foto: wonge bergmann
OVO JE BITEF: Scene iz predstava Olimp...

51. Bitef >

Pozorište je ponovo veoma važno

Akcenti sa prve polovine Bitefa: ushićenje, ovacije, začuđenost "zar je ovako nešto uopšte moguće", čestitke Ivanu Medenici i RTS-u, nada da je Beograd ipak živ i, pre svega – Olimp

Ove godine Bitef, ako je suditi po prvoj polovini festivala, čini da se u Beogradu događa sjajan i beskompromisan upliv kulture koja menja svakidašnji život. Kroz ultimativno otvaranje pitanja epskog i dramskog, Bitefov epik trip nas je suočio sa ličnim odnosom spram naše i evropske tradicije, i sa načinom na koji oblikujemo svoje trajanje na ovom svetu koje zovemo naš život. Bitefov povratak velikim narativima traži od nas da se zaustavimo i odvojimo vreme za pozorište, a ono nam zauzvrat otvara važna pitanja vezana za razumevanje ljudske zajednice, našeg života i poimanja pozorišta.

foto: hugo glendinningQuizoola!


QUIZOOLA!

Zato je bilo sasvim logično da uvod u ovogodišnji Bitef bude predstava koja je sazdana sva od maratonskog postavljanja pitanja i odgovaranja na ista. To je predstava Quizoola! britanske trupe Forsd entertejment (Forced Entertainment). Tri glumca (na smenu po dvoje) sa klovnovskim maskama na licu sede naspram publike, međusobno se pitaju i odgovaraju. Pitanja se kreću od bazičnih sa očiglednim odgovorom (Da li je Zemlja okrugla?), preko filozofskih (Da li postoji Bog?) i pozorišnih (Da li je ova vrsta teatra "savremeni ples"?). To britanski duhovito pitanje "Da li je ovo savremeni ples?" provocira nas da postavimo sebi pitanje šta je to pozorište? Da li dvoje ljudi koji sede ispred nas sa maskama na licu i postavljaju pitanja i odgovaraju jeste pozorište iako je u osnovi naša pozorišna kultura aristotelovska – dramska priča sa preokretom, prepoznavanjem i katarzom? Da li tok-šou može biti savremeni ples budući da savremeno poimanje umetnosti razvlači utvrđene estetske forme kao žvaku? Ako se sve može promeniti u svašta, da li bismo onda mogli da tvrdimo i da je Zemlja ravna ploča? Quizoola! uporebljavajući formu intervjua, kao oblik koji se primenjuje u medijima a najbliži je pozorištu zbog prisustva dijaloga, razobličava suštinu medija jer razglabanje tema u nedogled na kraju dovodi do toga da su početne premise izokrenute naglavačke. Priznajmo sami sebi: koliko smo sati i sati potrošili pred TV aparatom gledajući kako se neka dva medijska klovna ubeđuju da li je Zemlja okrugla ili ravna ploča. Glumci Forsd entertejmenta za razliku od medijskih pajaca nose razmazane klovnovske maske ispod kojih na njihovim licima čitamo delikatne promene glumačkih stanja. Teatarska sredstva su minimalistička, a trajanje je veoma produženo – šest sati. Ne znamo zašto predstava traje šest sati, ali je činjenica da moramo odvojiti mnogo vremena da bismo sebi i drugima postavili sva pitanja, koja inače ne postavljamo, jer nas savremeni životni stil sprečava u tome.

foto: peter uhanBiblija, prvi pokušaj


OLIMP

Nakon što smo otvorili pitanje šta je to pozorište i pokazali spremnost da na ovo pitanje žrtvujemo značajnu količinu vremena, Bitef je svečano otvoren predstavom Olimp u slavu kulta tragedijepredstava od 24 sata prema konceptu, režiji i scenografiji Jana Fabra. Jan Fabr inspiraciju pronalazi u antičkim mitovima, antičkoj tragediji kao osnovi evropskog poimanja pozorišta i kulture. U antičkoj Atini izvođenje tragedije bilo je veliko takmičenje i centralni događaj velikih Dionizijskih svečanosti. Izvođenje tragičke trilogije i satirske igre trajalo je čitav dan. Od tih velikih svečanosti do danas ostali su dramskih tekstovi tri tragička pesnika i Aristotelovo tumačenje tragedije u delu O pesničkoj umetnosti. Aristotel je prvi izneo tezu da je tragedija pre svega tekst i da je izvođenje najmanje važno i ta tvrdnja je postala usud evropskog dramskog pozorišta sve do duboko u XX vek. Jan Fabr nastoji da tragediji vrati izgubljeni sveprožimajući svečarski i takmičarski duh i trajanje. Kroz predstavu od 24 sata pozorišna publika i izvođači postaju jedna velika zajednica koja se međusobno podržava i takmiči u izdržljivosti. Da li mi (publika) možemo da gledamo onoliko dugo koliko oni mogu da igraju? Samopregorna disciplina, uvežbanost i posvećenost igrača ravni su sportistima na Olimpijadi (koja je još jedna važna tekovina grčke kulture savremenoj civilizaciji). Upravo taj njihov požrtvovani telesni napor i umetnički respektabilan rezultat publiku tera da ostane na svojim mestima čitava 24 sata! Njihov napor daje smisao našoj gledalačkoj upornosti i daje nam snagu da izdržimo.

Ovaj napor reditelj nam dodatno otežava tako što, za razliku od grčke tragedije koja dramski preoblikuje narativni tok mita, odbacuje naraciju i predstavu strukturiše od kolaža tekstova i motiva iz različitih tragedija od kojih publika mora sama da sklopi svoju celinu. Taj napor koji se traži od publike je značajan jer smo u savremenom društvu naviknuti da verujemo kako su veliki narativi izgubili smisao, a da nam marketing kroz medije neprekidno natura nove narative koji od građana prave potrošače. Baš zato što građanin ne treba da bude samo pasivni konzument, Jan Fabr nas suočava sa surovim i strašnim grčkim mitovima koji su baza naše, evropske kulture i koji nas vraćaju na pitanje šta je to čovek, od čega je sazdan i šta može da izdrži.

Predstava se sastoji od 6 delova i 14 poglavlja. Na početku nam se predstavlja bog Dionis, zaštitnik tragičkog nadmetanja. Plesači su neka vrsta tragičkog, dionizijskog hora koji frenetično pleše uz muziku nalik na onu sa rejv žurki i uvodi nas u trans, u koji se postepeno pretvara predstava. Zatim slede segmenti o Eteoklu, Edipovom sinu, i o Hekubi, supruzi trojanskog kralja Prijama, koja oplakuje svoju decu brutalno ubijenu u masakru nakon pada Troje. Seks, nasilje, politika, rat i smrt prate zapadno društvo od samih njegovih početaka, a dionizijske orgije seksa i nasilja su njegov odraz. Zatim se nižu mitovi o Fedri i Hipolitu, nesrećnoj supruzi koja se zaljubila u pastorka, i o Heraklu koji je u nastupu ludila pobio svoju decu. Jan Fabr se kreće slobodno kroz sve pozorišne vrste. U njegovoj predstavi ima opere, plesa i uzbudljive dramske glume. Posebno su potresne scene Hekubine tužbalice i Fedrine ispovesti, dok scena sa Heraklom stvara težak grč u stomaku jer je ludilo koji ga je ophrvalo i dovelo do ubistva dece prikazano kao sluzavi, ljigavi demon koji kroz anus ulazi u Herakla. Medejin monolog tumači muškarac preobučen u ženu, otkrivajući nam svu težinu položaja žene u patrijarhalnom društvu. U plesnim delovima Jan Fabr se nadahnuje antičkim plesom i sportskim nadmetanjima koje znamo sa slika na vazama i antičkim skulpturama. Zastajao nam je dah dok smo gledali višeminutno preskakanje lanaca, potezanje lanaca umesto konopa i rvanje muškaraca i žena koje se u borbi pretvaraju u jedno platonovsko superbiće. Jan Fabr je u svojoj predstavi napravio uspešnu simbiozu grčkog dionizijskog tragičkog takmičenja, olimpijskog takmičenja sa Artoovim idejama o teatru surovosti i totalnom pozorištu.

Teško je, naporno i uzbuđujuće gledati ovu veliku i potresnu predstavu od 24 sata. Ona je minimalistička u sredstvima – skoro prazna pozornica i glumci odeveni u čaršafe koji su istovremeno i kostim i deo dekora, a monumentalna u dometima. Ulaganje dvadesetčetvoročasovnog napora u gledanje ove predstave suočava vas sa saznanjem šta može ljudsko telo i od čega je sazdana naša kultura. To je veoma težak put za izvođače i za publiku naročito u noćnom periodu kada se telo bori sa umorom i snom, ali kad svane jutro – noćne utvare kao da se razbeže. Postepeno, postupno i temeljno idemo ka kraju. Aristotel kaže da grčka tragedija ima preokret i prepoznavanje i da je smisao tragedije u katarzi. Iz noćnog mraka i teskobe rađa se jedan šareni svet. Ovaj novi svet donosi prepoznavanje. Izvođači i Jan Fabr nam poručuju da prestanemo da želimo moć, da nas politika manipuliše (jer mitske priče su u velikoj meri priče o stradanju pojedinca u politici i ratu kao poslednjem sredstvu politike). Grčki bog Dionis kroz Dionizijske svečanosti donosi na svet radost života onda kada se odbaci želja za moć. Publika, u prepunom Sava centru, doživljava svojevrsnu katarzu – ustaje i dugo i oduševljeno pljeska.

Pred nama je pozorište koje daje snage da poverujemo da kultura i pozorište mogu da promene svet. Zato što smo uložili 24 sata u ovu predstavu, dobili smo vreme za promenu. Veliku i značajnu ulogu je odigrala medijska kuća RTS koja je prenosila ovaj događaj cela 24 sata. Informacije kažu da je finale prenosa gledalo 220 000 gledalaca. Verovatno su ovu predstavu gledali i neki koji nikada nisu bili u pozorištu. Taj 24-časovni upad kulture u svakodnevni život izuzetno je važan momenat za naše društvo, a konzervativci koji se navodno skandalizuju nad scenama iz predstave, bili su (i nažalost) ostali, deo Bitefovskog folklora. Ovoj grupi svakako treba pridodati i one koji tvrde da ta predstava nije ništa novo, da smo to već videli i da (čak!) i mi to možemo, ali, eto, nećemo. Svi oni zajedno će jednog dana sa ponosom isticati da je Bitef nekad bio veliki jer smo mogli da vidimo Olimp. Šta da se radi!


BIBLIJA

Narednog dana gledali smo predstavu Biblija, prvi pokušaj u režiji Jerneja Lorencija u izvođenju SNG Ljubljana. Pre dve godine na Bitefu Jernej Lorenci nas je sve oduševio svojom postavkom Ilijade. Biblija, prvi pokušaj je nastavak u ovoj vrsti teatarskog istraživanja – reč je o minimalističkoj režiji koja akcenat stavlja na sam tekst i odnos glumačkog tela i glasa sa tekstom. Ovaj pristup možda Bibliji kao štivu i više odgovara nego Ilijadi jer za razliku od paganske Grčke koja je sva puna slika i boja, svet Biblije je fokusiran na reč – "u početku beše reč, i reč beše u Boga i Bog beše reč".

Glumci izlaze na praznu scenu i sedaju na nekoliko stolica postavljenih pod blagim uglom u odnosu na pozornicu. Istupaju i sa vrlo probranim i svedenim glumačkim izrazom stojeći naspram publike na proscenijumu govore tekst. A tekstovi su preuzeti iz Pesme nad pesmama, Knjige propovednika, Knjige proroka Jezekelja, Knjige o Jovu… Prvi deo predstave je sasvim spor, čini se da traje predugo i tek u drugom delu predstava postepeno raste. Glumačka igra se pojačava, Marko Mandić, Jernej Šugman i njihove kolege pokazuju svoj raskošni talenat, a mi uviđamo da je Jehova isto tako surov kao grčki bogovi, a da je ljudska potreba za ljubavlju i srećom svuda i svagda jednaka. Međutim, Biblija, prvi pokušaj ne ostavlja tako snažan utisak iako je rediteljski koncept sproveden još doslednije nego u Ilijadi, a glumci SNG su ponovo izuzetni. Možda je stvar u tome što je prvi deo jednostavno predugo trajao, a možda je i u tome da smo za razliku od Quizoola! i Olimpa koji su za našu publiku ipak novost, rediteljski koncept Biblije na neki način već videli i njime se oduševili kroz Ilijadu.

No kako god, ova predstava ima potpuno opravdano i tačno mesto u selekciji Ivana Medenice. Nakon što smo u prologu 51. Bitefa dali sebi za pravo da odvojimo vreme za pozorište i postavimo važna pitanja, a da kroz predstavu Olimp ispitamo grčke mitove kao jedan od temelja evropske kulture, na kraju prvog dela festivala gledali smo Bibliju, koja je drugi važan narativni temelj naše kulture. Zato sa velikim nestrpljenjem očekujemo predstavu Carstvo nebesko sa kojom će se otvoriti i pitanje našeg nacionalnog mita.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine