foto: m. milenković
KO JE KRIV ZA BOMBARDOVANJE: Herta Miler, Ivan Ivanji i Mihael Martens


herta miler – književnost u senci skandala >

Ko je lisac, a ko fazan

Nabivši Srbima usred Beograda na nos da ih je trebalo bombardovati, te da nam je maltene NATO doneo demokratiju, neupućeno i ljutito ponavljajući površne, crno-bele zapadne stereotipe, Herta Miler je, nažalost, skrenula pažnju sa svojih romana koje i te kako vredi pročitati

Kao počasni gost ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga pozvana je Herta Miler, književnica iz Nemačke rođena u rumunskom delu Banata. Izdavačko preduzeće Laguna objavilo je četiri njena romana – Lisac je oduvek bio lovac, Ljuljaška daha i Životinja srca u prevodu Nebojša Baraća i Čovek je veliki fazan na ovom svetu u prevodu Tijane Tropin.

Prihvatio sam da zajedno sa starim poznanikom, nemačkim novinarom Mihaelom Martensom, vodim sa njom razgovor u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Namera mi je bila da tom prilikom pričamo o njenom književnom delu. Pošto je ona, međutim, po mom mišljenju kontroverzna ličnost, prijavio sam redakciji "Vremena" da želim o njoj, njenom dosadašnjem životu, delovanju i delima da napišem članak, ali tek pošto obavimo ulogu pristojnog, učtivog domaćina.

Nije išlo po planu. Umesto lepe književne večeri pred oko 600 iskreno radoznalih i dobronamernih gledalaca, došlo je do svojevrsnog skandala koji je sutradan bio na naslovnim stranicama ne samo svih tabloida, nego i ozbiljnijih dnevnih listova, koji se još nekoliko dana vrteo na kanalima gotovo svih televizijskih stanica, tako da prvo moram o tome da kažem nekoliko reči.

SKANDAL: Kolega Martens mi je unapred rekao da želi da joj postavi pitanja o njenim ranijim stavovima o Srbiji. Zamolio sam ga da to ne čini jer će nas to odvesti u pogrešnom pravcu. Ambasador Nemačke u Srbiji Aksel Ditman takođe mu je sugerisao da ne pokreće politička pitanja, ali novinar nemačkog konzervativnog dnevnog lista "Frankfurter algemajne cajtung" posle toga je tek insistirao na izazovu, rekao je da ni Vladimir Putin ni Redžep Tajip Erdogan nisu mogli da mu zabrane da pita šta hoće, pa neće valjda nemački ambasador da mu uvodi cenzuru.

Tako je tokom razgovora podsetio Hertu Miler da je svojevremeno pozdravila bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999, pitao da li je promenila mišljenje, a ona je upala u klopku, vrlo uzbuđeno, glasno, besno je objašnjavala da lepa reč nije dovoljna, da ona nije pacifista, te otprilike da su Srbi sami krivi što su stradali i da su samo bombe mogle da zaustave Slobodana Miloševića koji je pokretao jedan rat za drugim, maltene da je NATO oslobodio Srbiju od Miloševića i poklonio joj demokratiju. Njena vatrena tirada je poduže trajala, pogotovu kada je nekako prešla i na Putina kao aktuelno otelovljenje zla. Za svu nesreću okrivila je i Srpsku pravoslavnu crkvu.

Kada je već došlo do te neželjene situacije koju sam ja hteo da izbegnem, nisam naravno mogao da prećutim, pa sam joj odgovorio da ni ja nisam pacifista, da takođe mislim da ima neizbežnih ratova kao što je, na primer, bio rat protiv nacističke Nemačke, ali da je Miloševića srušilo preko pola miliona građana Srbije na demonstracijama u Beogradu, a da ga je NATO sa svojim bombama zapravo ojačao, da sam o tome za vreme bombardovanja sedam puta govorio na nemačkim i austrijskim televizijama rekavši da te bombe, pored svih drugih negativnih posledica, samo izazivaju bes u Srba koji će potrajati, jer će se posle još dugo o Zapadu govoriti i misliti kao o onima "koji su nas bombardovali". Naglasio sam da se pokazalo da je čak i gore nego što sam naslutio, jer su, oslanjajući se i na to, nekadašnji bliski saradnici Miloševića prokrčili sebi put da danas ponovo vladaju Srbijom. Publika je delila moje mišljenje i gromoglasno aplaudirala.

Sad je već sve krenulo "nizbrdo". No bili smo se ipak vratili na literaturu, ja sam pri kraju večeri tvrdio da u njenim romanima nema pozitivnih likova, da su zapravo loši i likovi sa kojima se autorka identifikuje, da dobar nije niko, da u njenom delu ima mnogo opisa grubog seksualnog čina, ali da nema ljubavi, i pitao je da li to nije strašno? Zbunjeno je odgovorila da se ona sa tom konstatacijom ne slaže, ali da svaki čitalac može knjige da tumači na svoj način.

U horu njenih kritičara posle naše književne večeri najviše je bilo glasova koji su tvrdili da je zloupotrebila gostoprimstvo, vređala srpski narod i Crkvu, nabijajući nam na nos da smo bili zaslužili da budemo bombardovani. Ja upozoravam da je ona samo ponavljala što većina Nemaca misli, jer je to do iznemoglosti ponavljano u tamošnjim novinama, na televiziji, samo što je ona bezumno vikala usred Beograda. Pisalo se i da je bila greška pozvati je na naš Sajam knjiga. Mislim da to nije bila greška, inače ne bih pristao da sednem s njom na istu pozornicu, iako sam znao šta je sve ranije izjavljivala, pa i mnogo više od toga što se do sada kod nas saznalo, a što ću sada da iznesem.

ESESOVCI: Otac Herte Miler služio je kao unteršarfirer (mlađi vodnik) u 10. oklopnoj esesovskoj diviziji "Frundsberg" koja je formirana 1. februara 1943. godine. U njoj su pretežno bili Nemci iz Mađarske i Rumunije, ali i francuski dobrovoljci. Nemačka vrhovna komanda je tada počela da i vojne obveznike, koji se nisu dobrovoljno javljali, raspoređuje u SS jedinice kao u bilo koji drugi rod vojske. Tako je u baš toj istoj jedinici kao i otac Herte Miler vojevao i nobelovac Ginter Gras.

Zahvaljujući nemačkoj pedanteriji, preko interneta može da se prati aktivnost svake divizije u toku Drugog svetskog rata. Divizija "Frundsberg" prvo je bila stacionirana na jugu Francuske, zatim premeštena na Istočni front, u današnju Ukrajinu, pa vraćena na zapad. Slučajno nije umešana ni u jedan ratni zločin većih razmera. Za razliku od nje je 7. esesovska dobrovoljačka planinska divizija "Princ Eugen", formirana u proleće 1942. godine isključivo od Nemaca iz jugoslovenskog dela Banata, počinila strahovite zločine nad civilnim stanovništvom.

U komunističkoj Rumuniji bivši esesovci nisu bili izvrgnuti nikakvoj posebnoj represiji, nije bilo zakona da je to zločinačka organizacija. Otac Herte Miler radio je posle rata kao vozač kamiona. Ona se seća da se rado sastajao sa svojim "ratnim kameradima" i da su u krčmama pevali nacističke pesme. Valja naglasiti da ona o tome govori sa zgražanjem.

foto: m. milenkovićKONTROVERZNA NOBELOVKA: H. Miler...

ZLI: Od četiri na naš zajednički jezik prevedena romana Herte Miler, tri se pretežno bave progonima kojima su građani Rumuni bili izloženi, jer ih na svakom koraku prati, proverava, hapsi ili ubija tajna služba Sekuritatea. Herta Miler se, doduše, bavi samo Nemcima.

U Životinji srca se studentkinja Lola, dete iz radničke porodice, nabacuje funkcionerima, učlanjuje u Partiju, ističe u svakom pogledu, kaže da će se udati za "nekog sa belim okovratnikom", a onda se od muke obesi u plakaru zajedničke sobe u studentskom domu. Junakinja, koja piše u prvom licu, sa trojicom prijatelja piše pesmice protiv režima. Jedan od njih, Georg, prvi uspe da ode u Nemačku, ali na čudan način tamo izvrši samoubistvo skočivši sa prozora, te ostaje sumnja da ga je neko po nalogu Sekuritatee gurnuo. Kurt poslednji ostaje u Rumuniji, ali se obesi – ako ga Sekuritatea nije obesila. I oni koji su uspeli da se isele u Nemačku, neprekidno žive pod pretnjama i u strahu da će ih dugačka ruka iz zavičaja sustići i likvidirati.

U romanu Lisac je uvek bio lovac junakinja Adina se zaljubljuje u oficira tajne službe, ali on je zloupotrebljava u svakom pogledu. Ona u svojoj skromnoj sobici ima pred krevetom krzno lisice. Tajna služba, koja je kontroliše, malo-pomalo odseče jednu, pa zatim i ostale šape i rep. U tom romanu svaka nežnost se pretvara u izdaju.

U knjizi sa neobjašnjenim naslovom Čovek je veliki fazan na ovom svetu, porodica Vindiš želi da se iseli u Nemačku, potrebno je da se sakupe dokumenti. Vindiš, koji je mlinar, želi da nadležne potkupi džakovima brašna, ali to nije dovoljno, kćerka Amalija mora da posluži kao "madrac" za sve koji su nadležni, čak i za katoličkog sveštenika koji neće da nađe krštenice članova porodice ako ne može da spava sa nekom njenom mlađom članicom.

Pomalo je jezivo da Herta Miler opisuje grubo, naturalistički polno opštenje, ali da ljubav u njenoj prozi ne postoji. Čak su i likovi, koje simpatiše, zapravo zli, dobrota kod nje ne postoji.

...i njene knjige u izdanju Lagune

SEKURITATEA: Opsesija Herte Miler rumunskom tajnom službom može da se objasni i time što su neki njeni zemljaci tvrdili da je ona bila saradnik Sekuritatee. Ona odgovora da je takve vesti širila upravo ta služba da bi je obrukala, a razlog je što je odbila da se obaveže da će pisati izveštaje o svojim poznanicima, prijateljima, društvu i da je bila neprijatelj režima. Činjenica je, međutim, da je njen prvi roman Nizije 1982. godine objavljen u Rumuniji i da je dobio nagradu CK Narodne omladine Rumunije. Tu se radi o životu u švapskim selima u rumunskom Banatu. Nezamislivo je da je u to vreme u Rumuniji mogla da se pojavi knjiga osobe koju bi smatrali protivnikom Čaušeskua, a kamoli da bude nagrađena.

Herta Miler je u Temišvaru dobila stančić u novogradnji. Novi stanovi su se delili samo pristalicama režima. Glavna urednica lista rumunskih Nemaca "Hermanštater cajtung" Beatris Unger, na pitanje da li je Herta Miler "profitirala od režima Čaušeskog", odgovora da su "od tog režima profitirali samo Čaušesku lično i njegova uža porodica, inače niko".

Kad se 1987. iselila u Nemačku, Hertu Miler je tri dana saslušavala nemačka kontraobaveštajna služba Ferfasungsšuc (Verfassungsschutz, "Zaštita ustava"). Ona se kasnije, pošto se proslavila, na to osvrtala veoma ozlojeđeno, tvrdila je da je nemačka služba nasela klevetama Sekuritatee.

Karl Gibson, književnik i filozof, takođe rodom Švaba iz rumunskog Banata, hapšen i osuđivan u Rumuniji, danas šef "Instituta za obradu komunističke prošlosti" u Nemačkoj, objavio je knjigu pod naslovom Herta Miler u lavirintu laži na 700 stranica. Nijedan važniji nemački medij nije hteo ni da pomene da je ta knjiga izašla. Herta Miler je zapretila Gibsonu da će ga tužiti sudu ako ne opovrgne svoje tvrdnje. On je odgovorio da jedva čeka suđenje da bi mogao da ih dokaže. Do sudskog procesa nije došlo.

Pošto je Herta Miler dobila Nobelovu nagradu za književnost, Senatu (vladi) Berlina podnet je predlog da se ona proglasi počasnom građankom nemačke prestonice. Senat je to odbio. Na pitanja novinara zašto, odgovor je glasio da Senat nikada ne daje obrazloženje svojih odluka povodom dodeljivanja te časti.

U zapadnoj štampi postoji dobar običaj da se, kad god je reč o sumnji u odnosu na neku kriminalnu ili nečasnu radnju, naglasi da postoji "pretpostavka nevinosti sve dok se ne dokaže suprotno". Ja to naglašavam na ovom mestu, jer je meni na osnovu onog što znam o situaciji u negdašnjoj istočnoj Nemačkoj Demokratskoj Republici i njenoj tajnoj službi Štazi, pa i našoj Udbi i situaciji kod nas, sumnjiv odnos Herte Miler prema rumunskoj tajnoj službi, mada o samoj Sekuritatei ne znam dovoljno, ali pretpostavljam da je kao i ostale slične tvorevine u Istočnom bloku radila po ugledu na sovjetski uzor KGB. Zašto bi joj uopšte bilo dozvoljeno da se iseli, ako su je smatrali neprijateljem režima?

ANĐEO GLADI: Ljuljaška daha je roman o radnim logorima u SSSR u koje su odmah posle dolaska Crvene armije oterani rumunski Nemci stari između 17 i 45 godina.

Koliko je teško prevođenje Herte Miler dokazuje i problem sa naslovima njenih romana. Ljuljaška daha je na nemačkom jedna reč Atemschaukel, Životinja srca takođe Herztier. Na nemačkom jeziku lako je praviti neobične složenice, one neće zvučati tako usiljeno kao jedini moguć prevod kod nas, sa dve reči čija se povezanost čini nelogičnom. Jedan od čestih pojmova u Ljuljašci daha je "Anđeo gladi", u originalu Hungerengel. Bezbroj takvih problema javlja se u čitavom romanu.

Ja ne bih upotrebio reč "Anđeo gladi" kad se sećam gladi u koncentracionim logorima, ali dobro razumem na šta Herta Miler misli kad o tome piše, a teško da to može da shvati neko ko nije dugo, dugo neprekidno bio gladan. To nije glad siromaha u nekim društvenim neprilikama, pogotovu nije kada na zdrav način ogladnite i onda se radujete sledećem obroku. Možda nije strašnija čak ni glad dece u Africi, koja od rođenja gladuju i umiru od nje, jer ona ne znaju šta znači biti sit. Herta Miler nije lično bila ni u kakvom logoru, ali se pišući tu knjigu oslanjala na zabeleške svog prijatelja Oskara Pastiora. U jednom od tih sovjetskih logora bila je i Hertina majka, koja o tome nije htela mnogo da govori, ali je navodno priznala da je tamo sa nekim muškarcem spavala za komad hleba.

Ljuljašku daha sam zbog svojih iskustava čitao iz posebne perspektive, s jedne strane mi je bila poznata ta glad, o kojoj je reč, strah od smrti svakog trena, vreće cementa od po pedeset kilograma i mučan, teški, fizički rad; s druge strane mi se činilo da je gledano iz Aušvica ili Buhenvalda logor koji opisuje Herta Miler sanatorijum. Tim rečima sam joj to i saopštio na sceni JDP-a, a ona se složila sa mnom i rekla da zna šta želim da kažem, jer su logori koje ona opisuje zahtevali težak rad, a nemački koncentracioni logori su bili logori smrti.

Nemci u našem delu Banata prošli su mnogo gore od svojih sunarodnika u Rumuniji. Mali deo njih, radno sposobnih, takođe je transportovan na rad u SSSR, ali svi ostali, pretežno stariji ljudi, žene i deca, u logore u kojima se od bolesti i gladi umiralo više nego u radnim logorima. To je učinjeno uprkos tome što su zločinci među njima, gestapovci i esesovci, pobegli na vreme i to na osnovu naređenja samog Himlera da Nemci napuste "teritorije kojima preti opasnost od bandi".

NOBELOVCI JEDNO O DRUGOM: Kad je Herta Miler 2009. godine dobila Nobelovu nagradu za književnost, nemačka televizijska stanica ZDF zamolila je za komentar Gintera Grasa, koji je tu nagradu dobio tačno deset godina ranije.

"Oh, to je baš lepo za nju!", rekao je, kao da ne prihvata da je to takođe čast za nemačku književnost. Dodao je da je ona "dobra književnica", da je on tada navijao da nagradu dobije izraelski pisac Amos Oz, te da je "žiri odlučio drugačije", "biće da je imao svojih razloga". Gras je time hteo da kaže da je nagradu dobila zbog svog bučnog antikomunizma. Herta Miler je uzvratila da Gras "pati od kompleksa više vrednosti". Nije mogla da zaboravi tu njegovu žaoku, pa kada je Gras 2012. u nemačkom dnevnom listu "Zidojče cajtung" objavio u obliku pesme tekst pod naslovom Ono što mora da se kaže, kritiku politike izraelske vlade, Herta Miler je požurila da izjavi: "Ginter Gras nije neutralan, ko se borio u esesovskoj uniformi, u tom pogledu nije neutralan."

Herta Miler je zbog svojih često nesuvislih izjava sama kriva što se više govori i piše o njima nego o visokom dometu njenog književnog dela, što bi zapravo trebalo da bude mnogo važnije. Njeni poklonici ističu njene antikomunističke stavove, njeno veličanje Atlantskog saveza, pohvalu moći NATO-a, koja garantuje bezbednost, njenu mržnju prema predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, ali njeni protivnici ukazuju na totalno nepoznavanje činjenica, reakcionarnost njenih stavova, nerazumevanje svakog drugog mišljenja, jednostranu grubost njenih izjava, čime se posebno obrukala baš za vreme svoje posete Srbiji.

Provokator večeri Mihael Martens u svom osvrtu u svojim matičnim novinama citirao je šta su srpski tabloidi i, na primer, Emir Kusturica pisali o Herti Miler, utvrdio da je ona srpskom društvu držala ogledalo pred licem, a diskusiju kakvu sam, na primer, ja vodio s njom, ni rečju nije pomenuo.

STIL: Herta Miler piše kratkim, jezgrovitim rečenicama. Uspeva sa malo reči da prizove sliku koju želi da nam prikaže. U pravu su oni koji tvrde da njena proza često ima odlike poezije. Piše o malim stvarima i pojavama, vlati trave, korovu koji smeta i ruži, stablu jabuke koje jede svoje plodove, gomili dugmadi na stolu krojačice, starim papučama dede, o bezbroj oštro zapaženih životnih sitnica, o svačijoj svakidašnjici. Međutim, usred tih poetičnih slika iznenada se javljaju grozote, silovanje sedmogodišnje devojčice, drugarica koja se obesila u svom plakaru, oficir tajne službe koji se žali da ga muče bubrezi, a sam muči osumnjičene. Te iznenadne naturalistički opisane strahote zaista pogađaju čitaoca, tako da mora da zastane, za tren odloži knjigu da bi se oporavio od šoka. To nije nimalo lako štivo, njeni romani nisu dugački, ali ne mogu da se pročitaju na brzinu, pažljiv, iskusan čitalac će povremeno ponovo da razmisli o nekoj rečenici, ili da se vrati na početak poglavlja da bi shvatio ne samo o čemu se radi, nego kako je to lepo napisano.

Ja mislim da je dobro što četiri romana Herte Miler mogu da se pročitaju na našem jeziku i da je šteta što je svojim neumnim nastupom protiv Srba kao naroda i Srpske pravoslavne crkve skrenula pažnju sa svog književnog dela. O njenoj kontroverznoj ličnosti, kao što rekoh, nameravao sam da pišem i pre nego što je došlo do opisanog skandala.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine