Nova knjiga autora »Vremena« – Novogovor >

Kad ludo @ štroji keca

Prilozi razumevanju tranzicionih vremena u kojima pred šalterom, zbog implementacije, Druga Srbija hejtuje Prvu, a Treća Srbija baca hejt na obe Srbije, dok deca čatuju i fajtuju se

Knjiga Novogovor, prilozi razumevanju duha tranzicionih vremena, izašla je jula 2017. iz štampe u ediciji "Između krajnosti" Službenog glasnika. U toj knjizi sabrani su tekstovi koje su Milan Milošević i Aleksandar Ćirić naizmenično objavljivali u nedeljniku "Vreme", od novembra 2008. do novembra 2013, pod nadnaslovom Novogovor.

Te beleške o rečiman su odražavale informatičke, tehnološke, političke i sociopsihološke promene, koje su davale pečat duhu vremena, predstavljale su i pokušaj da se uz malo "satirične soli" i uz podsećanje na nekadašnje "ključne reči" nekako prevede birokratski jezik aplikacija, apsorpcionih kapaciteta i afluentnih deprivacija, a takođe da se ukaže na razliku između sve komplikovanijeg internacionalnog jezika nove birokratije i sve svedenijeg omladinskog ‘ak ‘njak žargona osiromašene verbalne komunikacije Fejsbuk generacije, u kojoj se mnogo toga svodi na reč "bljak".

Neke reči ukazuju na to da u vreme pametnih telefona, često pametnijih od vlasnika, "jezik ludog @" zamenjuje svaku drugu komunikaciju. Ima tragova te komunikacije u ovoj knjizi: tekstovi koje je napisao Milan Milošević obeleženi su znakom ☺, a tekstovi Saše Ćirića znakom ☻. Za čitaoce "Vremena" ovde smo odabrali tuce od ukupno 239 reči uvrštenih u taj svojevrsni tranzicioni dnevnik.


@, ludo a

Znak @, čiji je rep opasao svet, Englezi nazivaju at sign, ili at mark, što Japanci na svom engleskom izgovaraju kao "atto maaku"; Italijani ga nazivaju puž; kod Slovena je to, iz nekih razloga, manki, a ne majmun; kod Holanđana je majmunovo jaje i majmunov rep; kod Finaca mačji rep, ili samo mjau; a na Tajvanu je pak mali miš; u Norveškoj svinjski rep; u Poljskoj svinjsko uvo; kod Jermena je štene i vetropir; kod Bugara je majmunsko a ili kljumba, što ne znači ništa; a kod nas je ponekad i ludo a; u Turskoj kulak, uvo; negde ga zovu crv, negde štrudla, negde pereca...

Kako je u komunikaciju globalnog sela ušao taj vetropirasti potomak alefa (aleph), slova a, koje po Rečniku simbola (Žan Ševalije, Alek Gerbran, Stylos 2004) predstavlja glavu bika i simbolizuje duhovnost i znanje, koje je kći razuma, što se u savremenoj komunikaciji očito izgubilo?

Znak @ zapravo i nije došao iz hrama, nego sa agore, tržnice. Englezi su koristili @ u vaučerima kao skraćenicu za cenu i tako nastavili tradiciju grčke skraćenice ανά, ana, u srazmeri, po tarifi...

Rimska La Repubblica pak nalazi @ u pismu venecijanskog trgovca, Firentinca Frančeska Lapija, poslatog 4. maja 1536. iz Sevilje u Rim, u kome se opisuje teret tri broda pristiglih u Španiju iz Južne Amerike, možda baš od Pizara, a @ je amfora vina. Amfora je bila mera za težinu (grčka 19,44 litra, rimska 26,26 litara), Španci su je zvali arroba, iskvarivši neku arapsku reč, kojom Francuzi danas ponekad zovu @.

Tipografsko-kaligrafski gledano, znak @ nastao je tako što se francusko à počelo pisati bez podizanja pera s papira. Taj znak sadržala je pisaća mašina fabrike "Lambert" 1902, a 1963. on je uvršten u ASCII, a kasnije i u Unicode set (U + 0040), kao komercijalni znak.

Inženjer Rej Tomilson upotrebio je @ kao separator imena i domena u prvoj imejl adresi za poruku koju je1971, probe radi, poslao sam sebi. Onda se @ otelo...


Amater

Naspram svakodnevnom, običnom i prosečnom svetu stoji profesionalac.

Idiotizam novogovora je od profesionalizma napravio ne samo pozitivnu i poželjnu nego i nužnu osobinu/kvalifikaciju. Što je savršen jezički, u tom smislu i novogovorski, paradoks – u većem delu ljudske istorije, zapadne civilizacije posebno, biti profesionalac značilo je tek nešto više od biti rob ili demijurg, zanatlija, osoba koja savršeno pravi sandale ili glinene ćupove, a oko tog ili sličnog posla grbači po ceo dan i noć.

Nasuprot profesionalcu, bio je aristokrata, plemić koji ume da svira na kitari, pleše, popravi pokvareno ili čak i napravi nešto, to ne sme da radi savršeno, jer bi to značilo da je u usavršavanje i održavanje veštine uložio više napora nego što to slobodnom i dokonom čoveku priliči.

Samo su u tom smislu aristokrata i plemić isto što i amater ili diletant: bave se samo onim što im se sviđa ili što vole (amater, od latinskog amatorem, onaj ko voli, i amare, voleti), ili im pričinjava zadovoljstvo (diletant, od italijanskog dilettante, odnosno dilettare, uživati, i od latinskog, sa istim značenjem, delectare).

Jedva pre nešto više od stotinu godina, baron Pjer de Kuberten smislio je da obnovi olimpijske igre, čiji su antički akteri, prema njegovom i tada dominantnom, ali savršeno pogrešnom uverenju, bili amateri baš kao što su to i oficiri-plemići iz XIX veka, koji će na igrama rat zameniti otmenim modernim petobojem. E to je tek bio potpuni amaterizam i diletantizam, u današnjem, pejorativnom značenju tih reči.

Od početka, potpuno klimavo i s nejasnim kriterijumima, obnovljene olimpijske igre su, sve negde do početka devedesetih godina XX veka, propisivale amaterizam kao uslov da neki sportista na njima učestvuje.

Onda je, odustajanjem od ideala i ponekog strožeg pravila, u opštem, globalnom, i pojedinačnom, svakako materijalnom interesu, amaterizam ukinut. Amateri i diletanti ispali su budale, kao što i treba. Profesionalcima se u zube i krv ne gleda.


Autfit

Autfit (engl. outfit) jeste ono što smo nekad zvali garderoba, odelo ili komplet (kod ženski’ osoba). Komplet je sada aut (out), a in je autfit (outfit), što bi opet trebalo da označava komplet odevnih predmeta i nakita koji čine skladnu celinu (na šta je sugerisao i raniji žargonski izraz "skockati se").

Nekada bi rekli nošnja, ruho (Slobodan Antonić voli taj izraz), odora, oprema, oprava, mundir, roba, haljine (muške i ženske), odejanije, obuka (spoljni, gornji deo odeće za razliku od preobuke, rublja i donjeg veša). Kasnije se to u žargonu zvalo konci, ambalaža, krpice i perje.

"Bebi je i ovog puta imala nesvakidašnji autfit koji je začinila roze krilima. ‘Baš me žulja ovo perje’, požalila se pevačica publici u jednom trenutku, te je ubrzo skinula krila, kao i sandale..." Naslov: "Bebi Dol ostala bez perja."

Izraz nadire s estrade, gde modu, taj mit svakodnevice (Bart) i kćer slobodnog tržišta, karakterišu hirovitost (Marks) i bizarnost, o čemu svedoči žuta štampa: "Mnogi su se pitali da li je pevačica stilisti dala otkaz, jer je njen autfit bio potpuni promašaj..."

Autfit se zagrlio i s autofagijom (gladovanje, mršavljenje, jedenje samog sebe) i anoreksijom (potpuni gubitak apetita):

"Pevačica V. M. neosporno mnogo ulaže u svoj celokupan autfit na nastupima. Međutim, kada se nedavno vratila na scenu, svi su pohvalili njenu doteranu liniju, ali su se i zabrinuli zbog njene poprilične mršavosti..."

Žargonski izraz iz šezdesetih "nabaciti tamnjak" (biti dobro obučen) svedočio je o još prisutnoj mačo dominaciji, mada moda tada više nije bila upućena ženskom kaćiperstvu, već je dobrano zahvatila i mušku populaciju. I sada izraz autfit, koji se koristi i u vojnoj terminologiji (sprema, pribor, jedinica), iz nekih razloga (možda kulturna regresija?) češće u medijima vezuju za ženske osobe. "Izaberite savršen autfit!", zvoni sa svih frekvencija, uputstvo tipa "obučena da ubije!" (Dressed To Kill, po erotskom krimiću iz 1980).

"Izašla je u grad i odabrala modernu haljinu sa zanimljivim detaljem, pa je njena guza dobila ‘krila’. Svoj autfit upotpunila je srebrnom torbicom..."

Autfit skriva, a otkriva: "Stanija je ovoga puta bila zakopčana do grla. Ipak, njen autfit nije sprečio mnoge muškarce da joj upućuju poglede i pića..."


Demagog

E=mc2. Albert Ajnštajn, tvorac najpoznatije formule na svetu, morao je da – pred velikom masom, velikom brzinom – zbriše iz Nemačke uoči Drugog svetskog rata. Jevrejina Ajnštajna pritisla je masa onih koji su verovali da predstavljaju novu, nadljudsku rasu. I da su, kao takvi, pozvani da niže rase unište.

Dve hiljade godina ranije, rimski pisac Juvenal prezrivo je rekao da masa žitelja prestonice imperije traži samo Panem et circenses, hleba i igara. Rimski imperatori su, međutim, o besplatnom hlebu i cirkuskim igrama često brinuli više no o granicama carstva, jer od rimske mase i njene gladi često im je zavisila glava na ramenima.

Magična privlačnost mase odavno je predmet izučavanja najraznovrsnijih specijalista, od antropologa, sociologa, filozofa, do biologa i prirodnjaka svake fele, jer, najzad, zašto se ljudi tako rado gube u masi ako njihovi životinjski preci nisu živeli u krdima, jatima ili rojevima.

Političari se masom bave na sasvim drukčiji način. Koliko god na nju gledale s visoka – kao na neobrazovanu, povodljivu, pohlepnu, prostačku, sirovu, glupu itd. – i koliko god od nje ponekad strepele, političke elite su kroz celu istoriju nastojale da masom upravljaju. Stari Grci su ljude koji vode masu (svetinu ili narod, u našem smislu te reči) nazivali demagozima, onima koji – bez obzira na sopstveno poreklo – u javnom životu zastupaju interese mnoštva. U tom smislu je i Perikle, građanin Atine s pedigreom, plemenitog porekla i porodičnim vezama s najslavnijim grčkim familijama, bio demagog.

Tajna umetnosti vođenja mase nikada nije razjašnjena, mada je razvijeno mnogo teorija i usavršeno mnogo veština, od antičke retorike do današnjih organizacija koje nude obuku u modernim veštinama ili političkim umećima. Nije razjašnjeno ni da li postoje stvarno spontane pobune masa.

Toliko o Ajnštajnu.


Digitalno

Zvuči dovoljno učeno da se normalan čovek namršti. Ali, digit znači samo prst, palac ili deset prstiju.

Kako ljudi – pa i oni koji su matematičari – oduvek imaju 2×5=10 prstiju na rukama, decimalni sistem je sasvim prirodna pojava. To jest, za svaki broj veći od 10 treba smisliti samo jedan novi znak. Nije sigurno da li su ljudi na početku prvo pisali ili računali. Nekoliko recki na komadu kosti lako se može čitati kao broj, ali tri roga na istom mestu možda su pismo, poruka, a ne saldo lova prethodnog dana.

Ideju da se, umesto crtanja oznaka za brojeve, uvede jednostavniji sistem u kom vrednost nekog znaka zavisi od njegovog položaja na slici usavršena je nešto kasnije u Vavilonu. Ukratko, umesto rimskog XXXIII piše se tri puta kraće 33, gde poslednji u nizu znakova ima najmanju vrednost.

Takav način beleženja brojeva – i jednostavnog računanja – prosto je tražio oznaku za veličinu koje u nekom broju nema. Nule, dakle.

Nulu su, pre oko 2300 godina, "izmislili" Indijci, koristeći znak nalik na tačku ili mali krug kako bi u zapisu broja označili prazno mesto. Do pre oko 1200 godina, Arabljani su, koristeći isti simbol, sanskritsko ime za nulu – sunya (ništa), zamenili svojom reči istog značenja – sifr. I tako dođosmo do cifre i arapskih (indijskih) brojeva.

Gotovo sasvim nezavisno od čiste matematike, razvijan je sistem praktičnog računa. Svima je oduvek bio potreban jednostavan način da znaju čega ima, čega nema na zalihama, ko je kome koliko dužan, koliko nešto vredi s obzirom na ovo ili ono. Ukratko, mnogo pre nego što su "matematičari" smislili nulu, svaki računovođa ju je već upotrebljavao. Na računaljki, drvenom ramu s nekoliko "žica" na kojima klize "dugmići". Takve računaljke nekada su bile obavezan deo školskog pribora, ali ih i danas u svetu koristi neuporedivo veći broj ljudi od onih koji koriste kompjuter.

A reč kompjuter i znači baš to, računaljka... Pa još "digitalna", tj. "na prste"...


Do bola

Može li neko da rastumači ovakav dijalog: "Jeee, do bola...!", kaže prvi. "Zabole me!", odgovara drugi.

Malo konfuzije oko značenja reči "bol" izaziva ovih dana i holivudski naslov The Hurt Locker (Katanac za bol), što je pozajmica iz američkog vojničkog slenga i označava zaista loše mesto, i sve ostalo u vezi s bombom, bolom i Irakom.

Milana Vučićević, postdiplomkinja sa FPN-a, piše asocijativan članak u časopisu NSPM o kulturi bola u Srbiji kao tekovini pravoslavne hrišćanske i narodne tradicije u kojima se trpljenje bola predstavlja kao uzvišena vrlina, muška, a i ženska: "Pa uzima živu žeravicu, te je sipa Mari u nedarca. Niti trenu, nit’ se prenu Mara."

Taj pojam je povezan i s grehom (Nikolaj Velimirović, Molitve na jezeru, 1922).

V. M. zapaža kako se promenjen status koji bol ima u kulturi srpskog naroda odražava u jeziku – "Boli me uvo!" je izraz za indiferentnost. Dobro, vest o tom preziru bola je stara: u Rečniku srpskog žargona (D. Andrić, 1976) takvi "bolovi" idu naniže, po svim stidnim mestima, sve do štikle.

Prema Vladeti Jerotiću (Čovek i njegov identitet, 2003), evropska civilizacija je proglasila svaki bol, fizički kao i psihički, nepoželjnim, suvišnim i štetnim. Prema Ivanu Iliču (Medicinska nemezis, 1976), medicinska civilizacija nastoji da bol pretvori u tehnički problem, te samim tim lišava patnju suštinskog ličnog značenja...

"Nema prave patnje bez klavirske pratnje", objasnio bi ‘68. Miljenko Žuborski.

Sledi novi obrt u estetici patnje: izraz za našu ravnodušnost sad označava njihovu mazo-egzaltaciju? "Retradicionalizacija, znači?", reći će Dežurni.

"Polako glođem novoga bola butić, Ah moj prutić! Ah moj prutić!", rekao bi, 1922, Stanislav Vinaver – Nova pantologija pelengirike, parodija posvećena pesniku Velimiru Živojinoviću Masuki (1886–1974), čiji je nadimak, po S.V.-u, bio Mussaka.

A po spelingu njihovog mejlinga, 2010, iskreno do bola objašnjenje je: ;-(p


Dron

Danas označava svaku bespilotnu letelicu ili plovilo koje se samostalno kreće bez ljudske kontrole ili van vidika onoga ko njima upravlja, a u "lakšem" značenju dron je svaka letelica na daljinsko upravljanje.

Nikola Tesla je 1915. u jednom članku opisao borbu bespilotnih letelica, a prvi praktični pokušaji počinju naredne godine. Već u Drugom svetskom ratu daljinski upravljani bespilotni avioni koriste se kao mete za trening artiljeraca i srazmerno retke napadačke akcije. Posle obaranja špijunskog aviona U-2 Gerija Pauersa iznad SSSR-a 1960, Amerikanci intenzivno razvijaju bespilotne letelice.

Mada su prve zaplenjene fotografije iz američkih dronova objavljene u Kini još 1964, posle Tonkinškog incidenta koji su SAD izazvale i iskoristile kao povod za širenje rata na severni Vijetnam, njihova upotreba službeno je potvrđena tek 26. februara 1973, pre četrdeset godina.

S razvojem tehnologije i minijaturizacijom koja se odigrala osamdesetih i devedesetih, vojni interes za dronove raste. Pre neki dan objavljeno je da se koriste i razvijaju u pedesetak zemalja; ipak, SAD vode. Američko vazduhoplovstvo je 2013. godine prvi put u istoriji obučilo više pilota za dronove nego za borbene avione s ljudima.

Amerikanci "uživo" testiraju svoje dronove u Pakistanu, Avganistanu, Jemenu, Somaliji i Izraelu u pojasu Gaze. Uprkos tvrdnjama da se radi o oružju u borbi protiv terorizma, podaci govore da u tim akcijama stradaju civili. Američki uspeh od devet likvidiranih terorista u Pakistanu platilo je životom oko 1.000 civila.

Inače, dron je trut, naziv za mužjaka bilo koje vrste pčela. Nema žaoku i ne pravi med, služi razmnožavanju. Živeti kao trut: na tuđ račun, od tuđeg rada, kao besposličar. Pravi trutovi s dronovima nemaju nikakve veze.


Implementacija

Nekad smo se borili za mir, slobodu, demokratiju i ljudska prava. Danas nam ih implementiraju.

Ukoliko držimo do sebe, sami ćemo sebi – na primer, bolji ustav, lepšu himnu, veći... Implant je i ono za povećanje ženskih grudi, a i ono za produženje muškog... Ponosa?

Implant je nešto spolja usađeno u prirodno okruženje: u vilicu zubni, u krvne sudove stent, u srce Srđanov kišobran, u kost čelični zglob... A u mozak – jezik?

Implantacija je "ostvarenje" dodatka (aplikacije) ili izvršenje plana, ideje, modela, rešenja (dizajna), posebnog detalja (specifikacije), pravila (standarda), algoritma (šta god to značilo) ili politike. Izvedenih značenja je mnogo i svakim danom sve više.

Nekad je to rešavao majstor.

U političkom novogovoru implantacija demokratskih zakona u javnom interesu je – baš zanimljivo – posao činovnika u birokratskim ustanovama.

Nema, dakle, nikakve tajne.

Negde na početku svoje Metafizike Aristotel kaže – ovako nekako – da je tvorac ove vrste filozofije bio Tales iz Mileta, koji je za počelo (arhe) i osnovni element (stoiheia) stvari uzeo vodu. Čist primer novogovora: filozofija je mnogo mlađa od Talesa, javlja se tek posle Pitagore a definitivno širi preko Platona; do tada su likovi kao Tales mogli biti samo mudraci (sofos); arhe je u Talesovo vreme predstavljala samo drvnu građu a stoiheia je bila slovo u alfabetu, da bi tek mnogo kasnije postala latinsko elementum.

Aristotel je, dakle, implementirao značenja sopstvenog filozofskog jezika u misao nekog dva veka starijeg mudraca. Za razliku od te vrste novogovora koju filozofi već milenijumima trebe i raskrinkavaju, ovo naše implementiranje ne nailazi na otpor. Usađuje se.


Na keca

Nekad se šišalo na nulu, sad se šišaju na keca. I to pevačice. Promenile se mašine nularice i jezik svakidašnji. Sad kec kolo vodi.

Nekad je nekome padao kec na desetku, sad obrnuto: "Da je meni Ražnatović Ceca, došla bi mi desetka na keca." Sve se vrti oko keca. Nekad je devojku trebalo odvojiti, zbariti, obariti, namagnetisati i ukrotiti. Sad se smuvaju na keca. Neko vata ribe na keca. Neki se kapiraju na keca. Pogledaju se i to je to. Neki bi se i ženili na keca.

Neko nekoga i pređe na keca.

Kec je nekada bio "zastava 101", loš ali naš, opasna karta (kečiga) i jedinica u školi. Sada je kec merilo za uspeh.

Uštrojiti keca znači uraditi nešto izuzetno dobro, efektno. Zamislite sad nesporazum u kući kad klinac dođe, baci torbu s vrata, i kaže kevi: "Uštrojio sam keca u školi!"

Uraditi nešto na keca može neko ko nije previše brzoplet, šeprtljiv ni bezglavi brzozbor. To može samo filadelfija, snalažljivko, dovitljivko, promućuran čovek.

Reč dolazi iz omladinskog žargona i znači odjednom, iz prve, otprve, bez prethodnog razmišljanja, odmah, umah, namah, iznebuha, izubaha, na brzaka, na mlaz, iz cuga. Može da znači i očas, naglo, neočekivano, ali zbrzati, frknuti.

Možda reč dolazi iz i one preterane sklonosti ka igrama na sreću. Šabana Bajramovića, nezamenjivog ciganskog muzičkog kralja, pitali jednom da li je nekad bio razočaran u životu. Nije odmah razumeo šta ga pitaju, a onda se setio: "Kako da ne, igram keca, a ono bude nula..."

Ta formula koja godi mladima podložnim neurotičnoj težnji ka sreći i efektnom obrtu podrazumeva blesak intuicije, rad klikera. Slevačiti, smandrljati, mogu samo alamunje ili kalamunje, luckaste osobe nepredvidivih impulsa i brzopleti jebivetri koji nisu vidra, ni kralj Milan na tenku.

Taj izraz možda govori o nestrpljenju, brzopletosti i nepromišljenosti koja vlada duhom našeg vremena. Ona potiskuje reči kao truditi se, majati se, batrgati se, upeti se i upinjati, paštiti se i trsiti se, nastojati, truditi se, batrgati se oko nekoga ili nečega. Kao da svi čekaju da nešto padne na keca.

Neće svakom da upali kec, ni da upadne sekira u med! Evo, pogledajte ovo sada...


Šalter

...i ostali germanizmi, što je povezano s tekstom o srpsko-nemačkim odnosima.

Probudio sam se u goloj vodi. Sanjao sam da smo išli u Berlin na neki važan šalter, Der Schalter, a ovi naši su se zapetljali – te normalan proces integracije, te administrativni kapaciteti. Švaba, mlad, plav, ništa ne razume. Ili i njega nervira naše ekspresno usvajanje anglicizama i potiskivanje germanizama, koje su ovde kao imena veoma konkretnih stvari ostavljali Sasi, Marija Terezija, Vermaht, inženjeri i gastarbajteri.

Izdvajam jednog našeg na stranu i savetujem dramskim šapatom kroz zube: govorite srpski da vas svaki Nemac razume… Pomenite cilj i ceh. Pomenite recept, apoteku, operaciju, rendgen, reumu i svaku drugu kugu.

Recite hleb. Kažu da ta reč dolazi od starovisokonemačkog hleip, leip. Oni znaju i šta je kifla, knedla, krofna, nokle, šnicla, štrudla, šunka, supa, torta, vekna, viršla, zemička… Pa kuhinja, buter, dinstati, filovati, frištik (može i fruštuk), pohovati, špajz, escajg, škrinja, madrac, mlin, vaga, veš-mašina, ruksak.

Pa, radi konverzacije, prebacite na auto, anlaser, auspuh, bremzu, diznu, gepek, kiler, kuplung, kurblu i ablendovanje.

Pomenite majstore, šnajdere, šustere, tišljere, molere… Lak, kramp, kurcšlus, lanac, gurtnu, pleh, glimericu, šraf i šrafciger, šteker, šablon, plac, rampu, čabar, feder, fen, farbu, šine, šlep, šleper i liferanta. Kažite da ništa neće faliti, da će se montirati, pakovati, da će sve biti knap i glanc!

Pa kad se povede reč o obrazovanju – pomenite lenjir, kredu, profesora, docenta, asistenta, dekana, lektora, studenta, ferije. Rolšue i sličuge će već pokazati da brinete i o deci. Pa onda pomenite teatar, binu, lajtmotiv, muzičara, dirigenta, valcer, kič i bidermajer. Naravno, i sportski pehar i zicer.

Pomenite i kasirku, šank i vermut.

Psi su i kod njih šnaucer, bokser, doberman i rotvajler.

Vic je i kod njih vic.

Pa malo namignite kad kažete bluza, falta, mantil, modiskinja, šminka, šnala, sokna, štikla.

U vojnim stvarima, zna se – maršal, diktat, logor, lozinka, geler, orden, pištolj, haubica, firer.

U poverenju: lingvisti kažu da smo od njih pozajmili i našu staru reč lûg, a i reči oltar i crkva (gotski kyrikō) i pop (Pfaffo), biskup i krst i kruna.

Ne zaboravite, praslovenskim pozajmljenicama iz germanskih jezika pripada i reč mito, od starog visokonemačkog mūta.

Samo pazite, mi smo švorc, nemamo ni filera.


Tajkun

U ovdašnjem novogovoru tajkunizacija kao da tukne na kriminalizaciju, a označavanje nekoga kao tajkuna pre deluje kao optužba nego kao kompliment ili bar vrednosno neutralna činjenica.

U svetu, tajkun je poslovni magnat. Magnat je reč izvedena iz latinskog magnates – veliki ljudi ili veliki plemići. Dakle, poslovni magnat, tajkun ili još kapitalista, car, mogul... Mogul je poreklom persijska ili arapska reč za Mongole i njihovo po bogatstvu slavno carstvo u Indiji (1526–1857). A napravili su i Tadž Mahal.

Što se bogataša tiče, nazivamo ih još baroni, oligarsi ili industrijalci. U svakom slučaju, njihov položaj i bogatstvo primarno potiču iz neke industrije – koja u latinskom označava marljivost, vrednoću, dok se u starom svetu koristila najpre za "fizičku" industriju, da bi se danas u tom istom svetu proširila na oblasti od virtuelnog poslovanja do komercijale aktivnosti.

Izrazi mogul, tajkun ili baron pojavljuju se krajem XIX i početkom XX veka u Severnoj Americi i označavaju vodeće ličnosti u oblasti rudarstva i eksploataciji nafte (Džon Rokfeler), brodskom i železničkom prevozu (Semjuel Insul), proizvodnji čelika (Endru Karnegi – na slici u sredini), bankarstvu i novinskoj industriji (Vilijem Randolf Herst – na slici gore). A danas i u oblasti softvera (Bil Gejts – dole), proizvodnje piletine (Frenk Perdju) i svemu drugom gde se pravi veliki novac.

Rusi za sada preferiraju izraz poslovni oligarh ili samo oligarh.

Tajkun je japanska reč često korišćena za šogune, izvorno vojne komandante, i znači veliki gospodar. U engleski jezik uveo ju je kapetan Metju Kalbrajt Peri 1857, odmah pošto je uz pomoć američke ratne mornarice prisilio Japan da se otvori prema Zapadu. Najbrže i najbolje se odomaćila u poslovnom svetu.


Ući u priču

"E vidiš, mi smo ušli u tu priču 2006, i to smo baš ušli onako na kolenima..."

"Dakle, svesno ste ušli u tu priču?"

"Ušli smo u celu tu priču ‘goli’, ja sam bila rasterećena i jako sam se zabavljala..."

"Naišli smo na odobravanje publike i podršku ljudi iz sveta muzike i tako smo ušli u celu priču."

"Ušli smo u priču sa nekom opuštenom varijantom, koja prija oboma..."

"I tako smo malo-pomalo ušli dublje u priču, koja je pomalo neverovatna..."

"Sve su to rizici, za to treba hrabrosti, ali ja nisam iz te priče."

"Iskreno smo ušli u priču oko zajedničkog nastupa..."

"Ponavljam da smo tada naivno ušli u tu priču na osnovu ‘rekla-kazala’."

"Trebalo mi je nekih mesec dana da u potpunosti izađem iz te priče."

"Kad sam ušla u celu priču, ovu drogu su koristili muzičari sa kojima sam snimala ploču."

"Zaboravili zašto su ušli u tu priču..."

"Slušaj, nisam ti ja iz te priče. Mene ne zanimaju te pevaljke."

"Kada smo ulazili u tu priču 2003. godine, nismo znali šta nas čeka..."

"Bila sam osnivač nekada i izašla sam iz te priče 2008. godine."

"Kada se iz te priče eliminišu posrednici, šićardžije, nakupci i ko zna koje fele, seljak će tek tada moći da nazre spas."

"Zakon o trgovini, naš je preduslov da bismo ušli u tu priču."

"Mercedes-Benz je ušao u priču zajedničkih platformi za svoje modele..."

Ući u priču u citiranim rečenicama trebalo bi da znači svirati u bendu, pevati, igrati u pozorišnoj predstavi, ući u koaliciju, osnovati NVO ili početi proizvodnju, početi, započeti, posvećeno raditi, ponekad planirati, a takođe i pripadati nekoj feli.

Možda je to i podsvesno bekstvo iz anonimnosti: ući u priču, pogotovo ući duboko u celu tu priču, podrazumeva potpuno pripadanje, učestvovanje u poduhvatu. Niste ušli u priču ako ste lirafon, onaj koji u šibicarenju namamljuje druge. Opasno je ući u priču kao u gustu šumu – može i da te pojede vuk.

Ulazak u priču, koji je došao od rok muzičara, a koji je prihvatio svet estrade i politike, možda odražava relativistički duh vremena: aktivnost, angažman, delovanje, posvećenost i pregnuće jesu priča, kao da se priznaje ono što Embrouz Birs kaže za istoriju – da je to priča uglavnom lažna o događajima uglavnom nevažnim.

U nekadašnjem žargonu se govorilo pričam ti priču kada neko laže, obmanjuje, uzalud se trudi da se neko obmane.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine