foto: reuters
BORBA ZA NEZAVISNU DRŽAVU: Glavni grad iračkog Kurdistana Erbil...

Kurdistan – Referendum o nezavisnosti >

Barzanijev gambit

Nezavisnost iračkog Kurdistana je izglasana. Napetost raste. Bagdad ne priznaje referendum i preti da će vojnom silom da povrati kontrolu nad naftnim bušotinama oko Kirkuka, koje eksploatišu Kurdi. U borbama protiv Islamske države prekaljene kurdske Pešmerge spremne su da pruže otpor

U Erbilu, Sulejmaniji, Dahuku, u Ninivi i Dijali na referendumu o nezavisnosti 25. septembra 93,29 odsto od 5,2 miliona registrovanih glasača opredelilo se za nezavisnost iračkog Kurdistana, za koju se čitavih sto godina bore Kurdi, narod bez države čijih 40 miliona pripadnika živi u Turskoj, Iraku, Siriji i Iranu.

Najdalje od bilo kakve državnosti je osam miliona Kurda u Iranu (deset odsto stanovništva) koje Teheran drži pod kontrolom.

Sirijski Kurdi (dva miliona, tj. devet odsto stanovništva) u magli građanskog rata u Siriji od 2011. kontrolišu značajnu teritoriju na severoistoku te zemlje, uz pomoć SAD se suprotstavljaju Islamskoj državi, sa sirijskim vladinim snagama retko stupaju u konflikt, ali su povremeno meta napada oružanih snaga Turske koja, sumnjičava prema širenju virusa separatizma, nerado gleda na stvaranje njihove poludržavne tvorevine Rohava uz granicu.

foto: ap photo...i predsednik Masud Barzani

Oko petnaest miliona Kurda u Turskoj (19 odsto stanovništva) vodi borbu za nezavisnost koju ne dobija, ali je i ne gubi, a Vlada Redžepa Tajipa Erdogana nije održala primirje svojevremeno postignuto s Radničkom partijom Kurdistana (PKK) utamničenog lidera Abdulaha Odžlana, koja sada stoji na stanovištu da je nacionalna država buržoaski entitet koji ugnjetava slobodne ljude; umesto da stvara zasebnu državu za Kurde, izgleda da sada favorizuje rešavanje nacionalnog problema stvaranjem federalnih struktura kurdskih zajednica u Iranu, Turskoj, Siriji i Iraku. Predsednik nacionalno-indipendističke Demokratske partije u iračkom Kurdistanu Masud Barzani je protivnik takvog projekta, ali i ideološki protivnik PKK. Uz njegovu podršku Turci su ranije napadali položaje PKK u planinama iračkog Kurdistana.

Oko sedam miliona Kurda u Iraku (20 odsto stanovništva) već drugi put izlazi na referendum. Jedan je održan 2005, ali njega su upriličile društvene organizacije, a sada iza narodnog izjašnjavanja stoje institucije prilično jake kurdske autonomije: regionalna vlada, koja faktički ima kontrolu nad naftnim izvorištima iz kojih se vadi 650.000 barela nafte na dan i nad rezervama oko 500 biliona kubnih metara gasa; predsednik Kurdistana; oružane snage od 180 do 200.000 pešmerga ("onih koji su spremni da umru"), na čije se ratne zasluge političari pozivaju.

ISTORIJA KURDSKIH BORBI: Kurdsko pitanje, koje je ponovo došlo da dnevni red nakon razaranja Iraka kao multietničke države posle dva rata koja su zapadne koalicije povele protiv njega, vraća priču na vekovnu tragičnu borbu Kurda za nacionalno oslobođenje, uz menjanje prevrtljivih saveznika u skladu sa konfuznim prilikama.

Posle pada Osmanskog carstva, Mirom u Sevru 1920. bilo je predviđeno rasparčavanje Otomanske imperije prema šemi o podeli na britansku i francusku zonu uticaja, koju su 1916. usaglasili Francuz Fransoa Žorž Piko i Britanac Mark Siks, a koja, prema nekim zaključcima, ima veliki uticaj na granice i stanje na Bliskom istoku do današnjih dana. Kurdska država je tim sporazumom bila projektovana na teritoriji u koju je ulazio i Djanbakir u istočnoj Turskoj i sever današnjeg Iraka. Mirom u Lozani 1923. to rešenje o rasparčavanju Turske je revidirano, a Kurdi su ostali da žive i da odrastaju uz pušku i stalne pobune u Iranu, Turskoj, Iraku i Siriji.

Pobunama je i u prošlom veku stvoreno nekoliko kratkotrajnih kurdskih država koje se nisu održale. Crveni Kurdistan je postojao od 1923. do 1929. na teritoriji današnjeg Nagorno-Krabaha, ali je ta sovjetska država ukinuta i pretvorena u administrativni okrug, a stanovništvo proterano u Kazahstan. (U toj zoni je tri četvrt veka kasnije kratko postojala Republika Lačin, u strateški važnom koridoru između Jermenije i Nagorno-Karabaha tokom tamošnjeg rata 1990–1994. koji je još uvek zamrznut.)

Republiku Ararat u istočnoj Turskoj slomila je turska vojska 1930.

"Kraljevina Kurdistan" (1922. i 1924), čiji glavni grad je bila Sulejmanija, nastala je kada se kurdski šeik Mahmud Barzandži pobunio protiv Britanca koji su ga ranije bili postavili kao prepreku turskim upadima. Britanija je posle sloma ustanka razorila tu tvorevinu.

Biografi sadašnjeg predsednika iračkog Kurdistana Masuda Barzanija, za koga neki kritičari kažu da forsira kurdski referendum da bi dobio naredne izbore i obezbedio mesto u istoriјi, rado ističu da se njegov otac Mustafa Barzani (rođen 1903) nakon što su mu Turci ubili oca, dedu i brata, kao devetnaestogodišnji mladić pridružio pobuni Barzandžija, a da se potom sa svojim bratom šeikom Ahmedom Barzanijem 1931. uključio u novu pobunu. Ahmed se 1932. predao Turcima na tadašnjoj spornoj granici, a Mustafa se sledeće godine predao iračkim vlastima, koje su ga držale pod nadzorom sve do 1943, kada se našao u severozapadnom Iranu, gde su Sovjeti u vreme Iranske krize 1946. i 1947. godine bili uspostavili kratkotrajnu socijalističku republiku, Kurdsku državu Mehabad.

Kada su se u maju 1946. na osnovu Sporazuma iz Jalte sovjetske trupe povukle, iranska vojska je ušla u Mahabad, zabranila učenje kurdskog jezika, ukinula kurdsku štampu i zapalila sve kurdske knjige koje je pronašla. U martu 1947. predsednik Republike Mehabad Kazi Muhamed je zajedno sa bratom i sestrićem obešen na trgu u iranskom gradu Mehabadu.

Mustafa Barzani, koji je bio komandant vojnih snaga te ostavljene i razorene države, povukao se planinskim stazama sa svojim borcima u Jermensku SSR, odatle su ga Sovjeti prebacili u Azerbejdžansku SSR i držali u logoru blizu Bakua, pa ga posle njegovih sporova sa lokalnim partijskim funkcionerima prebacili u Uzbekistansku SSR, odakle je u Moskvu slao mnoga pisma adresovana na Staljina lično.

Posle Staljinove smrti Barzani se sreo sa sovjetskim liderima Maljenkovim i Hruščovom, posle čega je dobio daču i mesto u visokoj partijskoj školi u Moskvi. Za to vreme u Iraku je formirana Kurdska demokratska partija, za čijeg je predsednika Mustafa Barzani izabran u odsustvu.

Vratio se u Irak gde je brigadni general Abdulkarim Kasim 1958. izvršio puč. U Iraku je 1961. izbio tzv. Septembarski ustanak, tokom koga je severni planinski deo Iraka nazivan "Slobodni Kurdistan", pa je Kasim 1961. i 1962. izneo dve ponude za mir, koje je Barzani odbio tražeći autonomiju.

Kad je Kasim zatražio da anglo-američka Iračka naftna kompanija 20 odsto svog vlasništva i 50 odsto profita da iračkoj vladi, počela je kriza. Kasima je 1963. srušila partija Baas, kasniji ruski saveznik, mada se tada sumnjalo da iza svrgnuća Kasima stoji CIA.

Dok je vodio niz različitih bitaka s Bagdadom, od jedne do druge hladnoratovske prilike na Bliskom istoku, Barzani se oslanjao na pomoć KGB, CIA, izraelske tajne službe Mosad, MI6, iranske tajne policije SAVAK, kao i Sirije i Jordana.

Posle svrgavanja Kasima partija Baas je najpre pokušala da zaobiđe Barzanija, koji je bombardovao Kirkuk u martu 1969. i izdejstvovao pomoć od Irana. Pokušali su i da ga ubiju 1971. kada je primio neke verske zvaničnike u svom štabu.

foto: apSPREMNI ZA BORBU: Pešmerge – vojne snage iračkog Kurdistana

Američki državni sekretar Henri Kisindžer je u to vreme tražio realno političko rešenje koje bi primirilo Bliski istok, a jedan od ustupaka je bio da Iran prekine snabdevanje kurdskih pešmerga. Posredovao je alžirski predsednik Huari Bumedijen. Dva dana posle potpisivanja tog tzv. Alžirskog sporazuma Barzani sa 100.000 pristalica napušta Irak, u kome obustavlja pobunu i odlazi u Iran, u Karaj blizu Teherana. Njegovi konkurenti Ahmad i Talabani sa svojim pristalicama odlaze u Siriju, gde 1975. formiraju Patriotsku uniju Kurdistana, koja će biti konkurent Barzanijevoj partiji.

Videvši da je SSSR sada u prijateljskim odnosima sa novom vlašću u Iraku, Barzani pokušava da pribavi pomoć od SAD, u koje je otišao u potrazi za lekom za kancer pluća. Umro je u martu 1979. na univerzitetskoj bolnici Džordžtaun u Vašingtonu. Sahranjen je u iranskom Kurdistanu, odakle je njegovo telo preneto u rodno selu Barzan u Iraku.

Mustafa Barzani je živeo dovoljno dugo da vidi svrgavanje iranskog šaha, odlazak s vlasti Henrija Kisindžera nakon izbornog poraza Džeralda Forda 1976. i smrt alžirskog predsednika Huarija Bumedijena, tri figure koje su negativno uticale na njegov pokret. Nije doživeo one još veće bure koje su dolazile.

Tokom iračko-iranskog rata 1980–1988. borba se rasplamsala na teritoriji iračkog Kurdistana, da bi u zaključnoj fazi iračke vlasti organizovale "čišćenje" Kurdistana (operacija "Anfak") u kojoj je uništeno mnogo ljudi i naselja, a u martu 1988. u mestu Halabija gasom je otrovano mnogo muškaraca, žena i dece.

Sadam Husein je tokom Zalivskog rata 1991. ponovo suzbio pobunu Kurda. Oko milion i po Kurda je tada izbeglo, a Turska je bila zatvorila granice sa Irakom. U aprilu 1991. zapadna koalicija je uspostavila tzv. sigurne zone u iračkom Kurdistanu. Kurdi su tada stekli de fakto nezavisnost od Bagdada. Kada je u martu 2003. koalicija sa SAD na čelu otpočela novi napad na Irak, američki specijalci su se prizemljili u Ibilu simulirajući otvaranje drugog fronta.

Region naseljen Kurdima je 2006. po novom Ustavu Iraka, koji su oktroisali Amerikanci, stekao status široke autonomije, svog predsednika, parlament, zakone, sopstvenu oružanu silu kojom kontrolišu svoju etničku teritoriju.

Na jugu Iraka, u vakuumu suntisko-šiitskog sukoba izrasta Islamska država. Važan faktor u borbi protiv nje su kurdske pešmerge. Irački Kurdi ratne zasluge za suzbijanje Islamske države u Iraku referendumom nastoje da kapitalizuju nezavisnošću ili bar povoljnim razgraničenjem sa centralnom vladom u Iraku.

KLJUČ U KIRKUKU: Teritorija koju je irački Kurdistan dobio ustavnim i "faktičkim" aranžmanom iz perioda 2003-2006, uvećana je u vreme borbi sa Islamskom državom za 40 odsto, a među najvažnijim proširenjima je grad Kirkuk, u čijoj okolini se dobija 150.000 barela nafte dnevno.

Slučaj Kirkuka je paradigmatičan. Još od dvadesetih godina prošlog veka različite vlade sprovodile su arabizaciju naftom bogatih regiona, a sedamdesetih ona je imala karakter kampanji raseljavanja hiljada manjinskih porodica iz Kirkuka, Sindžara i drugih područja, uz dovođenje arapskih naftnih radnika.

Prema popisu iz 1957. stanovništvo provincije Kirkuk je, na primer, činilo 48,2 odsto Kurda, a 28,2 odsto Arapa, a 1997. bilo je 21 odsto Kurda, 72 odsto Arapa. Ta politika je intenzivirana posle kurdskog ustanka tokom rata 1991. Prema podacima organizacije Hjuman rajts voč, od Zalivskog rata 1991. do 2003. iz Kirkuka i drugih naftom bogatih područja raseljeno je oko 500.000 Kurda. Posle američkog osvajanja Iraka 2003. stotine interno raseljenih Kurda vratilo se u Kirkuk i druge arabizovane regione da povrate svoju imovinu.

Ustav Iraka koji je usvojen 2006. u članu 140 predviđa da se status Kirkuka u kome žive Arapi (suniti i šiiti), Kurdi, Asiraci, Jezidi, Turkmeni, bude razmatran po povratku proteranih. Pod supervizijom Privremene koalicione vlasti formirano je gradsko veće u kome svaka od četiri najbrojnije gradske etničke grupe – Kurdi, Arapi, Asirci i Turkmeni – daje podjednak broj predstavnika, uz posebnu zastupljenost profesionalnih grupa, učitelja, advokata, religioznih vođa i umetnika. Turkmeni i Arapi su se žalili da Kurdi, koji imaju mesto gradonačelnika, dominiraju u tom nezavisnom bloku. Kada je Islamska država 2014. preduzela ofanzivu u severnom Iraku, iračka vojska se povukla, a Kurdi su zauzeli Kirkuk, koji sada kontrolišu kurdski pešmerga borci, koji su se i 2016. suprotstavili napadu Islamske države na taj grad izvedenom da bi se smanjio pritisak koalicionih snaga na Mosul. Pešmerge sada kontrolišu Kirkuk.

Apetiti vlade u Bagdadu su porasli posle pobede nad Islamskom državom u Mosulu.

Do 2014. centralna vlada u Bagdadu je dodeljivala Kurdistanu 12 milijardi dolara (17 odsto nacionalnog budžeta, što pokriva oko 80 odsto budžeta kurdskog regiona). Zbog sporova oko izvoza nafte Bagdad je prekinuo finansiranje Kurdistana, a to je rezultiralo nedostatkom novca, između ostalog i za plate kurdskim odredima pešmerga. Od tog vremena Kurdistan, bez obzira na proteste Bagdada, samostalno prodaje svoje resurse preko turske luke Džejhan.

Vlada u Bagdadu je zaključila ugovor s britanskom naftnom korporacijom BP o razvoju bušotina u Kirkuku. Vlasti Kurdistana smatraju sporazum sa BP nezakonitim i naglašavaju da ni jednoj kompaniji neće biti dozvoljeno da radi u Kirkuku bez dozvole kurdskih vlasti. Zanimljivo je da u igru ulazi i ruski Rosnjeft koji sa kurdskom regionalnom vladom ima sporazum o saradnji u oblasti naftne privrede.

Bagdad preti zatvaranjem svih graničnih prelaza koje kontroliše Kurdska regionalna uprava na severu Iraka, kao i odlukom o preuzimanju kontrole nad naftnim resursima u Kirkuku. Parlament Iraka je usvojio i odluku o angažovanju vojnih snaga u Kirkuku, Hanakinu, Mahmuru, Sindžaru, Džalavali i drugim regijama sa nerešenim statusom na severu. Šiitska milicija Hašd aš-Šaabi saopštava da je spremna da se bori u Kirkuku ako premijer Iraka naredi da se štite sporne teritorije.

Komanda pešmergi je saopštila da će reagovati ako iračke snage uđu u kurdska naselja.

PROTIVNICI NEZAVISNOSTI: Za iračke Kurde glavni problem je ipak u tome što su protiv nezavisnosti njihov trenutni glavni saveznik SAD, zapadne sile, Arapska liga i svi susedi. Jedina država koja je podržala kurdsku nezavisnost u Iraku je Izrael.

Amerikanci koji su u novije vreme bili najaktivniji kurdski saveznik, pozivali su iračke Kurde da dobro razmisle o svojim postupcima. SAD su zajedno sa EU i predstavnicima UN ponudile Kurdima alternativu – odložiti referendum za dve godine, uz obećanje da će SAD pružiti podršku novom plebiscitu na nivou UN, ali Erbil nije popuštao.

Pored pomoći u naoružanju i obuci pešmerga Amerikanci su dosta doprineli ekonomskom osamostaljivanju iračkog Kurdistana. Sadašnji državni sekretar Reks Tilerson, dok je bio direktor naftne kompanije Exxon Mobil, mnogo je učinio za ekonomsku nezavisnost iračkog Kurdistana, ali sada poručuje da referendum izaziva mnoge rizike koje SAD ne mogu da stave pod kontrolu.

Prema nekim analizama, SAD mogu da se saglase sa nezavisnošću Kurdistana samo ako budu uvereni u mogućnost da tu teritoriju iskoriste kao antiiranski placdarm. To ne odgovara interesima samih Kurda (naroda koji pripada iranskom jezičko-etničkom krugu) pošto veliki deo kurdskih klanova održava sa Iranom veoma bliske odnose i ne namerava da ih pokvari.

Kremlj, koji zazire od dalje eskalacije stanja u regionu, nije se sasvim ogradio od kurdskog referenduma, pominje pravo kurdskog naroda na samoopredeljenje, ali stavlja do znanja da održava veze i sa vladom u Bagdadu i sa Kurdima i da će se u slučaju da se situacija iskomplikuje, držati međunarodnog prava, ma šta to značilo.

Turci, koji su donedavno podržavali vlasti iračkog Kurdistana i trgovali sa njima, prete sankcijama, pa i prekidanjem tranzita kurdske nafte preko svoje teritorije (što je ključni izvor kurdskog budžeta). Turski parlament je na još jednu godinu produžio dozvolu turskoj vojsci da interveniše u Siriji i Iraku "ako to zahtevaju interesi nacionalne bezbednosti".

Ako bi Turska zbog bojazni da se virus nezavisnosti proširi i na Tursku presekla izvoz nafte iz Kudistana, postavlja se pitanje da li irački Kurdistan uopšte može da održi nezavisnost.

Pošto irački Kurdistan nema izlaz na more, može ga stići i sudbina Južnog Sudana koji nije mogao da koristi svoje naftne resurse za razvoj suverene i ekonomski nezavisne države. Vlasti Kurdistana bi u tom slučaju mogle "neoficijelnim kanalima" da prodaju ugljovodonike po nižoj ceni kako je to radila Islamska država, dok je kontrolisala značajne naftne izvore u Siriji i Iraku.

Turska vojska je 18. septembra 2017. pokrenula vežbe na granici sa iračkim Kurdistanom, a šest dana kasnije Iranci su započeli manevre i blokirali granice sa sirijskim Kurdistanom. Šefovi generalštaba dveju zemalja dogovorili su se oko koordinacije akcija po kurdskom pitanju, ali teško da Turska želi da započne rat u još jednom pravcu. Iranci su organizovali vojne vežbe na granici, ali intervencija u Iraku je za sam Teheran rizična, jer bi to mogao biti izgovor da Amerikanci napadnu Iran.

Pojedini stručnjaci za biznis na Bliskom istoku procenjuju da su Iranci i Turci kao niko drugi ekonomski zainteresovani za saradnju sa iračkim Kurdistanom, gde već nekoliko godina radi mnogo kompanija iz tih država, pa se čuju pretpostavke da ipak neće doći ni do značajnije vojne intervencije, ni do tvrdog zatvaranje granica i blokade, čak i u slučaju proglašenja nezavisnosti Kurdistana, koja za Kurde verovatno prevazilazi značaj svih ekonomskih kalkulacija.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine