fotografije: tanjug
SVAKA ROBA NAĐE KUPCA: Samoposluga...

Različit kvalitet proizvoda na istoku i zapadu Evrope >

Ko je kome kanta za smeće

U Hrvatskoj su prebrojavali kolutove salame u smrznutoj pici i ustanovili da ih u onoj namenjenoj hrvatskom tržištu ima manje nego onoj namenjenoj slovenačkom, u Slovačkoj su otkrili da čokolada poznatog brenda ima manje lešnika, u Poljskoj da deterdžent slabije pere nego onaj tamo, u Slovačkoj da je keks sadrži palmino ulje umesto putera, u Mađarskoj nešto već zameraju kremama za ruke, u Srbiji sve isto to, pride da su (neki) brendirani proizvodi i otrovni

Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je posle susreta sa slovačkim premijerom Robertom Ficom, češkom evro-komesarkom za pravdu, prava potrošača i polnu ravnopravnost Verom Jurovom i predsednikom Evropskog saveta Donaldom Tuskom, izjavio da zna da postoji razlika u kvalitetu proizvoda robe široke potrošnje istog imena u zavisnosti kom delu evropskog tržišta su namenjeni – zapadno ili istočno od linije koja je u drugoj polovini 20. veka bila granica između evropskog Zapada i Istoka, kapitalizma i komunizma, tržišne i planske privrede.

...i Žan Klod Junker

"Evropska komisija smatra da problem različitih proizvoda istog imena nije beznačajan, posvetiće mu punu pažnju", rekao je i dodao da je praksa po kojoj u suhomesnatim prerađevinama za "nove Evropljane" ima manje mesa i više aditiva, iako je cena gotovo ista – mada biva da je na Zapadu i niža – ili da prašak za pranje bolje pere na zapadu Evrope nego na istoku, za Evropsku komisiju nije prihvatljiva, ali i veruje da za sada nisu potrebni za to posebni novi propisi, mada ih i ne isključuje.

NE MOŽE TO TAKO: Ovo priznanje očiglednog trebalo bi da stavi tačku na priču začetu još 2004, odmah nakon one velike evropske akvizicije bivših sovjetskih satelita istočno od Odre, osim Rumunije i Bugarske na koje će se ista priča proširiti tri godine kasnije, simultano i na restlove Jugoslavije od Triglava do Đevđelije: da deterdžent neke marke kupljen u Minhenu, za razliku od onog kupljenog u Poznanju, zaista skida uporne/tvrdokorne mrlje (skoro pa) kao na reklami, da ulošci i pelene bolje upijaju ono što se u reklamama naziva sadržajem, da čokolada ima više kakaoa i lešnika/badema, da putera u keksu nema samo u tragovima, da se kreme za ruke razlikuju otprilike koliko i Bog i šeširdžija i sve tako u tom smislu.

Zato, zemlje Višegradske četvorke, koje u ovom slučaju zastupa slovački premijer, neće više da budu, kako godinama uporno tvrde, "evropska kanta za smeće" i Evropljani drugog reda, jer "Česi, Poljaci, Slovaci i Mađari imaju puno pravo da pod istim imenom dobiju robu istog sastava i kvaliteta".

Nema šta ovome da se zameri, jer tržišna konkurencija i pravo potrošača na izbor je temelj na kom Evropska unija između ostalog počiva, osim što Česi, Poljaci, Slovaci i Mađari, isto kao i svi drugi novi i budući Evropljani, tu robu ne dobijaju, kako kaže premijer Fic, već je proizvode ili uvoze, a tržište je slobodno i otvoreno za sve članice i kandidate za članstvo, pa nije baš najjasnije kako Evropska komisija može da utiče na to šta će ko da proizvede ili uveze, pod uslovom da deklaracija na pakovanju verno opisuje šta je unutra.

OTKUD MI U TOME: Dok je kompleks siromašnog rođaka iz unutrašnjosti, taj neugodan osećaj inferiornosti spram zapadnog sveta u bivšim prinudnim članicama istočnog bloka, plamteo punom snagom, tinjao je i u ondašnjoj Jugoslaviji, uprkos tome što je do pred raspad imala koliko-toliko otvoreno tržište i ponudu kako domaće tako i uvozne robe o kojoj su (tadašnji) istočni Evropljani samo sanjali: Jugosloveni, naročito u vreme kratkotrajne vladavine Ante Markovića, očekivali su više – švedski standard, koji su nacionalni lideri obećavali, a plebs računao na to kao na rešenu stvar, samo da se razdruže, pa da se pridruže Evropi i kvit posla.

Ta olako obećana brzina prelaska iz besperspektivnog socijalizma u blaženi kapitalizam – slobodnu konkurenciju na slobodnom tržištu, dovela je do propasti mnogih nekad uspešnih kompanija, jer izgubile su tržište na kom su imale siguran plasman, a pritom svoje proizvode da izvezu nisu mogle jer nisu bile konkurentne kako po ceni tako i po kvalitetu: legalnu trgovinu zamenila je crna berza ponudom švercovane robe neupitnog kvaliteta i neupitne cene, u stvari falsifikata, samo su pojačavali utisak drugorazrednosti. Taj utisak narastao je do neslućenih visina, otprilike onoliko koliko i u ostatku istočnoevropskog sveta, kad je razdruživanje okončano, a uvozna roba se ponovo pojavila u prodavnicama, mada je i dalje ličila na onu crnoberzijansku: uvoznici-grosisti, koji su dotad snabdevali crnu berzu, postali su ugledni privrednici.

KVARNI EVROPLJANI: Bujanju tog osećaja drugorazrednosti poseban doprinos su dali domaći evroskeptici, u Srbiji srpski, u Hrvatskoj hrvatski, u Češkoj češki, insistiranjem na toj nespornoj činjenici da ta roba zapadnih brendova koja se ovde (u Srbiji, Hrvatskoj, Češkoj…) plasira samo po pakovanju liči na iste takve koji se prodaju na zapadu, a da je unutra u najmanju ruku škart, otpad, otrov… Naslovi u srpskoj, hrvatskoj, češkoj štampi tipa "Evropske kompanije nas truju", "Đubre iz Evrope preplavilo supermarkete", "Evropljani nam šalju svoj otpad" postali su uobičajena pojava, naročito leti kad izostaju iole ozbiljne teme.

Tako su u Hrvatskoj prebrojavali kolutove salame u smrznutoj pici i ustanovili da ih u onoj namenjenoj hrvatskom tržištu ima manje nego namenjenoj slovenačkom, u Slovačkoj su otkrili da čokolada poznatog brenda ima manje lešnika, u Poljskoj da deterdžent slabije pere nego onaj tamo, u Slovačkoj da u keksu ima palminog ulja umesto putera, u Mađarskoj nešto već zameraju kremama za ruke, u Srbiji sve isto to, pride i da su (neki) brendirani proizvodi i otrovni...

Zanimljivo, svi do jednog upiru prstom u istom pravcu, na zapad i tamošnje brendove koji, eto, njih vide kao potrošače drugog reda, kojima može da se uvali bilo šta po bilo kojoj ceni, pa se shodno tome i ponašaju. U Srbiji je ta lista proširena na sve članice Evropske unije: svi oni, stare, nove, ova najnovija naročito, šalju nam svoje đubre i otrov koji još i skupo plaćamo, siroti mi.

A SAD OZBILJNO: Svaki proizvođač koji iole drži do sebe potrudiće se da za neko već tržište, nevezano za stranu sveta na kojoj se nalazi, proizvede ono što naruči kupac, u ovom slučaju veletrgovac, pod uslovima koje je veletrgovac spreman da prihvati. Veletrgovac će, opet, da poruči robu koju može da proda po najvišoj ceni koja je prihvatljiva sledećem kupcu – prodavcu na malo, po ceni koja mu omogućava najveću zaradu. Kao i veletrgovac, i prodavac na malo bi da ostvari najveću moguću razliku u ceni. Prodavac na malo nema baš mnogo prostora za ugradnju: sa jedne strane je veletrgovac, sa druge potrošač koji gleda da željenu ili potrebnu robu plati što manje. Najvažniji element ovog lanca je cena koju je potrošač spreman da plati, jer ako nije spreman, roba će ostati neprodata. Logično je da će i kvalitet da bude u skladu s tim, ali i u okvirima ne baš tesnih lokalnih i opštih propisa. Drugačije rečeno – koliko para, toliko muzike. Proizvođač će, podrazumeva se, na svakom pakovanju da odštampa odgovarajuću deklaraciju, doduše sitnim slovima da ne može da se pročita bez lupe, ali koja bez obzira na veličinu slova mora verno da opiše proizvod: s tim šale nema.

Sve ovo jeste logično – kakva cena, takav i kvalitet, ali pritužbe na kojima insistira slovački premijer Robert Fic nisu samo na kvalitet, nego na cenu i kvalitet zajedno. Roba se, fakat, razlikuje po kvalitetu, a po ceni baš i ne. Štaviše, često je roba slabijeg kvaliteta plasirana na istočno tržište skuplja nego ista takva na zapadnom, u identičnom pakovanju, doduše sa malo drugačijom deklaracijom, tako da je gnev novoevropljana razumljiv.

Međutim, šta Evropska komisija može da učini tim povodom? Za slovačkog premijera to ne predstavlja neki problem: samo priznanje predsedavajućeg Evropske komisije da kvalitet robe široke potrošnje na jedinstvenom evropskom tržištu nije jednak, kao i obećanje da će sa takvom praksom da se prekine, njemu je dovoljno, a na koji način će to i da se ostvari ne zanima ga previše: "Za mene ja najvažnije da je Evropska komisija priznala problem i da će delati da se reši. Nema veze kako će ga rešavati: svejedno mi je da li je mačka crna ili bela, glavno je da lovi miševe."

MEHANIZMI KONTROLE: Za razliku od njega, češka evro-komesarka za pravdu, prava potrošača i polnu ravnopravnost Vera Jurova, veteran u borbi za ujednačenost kvaliteta robe na celom evropskom tržištu, više puta je upozorila da zemlje članice imaju nacionalne kontrolne mehanizme kojima bi mogli u velikoj meri da takvu praksu dvostrukih aršina suzbiju.

Kakvi su to mehanizmi i zašto dosad nisu aktivirani, nije objasnila. Činjenica je da se sva ta roba slabijeg kvaliteta i suprotno logici ne proizvodi na zapadu, već tamo gde se prodaje – na istoku, gde su plate u skladu sa istočnim standardom – dvostruko, trostruko pa i višestruko niže nego na zapadu, pa bi i proizvođačka cena, sve i da je istog kvaliteta kao onaj na zapadu, mogla da bude niža. Međutim, na proizvođače se upire prstom zbog slabijeg kvaliteta, ne zbog cene, na koji najveći uticaj imaju veletrgovci. Sad, da li postoji način da se veletrgovačka marža ograniči? Ako je tako nešto moguće, onda ni govora o slobodnom tržištu nema.

Nije Evropska unija što i Srbija, pa da mentor mandatarki došapne da, kao onomad sa radnicima kragujevačke fabrike automobila, na razgovor jedan na jedan pozove veletrgovce i da im, sve pozivajući ih na patriotizam, saopšti mentorovu želju da malo olabave sa maržama, jer zaista nije u redu da lošiji deterdžent u Srbiji košta više nego u Nemačkoj, pa da ovi klimnu glavom i mandatarevu želju ispune. To u demokratskom svetu (još) nije moguće.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Debela Berta i kafa-boj

Da se roba istog naziva i pakovanja razlikuje, u zavisnosti od tržišta na koje se plasira ne samo po kvalitetu već i po sastavu, nije neka novotarija: tako je otkako masovna proizvodnja postoji i tako će da bude, a osnovni reper je standard potrošača – koliko je spreman da plati željeni proizvod, ali i navike i ukus – šta ko preferira. Sa druge strane, kvalitet robe određuje i dostupnost – da li te robe ima ili nema.

Kad je tokom osamdesetih vladala nestašica kafe, na Šentilju, graničnom prelazu između Austrije i Slovenije, namnožile su se sklepane tezge samo sa jednim proizvodom – kafom u pakovanju od po kilo. Sa cenom nije bilo problema jer u Austriji je kafa bila znatno jeftinija nego u Jugoslaviji i posao je cvetao sve dok se tezge nisu namnožile. Onda je bez obzira na ukupni rast tražnje pojedinačni promet počeo da opada kod svih, osim kod jedne prodavačice koja je zbog pokrupnijeg stasa stekla nadimak Debela Berta i koja je posle svega dve godine uspela da izgradi impresivan fri-šop, dok se broj tezgi postepeno smanjivao i poslednja nije nestala. Tajna njenog uspeha je bila striktno poštovanje jednog od osnovnih pravila tržišta – povlađivanje ukusu kupca. Naime, na svim tezgama je nuđena ista ona kafa kakva je mogla da se nađe u svakoj austrijskoj samoposluzi, a kod nje je bila malo jače pržena, baš onakva na kakvu su navikli i kakvu su kupci želeli da imaju. Primetila je da nepržena kafa bolje ide od one pržene, pa se malo raspitala i zaključila da Jugoslovenima više odgovara jače pržena kafa. Kako je pronašla pržionicu koja je takvu kafu bila kadra da isporuči, nepoznanica je, ali kod nje je zahvaljujući tome promet pržene kafe, robom višeg stepena obrade – i dalje rastao, naročito jer je uvela i poštansku dostavu na kućnu adresu uz razumnu nadoknadu, nešto poput današnje internet prodaje, pa je tako dospela i do potrošača u Srbiji. Trajalo je to sve dok se Jugoslavija nije raspala, a Slovenija uvoz kafe nije oslobodila poreza na luksuz, pa su posao preuzeli lokalni trgovci, a Berta otišla u zasluženu penziju.

Devedesetih godina u Srbiji, kad kafe već definitivno nije bilo u prodavnicama, volšebno se pojavila na pijacama, ne kao šećer i zejtin u originalnom pakovanju, ali tri puta skuplje nego u prodavnici, već u rinfuzi, po ceni po kojoj je donedavno na kućnu adresu stizala Bertina iz Austrije. Vlasnici malih pržionica koje su nicale na sve strane, snabdevali su se sirovinom – sirovom kafom najgoreg kvaliteta u ilegalnim veletrgovinama – garažama na periferiji. Otkud njima kafa, nije baš bilo uputno istraživati, kao što nije bilo uputno raspitivati se otkud onoliko erdutskog i iločkog vina po svoj silesiji malih vinarija, ili otkud cigarete domaćih proizvođača kod uličnih preprodavaca, ili deviza kod uličnih dilera.

Kako god, jednom momku iz Kruševca trgovina kafom bez porekla bila je prvi preduzetnički poduhvat: bez obzira na kvalitet, veleprodajna cena obezbeđivala je profit koji samo crna berza može da donese, a kad je ukidanjem sankcija takva trgovina prestala, otisnuo se u političke vode i daleko dogurao. I na fresku se turio.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine