foto: marija janković

Ubice žena u centrima za socijalni rad >

Krv na rukama sistema

Olga Lovrić i Maja Đorđević stradale su na isti način: ubili su ih bivši partneri ispred centara za socijalni rad. Maji Đorđević je bivši muž, pre nego što ju je ubio, bacio pred noge mrtvog sina. Njih dve spaja i to što su obe više puta prijavljivale nasilje, a institucije su ostale gluve na njihove prijave. Propuste koje su napravljeni u njihovim slučajevima nije moguće ni prebrojati. Sve institucije nose na duši ove žene, od policije, tužilaštva i sudova do centara za socijalni rad

Mnogo smo puta do sada na stranicama "Vremena" apelovali na institucije da moraju drugačije i bolje da rade svoj posao, kako bi se smanjio broj žena koje stradaju u partnerskom i porodičnom nasilju. Ovih dana, situacija je eskalirala. Nasilnici su se osilili do mere kad se toliko ne plaše institucija, da baš u zgradama institucija ubijaju žene. I decu. Slučaj koji se dogodio u Centru za socijalni rad u Rakovici izmiče racionalnom poimanju.

Podsetimo, 12. jula u popodnevnim satima, Marko Nikolić (43) trebalo je da bivšoj ženi Maji Đorđević vrati četvorogodišnjeg sina kog je viđao svake srede. Kako prenose mediji i očevici, on je iz sivog BMW-a izneo dete bez svesti i bacio ga na asfalt. Majka je pritrčala, a Nikolić je izvukao nož i usmrtio je sa nekoliko uboda od kojih je koban bio onaj u vrat. Povredio je i troje radnika Centra za socijalni rad Rakovica. Dete je takođe kasnije preminulo, a sudeći prema obdukcionom nalazu koji je procurio u medije, uzrok smrti je davljenje, a ne udarac glavom o pločnik, kako se prvobitno pretpostavljalo.

Tačno nedelju dana ranije, 5. jula, Milan Lovrić ubio je suprugu Olgu udarcima kamenom u glavu, takođe nakon kontrolisanog viđanja sa decom u Centru za socijalni rad na Novom Beogradu. Lovrić je nedavno izašao sa odsluženja zatvorske kazne zbog porodičnog nasilja, druge po redu. Prvo je 2010. osuđen uslovno na tri godine za nasilje nad ženom, a onda, u junu 2015. na dve godine zbog prebijanja najstarijeg sina. Iz zatvora je izašao 17. aprila ove godine jer mu je zbog dobrog vladanja kazna skraćena. Nastavio je da preti Olgi, što je ona uredno prijavljivala, ukupno sedam puta. Redovno je kršio zabranu prilaska i dolazio joj na vrata. Imala je audio-zapise pretnji smrću koje joj je upućivao. Dok je vozila srednjeg sina na trening, presreo je njen auto, prstom prešao preko vrata i rekao: "Ubiću te."

OBRAZAC SMRTI: Osim sličnog načina na koji su stradale, Olgu Lovrić i Maju Đorđević spaja i to što su obe više puta prijavljivale nasilje, a institucije su ostale gluve na njihove prijave. Uprkos tome što je Milan Lovrić već bio u zatvoru zbog nasilja nad Olgom, dve prijave koje je podnela policiji odbačene su kao neosnovane. Zahtev za produženje mere zabrane prilaska podnela je 6. aprila ove godine, ali iz Trećeg osnovnog suda nikada nije dobila odgovor. Drugu, i poslednju, prijavu policiji Olga je podnela 30. maja ove godine. Novi zakon o sprečavanju nasilja u porodici, po kom bi Lovriću odmah bila izrečena zabrana prilaska, stupio je na snagu samo dva dana kasnije. Godinama joj je pretio da će im deca ostati siročići, a nakon što je ubio nju, izvršio je samoubistvo.

Maja Đorđević, medicinska sestra u GAK-u "Narodni front", davala je praktično celu svoju platu na kazne koje joj je sud izricao jer bivšem mužu nasilniku nije dozvoljavala da viđa dete. I ona je godinama trpela psihičko i fizičko zlostavljanje, obraćala se svim mogućim institucijama, od policije, Centra za socijalni rad, preko Ministarstva za rad i socijalnu politiku, a pisala je i predsedniku Srbije. Skoro svi su ostali gluvi. Više puta je prijavljivala nasilje, a policija je na teren izašla samo tri puta. Privremena mera po kojoj je Nikolić imao pravo da uzme dete iz vrtića svake srede u 8.30 i da ga vrati u prostorije Centra za socijalni rad Rakovica u 15.30 izrečena je u junu 2015. Godinu dana kasnije, Maja Đorđević predaje podnesak Drugom osnovnom tužilaštvu, sa zahtevom da se Nikoliću ukine pravo na posete jer predstavlja opasnost za dete, a njegova agresija i incidentno ponašanje ne prestaju. Nikada nije dobila odgovor. U januaru 2013. Marko Nikolić je pokušao da zakolje Majinu sestru, a njoj i deci pretio smrću. Ta se prijava vukla po sudskim fiokama četiri godine. Prvo ročište konačno je zakazano za 13. jul ove godine. Prekasno. Nikolić je Maju i dete ubio samo dan ranije.

Obe žene sistem je višestruko izneverio. U slučaju Olge Lovrić, nakon što je 1. juna novi zakon stupio na snagu, policija i organ starateljstva su bili dužni – ako imaju saznanja da se bilo šta novo desilo u ovom slučaju, da je izašao iz zatvora, da je tražio da se viđa sa decom, da je žena prijavljivala nove incidente nasilja – da predlože da se slučaj razmatra na sastanku Grupe za koordinaciju i saradnju, objasnila je za beogradske medije advokatica Vanja Macanović i dodala da su sve institucije postupale kao da Zakon o sprečavanju nasilja u porodici nije stupio na snagu. U slučaju Maje Đorđević, neko iz Centra za socijalni rad Rakovica je procenio da je otac, iako je pretio smrću i majci i detetu, ne predstavlja opasnost za dete i dopustio kontrolisane posete.

GDE SU ZAKAZALI CENTRI ZA SOCIJALNI RAD: Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC), koji radi direktno sa žrtvama nasilja, u razgovoru za "Vreme" navodi sa kakvim se teškoćama u centrima za socijalni rad (CSR) susreću klijentkinje AŽC-a: "Dešava se da službenici u CSR neće da zapišu usmenu prijavu o nasilju kad im se žena obrati ili neće da prime podnesak, do toga da neće da izdaju kopiju dokumenta na koji žena ima pravo, u nekim slučajevima dok ne interveniše poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu ličnih podataka. Događa se da se iskazima žena ne veruje, da se umanjuje nasilje, opravdavaju postupci učinioca nasilja, zamera ženama što nisu dostigle ideal ‘dobre žene’ i ‘dobre majke’ u skladu sa stereotipima koje društvo ima o ženama."

foto: m. milenkovićTanja Ignjatović

Kao posebno dramatičnu sferu Ignjatović ističe regulisanje roditeljskog staranja nakon što žena napusti nasilnog partnera i pokrene postupke razvoda i poveravanja dece: "Čak iako CSR prepoznaje i priznaje da postoji nasilje prema ženi, retko će smatrati da su deca koja su prisustvovala tom nasilju takođe žrtve, i sasvim retko će predložiti sudu mere zaštite od nasilja u porodici i za decu. Takođe, retko će sagledavati roditeljstvo oca u kontekstu nasilja koje čini prema partnerki, majci te dece." Tako, paradoksalno, nasilnik postaje "dovoljno dobar otac", što znači da će u ogromnom broju slučajeva imati pravo da održava lične odnose sa decom po modelu koji je uobičajen, kao da nasilje ne postoji.

"I onda čujemo da je kažnjavana majka koja je štiteći dete sprečavala kontakt sa ocem", kaže Ignjatović: "Pritom, ne zna se ko je odgovoran za to što nasilnik koji je u kontinuitetu ugrožavao bezbednost službenih lica, što potvrđuje da je ekstremno opasan, nije u pritvoru, već je dobio mogućnost da viđa dete. CSR je dao stručno mišljenje, ali je sudija mogao da istraži i prikupi dodatne dokaze i da donese drugačiju odluku." Radi se, dakle, o slučaju Marka Nikolića. Osim što je ubio ženu i dete, usput je povredio troje radnika CSR Rakovica. Jednoj zaposlenoj odsekao je prst, a njenom kolegi obraz. Tek kad se ovo dogodilo, zaposleni u rakovičkom CSR progovorili su o torturi kroz koju su prolazili svaki put kada bi se Nikolić pojavio u njihovim prostorijama. Vikao je, fizički nasrtao na zaposlene, sekao im gume na automobilima, upadao u prostorije gde su bili u toku sastanci sa klijentima. Prosto je neverovatno da nijednom niko od tih ljudi Nikolića nije prijavio policiji. Dva su moguća razloga za to: ili CSR Rakovica pokušava da predstavi svoje zaposlene kao Nikolićeve žrtve ili u ovoj zemlji čak ni oni koji rade u sistemu nemaju poverenja u to da sistem može da ih zaštiti.

KAKO JE MINISTAR GENIJE UNIŠTIO ŽIVOTE: Ovaj drugi scenario je nešto verovatniji. Naime, od 2013. godine kada su nam predstavljene mere štednje tadašnjeg ministra finansija Lazara Krstića, institucije socijalne zaštite pretrpele su velike gubitke u broju zaposlenih. Kad god počnu mere štednje, prva nastrada socijalna zaštita. Zašto? Pa zato što neoliberalne ekonomske politike nikada nemaju na umu ljudske živote, nego samo brojeve: BDP, suficit, deficit, javni dug itd. Za njih je ekonomija odavno postala pseudonauka, svedena na cifre i grafikone. To što iza njihovih krivulja, grafika i tabela stoje ljudski životi, njihovo bogatstvo ili beda, rad, glad, muka i nesreća, sve te finansijske "genijalce" ne zanima. Pa ipak, Tanja Ignjatović smatra da složenost, težina i količina posla mogu da preplave i one koji profesionalno i odgovorno rade, ali to nije uzrok loših profesionalnih procena u najvećem broju slučajeva. Kada su u pitanju ubistva žena koje su se obraćale institucijama za zaštitu, uvek su prisutni isti propusti: nije utvrđeno da se radi o nasilju u partnerskom odnosu, već su profesionalci to karakterisali kao "bračni sukob" ili "problematične porodične odnose"; nisu prikupljene i razmenjene relevantne informacije sa drugim službama i organizacijama, a ako jesu, nasilje se umanjuje ili marginalizuje; nisu preduzete mere koje stoje na raspolaganju nadležnim organima i po službenoj dužnosti.

"To nije specifično samo za centre za socijalni rad, već je prisutno i kod policije, ali i kod tužilaštva i sudova, o čijim propustima najmanje čujemo", kaže Ignjatović.

Takođe, ogroman je i nekontrolisan upliv ličnih uverenja i predrasuda profesionalaca, posebno diskriminacije žena. Tokom rada na jednogodišnjem projektu "Vreme protiv nasilja", tim "Vremena" susreo se sa slučajem socijalnog radnika iz jednog malog mesta u Srbiji koji je tražio seksualne usluge od klijentkinja. Jedina kazna koju je za to pretrpeo bilo je prebacivanje u drugu opštinu, ali na identičnu poziciju. Dakle, nikakva. Kad smo kod upliva ličnih predrasuda, trebalo bi pogledati australijsku seriju Top of the lake rediteljke Džejn Kempion. U nekoj zabiti, nestala je trudna četrnaestogodišnjakinja. Slučaj rešava policajka silovana u mladosti. Radi sa policajcima koji su puni predrasuda i šovinističkih uverenja. Ali, ali... Protokoli po kojima postupaju su takvi da je nemoguć upliv ličnih uverenja i njihov uticaj na istragu. Na kraju se ispostavlja da je nestala devojčica zatrudnela jer je silovao otac.

DOBRI LJUDI U ZLU VREMENU: Pa ipak, nemoguće je da u CSR-ima u Srbiji rade samo grozni ljudi bez elementarnog saosećanja. Ignjatović se slaže da su stručni radnici u centrima za socijalni rad opterećeni poslovima koje ne bi trebalo da rade, konstantnim padom broja zaposlenih, ali i zapošljavanjem neodgovarajućih profila, političkim postavljenjima i smenama rukovodilaca, čak i smenama sa stručnih pozicija onih koji profesionalno i posvećeno obavljaju svoje zadatke: "Međutim, tačno je i da neki centri za socijalni rad, od rukovodioca do voditelja slučaja, odbijaju da postupe po nalogu nadležnog ministarstva, koje je nadzorni organ, a ne znam da li su za to postojale sankcije."

Ovo potvrđuje slučaj Maje Đorđević. U avgustu prošle godine pisala je Ministarstvu za rad, zapošljavanje i boračka pitanja. Ministarstvo je analizu izveštaja i dokumentacije koji su do tada postojali u slučaju i CSR-u Rakovica naložilo da se formira ceo novi stručni tim koji do sada nije imao kontakt sa porodicom, te da "neposredno realizuje detaljnu opservaciju odnosa deteta i oca, ne samo tokom primopredaje deteta, već fokusiranu psihološku opservaciju koja bi pružila podatke o tome kakvo je ponašanje oca prema detetu", stoji u dopisu Ministarstva za rad. U istom dopisu, Ministarstvo je rakovičkom CSR-u zamerilo da podatke koje roditelji daju u vezi sa karakteristikama onog drugog procenjuje kao potrebu da jedno drugo diskredituju u svojim roditeljskim ulogama. Umesto toga, morali su da obave psihološku procenu Marka Nikolića, naročito kada je reč o njegovom ispoljavanju agresije. Takođe, ako majka konstantno izražava strah za bezbednost deteta, CSR ima obavezu da reaguje. Da sve bude još gore, CSR Rakovica nije primenio protokol o postupanju kada postoji sumnja na nasilje. A sada nas ubeđuju da su znali da je bio agresivan i nasilan i da je nasilje i agresiju ispoljavao i prema zaposlenima.

SAMA JE KRIVA: Taman kad čovek pomisli da smo po pitanju nasilja nad ženama napredovali i postali osetljiviji, da ga konačno bolje razumemo, iskoče odnekud razni koji bi da relativizuju zločine. Da je reč o anonimnim ljudima, manje bi bilo razloga za brigu. Štaviše, ona anonimna javnost koja ostavlja komentare na informativnim sajtovima i društvenim mrežama časnije se i humanije ponela od autora čije su uratke komentarisali. Počelo je od tvita LGBT aktiviste Predraga Azdejkovića, koji je prvo napisao tvit: "Postalo je politički nekorektno reći, sama si ga birala." Zatim je Azdejković na svom blogu tu tezu dalje elaborirao, ublaživši je tvrdnjom kako žene treba da otvore četvore oči kad biraju partnera. Oba puta je odgovornost svalio na žrtvu. No, u svojoj neosetljivosti, tu se nije zaustavio, nego je još u blog postu naveo kako je tvitom "bocnuo mnogo ljudi u živac" i priznao da u tome posebno uživa. Ima na domaćoj javnoj sceni brojnih-skandal majstora koji imidž grade na tome da iritiraju druge, ali da neko u te svrhe koristi surova ubistva dve žene i četvorogodišnjeg deteta, to još nismo imali.

Potom se, u najstarijem listu na Balkanu oglasio Zoran Milivojević, lekar opšte prakse koji je prošao obuke za psihoterapiju i zahvaljujući medijima i kontroverznim stavovima, postao lažni autoritet za brojna pitanja. Osim što zagovara telesno kažnjavanje dece, poznat je po stavovima o manipulatorskoj prirodi žene. No, nije mu lako izaći na crtu, jer je vešt u tome da tezu iz jedne svoje rečenice pobije već u sledećoj. Ovog puta u kolumni za "Politiku" pisao je o Medejinoj osveti, inspirisan Markom Nikolićem koji je ubio četvorogodišnjeg sina da bi se osvetio bivšoj ženi. Prvo, Milivojević pogrešno definiše ono što se u psihologiji naziva "Medejin kompleks". Tvrdi da je to ubistvo deteta iz osvete prema partneru, dok je zapravo reč o patološkom odnosu majke prema deci, u kom ona ispoljava mržnju i sadizam, ali ne da bi se osvetila mužu, već upravo zato što je tim mužem nezadovoljna i prema njemu gaji negativna osećanja koja preusmerava na decu.

Ipak, nešto drugo je u tom tekstu daleko strašnije, a stalo je u jednu jedinu rečenicu: "Da majka nije ignorisala više odluka suda i sprečavala oca da viđa dete, možda se ova tragedija ne bi desila." Misli se na Maju Đorđević koja je celu svoju platu medicinske sestre davala za sudske kazne jer nije dozvoljavala bivšem mužu da viđa zajedničko dete. Radila je to jer je procenila da je on opasan po život deteta. Na kraju se ispostavilo da je bila u pravu, ali bilo je kasno. Da je Zoran Milivojević, pre nego što je na mrtvu ženu svalio krivicu za smrt deteta, i na kraju krajeva njenu sopstvenu, pročitao o ovom slučaju išta osim novinskih naslova, znao bi da je Marko Nikolić viđao dete jednom nedeljno po sedam sati od detetove druge godine života, pa sve dok ga nije zadavio. Štaviše, ubio je dete tokom jednog od tih viđanja.

Da je Zoran Milivojević želeo išta više od toga da ogavnim senzacionalizmom privuče pažnju, držao bi se elementarne istine: za ubistvo je kriv uvek i samo onaj ko ubistvo počini. Žrtva je uvek i samo žrtva, neko o čijoj je smrti odlučio drugi i nasilno joj oduzeo život. Osim u slučajevima samoodbrane ili slučaja kada neko ubije sopstvenog zlostavljača, ne postoji i ne može da postoji način da žrtva sama doprinese sopstvenom ubistvu. Pogotovo ne žena koja je batine, zlostavljanja i pretnje po svoj i život svoje dece (jedno iz prethodnog braka i jedno iz braka sa ubicom) trpela još od prvih meseci trudnoće. Pogotovo ne žena koja je godinama tražila zaštitu od svake institucije koja je bila dužna da joj pomogne, žena koja je gotovo pet godina kucala na sva moguća vrata, a svi su se pravili da je ne čuju.

Olga Lovrić i Maja Đorđević su mrtve. Njihove ubice im više ništa ne mogu. I to je jedina bedna uteha, ako je u ovakvim slučajevima utehu moguće naći. Olga Lovrić iza sebe je ostavila troje, a Maja Đorđević jedno dete. Ta deca su sada prepuštena sistemu, istom onom koji nije učinio ništa da sačuva živote njihovih majki.


 

Intervju – Brankica Janković, poverenica za ravnopravnost

Intervju – Brankica Janković, poverenica za ravnopravnost



Moramo izvući pouke

"Ministri finansija često, i ne samo kod nas, nemaju dovoljno razumevanja za socijalnu zaštitu, ali i socijalnu politiku, koja sigurno predstavlja izuzetno bitan segment ukupne ekonomske politike"

"VREME": Da li, po vašem mišljenju, možemo da govorimo o disfunkcionalnosti centara za socijalni rad?

BRANKICA JANKOVIĆ: Ne mislim da su centri disfunkcionalni – već samo da imaju različite probleme u radu. O njihovom ogromnom radu, uz sve greške i propuste, svedoče tokom proteklih godina, tačnije decenija, stotine hiljada korisnika različitih usluga i ostvarenih prava u okviru socijalne zaštite, poput novčane socijalne pomoći i drugih davanja, kao i obavljanje poslova iz primarne porodične zaštite, zatim poslova hraniteljstva, usvojenja, starateljstva, i da ne nabrajam sve. Prevencija je možda bila najslabija strana, iz različitih razloga, pre svega nagomilavanja raznih administrativnih poslova i obimne dokumentacije, koja je uz nedostatak kadrova i specijalizovanih znanja vodila smanjenju vremena za neposredni rad sa korisnicima, koji je često od vitalnog značaja za izbegavanje kompleksnijih problema i socijalne isključenosti. U svom svakodnevnom radu, sigurno su imali i mnogo grešaka i problema, ali nikako ne bi bilo ozbiljno okarakterisati ih kao disfunkcionalne.

Kada je počelo njihovo urušavanje i koje mere Vlade Srbije su do toga dovele?

Već sam rekla da ne možemo govoriti da su urušeni, ali da postoje brojni izazovi – postoje. Najveći problemi su nedovoljan broj svih stručnih profila, a zatim sama organizacija, uvedena Pravilnikom iz 2008. uz revizije 2010. i 2011, koja je povećala obim posla, posebno voditeljima slučaja. Obim posla i nedovoljni resursi dovode do smanjenja efikasnosti pružene usluge i participacije korisnika. Tu su još i problemi prenosa nekih poslova koje ne mora da radi ovaj organ, smanjenje solidarnosti i izostanak kvalitetnog timskog rada, nedovoljni upravljački kapaciteti, nedovoljna razvijenost potrebnih usluga na lokalnom nivou, zatim to što program na studijama za primarno zanimanje socijalne zaštite nije prilagođen zahtevima koji su stigli sa novim i modifikovanim izazovima, nedovoljno ulaganje u obuku postojećeg kadra, preobimna dokumentacija itd. Međutim, važno je reći da rešenja problema postoje, neka su i bila spremna, mnoga i ne zahtevaju, uvek i nužno, limitirana finansijska sredstva.

Pojedini radnici centara za socijalni rad tvrde da je sve počelo merama bivšeg ministra finansija Lazara Krstića kojima je trebalo da se uštedi 1,5 milijardi dinara u budžetu Srbije u narednih nekoliko godina. Da li se slažete sa tom tvrdnjom?

Ministri finansija često, i ne samo kod nas, nemaju dovoljno razumevanja za socijalnu zaštitu, ali i socijalnu politiku, koja sigurno predstavlja izuzetno bitan segment ukupne ekonomske politike. Pomenuti ministar nije izuzetak. Javne službe, poput ustanova socijalne i zdravstvene zaštite i škola, one su čiji je rad građanima najpotrebniji, i za njih treba da postoji drugačiji pristup u kreiranju mera štednje za koje je nesporno da treba da postoje.

Ovih dana, ljudi poput Vesne Stanojević, koordinatorke Sigurnih kuća, predlažu zatvaranje centara. Kakav je vaš stav o tome?

Poštujem njeno iskustvo i rad, a o ovom pitanju imam potpuno drugačije mišljenje. Nisam saglasna sa idejom o zatvaranju centara za socijalni rad, već sam za reorganizaciju i jačanje kapaciteta, kao što rekoh. Najlakše je nešto rasturiti, zatvoriti, ugasiti, obustaviti – često smo se u našoj istoriji istakli u toj disciplini, pa je sada sigurno vreme za drugačije, odgovorne pristupe – da ništa ne zatvorimo ili gasimo pre nego što osmislimo, dokazano, bolje.

Da li postoje modeli funkcionisanja centara koji bi mogli da se preuzmu iz evropske i svetske prakse, pa da se prilagode i primene u Srbiji?

Razmena iskustava sa drugim zemljama i pronalaženje rešenja za probleme koji se detektuju kao zajednički je dobrodošlo i izuzetno korisno, ali preuzimanje tuđih modela i prilagođavanje nije uvek najbolje rešenje, a imali smo ranijih godina takva postupanja nadležnih u raznim oblastima. Naš sistem nije neuređen ili pogrešan, ali mi se suočavamo sa problemima nedostatka kapaciteta i bolje koordinacije da bi on funkcionisao efikasno. Jedino sinhronizovan i odgovoran rad svih nadležnih, mislim i na sudove i tužilaštvo, policiju i zdravstvenu zaštitu, vodi ka delotvornoj zaštiti. Svaka zemlja ima specifične probleme, političke, društvene i kulturne kontekste i insistiranje na prilagođavanju modela, koji su se u nekim zemljama pokazali kao dobri, ne garantuje da će biti jednako efikasni i u Srbiji. Meni lično, nakon više od decenije iskustva u oblasti socijalne zaštite, blizak je austrijski model socijalne zaštite gde postoji, primera radi, posebna institucija za zaštitu dece u okviru socijalne zaštite, sa posebnim znanjima za taj zahtevan posao – Jugendamt, ali ne želim time da kažem da je to najbolje rešenje i za nas. Pitanje da li je naša država bila spremna, nakon više decenija primene istočnoevropskog modela socijalne zaštite, i da li je trenutna mešavina, rekla bih, liberalnog i drugih, široko gledano, modela poput mediteranskog i korporativističkog, najadekvatniji model za našu socijalnu zaštitu.

Nema mnogo sumnje u to da je poslednje ubistvo u rakovičkom Centru za socijalni rad inspirisano ubistvom u CSR Novi Beograd. Međutim, da li je samo to posredi? Da li, kada se dogode dva identična zločina, treba da preispitamo sistem i njegovu odgovornost?

Naravno da je neophodno uvek i kontinuirano preispitivati rad svih nadležnih u sistemu zaštite, pogotovo u slučajevima sa fatalnim ishodima koje, nažalost, više ne možemo da ispravimo. To su najbolnije lekcije iz kojih celo društvo treba da izvuče pouku i ispravi šta se nakon analize pokazalo kao greška ili propust, i to odmah. Ne treba zaboraviti da je u našem društvu prisutan i strah od prijavljivanja diskriminacije i nasilja, praćen sramotom, jer žene odrastaju i vaspitavaju se po patrijarhalnim obrascima u kojima je jasno definisano njihovo mesto u porodici i društvu. Ne smemo dozvoliti da se, usled propusta, gubi poverenje u institucije. Istovremeno, veliku moć i uticaj imaju mediji. Neka bude i suvišno, ali da još jednom ukažem na neophodnost poštovanja žrtava i njihovih porodica, poštovanja etičkih pravila kod izveštavanja, kao nedopustivost senzacionalizma, što nije tema ovog našeg razgovora.

foto: fonet


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

UOČI RAZLIKU: »Politika«...
  • ...i sajt nemačke baze filmskih radnika

Nemački glumac piše za »Politiku«

U utorak 18. jula, u dnevnom listu "Politika", u rubrici "Pogledi", objavljen je tekst "Protiv nasilja, ne protiv muškaraca i žena". Kao autor potpisan je izvesni dr Petar Veličković, forenzički psihijatar i sudski ekspert za poveravanje dece iz Montreala, Kanada. Ovaj naizgled opasno veliki stručnjak navodi kako su agresivne feministkinje jedva dočekale da se ovo desi pa da ubistva u centrima za socijalni rad zloupotrebe za svoju političku agendu. Stručno je dodao da porodično nasilje mogu da počine i žene i muškarci (kao da neko tvrdi suprotno), a onda poentirao kako svuda u svetu "praktično sva čedomorstva" čine isključivo žene, a gotovo nikada muškarci. Veoma je zanimljivo da neko izađe sa ovom tezom samo nekoliko dana nakon što je čedomorstvo počinio muškarac. Ali još je zanimljivije što dr Petar Veličković izgleda – uopšte ne postoji. Gugl pretraga njegovog imena ne izbacuje nikoga ko ima bilo kakve veze sa forenzikom, psihijatrijom, pa ni sa Kanadom. No, bože moj, nije Gugl baš toliko pouzdan kada je reč o pretrazi imena.

Međutim, uz tekst stoji i fotografija vajnog dr Veličkovića, a Gugl nudi i mogućnost pretrage fotografija. Tu stvari postaju izuzetno zanimljive. Gugl rezultati prvo izbacuju apsolutno identičnu fotografiju sa sajta nekog terapeuta koji se bavi – pazi sad: osnaživanjem muškaraca. No, uz kratku izjavu o genijalnosti terapije i prateću sliku nije potpisan nikakav Petar Veličković, nego neki Majk, bez prezimena. Dalje, Gugl konačno otkriva i pravi identitet čoveka sa slike. Reč je o malo poznatom nemačkom glumcu, scenaristi i reditelju Andreasu Kaufmanu, koji se tek sa 42 godine probio ulogom u sapunici Marienhof. Kaufman, sa istom fotografijom, postoji i u nemačkoj bazi filmskih radnika filmmakers.de, a ima ga i na sajtu imdb.com, najvećoj svetskoj bazi svega što ima veze sa filmskom i TV industrijom, doduše, bez slike. Kako je internet brz medij, čitava stvar je brzo "pukla" po društvenim mrežama, pa je "Politika" istog dana uklonila tekst sa svog sajta, no i dalje ga ima u štampanom izdanju i na sajtovima koji upravo i služe tome da korisnici arhiviraju sadržaje koji bi mogli da budu uklonjeni. Sada nam ostaje samo da se pitamo da li je dr Petar Veličković procenio da nije dovoljno lep, pa je "Politici" podmetnuo plavookog i elegantno sedog Kaufmana ili Petar Veličković, forenzički psihijatar iz Kanade, zapravo ne postoji. (slike u foto galeriji)

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine