fotografije: m. milenković

Intervju – Prof. dr Zoran Stojiljković, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost >

Prosveta na vrhu čiode

"Cinično je to što pričaju o smanjivanju stope nezaposlenosti, pa radni kontingent nam se smanjio. Prvo nas je sve manje u radnoj dobi, drugo, ne računaju to što godišnje tridesetak hiljada ljudi ode u inostranstvo, ne računaju to što je znatan broj ljudi obeshrabren i uopšte se ne prijavljuje u službe za zapošljavanje, a računaju da su smanjili nezaposlenost kroz lošu i nekvalitetnu zaposlenost"

Svakog septembra štrajkuju prosvetni radnici, i tako već godinama. Premijerka Ana Brnabić je izjavila da zna da prosveta zaostaje u platama za administracijom i obećala je da će im "biti bolje od 2018. godine". U čemu je problem i da li će vlada izaći u susret zahtevima prosvetnih radnika, razgovarali smo sa Zoranom Stojiljkovićem, profesorom na Fakultetu političkih nauka BU i predsednikom Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.

"VREME": Ove godine na listi zahteva prosvetnih radnika pojavilo se i povlačenje nacrta Zakona o zaposlenima u javnim službama, hitno potpisivanje Protokola o zaradama kojim će plate zaposlenih u prosveti porasti na nivo iznad republičkog proseka, kao i povlačenje i izmene svih propisa koji zaposlene u prosveti masovno ostavljaju bez posla. Da li je pravo da se administracija gomila, a prosveta smanjuje?

ZORAN STOJILJKOVIĆ: Jedno je aparat sile i vladavine, a drugo je sistem socijalnih službi. Kada razgovarate sa predstavnicima sindikata, tu važi princip demagogije. Ja volim logiku brojeva i komparativnih istraživanja. Kada saberete javne službe i javna preduzeća u javnom sektoru i administraciju, to je oko 650.000–700.000 ljudi i moram da kažem da nam oni nisu osnovni problem. Broj zaposlenih u javnom sektoru na broj stanovnika kod nas je ispod 1:10, što je mnogo manje nego u Francuskoj, Nemačkoj (1:15, 1:18). Dakle, nije problem broj nego partijsko zapošljavanje, neracionalna struktura i to što svi sedimo na vrhu čiode sa uništenom ekonomijom koja to treba da finansira. Da imamo, kao nekad u Jugoslaviji, dva i po ili tri miliona zaposlenih i 700.000 koji rade za državu, to ne bi bio neki naročit problem. Imamo raširenu mrežu socijalnih institucija sa niskokvalitetnim i malim uslugama, mali broj ljudi koji primaju osiguranje u slučaju nezaposlenosti, ogroman talas prekarizacije i loš karakter javnih institucija poput zdravstva i zaštite penzionera, imamo derogirano obrazovanje erodirano kvalitetom "škola na livadi", koje u velikoj meri završavaju politički funkcioneri. Koliko imaš do kraja fakulteta – još tri rate. To je dominantna tendencija u strukturama vlasti.

U tom kontekstu posmatramo Zakon o zapošljavanju u javnom sektoru i razlog za nezadovoljstvo prosvetara. Da bi se izbegao manevarski prostor za poređenje i nezadovoljstva, trebalo bi tripartitno utvrditi zakon koji reguliše poziciju javnih službi, umesto da se separatno razgovara po granama i delatnostima.

U Finskoj je najteže upisati učiteljski fakultet zato što je to veoma cenjeno zanimanje, a ovde su nastavnici takoreći svedeni na servis.

Ozbiljan razlog za štrajk prosvetara je to što oko 80 odsto zaposlenih u prosveti ima visoko obrazovanje, a prima platu od oko četrdesetak hiljada što je ispod državnog proseka. Da li je posao u prosveti lak? Tu je problem i veličine razreda – 35 učenika. Obrazovanje je osnovni državni resurs, ne možete da se rukovodite tržišnom ekonomijom, kako to čini trenutni resorni ministar. Dugo sam bio protiv jubilarnih nagrada za nastavnike srednjih škola, šta to znači, a onda sam shvatio. Te jubilarne nagrade svakih pet ili deset godina, između ostalog, služe da nastavnice kupe neki pristojan kompletić, da im se ne smeju đaci koji dolaze u školu džipovima i sa ajfonima. Trebalo bi razvijati dodatni okvir obrazovanja za zainteresovane nastavnike, omogućiti im celoživotno učenje i uzimati ih kao školovanu bazu za dualno obrazovanje. Zahtevi prosvetnih radnika su realni, povlačenje nacrta Zakona o javnom sektoru, vraćanje na tripartitni sistem i donošenje strategije razvoja obrazovanja. Tu ima još mnogo problema, jedan je korupcija u obrazovanju kroz juriš privatnih izdavačkih kuća na škole, postoje škole u kojima se udžbenici razlikuju od razreda do razreda...

Inače, užasno se plašim dualnog obrazovanja, koje u svom osnovnom modelu u Austriji i Nemačkoj znači ‘nisam baš naročit učenik, zaposliću se, i ako se nekad opametim moći ću da upišem neki fakultet ili višu školu’. Ovde ne postoji ta mogućnost, ovde je to priča o eksploataciji, koncept koji će se obavljati pri korporacijama ili privatnim firmama sa internim kvalifikacijama koje u normalnom obrazovnom procesu ne znače mnogo. Taj koncept se gura i čini mi se da se kroz digitalizaciju stvara potreba za prekarnom radnom snagom.

Kolike su šanse da će Zakon o zapošljavanju u javnom sektoru biti povučen?

Prilično male, on će se razvlačiti po javnim raspravama sa nekompletnim ili paralelnim radnim grupama. Ovde je ogroman problem fragmentiranost sindikata i to je tačno – mali sindikati velikom galamom pokušavaju da postanu značajni. Drugo, mi ne ulivamo neko poverenje da možemo da organizujemo mrežu solidarnosti. Nezadovoljstvo je veće nego ikad, ali nema potentne svesti, kao što je bilo devedesetih, da se nešto menja, protesti nemaju "halo" efekat da se prošire po Srbiji. Svesni smo toga da nijedna vlast neće ispunjavati zahteve sindikata do kraja, ali mora da ih uvaži, a ovi ne mogu ni da se sete koji su nam zahtevi, oni su bahati. O toj bahatosti govori i to što preko firmi skupljaju podršku na izborima. Članovi sindikata su ljudi koji imaju kakvo-takvo radno mesto, za razliku od partijskog članstva koje je juriš na privilegije. Pitanje je koliko možemo da kontrolišemo da nam se u nekom javnom preduzeću sindikalni poverenik nije prodao za neku privilegiju ili obećanje da će mu zaposliti dete kad ode u penziju.

Premijerka je obećala da će prosvetnim radnicima biti bolje, ali dogodine...

To je zamazivanje očiju. Ljudi se boje gubitka posla i siromaštva, ali se nadaju da će biti bolje. Ovde svi vladaju kao da su opozicija i obračunavaju se sa prethodnom vlašću. Fenomen neuspešne vlasti znači da nema realne alternative (a ko drugi?), a to dovodi do toga da ne postoji spremnost na rizik i do uverenja da će svaka vlast raditi to isto. U vreme usvajanja Zakona o radu 2014. godine moj bivši student Ivica Dačić je izjavio da će zakon biti usvojen makar se on (Ivica) obesio na Terazijama! Zakon o radu je antiradnički, tačno su izračunali i isprojektovali da se uštine od zarade. Oko 400 miliona evra košta peglanje budžeta uzetih od milionske skupine nemoćnih i neorganizovanih (zaposlenih, penzionera), dok je konzervativna procena o korupciji u javnih nabavkama oko 700 miliona evra, istovremeno je milijardu evra dato za kojekakve sumnjive subvencije u javnom sektoru i kroz trange-frange sa korporativnim kapitalom odrekao si se sopstvenih prihoda... Kad nam dođu sindikalci iz drugih zemlja, začude se koliko je neprogresivna poreska politika i koliko se poreski opterećuju najmanje zarade. Poslodavci su u pravu kada traže da se neoporezivi deo diže prema vrednosti minimalne zarade, ima smisla razgovarati i o smanjenju poreza na zapošljavanje, ali ne u tom okviru, jer onda ne bi bilo novca za obrazovanje, zdravstvo.

Da li imamo viška zaposlenih u javnom sektoru?

Ima taj pokazatelj – zaposlenost u javnom sektoru na broj stanovnika, ali koliko ja znam nemamo viška zaposlenih u obrazovanju, ima ih u bezbednosnim kripto-strukturama i u administrativnom delu zdravstva. Rumunija je pred talasom odlaženja medicinskog kadra uvela plate za lekare dve hiljade evra, a za medicinske seste 900, da ne bi ostali bez tog kadra. Na VMA sve medicinske sestre, uključujući i one od 50 godina, uče nemački jezik i spremaju se da odu.

Po Zakonu o radu, poslodavac može da otpusti radnika koji se leči, kao što je bio slučaj Violete Petrović, bivše radnice Jure. Da li će se povući ovaj zakon?

U svim tim zakonima koji se donose posle Zakona o radu, koji će biti promenjen u toku sledeće godine, poenta je da se dalje redukuju prava zaposlenih. Efekat Zakona o radu je da smo svi izgubili tri posto zarade, zakonske promene su tu da marginalizuju i minimalizuju prava zaposlenih, da status zaposlenih dovede do statusa nezaposlenih izjednačavajući ih na nižem nivou. Osim toga, tendencija je da će zbog digitalizacije 50 odsto ljudi ostati bez posla. Kad sam bio mlad, govorilo se da će digitalizacija dovesti do viška slobodnog vremena, kreativnosti i radne nedelje manje od 30 sati, ali to se nije desilo. Očito smo svi dovedeni u prekarni položaj na izvol’te poslodavcu, da su poslovi nesigurni sa rastom loše zaposlenosti kojom se Vučićeve vlade hvale, da je sve manje prava u kreativnim poslovima koji postaju ekonomija tezgarenja – na primer, da bi novinar pristojno živeo mora da radi nekoliko poslova jer se od plate ne može živeti. Pored toga, postoje čitave fabrike bez ijednog zaposlenog koje iznajmljuju radnu snagu preko agencija za privremeno zapošljavanje, postoje korporacije koje svoje zaposlene otpuštaju, a onda ih za manju platu i manja prava primaju preko agencije.

Objedinjavanje krajnje servilnosti periferijske zemlje sa neoliberalnim kapitalom i ukidanje sopstvenog zakonodavstva (Goša, Fijat) ne može da bude dobro. Naročito ako je kombinovano sa partijskim kapitalizmom i jurišom partijskih komesara i komesarki na javni sektor, koji se krčmi i služi kao baza za skupljanje takozvanih kapilarnih glasova. Indikacija koliko je stranka moćna ogleda se u odnosu broja članova stranke i broja članova svih sindikata – članova Srpske napredne stranke ima više nego članova svih sindikata, a to govori o patologiji društva.

Imate vladu koja je pod pritiskom i birača i poslodavaca, koja naročito u vreme izborne kampanje pokušava da se bavi siromašnim biračkim telom, i sa druge strane imate državu koju je partija okupirala i impregnirala, davi je. I nema nikakve razlike između partijskog interesa i vođenja politike, s tim što se to sada bahatije i primitivnije vidi. Naše društvo počiva na sistemu lične vlasti, namernog tendencioznog slabljenja institucija da bi se vršila intervencija u njima. Kad sam bio u odboru Agencije za borbu protiv korupcije, bilo je nezamislivo da neko kaže da je to je njegov kandidat, u ovom slučaju kandidatkinja, kao što je otvoreno rečeno.

Velika tema je odnos države prema korporativnom kapitalu i stranim investitorima koji imaju privilegije, a nemaju obaveze. Da li drugi zakoni važe za njih?

Država je polje na kome se sukobljavaju različiti interesi i moći, takva država je sekundant korporativnom kapitalu. Na šta vama liči da bilo koja privatna firma ne uplaćuje doprinose, ne povezuje staž, ne odgovara za isplatu i da tužilaštvo apsolutno ne reaguje, na šta vam liče Vučićevi strani investitori koji ne plaćaju poreze, doprinose, energente, koji su država u državi kao u Fijatu, gde je fond zarade dva posto, i mi ne znamo čije je to firma?

Država ne daje podršku malim i srednjim preduzećima ukoliko nisu njihovi ili ih preuzimaju... Po članu 163 Krivičnog zakona sledi kazna do dve godine zatvora ukoliko sabotirate radna, socijalna i sindikalna prava, ne ispunjavate svoje obaveze prema zaposlenima, ali niko nije odgovarao. Gde su ta tužilaštva? Ovde kao da domaće zakonodavstvo ne važi za korporativni kapital. Pričali su da Fijat nema običaj da pregovara dok se ne zamrzne štajk. Metodologija je sledeća: prvo nudim dobre usluge, pokazujem brigu za zaposlene u Fijatu, Goši, onda nešto kao u kampanji isplatim, onda nudim da ih prepokrijem, samo se ne usuđujem da razgovaram sa kapitalom i da se pozovem na prava koja važe u svim drugim zemljama, a onda počnu da govore o neodgovarajućem modelu sindikalne borbe koji je politički impostiran. Mene čudi da premijerka Brnabić koja tako nešto izjavljuje nije spremna da kaže ko stoji iza toga, koja je to vrsta uticaja...

Koliki je realan uticaj sindikata i kakav je njihov imidž?

Jedan broj ljudi misli ‘šta hoće ti sindikati’ ili ‘vidi ovi se svađaju, svi su isti, nemoćni su, to su oni što su ostali bez posla i čije su firme ugašene’. I to je uglavnom tačno, i taj stereotip mora da se promeni. Organizovaćemo sindikalnu akademiju za ljude do 40 godina kako bismo imali nove ljude. Tradicionalni način rada sindikata nije zanimljiv mladim ljudima i moramo da im se približimo. Kako da organizujemo programera koji radi od kuće, frilensera koji radi za sedam redakcija, to je problem, kako okupiti nestandardnu radnu snagu. Drugo, programeru sindikat profesionalno ništa ne znači, dok profesor fakulteta misli da time nešto gubi u odnosu na profesionalni rad. Mi treba da ubedimo najobrazovanije da smo se dovoljno promenili, da smo postali fleksibilniji, savremeniji, da poznajemo nove tehnologije, imamo sajt koji ažuriramo, prisutni smo na društvenim mrežama.

Ako ostane ovakva politika, sindikati će samo kaskati za posledicama i čekati da vide da li će se, po recimo peti put, javnost podići protiv prodaje Telekoma, prirodnih dobara, važnih resursa, izvora vode, energetske bezbednosti. Mi moramo da radimo i ono što sindikati inače ne rade, bave se zaštitom zaposlenih i imaju partnere u vladi. Koga mi imamo, Ljajića, Dačića? Mi jesmo za evropske integracije, ali ne za ovakvu nakaznu Evropu, nego za evropski socijalni model i vrednostima socijalne kohezije.

Pa zar u državnim medijima ne pričaju o smanjenju stope nezaposlenosti?

Cinično je to što pričaju o smanjivanju stope nezaposlenosti, pa radni kontingent nam se smanjio. Prvo nas je sve manje u radnoj dobi, a drugo, ne računaju to što godišnje tridesetak hiljada ljudi ode u inostranstvo, ne računaju to što je znatan broj ljudi obeshrabren i uopšte se ne prijavljuje u službe za zapošljavanje, a računaju da su smanjili nezaposlenost kroz lošu nekvalitetnu zaposlenost. Dakle, politika je da svi postanemo na izvol’te 24/7, da imamo nesigurne ugovore, da se uveća broj ljudi koji rade po ugovoru, sezonski, da se vuče minimum prava i da nemate nikakvu organizaciju koja će braniti zaposlene. Partijske komesare i komesare ne zanima sindikalna priča, zanimaju ih samo polutkice preko sindikata.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine