Narandža

"Ima u ruševinama nečeg patetično detinjastog."

Džozef Konrad, Srce tame

Pod kiparskim suncem, svega nekoliko ulica od centra Nikozije, na niskim granama njišu se male ovalne narandže. Čupam nekoliko listova sa najniže grane, mirišem, gužvam da isteram sok i ubacujem vršak lista u usta. Pošto primeti kako se mrštim na oporost ukusa, Timo mi kaže da sam malo glupa, ali da to nije mnogo loša osobina. Gora je radoznalost, a najgore je kad imaš obe.

Hodamo ka punktu na kojem se prelazi iz grčkog u turski deo ostrva. Znoje mi se dlanovi, kao i uvek kad sam nervozna. Perezhivanie – na većinu jezika neprevodiva ruska reč – označava proces emotivnog proživljavanja iskustva, stvarnog ili izmišljenog. Slične su joj naše reči: proživljavanje, preživanje, prežvakavanje. To je reč koja ima veze sa sviranjem klavira (iako nema nikakve direktne veze sa sviranjem klavira), u smislu da iskustva koja nas dovode u stanje perezhivanija dotiču naš kompletan emotivni spektar, od najnižeg do najvišeg tona, sriču čitavu našu emotivnu azbuku pre nego što se sa suprotnih strana klavijature sliju natrag u štim-ton A – svetlosivu ravnodušnost iz koje je sve počelo. Ista reč u ruskom označava brigu ili strah (što bi rekli – anksioznost), a to je ujedno i reč koja objašnjava zašto su mi se dlanovi oznojili pre nego što smo uopšte stigli na punkt. Još uvek oporog jezika, razmatram mogućnost odbijenice na liniji razgraničenja koja deli Kipar na dva nejednaka dela. Strah se, naravno, ispostavlja neopravdanim.

Na turskoj strani, ulazimo u kombi i vozimo se u Famagustu, gradić koji je prilikom podele ostrva 1974. okupiran i evakuisan za samo jednu noć. Sve gradske četvrti, osim Varoše, najjužnijeg kvarta koji je nekada bio svetski poznato letovalište, ponovo su naseljene, pa Famagusta danas ima nešto više od 35.000 stanovnika, koji su pretežno turskog porekla. Varoša, simbol podele i instrument pregovora (Mi vama letovalište, vi nama nešto drugo), napuštena je već više od četrdeset godina. Rezolucija 550 Saveta bezbednosti UN-a zabranjuje da se u Varošu naseli iko do stanovnici koji su iz nje proterani, ili njihovi potomci, usled čega je turska vojska drži praznu, pod žicom i nadzorom.

Timo je Nemac i glumac. "Pad Berlinskog zida je prvo slavlje koje pamtim", kaže. "Koliko si imao godina", pitam. "Tri ili četiri. Ali, te se večeri jako dobro sećam. Svi su bili napolju, vikali, slavili i bio je veliki vatromet, svuda je pucalo. Kao da padaju bombe", neoprezno završava Timo. Na trenutak se i ja vraćam u period kada sam imala tri ili četiri – svi su bili napolju, vikali, ušli smo u kuću, onda se čuo zvuk bliskog proletanja bombe i još bližeg mrvljenja zidova. Kada sam posle eksplozije otvorila oči, sve u mom neposrednom okruženju i dalje je bilo na svom mestu. Ništa ne kažem. Skidamo patike i gazimo mlak pesak.

Plaža je prazna, a pesak je sitan. Ograda, koja nekadašnju turističku zonu odvaja od dugačke trake peska prostire se još nekoliko kilometara na jug od mesta gde stojimo i vidi se samo kada se priđe blizu. U daljini se nazire tračak života u obliku čuvara koji mora da nas je već video. "Zamisli sad, ljudi spuštaju viljuške i odlaze, a u tanjirima ostaje nepojedena večera. Knjige otvorene na nekoj stranici. Polupuna kada u koju je neko tek sipao kupku. Na stolu ostaje s jedne strane oljuštena narandža", kaže Timo: "Nabrao sam narandže."

Sedamo na pesak, a on iz ranca vadi nekoliko malih ovalnih plodova kakve smo videli usput: "I zamisli povratak kući." "Može da se odglumi", odgovaram. "Sve može da se odglumi", kaže Timo i zakotrlja ka meni narandžu; prvo kažiprstom, pa nosom. Čuvar duva u pištaljku. Ne nama, ispostavlja se, nego ljudima koji su došli u međuvremenu i izvadili fotoaparate. Fotografisanje je na ovoj plaži zabranjeno. Pitam u kom delu Berlina se rodio. "Otac mi je sa zapadne, majka sa istočne strane. On je bio čuvar, pa kada je majka zatrudnela, organizovao je pobegne sa istočne na zapadnu stranu, i tamo sam se ja rodio. Mama i baba nisu razgovarale godinama posle pada zida. Kod babe smo prvi put otišli kada sam imao devet ili deset."

Više se ne osvrćemo na Varošu. Otresamo pesak sa odeće, Timo uskače u vodu, a ja podvrćem farmerice i spiram pesak s desne šake i prstiju. Ljuštim narandžu. Kad otkinem jednu sočnu jatku i ubacim je u usta, otkrivam da joj je kožica slana, jer sam ruke oprala morskom vodom. "Malo si glupa, ali nije to mnogo loša osobina", čujem kako Timo kaže, ovaj put samo u mojoj glavi. Već je otplivao.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine