NA OVOM MJESTU ZVANOM VILIĆA GUVNO...: Višnjiću u spomen

Jubilej (drugi deo) >

Viši od srednjih ljudi

Ove godine Srbija obeležava 250 godina od rođenja Filipa Višnjića. U prošlom broju "Vremena" opisani su i navedeni zapisi Vuka Karadžića i Lukijana Mušickog, glavni izvori za Višnjićevu biografiju. Poslednju informaciju iz života slepog guslara naveo je Sima Milutinović Sarajlija: tokom turske opsade Loznice 1810. godine, slepi guslar je sokolio ustanike da istraju u odbrani grada

Posle toga Filip Višnjić pao je u zaborav. Čak je i Vuk Karadžić 1833. mislio da se on već upokojio. Pošto je sahranjen 1834. u Grku nijedan srpski list nije objavio vest o njegovoj smrti. Tek iz jednog pisma, s početka 1847, upućenog Vuku Karadžiću, doznajemo o naumu meštana Vukovara da podignu spomenik Filipu Višnjiću u Grku, a potom i u samom Vukovaru i to ne samo njemu, nego i Tešanu Podrugoviću i Starcu Miliji. Premda ideja nije realizovana, interesovanje za Filipa Višnjića oživelo je tek pošto je Nikola Krstić u "Glasniku Srpskog učenog društva" 1866. godine objavio već spomenute Beleške pokojnog vladike Mušickog o Filipu Višnjiću. Srpsko učeno društvo staralo se, zatim, ne bi li se još šta doznalo o Filipu Višnjiću, pa je 23. januara 1867. uputilo pismo u Sremsku Mitrovicu, Teofilu Dimiću, upravitelju škole varadinske regimente, šaljući mu i primerak "Glasnika", u kojem je objavljen članak Nikole Krstića, s molbom da pribavi više podataka o životu Višnjićevu u selu Grku, za koje je predsednik Društva, Jovan Gavrilović, razabrao da je u njemu grob Filipov i da je on tamo proživeo poslednje dane. Dimić je boravio u Grku 13. jula 1867. i poslao je odgovor koji je objavljen u XXII svesci Glasnika Srpskog učenog društva 1867. pod naslovom K bilješkama o Filipu Višnjiću. U kratkom izveštaju on prenosi kazivanje Inđe Grbić da je Višnjić u Grku živeo u kući graničara Radišića i da je sahranjen u njihovoj grobnici. Osim drvenog krsta, koji je istruleo, nema drugih oznaka na njegovom grobu. Guslar je imao sina Ranka koji je bio nastojnik kod trgovca Sime Stanišića, a potom je otišao u Mađarsku, otkada mu se gubi trag. Filipova kćer se udala za graničara Belića i ubrzo je umrla. Lajtnan u penziji, Čemerlić, kod koga je Filip gudio na svečanostima, veli da je Višnjić "znao knjigu" i da su mu Turci iskopali oči zato što je pesmama bunio narod, te da se kretao bez pratilaca, uz pomoć dva štapa.

POČETAK KULTA: No, i ovako pozno i šturo pribeleženi podaci ipak bliže osvetljavaju lik Filipa Višnjića i što je osobito zanimljivo pokazuju da se već šezdesetih godina 19. veka počeo stvarati kult o srpskom Homeru. Nakon toga, Srpsko učeno društvo pokrenulo je i inicijativu za podizanje spomenika Filipu Višnjiću u Grku, ali se taj naum realizovao tek dvadeset godina kasnije. Od dobrovoljnih priloga koje je prikupila Srpska akademska družina "Zora" iz Beča na seoskom groblju u Grku, na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1887. godine, svečano je otkriven spomenik koji je visoka, ali tanka piramida od granita, koja sliči Brankovom spomeniku na Stražilovu. Ispod natpisa o tome da je grob guslara pesnika kamenom obeležio srpski narod uklesani su i stihovi Jovana Jovanovića Zmaja. Prema reportaži, objavljenoj u 37. broju lista "Stražilovo" (1887), svečanom događaju prisustvovalo je mnoštvo naroda, nije bilo mesta "gde orah da padne" (između 5000 i 6000 ljudi). Posetioci su pridošli u Grk iz Srema, Bačke, Banata, Srbije, Bosne, Slavonije i Dalmacije. Nakon službe u crkvi, s epitrahiljem i krstom u ruci prota Jovan Vučković, profesor Zadarske bogoslovije, otkrio je "krasnim srpskim peškirima zastrt spomenik" i osvetio ga je uz skladno pojanje Šidskog i Mitrovačkog pevačkog društva. Posle osvećenja, u spomen Višnjiću, a u slavu srpskih gusala i o značaju srpskih narodnih pesama, besedio je Radivoj Vrhovac, profesor Karlovačke gimnazije. Njegov govor štampan je u 98. broju "Branika". Potom se orila pesma Đure Jakšića Padajte braćo u muzičkom aranžmanu Davorina Jenka. Svečanosti su se odazvale i kulturne institucije. Ispred Srpske kraljevske akademije prisustvovali su Milan Kujundžić Aberdar i Jovan Žujović, pred "Srpskom maticom" došli su Svetozar Savković i Miša Dimitrijević, a Srpsko narodno pozorište zastupao je upravnik Antonije Hadžić, Pevačko društvo "Kornelije" iz Beograda predvodio je Stevan Mokranjac. U vezi s otkrivanjem spomenika objavljena je i knjiga Svedoci narodnog predanja oko groba Filipa Višnjića (Ilok, 1887) koju su priredili grčanski paroh Kosta Zmejanović i B. Poznanović. Prihod od knjige bio je namenjen osnivanju "Štipendiske zaklade Filipa Višnjića".

Između ostalog, knjiga sadrži prikaz Višnjićevog života u periodu od 1813. do 1834. godine i to prema sećanjima i svedočenjima njegovih savremenika, komšija i rođaka iz sela Grka. Prema njihovim kazivanjima Višnjić se u Grku s ženom i dvoje dece, sinom Rankom i kćerkom Mandom, najpre nastanio na imanju Gaje Noćajca, gde je sagradio lepu kolibu, ispred koje je namestio klupe, te je primao slušaoce i pevao im je junačke pesme, a po završetku bi iz dna duše uzdahnuo: "Hej Miloše! – Hej Đorđe! – Hej Stojane! – braćo moja mila sokolovi srpski!" Ili bi mu se oteo uzvik: "O Filipe! – Filipe!" Pamti se da je malo jezikom zaplitao i šušketao. Tokom zime pevao je u Grku, a leti je putovao. Jednom je prešao Dunav, pa putujući od mesta do mesta stigao je čak do Temišvara. Osim toga što je pevao, Višnjić je i rado pripovedao o sebi. Vuku Karadžiću i Lukijanu Mušickom je rekao da je oslepeo u detinjstvu zbog boginja, a u Grku je svima kazivao da su mu Turci izboli oči. Svedoci vele da su od samog Višnjića slušali da je on bio buljubaša nad stotinu momaka kada Turci navale u avgustu 1813. godine na Ravnju. Branio se dokle je trajalo džebane, a kada je ponestalo, udarao je nožem. Najposle ga Turci uhvate živog i izbodu mu oči i bace ga u Savu, te se on jedva spasio i izvidao oči.

VIŠNJIĆEV PORTRET: Procese heroizacije Višnjićevog lika takođe podražavaju i opisi njegovog fizičkog izgleda. Trgovac Sima Stanišić ovako pamti komšiju: "Filip je bio viši od srednjih ljudi, krupnih kostiju, okošt, jakih pleća širokih. Crven i ospičav po licu čovek. Na glavi spreda temenjače dosta poćelave. Velikih gustih brkova prema prsima spuštenih, prosedih. Nosa pokukasta. Kose riđe, poduže, da mu je do ramena dosizala a na hodu čisto talasala. Hod mu je bio dostojanstven. Nosio se odelom bosanskim, uvek čistim ako i prostim." Monumentalan Višnjićev izgled svojstven je i u portretu Čede Radišića, Višnjićevog rođaka: "Filip je bio krupan čovek. Višeg tela od srednjih ljudi. Glavat. Od čela pa do pola temenjače – ćelav. Po licu boginjav, ospičav. Po prsima i pleći neobično širok. Pravi junak. Obrve, vrlo velike, da ih je, na moje oči, dosta puta makazama sasecati morao. Brci gusti, jaki prosedi, pali na ramena. Kosa dugačka, riđa, proseda spustila se na pleća. Kad i kad je i bradu puštao, al i nju je sasecao često." Tragove turskih oštrica meštani Grka naslućivali su i prema uočljivim ozledama, jer levo uvo mu je bilo odsečeno do pola, a i obraz mu je bio jako posečen, na desnoj ruci osakaćeni mali i domali prst.

Kada mu je umrla žena Filip se preselio kod rođaka Stevana i Manojla Radišića i tu je ostao sve do smrti 1834. godine. Ukopan je u njihovoj porodičnoj grobnici. Hrastov krst mu je na groblju bio najveći s urezanim guslama, a tesao ih je Petar Bukvić. Za njim su ostale velike gusle i gudalo iskićeni srmom, zatim jatagan, kojim je, kako je kazivao, tamanio Turke. Manda, kći Filipova, udala se za udovca Antonija Belića i rodila mu je čedo, ali naskoro umre. Belići je sahrane do oca, s leve strane. Sin Ranko umro je takođe u kući Radišića i oni su ga sahranili uz oca, s desne njegove strane, prema Filipovom zaveštanju, jer je on ponavljao: "Nek je kost do kosti, deco"!

Pozna knjiga Koste Zmeanovića i B. Poznanovića, uz zapise Vuka Karadžića, Lukijana Mušickog, Sime Milutinovića Sarajlije, te i Teofila Dimića, izvori su Višnjićevih biografija koje su u 19. veku sastavili Konstantin Nenadović (1884), Milan Đ. Milićević (1888), Vladimir Karakašević (1898). Prve godine 20. stoleća, u sveskama "Znameniti Srbi XIX veka", Andra Gavrilović je zastupio i životopis Filipa Višnjića. Njega je ilustrovao portretom koji je trebalo da predstavi njegov autentični lik. Međutim, Gavrilovićev postupak naišao je na osudu, jer je on iz poznate litografije Srbi oko pevača, koju je Anastas Jovanović izdao u Beču 1848. godine, jednostavno istrgao i reprodukovao središnu figuru guslara, za čiju je predstavu poslužio lik Laze Zubana, visokog službenika Kneževine Srbije i poslednjeg obrazovanog guslara. U ponovljenom izdanju Gavrilović je grešku ispravio, pa je sliku zamenio drugom, ali, nažalost, ponovo neautentičnom. Taj tobožnji portret Filipa Višnjića, objavljen 1901. godine, a danas toliko rasprostranjen, rad je zagrebačkog grafičara i karikaturiste Josipa Danilovca. Njegov lik Filipa Višnjića jednovremeno i dalje čuva prototip Jovanovićevog guslara Laze Zubana, uz primese likovne materijalizacije "kazivanja onih koji su Višnjića lično poznavali". Na kraju ostaje žal što se Lukijan Mušicki, verovatno usled finansijskih nedaća, nije mogao odazvati molbi Vuka Karadžića iz 1817. godine da angažuje nekog ondašnjeg slikara, možda najpre Arsu Teodorovića, da "izmoluje s guslama" najvećeg srpskog narodnog pesnika.

Autor je viši naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

JEDAN OD PORTRETA: <i>Guslar</i> Riste Vukanovića, Narodni muzej Beograd

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine