Kako da predsednici Vlade dam stotinu dana, kad predsednica meni nije dala nijedan

Veži konja gde ti gazda kaže! Ovu mudroliju nisam nikad čuo u mom konjskom periodu, kad su moji imali konje, a to je trajalo do moje velike mature (i u gimnaziju su me bili odvukli konji, na studije marksizma odneće me već putnički voz JŽ, druga klasa do Dunav-stanice), nisam to čuo zato što je svak vezivao svoje konje, ako ih je imao; niko koga sam poznavao nije imao gazdu, nijedna od meni znanih porodica nije imala slugu, a pogotovo ne specijalistu koji bi se zvao konjušar. "Veži konja gde ti gazda kaže" naučiću od muzičara, ne samo kafanskih, nego i onih kojima se posrećilo da sviraju i pevaju na razini višoj od uboge gostione, većina je znala i defetističku, neustaničku i nehajdučku izreku "pokornu glavu sablja ne seče", ali nije išla tako daleko u istoriju i tako duboko u srce stvari, nego se zadovoljila ovim štalskim uputstvom. "Veži konja gde ti gazda kaže" toliko je puta bilo primenjeno u umetničkoj praksi da se na tome nije moglo stati, otišlo se, kao i u udvoričkom novinarstvu i karijerizmu uopšte, korak dalje: "Veži konja tamo gde misliš da bi dragi gazda voleo da ga zatekne vezanog, ako se blagoizvoli tj. gazda pojaviti u svojoj krčmi."

Čitaj unapred misli gospodara svojega, to je psalam koji zvoni u muzičarskim glavama, kao da ugađati mušterijama nije dovoljno naporno i nije dovoljno tugaljivo: šta bi gazda voleo da mi sviramo, bi li mu srce bilo veselije kad bi nas video uniformisane, bi li cenio kad bismo ostajali duže nego što je pogođeno, ili bismo ga razljutili što sviramo klijentima koji zadržavaju personal, a ceh jedva da uvećavaju? Naš vlasnik bi da gostima prilazimo kao istinski ravnopravnim bićima, iako neka bića oskudevaju, neka naprosto škrtare, a neka čašćavaju kapelu i preko svojih finansijskih mogućnosti? Ili bi dobrotvor naš, naoborot, želeo da se posvetimo i predamo onima od kojih birt živi, a fandrokašima moramo i mi umetnici pokazati gde im je mesto?

Kako bih razmišljao da sam na galiji, da sam veslač u doživotnom radnom odnosu? Kako da vežem prokleto veslo tamo gde mi gazda kaže, kako da se istaknem u radu? Da zapinjem više nego ostali, da ravnomerno, ali osetno ubrzavam, i da time požurujem celu posadu na mojoj strani galije? Podizanjem produktivnosti uticao bih i na veslače sa druge strane, jer su simetrija i ujednačeni ritam majka galiotstva i staroplovidbe? Bi li moje izgaranje bilo primećeno i kakvoj bih se nagradi ili unapređenju mogao nadati? Da postanem onaj koji se slobodno kreće osam koraka napred i nazad, da korbačem dajem doskorašnjim kolegama tempo i da ih podstrekavam na veća pregnuća?! Ili bi robovlasnik, videvši kako nadmašujem svoju robovsku braću, rekao u sebi: ovaj ima tu da vesla dok ne zanemoća, a za nadzornika mi treba neko manje radin, a ko više uživa u baratanju trostrukom kamdžijom?

Da li je, dakle, Anu (kako je prisno javno oslovljava) gospodar poslao kod jednog od pedesetoro ili stotinu ambasadora, koliko ih je u Beogradu, ili je predsednica Vlade samovoljno i dragovoljno odnela u rusku ambasadu stenogram svoga nesrećnog intervjua, nadajući se da je dobro predosetila šta bi Predsednik Republike voleo da ona učini? Potonji je sa cezarskom mrzovoljom rekao da ga ne zanimaju stenogrami, da on zna šta Ana misli, tako nekako, ali kako Predsednik to može znati? Imamo predsednika i predsednicu koji jedno drugom čitaju misli i koji jedno drugom bežično izlaze u susret, radujuć drug druga?

Poklonjenog brdskog konjića (kome ni leti ne opadne sva zimska dlaka, nego liči na starog čobanina koji usred leta preko košuljanke ima poderani gunj), vezanog za brezu pred rezidencijom, nije ruski ambasador ljudski ni pogledao, na neprimetni Ekselencijin mig ata je preuzela građanka Zaharova, spasibo za podarok, i vse!

Može li Ana, kako je zove predsednik Republike, g. Vučić, da zamisli kako ambasadoru Srbije u Moskvi nije po volji nešto što je kazao ruski premijer? Bi li g. Medvedev pohitao u našu embahadu da donese lekarsko opravdanje, transkript, manuskript, bilo kakav dokaz svoje nevinosti i svoje odanosti Srbiji? Zar je moguće da biće stasalo u hijerarhiji i koje u hijerarhiji doživljava svoje zvezdane trenutke toliko izgubi ne samo instinkt za rang, nego da zaboravi jednostavnu nomenklaturu u diplomatiji: ataše divani sa atašeom, treći sekretar sa trećom sekretarkom, baštovan sa baštovanom, premijer sa premijerom etc. Gde to ima da predsednik vlade žuri kod nekog ambasadora da ovoga odobrovolji i da mu povrati poljuljanu veru?

Ali našto biti ovoliko strog prema početnici u pokoravanju? Ili Ana, kako je zove predsednik Republike, nije početnica? Možda je u dosadašnjoj karijeri već ispekla taj zanat, pa ga je, verujući u njegovu univerzalnu i blagoslovenu delotvornost, brže-bolje primenila i u svojoj najvišoj razvojnoj fazi? Put u ambasadu popločan je najboljim namerama, a nema bolje namere od one da razgališ srce gazdino, Vajni servis, kad su njegovi dični rukovodioci videli koliko je gazdi stalo do karnevala u SIV-u, poslao je tamo dvadeset-dve kamere, da nas blagoizvesti o svemu što gazda ljubi i što o našem trošku priređuje, vladaru nije potrebno da televiziji nešto naloži, RTS, koji se sit naugađao još Titu i Miloševiću, sam radosno izlazi u susret pretpostavljenim suverenovim željama, pa kako ne bi i Ana, kako ju prisno, a javno oslovljava Batin ortak g. Vučić Aleksandar.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine