeru lokalnih rukovodilaca.

Za razliku od hipotetičkih odgovora u pogledu načina prikupljanja priloga za sopstvenu stranku, predsednik SNS je bio izričit kada je govorio o ceni kampanje dva protivkandidata. Za kampanju Vuka Jeremića je ustvrdio da je koštala 7 miliona evra, a za kampanju Saše Jankovića 2,5 miliona. Prema zvaničnim izveštajima, kampanja za Jeremića je koštala blizu 262 miliona dinara, odnosno oko 4,8 miliona evra manje nego što Vučić tvrdi. Kad je reč o kampanji za S. Jankovića, iznos je gotovo identičan (blizu 31 milion dinara).

Pošto je reč o tvrdnji da je počinjeno krivično delo (ili pak o lažnom optuživanju), istraga bi svakako mogla da počne sa prikupljanjem onih informacija koje su nakon intervjua za "Insajder" ostale nedorečene.

Autor je programski direktor u Transparentnost Srbija


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine