foto: a. anđić

 

Kinoteka

Ima već 33 godine od kada sam zakoračio na beogradske ulice dolazeći na studije, a još se živo sećam najjačih utisaka iz prvih dana: najgori je bila panika pred nepreglednom mrežom autobusa, tramvaja i trolejbusa velikog grada u kojoj sam se slabo (nikako) snalazio, panika logična za nekoga ko u rodnom Čačku nikada nije morao da sedne u gradski prevoz; najlepši je bio prvi ulazak u Kinoteku.

Drugarica sa radne akcije na koju sam slučajno naleteo na ulici, Beograđanka, pozvala me da uveče navratim do Kosovske ulice. Iz studentskog doma na Zvezdari pošao sam dva sata ranije, da slučajno ne zakasnim, pa sam u Hram ušao sam. Daleko od toga da u Čačku tog vremena nije bilo mesta gde su se mogli pogledati filmovi, svih kategorija. U "Prag" su nas vodili organizovano iz nižih razreda osnovne škole da gledamo partizanske filmove (bioskop je bio samo jednu ulicu dalje), kasnije sam sa društvom tu otkrio Brusa Lija i niskobudžetne vesterne. U "Sutjesku", u centru grada, išlo se prvo da bi se gledali "švedski akcioni", popularni među pubertetlijama sedamdesetih godina, ali bi se, kasnije, zakačile i ozbiljnije stvari – tu sam, otvorenih usta, odgledao "Kuma 1". Dom kulture je bio rezervisan za umetnost, nedelju-dve posle FEST-a tamo se prikazivala revija najboljih filmova koji su prethodno gostovali u Beogradu.

Svejedno, u Kinoteci sam se izgubio od sreće kada sam bacio pogled na mesečni program. Teško je današnjoj omladini koja može sa neta da skine sve što je ikada snimljeno, objasniti kakav je osećaj kada na jednom mestu nađeš ono što si mislio da si zbog mladosti zauvek propustio, i toliko toga što nisi ni znao da postoji. Te prve večeri odgledao sam "Lorensa od Arabije" i ostao zatrovan Dejvidom Linom za ceo život. Sledećeg dana, u nedelju, prikazivao se Bergmanov "Sedmi pečat". Bergmanov ciklus trajao je mesecima, uvek u istom terminu, nedeljom od četiri po podne, i okupljali su se manje-više isti ljudi, posle nekog vremena smo se javljali jedni drugima.

I ne samo na Bergmanu. Činilo se da isto pleme godinama hodočasti u Kinoteku, svakog oktobra obogaćeno novim mladim ljudima koji su stizali gladni filma i nesmetanog uživanja u njemu. Dešavalo se ponekad da tamo provedem po pola dana (kafa i osveženje u susednom, oronulom "Unionu"), uz poneki skok do Dvorane kulturnog centra, gde su se popunjavale rupe u filmskom znanju iz sedamdesetih godina.

Ni pre ni posle Kinoteke ne pamtim bioskop u kome baš niko nije pričao, dobacivao, mljackao, žvakao. Desilo se jednom, doduše, da su u zimsko popodne trojica zalutala da se ogreju, pa su se glasno kliberili, a film je bio sa simultanim prevodom, jedva razumljivim (prevodilac je pričao negde iz kabine, naravno da slušalice za publiku nisu postojale). Potrajalo je, a onda se neko okrenuo i pristojno ih zamolio da budu tiši, jer se zbog njih ništa ne čuje. "Opa, pobuna na brodu Baunti", iskezio se prestupnik (kakva vremena, i huligani su znali bar naslove onoga što vredi). Podiglo se nekoliko mladića, jedan je stisnuo klipetu za obraz, i mirno, ali rečito mu rekao: "Sad ćuti, a posle napolju mogu da ti pokažem pobunu na Bauntiju." Niko više nije zucnuo, posle nekog vremena trojica su se pokupila i izašla, i nisu nas čekali ispred ulaza.

Bila je ona jedna crna godina, ili možda dve, dok je trajalo renoviranje. Jeste, stare drvene stolice su bile tvrde i neudobne, zvuk je bio očajan, zimi je umelo da bude hladno, ali ne pamtim da se ikada neko zbog toga požalio. Nije da su ikome smetali bolje ozvučenje i ventilacija, samo je predugo trajalo, pa je izgledalo da se, kada se renovirana sala otvorila, srećna porodica okupila posle duge razdvojenosti.

I trajalo je tako, godinama. Ne sećam se kada su odlasci počeli da se proređuju, ali znam razloge. Bogohulno je poređenje, ali tako kada poslovi, deca, obaveze počnu da gutaju svoj deo vremena ljudi počnu da sve ređe odlaze na utakmice. Doduše, za utakmice važi i ono "uozbiljio se", što se na Kinoteku nikada ne može primeniti, ali navika se polako gubi, sve dok skoro potpuno ne nestane, neosetno.

Ovih dana se redakcija "Vremena" preselila u Kosovsku. Leto je, vrata Kinoteke su zabravljena, ali nekako mi je toplo oko srca kada prođem pored njih, svakog dana. Brzo će septembar, pa da pokupim mesečni program i vidim šta ima zanimljivo…


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine