foto: Tanjug
DISCIPLINOM PROTIV DEMOKRATIJE: Mladen Šarčević, ministar prosvete

Obrazovanje >

Ministar te tuži, ministar ti sudi

Imajući u vidu ovdašnji kontekst i dosadašnje delovanje stranačkog kadra, predložena rešenja daju još više mogućnosti za zloupotrebu koje će biti teško ograničiti ili sprečiti. Izmenama obrazovnih zakona u prosveti se otvara široko polje za ministarsku samovolju i svemoć Vlade Srbije

Pojednostavljeno rečeno, analiza sadržaja mogla bi da se opiše kao brojanje reči u određenom tekstu, govoru, pretpostavljajući da reči koje se najviše spominju odražavaju i na ono što se autora najviše dojmi. Ona se neretko koristi u metodologiji naučnog istraživanja kao tehnika koja omogućava da se otkrije fokus određene grupe, pojedinca, medija, društvene ili institucionalne pažnje. I, sledi zanimljivi podatak: u predlogu Zakona o visokom obrazovanju o kojem se, dok ovaj tekst nastaje, i dalje raspravlja u Skupštini, Vlada Srbije se pominje trideset i sedam (37) puta, dok se, poređenja radi, u važećem Zakonu, istina nešto kraćem, ovo telo pominje 13 puta. U novom predlogu Zakona, Skupština kao da ne postoji.

Na predlog Zakona o visokom obrazovanju i Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja uloženo je nešto manje od 1300 amandmana. Rasprava je žustra, trajaće verovatno i kada budete čitali ovaj broj "Vremena", a šačica amandmana koja je do ovog trenutka prihvaćena (utorak 26. septembar) uglavnom je čisto kozmetičke prirode, odnosno tiče se izostavljenih slova.

U obrazloženju Ministarstva prosvete o razlozima za donošenje Zakona o visokom obrazovanju po hitnom postupku, te objedinjenoj skupštinskoj raspravi za oba predloga, kaže se da je to važno da bi se na vreme rešio status studenata kojima će biti potrebno 48 ESP bodova da ostanu, odnosno da uđu na budžetsko finansiranje.

Koje su izmene? Šta se nalazi u predlozima zakona što zaista treba da nas zabrine? Na šta ministar Mladen Šarčević u stvari misli kada kaže odgovornost?

MILAN DRAGANOV NAŠE REALNOSTI: Ministar Mladen Šarčević mnogo je puta ponovio, a to stoji i u tekstu obrazloženja oba predloga, da postoji potreba usklađivanja ovdašnjeg obrazovanja sa onim evropskim zemljama koje imaju veća postignuća u toj oblasti. Govorio je i da je potrebno proširiti autonomiju obrazovnih ustanova, povećati odgovornost svih uključenih u obrazovnom procesu, osavremeniti obrazovanje, te povećati zapošljivost mladih, kao i obrazovni nivo stanovništva i kvalitet samog obrazovanja. Retko ko bi mogao ovome da nađe manu. Problem je, međutim, u tome koja rešenja nam se nude za postizanje ciljeva i da li ta rešenja uopšte mogu da dovedu do ovako fino sročenih rezultata.

Krajem juna, u emisiji "Veče sa Ivanom Ivanovićem" prikazan je skeč u kom glumac Dimitrije Banjac igra izvesnog ministra Marinka Maglu. Fiktivni ministar Magla objasnio je kako on vidi novi zakon po kom direktore škola treba da postavlja isključivo ministar, jer treba znati ljude na terenu i ne može čovek da radi sa strancima. Nastavio je o tome kako je u Valjevu Milan Draganov, a u Čačku Branko kuma Miroslava mali...

Taj skeč je postao realnost. Prema članu 123. predloga Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, direktora ustanova imenuje ministar. Istini za volju, ni prethodno rešenje nije bilo idealno i daleko od toga da nije postojala politizacija školstva i same pozicije direktora, naprotiv. Ali sada je to ogoljeno i skoro pa neizbežno. (Jedan od predloga struke je bio da za direktora ne može biti izabran niko koga nastavnički kolektiv nije podržao sa 50 odsto plus jedan.) Takođe, ne treba misliti da ranije nije bilo problema sa razrešavanjem direktora, ali sada se događa da ministar postavlja direktora, koji je za svoj rad njemu odgovoran, i ministar ga razrešava.

Naravno da se navode uslovi pod kojima se to može desiti. Ali, imajući u vidu ovdašnji kontekst i dosadašnje stranačko delovanje, problem je što predložena rešenja daju još više mogućnosti za zloupotrebu. Te potencijalne zloupotrebe biće zastrašujuće teško ograničiti ili sprečiti. Otvara se široko polje za ministarsku samovolju i stranački odabir direktora, što će sada biti i podržano Zakonom, dakle – legalizovano. Jedna od novina je, na primer, i to što ministar ima prava da razreši direktora ako ovaj odbije da se podvrgne lekarskom pregledu koji prvi čovek srpske prosvete zahteva (Član 128). Naša je pretpostavka da je neko ko dođe dotle da ga ministar šalje kod doktora, što je samo po sebi sporno, već napravio neku grešku, dovoljno veliku da se može govoriti o njegovom razrešenju. Čemu zaista ovaj član?

Ova odredba o postavljanju direktora je inače izazvala najveću pažnju javnosti, a ministar Šarčević ju je opravdao sledećim rečima: "Od ministarstva se očekuje da preuzme svu odgovornost, da reši sve probleme i muke, kad pogledate sada, ono i nema neku odgovornost. Ostavljeno je na suvom i onda je zamena teza da je ministarstvo odgovorno za nešto, a razvlašćeno je raznim drugim telima – školski odbori, razni saveti." Šarčević je dodao da će se na taj način onemogućiti partijsko zapošljavanje i da ministarstvo na sebe preuzima rizik jer mora da objasni neku situaciju.

Kada smo već kod objašnjavanja, nedavno je novinarka Televizije O2 Sanja Ignjatović Eker upitala ministra šta će biti sa OŠ "Svetozar Miletić", na šta je on odgovorio: "Ma, dajte bre, ljudi", uz opasku da ima ćerku novinarku koja nije tako drska. Slično je bilo i kada je upitan za besplatne udžbenike koju nedelju pre toga. Ali da ne bismo iz jednog-dva primera izvlačili moguće pravilo, pitanje jeste koju zaista odgovornost ministar preuzima. Da li iko veruje da će on biti smenjen ako neki direktor ne bude dobro radio svoj posao ili da će nekome za to odgovarati (štaviše, te stavke uopšte nema u Zakonu)? Ili da će nekome ministar zaista morati da se pravda ako dođe do politički motivisane smene direktora?

OD SAVETA GLAVA NE BOLI: Jedno od rešenja koja zaslužuju ozbiljnu kritiku jeste i ono da po ovom predlogu Zakona Nacionalni prosvetni savet, imenuje Vlada Srbije, a ne Skupština, kao što je do sada bio slučaj. Inače, Nacionalni prosvetni savet će imati osam članova manje nego ranije, a razlog za to je, stoji u obrazloženju, rasterećivanje budžeta Republike Srbije. Tako je Savet sveden isključivo na konsultativno telo. Njegovo je jedino da "daje mišljenje", a iskustvo poziva na određenu skepsu kada je reč o tome koliko se slušaju i kako se vlast odnosi prema neobavezujućim savetima. Zatim, Savet za stručno obrazovanje takođe dobija samo savetodavnu ulogu. Objašnjenje dato u obrazloženju Zakona glasi da će tako ova tela biti uređena na efikasniji način. Deluje da će tako biti efikasnije ućutkana.

Šta se još novo može naći u dugačkom tekstu predloga Zakona?

Od početka školovanja uvodi se jedinstveni obrazovni broj (JOP) gde će se nalaziti mnoštvo podataka o detetu, od onih osnovnih do svih pohvala i uspeha tokom obrazovanja, izostanaka i vladanja, pa do podataka o "određivanju funkcionalnog statusa" odnosno postojanju poteškoća, bilo intelektualnih, motornih ili onih u komunikaciji i ponašanju. JOP se pominje i u drugom predlogu Zakona, onom o visokom obrazovanju, gde se nastavlja vođenje evidencije o obrazovnim ustanovama i pojedincima, pa će se tu naći obrazovni i socijalni status studenta, način na koji se, recimo, on izdržava tokom studija, tipu smeštaja gde živi, pa čak i njegov bračni status. Svrha svega ovoga je, stoji tamo, unapređenje kvaliteta i efikasnosti sistema visokog obrazovanja i obrazovnog nivoa studenta.

Novo je i to da se obrazovni rad ostvaruje isključivo na ćiriličkom pismu, a tu je i pravo na posebno obrazovanje kako učenika sa teškoćama tako i nadarenih. Dosta se govori o odgovornosti učenika i roditelja, kao i nastavnika, o zabrani diskriminacije i nasilja, kao i o vaspitnim i disciplinskim merama. Predlaže se uvođenje društvenokorisnog ili humanitarnog rada ukoliko dođe do povrede neke od učeničkih obaveza pomenutih u zakonu, što može biti korisna stavka. Vršnjačko nasilje se jedva eksplicitno pominje, što čudi s obzirom na sve što se događalo prethodnih meseci i godina.

Ima još jedan posebno zanimljiv član koji je nekako, usled mnogo bitnijih, zaobišla dužna pažnja javnosti. Član 112. govori o zabrani ponašanja učenika, roditelja i zaposlenih koje vređa ugled, čast ili dostojanstvo, međutim, ne kaže se šta sve takvo ponašanje podrazumeva i obuhvata, već da "bliže uslove o načinima prepoznavanja ponašanja kojim se vređa ugled, čast ili dostojanstvo u ustanovi, propisuje", pogodićete, "ministar". Drugim rečima, ministar će nam određivati šta je časno, a šta nije.

ČAST JE ČAST, VLAST JE VLAST: Kada je reč o drugom predloženom zakonu, onom o visokom obrazovanju, i tu je došlo do promena koje mogu da imaju za rezultat centralizaciju i s(a)kupljanje moći, s tim što je ovde neprikosnovena – Vlada Srbije.

Za početak, članove Nacionalnog saveta bira Vlada – a do sada ih je birala Skupština – na predlog Konferencije univerziteta (KONUS) i Konferencije akademija i visokih škola (KAVŠ). Uspostavlja se, što je takođe novo, Nacionalno akreditaciono telo koje Savetu predlaže standarde i postupak za akreditaciju, ocenjivanje kvaliteta visokoškolskih ustanova te izdaje dozvole za rad.

Kako to izgleda prema još uvek važećem Zakonu? Standarde i postupke predlaže Komisija za akreditaciju, koju je obrazovao Nacionalni savet na predlog KONUS-a. Sada se uspostavlja pomenuto Nacionalno akreditaciono telo koje, na predlog KONUS-a, obrazuje Vlada Srbije. Stručni organ ovog tela je Komisija za akreditaciju, a nju bira upravni odbor. Taj upravni odbor imenuje ponovo Vlada Srbije.

Borbu amandmanima i izvesno zadovoljstvo novim predlogom Zakona objavio je predsednik skupštinskog Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo Muamer Zukorlić, koji se dosad uporno žalio na "rektorokratiju" i monopol akademske zajednice u oblasti visokog obrazovanja. Poznato je, naime, da je poslanik Zukorlić, koalicioni partner vladajuće stranke, predsednik tzv. Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru koji je Komisija za akreditaciju više puta odbila da akredituje, najviše zbog nastavničkog kadra koji je mahom obrazovan na ovom Univerzitetu, a Vlada Srbije zaključila da su diplome ipak validne. Ministar prosvete je onomad izjavio da se traži "pametno rešenje" da bi se ceo postupak ponovio. Ostaje nada da to "pametno rešenje" nije nađeno ovim Zakonom ili nekim amandmanom koji će tek uslediti.

PROSVEĆUJE LI PROSVETA: Nemali broj kritika upućen je za predlog Zakona o visokom obrazovanju i zbog onoga što se u njemu nije našlo. Naime, deo stručne javnosti kaže da su potrebne mnogo veće promene od onih koje ovaj Zakon može da donese. Jer, šta je sa onolikim plagijatima i urušavanjem onoga što se zove akademska čestitost? Teško da će se nešto rešiti na tom polju.

Novim predlogom Zakona, što je još jedna novina, biće formiran Savet poslodavaca na svakoj visokoškolskoj ustanovi, koji će predstavljati "vezu visokog obrazovanja i privrede". Planirano je i uvođenje kratkih programa studija koji bi stručno osposobili studente za rad, a kao predavači se mogu angažovati i eksperti iz privrede.

U oba predloga Zakona akcenat je stavljen na bezbroj puta ponavljanu potrebu da se uskladi ono što tržište rada traži i ono što obrazovanje daje. Ovaj jaz svakako postoji. Međutim, preterano naglašavanje efikasnosti dualnog obrazovanja, kao odgovor, ima svoju tamnu stranu u kojoj bi se Srbija pretvorila u fabriku za školovanje radne snage za strane investitore.

Obrazovanje nije privatna firma koja isključivo treba da gleda na profitabilnost onoga što proizvodi već je nešto više od toga. Zanimljivo je i da ministar Šarčević govori o informatičarima i fizičarima koji treba da ostanu u zemlji, a ne da odlaze iz nje. Društvene nauke i ne pominje. Valjda plodovi rada ovih nauka nisu dovoljno isplativi.


 

Ministrovanje i disciplina

Kada je tek započeo sa ministrovanjem, Mladen Šarčević je pridobio simpatije i onih kojima je ova vlast veoma nesimpatična. Delovalo je da hoće nešto da promeni, da se trudi, da u moru ministara u Vladi pod dirigentskom palicom Aleksandra Vučića, nezavisno od toga da li je pomenuti predsednik ili premijer, makar nešto predlaže i nešto je radio pre nego što je seo u ministarsku fotelju. Potpisnica ovih redova je razgovarala s njim pre šest, sedam godina, pišući tekst o privatnim školama u Beogradu. Za razliku od ostalih direktora, povučenih i sumnjičavih prema činjenici da mediji pišu o njima, Šarčević je odgovarao na sva pitanja, bio veoma dobro pripremljen i svestan da treba razgovarati sa novinarima čak i ako se ne zna kakav će zaključak iz toga da izvuku. Ali dobro, tada je bio direktor privatne škole, danas je ministar.

"Mi nismo Finska, na koju se svi pozivaju. Tamo je najpre uspostavljen društveni konsenzus, izdvojen je veliki novac i pokazano veliko strpljenje. Mi nemamo ništa od toga", izjavio je svojevremeno i bio je u pravu. Budžetska odvajanja za obrazovanje i nauku su premala, a copy-paste rešenja su obično pogrešna, bilo da se kopira Finska ili neka druga zemlja.

Poslednjih meseci, dosta toga što on govori može se svesti pod dve celine – uvođenje reda i usklađenost privrede i obrazovanja. Tako je opisivao kako plaši direktore škola pa se oni zato bolje ponašaju, najavljivao uvođenje kamera za vreme polaganje male mature i obavezne uniforme. Način na koji će uniforme biti uvedene bio je poprilično ilustrativan: "Pedeset odsto škola se opredelilo da će sa uniformama početi ove godine. Za ostale ćemo videti zašto neće. Kad dođemo do pred kraj, ostaće deset odsto onih inadžija, pa ćemo, kad ocenjujemo škole, staviti školi ocenu manje."

Kad pominje demokratiju i demokratičnost, čini to koristeći ih kao sinonim za nedostatak odgovornosti i da opiše haos naspram uređenog, disciplinovanog sistema koji želi da gradi. "Od septembra će praktično ministar biti razredni starešina", rekao je nekom prilikom. Samo, neće valjda biti od onih razrednih starešina što smatraju da je sloboda mišljenja i govora narušavanje reda i discipline?


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine