fotografije: ap
U BEKSTVU OD NASILJA: Pripadnici naroda Rohindža;...

Burma – Nasilje i beda >

Muke po Rohindžama

U budističkom Mjanmaru muslimanske Rohindže su potpuno obespravljene i izložene otvorenoj torturi. Čitav jedan narod koji se decenijama bori samo za osnovna prava mogao bi tako da bude gurnut u ruke Islamske države

Satelitski snimci načinjeni početkom ovog meseca pokazali su da se veliki broj požara u provinciji Rakhajn (Arakan), na zapadu Mjanmara (Burma), protegao dužinom od oko 100 kilometara usred sezone monsunskih kiša. U isto vreme, oko 90.000 izbeglica prešlo je iz Mjanmara u Bangladeš, a u vodama granične reke Naf otkrivena su brojna tela udavljenih žena i dece.

Zaključeno je da požari nisu neka nova prirodna pojava, već da se sprovodi "burmanizacija" – vojska pali, ubija i proteruje stanovništvo, na delu je ponovo eskalacija terora nad etničkom grupom Rohindža, najprogonjenijom manjinom na svetu. Prethodno su islamski ekstremisti 25. avgusta napali policijske kontrolne punktove i baze burmanske vojske i u severnom Rakhajnu ubili jedanaest pripadnika oružanih snaga. U okršajima koji su usledili život je izgubilo još stotinak ljudi, među njima mnogi napadači, ali i brojni meštani obližnjih sela. U nastavku čišćenja terena od "ekstremnih terorista" vojska sad uništava naselja Rohindži i likvidira sve što se kreće; žene najpre siluju.

U zvaničnom armijskom saopštenju 1. septembra kazano je da je "neutralisano" 370 pobunjenika, a da su život izgubili i trinaest vojnika, dva državna službenika i četrnaest civila. Takođe, evakuisano je više od 11.000 "etničkih rezidenata ugroženih borbama", pri čemu se misli na budističko burmansko stanovništvo. Oko 450.000 Rohindži sada boravi u Bangladešu, uglavnom na "ničijoj zemlji" uz granicu sa Mjanmarom u improvizovanim kampovima, ali i u udaljenim "rezervatima" gde su preseljeni protiv svoje volje.

U delove Rakhajna novinarima je načelno još odranije zabranjen pristup, pa tako informacije o najnovijem obračunu sa Rohindžama i šturi detalji o svirepom nasilju prenose od begunci, očevici ili indiskretni i hvalisavi izvršioci naredbi.

...deca stradala u prevrnutim čamcima na prelasku u Bangladeš

ANULIRANJE ROHINDŽI: U komplikovanoj Uniji Mjanmar živi oko 55 miliona stanovnika. Pored Rohindži, tu je još 135 etničkih grupa, od kojih svaka ima svoju specifičnu kulturu, istoriju i jezik. Sa oko 70 odsto dominira narod Bamar (Burmanci), koji čini devet etničkih grupa sa odlučujućom ulogom u državnom aparatu, vojsci i ekonomiji. Slede priznati, ali po mnogo čemu diskriminisani narodi (rase, kako ih nazivaju u Jugoistočnoj Aziji) – narod Šan, sastavljen od 33 etničke grupe, pa zatim narod Čin (53 grupe), onda Karen (11), Rakhajn (7), Kačin (12), Kaja (9), Mon i drugi, koji povremeno dižu ustanke i zahtevaju autonomiju. Sveukupno tu je 90 odsto budista, oko šest odsto hrišćana i četiri odsto sledbenika islamske vere.

Rohindže, za koje se procenjuje da ih ima skoro dva miliona, uglavnom žive u provinciji Rakhajn, ali i u logorima za interno raseljene u samom Mjanmaru koje čuva vojska, zatim u Bangladešu i u drugim okolnim zemljama kao što su Tajland i Malezija. Razlikuju se od svih priznatih i nepriznatih manjinaca po veroispovesti: u "budističkom moru" oni su specifični sunitski muslimani koji govore drugima nerazumljivi čitagongski dijalekat, pišu na arapskom i odbijaju da prihvate lokalne običaje i kulturu.

Mjanmarska vlast po zakonu iz 1982. Rohindže ne smatra domaćom etničkom zajednicom i sprovodeći ultranacionalističku politiku jedinstva rase i religije – samo Burmanci i samo budizam – naziva ih Bengalcima, izdajnicima, neprijateljima, strancima i ilegalnim imigrantima i nastoji da ih izbriše. Takav stav deli i najveći broj Burmanaca, a pogotovo budistički kaluđeri i nacionalistički "Pokret 969" koji predvodi monah Ašhin Viratu.

Prema oceni organizacija za ljudska prava Rohindže u Mjanmaru drže u potpunoj bedi, lišeni su svih privilegija koje pružaju današnja društva, počev od školovanja, zapošljavanja, zaštite zdravlja i registrovanja dece, pa do toga da nemaju državljanstvo niti dokumenta, da ne smeju da se kreću. Uskraćeno im je čak i pravo na ženidbu, sistemski su izloženi neprijateljstvu, hapšenju, nasilju, silovanju, prinuđeni su na robovski rad i najdirektnije su im bez ikakvih zakonskih osnova ugroženi životi, kako od strane države tako i od lokalnog "matičnog" stanovništva. Trenutno je oko 80.000 dece Rohindža na pragu smrtni zbog gladi.

POZIV U POMOĆ: S vremena na vreme u Tajlandu ili u Maleziji, nakon pronalaska masovnih grobnica sa poluživim i već umrlim ljudima u džunglama na granici, kao što je bilo u aprilu i maju 2015, pokrenu se bez naročitog entuzijazma policijske istrage. Po pravilu se utvrdi da se radi o Rohindžama koje su bežeći od siromaštva i progona život poverile krijumčarima ljudi i lažnim vodičima.

U Mjanmaru za takve stvari nema interesovanja, nema takvih istraga, niti ima službenih podataka. "Rohindže se stalno muvaju; dolaze i odlaze... u Majnamar, Tajland, Bangladeš, Maleziju i Indoneziju. Ako neko od stranih kolega zatraži pomoć za DNK analize i identifikaciju tela zatečenih na njihovoj teritoriji, mi smo uvek spremni za saradnju", rekao je nedavno agenciji Rojters potpukovnik Tet Naung, ravnodušni šef mjanmarskog nacionalnog Tima za suzbijanje trgovine ljudima.

Međutim, nakon što se u proleće 2015. oko 25 hiljada Rohindži našlo u čamcima u Bengalskom zalivu, Andamanskom moru i moreuzu Malaka, Međunarodna inicijativa za borbu protiv državnih zločina (ISCI) upozorila je da Mjanmar pristupa konačnoj fazi "anuliranja" Rohindži. Pozvane su Ujedinjene nacije da se ovim problemom ozbiljno pozabave.

Reagujući na taj apel, UN su odredile korejsku profesorku Jangi Li za specijalnog izvestioca o prilikama u Mjanmaru, a Malezija i Indonezija su objavile da su spremne da "ljudima sa čamaca" pruže privremenu zaštitu i pomognu im da odu gde žele, ali da svakako moraju da odu. Australija je ocenila da među onima koji plutaju u Indijskom okeanu i Pacifiku ima tek 30 odsto progonjenih Rohindži, a da su većina ekonomski migranti iz Bangladeša koji nisu dobrodošli. Premijerka Bangladeša Šeik Hasina izjavila je da se radi o mentalnim bolesnicima koji brukaju svoju zemlju, dok su SAD najavile "spremnost da se pridruže međunarodnim naporima".

IZLIVI MRŽNJE: Osim vojnih ofanziva u Rakhajnu protiv Rohindži 1978, 1991, 1992, 2015. i 2016, poznato je i da je u Mjanmaru rasprostranjena i uzajamna budističko-muslimanska mržnja koja se manifestuje i u drugim delovima zemlje. Tokom 2013. godine, recimo, bilo je brojnih nasilnih demonstracija protiv svih poštovalaca islama – u gradu Meiktila kod Mandaleja nakon nesporazuma jednog prodavca i kupca u muslimanskoj zlatari usledili su napadi Burmanaca koje su predvodili budistički monasi. Paljeni su kuće, lokali, džamije i škole i ubijeno je četrdeset ljudi, a čak devet hiljada meštana moralo je da se iseli. Burmanci su u gradu Okanu spalili 200 kuća i ubijali muslimane, jer je jedna muslimanska devojčica biciklom nehotice povredila jednog budističkog kaluđera. U gradu Lašjou na kineskoj granici jedan musliman je tokom svađe polio jednu Burmanku benzinom i zapalio je, a budistička rulja je zauzvrat spalila džamiju, islamsko sirotište i brojne kuće i prodavnice i linčovala nekog drugog muslimana, a budističke "patrole" na motociklima proterale su više od hiljadu dotadašnjih muslimanskih suseda.

Sadašnja eskalacija nasilja nad Rohindžama samo je nastavak teške represije koja nad njima traje decenijama, a osobito od oktobra 2016. kada je vojska brutalno i svom silinom reagovala na nekoliko oružanih incidenata u Rakhajnu. Rohindže su ubile devet pripadnika graničnih jedinica, a vlasti su formirale "regionalnu budističku policiju", pa je u jednomesečnim sukobima stradalo više od 130 osoba. Tada se kao odbrambeno krilo zajednice Rohindži na internetu legitimisala grupa "Harakah al Jakin" i njihov lider Ata Ula, predstavljen kao Abu Amar Džununi. On je objavio formiranje Armije spasa za Rohindže u Arakanu (ARSA).

Ata Ula je rođen u Pakistanu u porodici koja je izbegla iz Rakhajna upravo zbog nepodnošljivog nasilja nad Rohindžama, a boravili su i u Meki, gde je Ata Ula pohađao versku školu. U razgovoru s aktivistima Međunarodne krizne grupe (MKG) on je naveo da je 2012. došao u Mjanmar zbog vesti o religijski i etnički motivisanim "komunalnim" neredima u gradu Sitveu kada je ubijeno 200 Rohindži, a u logore oterano oko 140.000 muslimana.

Prema navodima ISCI, vlada je tada podsticala budističko stanovništvo "da zaštiti rasu i religiju" i raspaljenu rulju dovozila autobusima deleći im oružje, hranu i piće.

Sledeće godine Burmanci su takođe napali u gradiću Tandveu, poginulo je sedam muslimana i dvojica budista, 80 kuća je zapaljeno, a 500 ljudi je prognano.

U izveštaju MKG se kaže i da je Ata Ula imao borbenu obuku u Pakistanu i Libiji, dok su drugi njegovi saborci obučeni u Avganistanu. Centrala oružanog krila Rohindži je navodno u Meki gde je i sedište Nadzornog komiteta, ali uprkos tome što je Mjanmar već označio grupu "Harakat al Jakin" kao teroriste džihadiste, Ata Ula je istakao da se oni protive napadima na burmanske budiste civile.

"Naš pokret samo štiti proganjanu zajednicu Rohindži i ustanak koji počinje usmeren je jedino protiv represivne vlasti", rekao je on.

Zasad nema dokaza da je ARSA povezana sa islamističkim ekstremistima po svetu, ali mjanmarski zvaničnici tvrde da je istraga otkrila plan da se formira islamska država za Rohindže. Tokom zime i proleća ove godine u severnom Rakhajmu nalaženi su leševi, tela bez glave, ponovo su budisti linčovali "sumnjiva lica", a stotine Rohindži su pohapšene – najstariji je imao 65 godina, a najmlađi 10.

NA SUPROTNOJ STRANI: Muslimani su kao potomci arapskih trgovaca i podanika mogulskih sultana boravili u području Arakan još od 15. veka, ali podataka o njihovom broju nema. Popisivani su tek u 19. veku za vreme britanske kolonijalne uprave i 1869. bilo ih je oko 2.000. Godine 1983. u Arakanu je bilo 500.000 muslimana, a u popisu iz 2014. taj broj se popeo na 1,3 miliona. Rast broja muslimanskih došljaka izaziva jak otpor budističkog stanovništva.

Mržnja datira od ranije. U Drugom svetskom ratu, na primer, Britanci su 1942, povlačeći se iz Burme, naoružali Rohindže da uspore japansku invaziju, dok su se budisti, podržavajući Sile osovine, radovali da ih Japan oslobodi od evropskog gospodara. U "komšijskim obračunima" u Rakhajnu, koji nisu imali nikakve veze sa svetskim ratom, izginulo je 50.000 budista i 40.000 muslimana, a raseljeno ih je triput toliko. I Japanci su masovno ubijali Rohindže osnovano verujući da su oni "engleska peta kolona", dok su ih sami Burmanci, takođe osnovano, videli kao separatiste.

Po završetku rata i 1947. pred religijsku podelu Britanske Indije na dve nezavisne države – Indiju i Pakistan – Rohindže su tražile od islamskog lidera na potkontinentu Mohameda Džine da se severni delovi burmanskog Arakana (Rakhajn) pripoje Istočnom Pakistanu (sada Bangladeš). Džina je odbio, ali burmanske vlasti pamte taj pokušaj kao veleizdaju i ugrožavanje teritorijalnog integriteta i nikad to nisu oprostile, tim više što su Rohindže odmah formirale gerilski pokret mudžahedina s ciljem osnivanja nezavisne muslimanske regije unutar provincije Rakhajn.

ONG SAN SU ĆI: Već pet decenija o Mjanmaru postoji stereotip da se radi o zemlji surove generalske diktature, gde potišten i siromašan narod i budistički kaluđeri apatično žvaću narkotično lišće betela, a da je Ong San Su Ći (72), koju Burmanci s naklonošću zovu Gospođa, jedina ličnost koja diže glas protiv represije, za šta je dobila mnoštvo svetskih priznanja i Nobelovu nagradu za mir 1991. godine.

Situacija se, ipak, u međuvremenu menjala: vladajući generali skinuli su uniforme i 2015. organizovali izbore na kojima je Nacionalna liga za demokratiju (NLD) pod vođstvom Su Ći nadmoćno pobedila, pa su ukinute privredne sankcije koje su bile pritisak na tiraniju. Međutim, budući da je Su Ći imala muža Engleza i da joj deca žive u Londonu, ona po ustavu nije mogla da bude predsednica vlade ili šefica države, ali jeste postala prva ličnost u burmanskoj političkoj nomenklaturi. Sa zvanjem "državni savetnik" i ovlašćenjima premijera, Su Ći sada kao predsednica NLD ima još i funkcije ministarke spoljnih poslova, ministarke energetike, ministarke obrazovanja i ministarke u kabinetu predsednika Republike.

NIKO NE MARI ZA ROHINDŽE: Dobitnica Nobelove nagrade za mir i savetnica vlade Ong San Su Ći;...

Njen ugled u Burmi godinama se zasnivao najvećim delom na gandijevskom otporu vojnim vlastima, ali i na dugoj reputaciji porodice i njenom poreklu. Su Ći je, naime, ćerka "oca nacije", generala Ong Sana, levičarskog borca protiv japanskih okupatora i britanske kolonijalne uprave koji je ubijen neposredno pre nego što je Burma 1948. formalno dobila nezavisnost.

U međuvremenu je njen ugled doslednog promotera demokratizacije došao pod upitnik. Kao sledbenica teravada budizma za koji se smatra da odbacuje svako nasilje, Su Ći je posle petnaestogodišnjeg kućnog pritvora, koji je, uzgred rečeno, bio komforan, ako ne i luksuzan, počela da iznenađuje.

Su Ći ne diže glas protiv šovinističke "burmanizacije", protiv pokolja Rohindži i satiranja sela u kojima živi neburmansko stanovništvo, protiv terora koji militantni budistički kaluđeri sprovode za likvidaciju inoveraca, protiv korupcije i skoro legalne trgovine drogom, protiv regrutovanja dece-vojnika, masovne bede, ozvaničenih besmislenog sujeverja i vradžbina i oficijelne državne astrologije i numerologije.

Ona sarađuje sa akterima tih postupaka, sa svojim bivšim neprijateljima iz vojske. Ili se Su Ći ništa ni ne pita, a "čizmaši" vladaju i dalje?

Takođe, kritiku trpi i njeno zalaganje samo za istraživanje ranijih vojnih režima, "radi utvrđivanja odgovornosti, ali ne i odmazde" i protivljenje suđenjima za državne zločine, jer bi, kako sad veruje, insistiranje na kaznama samo produžilo faktičku moć generala. Neophodni su, kaže Su Ći, dogovori i kompromisi da se nađe način za pomirenje Burmanaca, jer stabilnost i jedinstvo moraju da prethode demokratiji, što je u burmanskim političkim krugovima obavezna mantra još od osamostaljivanja.

...novi i stari predsednici Mjanmara, Tin Ćo i Tin Sin

JALOVI IZVEŠTAJI: Višegodišnji pokušaji Ujedinjenih nacija da etničko čišćenje Rohindži zaustave slanjem izvestilaca i "monitoringom" nisu doneli rezultate. Kabinet Ong San Su Ći je po pravilu razočaran izveštajima "u kojima ima mnoštvo paušalnih optužbi i činjeničnih netačnosti" i u kojima se ne uzimaju u obzir "teškoće koje su nasleđe prošlosti, sukoba, izolacije i nerazvijenosti". Su Ći je, inače, nedavno pohvalila vojsku za aktuelno avgustovsko "zavođenje mira" u Rakhajnu.

Konačno, po svemu sudeći, neuspeh je pretrpela i Savetodavna komisija koju je po pozivu Su Ći formirala Fondacija Kofija Anana, nekadašnjeg generalnog sekretara UN. Zadatak Komisije je bio da preporuči vladi kako da u Rakhajnu obezbedi mir i prosperitet, a konačni izveštaj objavljen je 23. avgusta, samo dva dana pre najnovije eskalacije nasilja i vojne ofanzive protiv Rohindži.

U Savetodavnoj komisiji bili su osim Kofija Anana i dugogodišnji predsednik mjanmarske Komisije za ljudska prava koji je u službi vojnih vlada još od 1967, zatim jedan profesor Medicinskog fakulteta i dugogodišnji predsednik mjanmarskog Crvenog krsta, zatim osnivač mjanmarskog državnog Islamskog centra, predsednica mjanmarskog Udruženja za akušerstvo i ginekologiju, jedan član pomenute Komisije za ljudska prava i dugogodišnji činovnik Ministarstva rada, predsednica Udruženja žena Arakana i predsednica Udruženja za kulturu i književnost provincije Rakhajn i dvoje stranaca – dekan pariskog Fakulteta za međunarodne odnose i penzionisana ambasadorka Holandije i službenica UN zadužena za probleme sa sidom u Africi.

U konačnom izveštaju, po principu da se niko ne naljuti, "kategorički" je predloženo da vlada hitno preduzme neophodne konkretne mere "da bi se poboljšali ekonomski razvoj i socijalna pravda u provinciji Rakhajn kako bi se ublažili nasilje i neprijateljstvo između budista i muslimanske manjine Rohindža".

Rohindže su počele da se radikalizuju prvenstveno zbog pet decenija torture. To se dešava u vreme kada Islamska država gubi teritorije na Bliskom istoku i traži novi prostor. Nije van pameti pretpostavka da već neki novac i neko oružje stižu za ojačavanje Armije ARSA i da problem sa Rohindžama uskoro možda neće biti samo burmanski, nego i svetski.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine