Anita Palenberg i Kit Ričards

Za Anitu Palenberg (1942–2017) >

Rock’n’roll chick

Da li sa neumitnim odlaskom rokenrola kao kulturnog modela polako sa scene odlazi i rokenrol devojka, kao jedan od razloga zbog koga je on uopšte postojao?

Sad je akademsko pitanje da li je prvo život postao treš pa onda novine, ili su prvo novine postale treš, pa onda život. Kao što nije bitno ni kad je paradajz izgubio ukus. Važno je samo da nečeg čega je bilo, više nema.

Da li je isti slučaj sa rokenrolom, moraćete sami da odgovorite. Ali jedne stvari više izgleda zaista nema. Rokenrol devojke.

Naravno, ima ih opasnih, ima ih koje prelaze granice lakše nego mostovi reke. Ali to, samo po sebi, nije rokenrol i nije suština pojave zvane rock’n’roll chick.

ANITA, NEFORMALNI ČLAN ROLINGSTONSA: Anita Palenberg bila je neformalni član Rolingstonsa, a svakako osoba koja ih je najviše plašila (citat: Kit Ričards, njen dugogodišnji momak). Italijanska Nemica, rođena u Rimu, znala je dobro kuda te kombinacija autentičnog stila i čelične volje može dovesti. Nju je odvela pravo do bekstejdža ovog benda, gde im je ponudila hašiš, kog su oni uljudno odbili, jer su se upravo spremali da istrče na binu. Međutim, posle su se vratili.

Ostala je sa Brajanom Džonsom, te 1965, ali njima su bile pisane samo dve godine zajedno, do jedne tuče u hotelskoj sobi u Marakešu, Maroko, tokom koje je Brajanov agresivni istup završio debljim krajem za njega. Odatle se vratila sa Ričardsom u London. Mada imaju dvoje dece, na kraju su se udaljili i otišli svako na svoju stranu posle 12 godina – Anita je govorila da je razlog to što nije smatrala da je Kit osoba koja se ponaša kao nečiji otac, jer spava danju, a radi noću (i to ko zna šta). Kit je ponavljao da će Anitu obožavati zauvek, ali da više nije mogao da živi s njom.

Malo je reči kojima bi se mogao opisati uticaj posebno Anite Palenberg, ali i Marijan Fejtful na Rolingstonse, od kad su ih upoznale. Par talentovanih engleskih seljačića nije u tom trenutku umelo da se obuče, lepo očešlja, niti preterano fino ponaša u društvu. Jednostavno, nisu bili takvog porekla da bi imali bilo kakvog šlifa – a sve im se brzo desilo, te je pre svet video njih, nego što su oni videli sveta. Anita i Marijan su zato poznavali in-crowd: najpametnije, najluđe i najzgodnije persone grada Londona, pa su neštedimice upoznavale Stonse sa njima, šokirajući svoje društvo, ali i Stonse. Usput su na svoje omiljene muzičare aplicirale dres-kod koji su same kreirale – a obe su već bile nove ikone stila – i voila!, od tada bend neosporno počinje da izgleda opasno samosvesno. Tek ovako upakovani, kao grupa ljudi koja očigledno izražava širi kulturni stav, Stonsi su godine 1966. bili spremni za svetsku dominaciju.

Da, bilo je tu po prvi put mnogo dobrih autorskih pesama na albumu Aftermath, i nijedna obrada, po kojima su do tad bili poznati, ali to je bio samo jedan deo skoka koji su izveli te ‘66. Njihov novi izgled bio je pokazatelj da je u pitanju bend koji izražava ono nešto veće od njih samih.

Oni više nisu samo pričali ono što su drugi želeli da se kaže u njihovo ime, oni su i izgledali u ime drugih.

MAJSTORI I MARGARITE: Nije čudo da Kejt Mos uvek navodi Anitu Palenberg kao svog mentora, uticaj i uzor za sve vremena.

Potpis ispod izgleda Stonsa, kojim je njihova kulturna revolucija dobila oštricu, bio je nevidljivi potpis Palenbergove. Postoji dovoljno svedočanstava koja sva govore isto: kompletan arhetipski look Stonsa, koji su kasnije godinama usavršavali, taj dotad neviđeni rokerski chic, koji je postao vizuelni kod generacije – originalna je Anitina kreacija, zasnovana na njenoj inspiraciji i ormanu punom stvari. Bez ikakvog kredita za to delo, nepoznata široj javnosti osim kao nečija devojka, Anita je strpljivo čekala da se njena uloga muze raščuje, bez ljubomore posmatrajući kako se paralelno razvija isto postignuće njene prijateljice Marijan Fejtful.

No, to je tek početak priče: osim kako da se oblače, Anita je obučavala Kita, a Marijan Mika, recimo i da čitaju knjige – pa se tako jedna od njenih omiljenih, Majstor i Margarita, može prepoznati među uzorima za Sympathy For The Devil, gde inače obe devojke pevaju čuvene woo-woo vokale. Na Sister Morphine zatičemo Marijan kao koautorku, sa Džegerom i Ričardsom, mada su oni to priznali tek posle nedžentlmenskog dugog suđenja.

Dok je Anita tukla muškarce kad preteraju, kao u ovom slučaju, Mik je slamao srca kako je stigao, pa se to desilo i Marijan.

MARIJAN, DOK SUZE TEKU: Marijan ima plemićki bekgraund, austrijske Zaher-Mazoh familije, a obrazovanje zasnovano na onom strogom iz ženskog manastira, pa nije čudo da je Džegera vodila na balet i u operu. Ne znamo kako se tamo ponašao, ali fotoreporteri na ulazu i izlazu su mu očigledno prijali.

Marijan Fejtful i Mik Džeger

Opozit od Anite, Marijan je svojim blagim prisustvom, ali i spremnošću da učestvuje u svakom ekscesu, očigledno mogla da zadrži dužu Džegerovu pažnju u ključnim godinama za grupu. Beskompromisno seksepilna kao Anita, hodajući simbol nove ženske oslobođenosti, diktirala je stil svima oko sebe, pa i svom momku, ali sasvim posebnom ju je učinila ambicija da snima ploče, što je bio pokazatelj da su došla drugačija vremena. Kao još jedan neslužbeni član Stonsa, Marijan je imala čast da joj u početku svi pomognu da svoju nameru ostvari, i posle uspeha hita As Tears Go By (jedan od prvih za tim Džeger/Ričards), beležila je prepoznatljive singlove tokom ‘65. i ‘66, da bi se u produžetku sve svelo na njenu vezu sa Džegerom, jednu od najslavnijih veza rokenrola svih vremena – posebno ako pogledate spisak pesama koje je pokrenula, od Sympathy for the Devil, preko You Can’t Always Get What You Want do Wild Horses. Nažalost, do 1970. postala je narkoman više nego išta drugo, rastala se od svoje ljubavi, izgubila starateljstvo nad sinom, i konačno postala beskućnik – cela decenija je prošla u epskom raspadanju i sastavljanju, pre nego što ju je album Broken English punom snagom vratio na muzičku scenu 1979. Od tad, preko još mnogo stepenika na gore i nadole, ali uz mnogo poštovanja kritike i publike, traje karijera ove bake svih rokenrol devojaka, koja je najbliže došla do toga da i sama bude priznata muzičarka. Zahvaljujući njoj, postalo je jasno koliko je to moguće.

Marijan Fejtful i danas je jedan od najvećih survivora u rokenrolu, osoba koja je prešla put od srca iz kojeg je on stvoren do dna na njegovom kraju – i nazad, ženski glas koji svedoči o rokerskom iskustvu sa svetom kojim god stilom da peva, evo već 50 godina.

PAMELA, OBE STRANE HIPPIE GLAMOURA: Pamela Korson živela je u Los Anđelesu, u ulici-situaciji opevanoj pesmom Love Street, i u isto vreme vojevala sa Džimom Morisonom, uterujući ga u tunike, svilu i kaftan. "Themis", njen butik, bio je lokacija na kojoj su se dešavale psiho-drame između njih dvoje i drugih stanovnika Laurel Kanjona, jednog od epicentara hipi svemira.

Pamela Korson i Džim Morison

Njena uloga bila je važna za oblikovanje Morisona – upoznali su se u vreme pre prvog albuma Dorsa i ostali u on/off vezi do njegove smrti. U stvari, Pamela je uvek bila tu, i na kraju ga je poslednja videla živog, one duge noći u Parizu. Poreklom iz vojničke porodice, kao i on, sličnog senzibiliteta, oličenje nastajuće kalifornijske verzije hipi glamura – nije bilo sumnje da su njeni stavovi i zajedničko odrastanje doprineli oblikovanju vrednosti, koje su posle osvanule iskazane upečatljivim rečima na albumima Dorsa. Pesme koje imaju veze sa njom praktično se protežu svim albumima ove grupe, od You’re Lost Little Girl do Love Her Madly.

Jedan deo stila Džima Morisona svakako se oslanjao na Pamelinu svest o tome šta je hipi – kao i druge ženske figure na sceni, i ona je deo sebe našle u tome da stvori stil, koji se oslanjao na rokenrol, ali ga je produžavao, pojačavao i pretvarao u nešto više, naizgled spremno da obuhvati univerzum i prevede ga na nešto ljudskije. Pamelina i Džimova lutanja, prava su ilustracija borbe ovih dvadesetegodišnjaka da budu ono što jesu, uprkos okolini koja je diktirala drugačije uslove postojanja. To i jeste bila prava politička borba šezdesetih i sedamdesetih, iz koje je iznikao svet drugačijih društvenih vrednosti, od kojih su mnoga doživela da danas budu opšteprihvaćeni mainstream pogled na stvari.

Kao i u slučaju Stonsa, i ovde ženski element nije bio "pratilja", nego ravnopravni, aktivni učesnik formulisanja rokenrola kao pogleda na svet, pisalo to negde ili ne. Ko je bar malo u to vreme bio tu, seća se da je bilo baš tako. Svet možda jeste još uvek bio muški, ali su napukline na njemu svojeručno širili i mladići i devojke, svesni da se stanje može promeniti samo zajedno i u svakodnevnom životu, a to je bio najteži od svih zadataka. Saveznika u promeni svega oko sebe dečaci su mogli naći samo u devojčicama, a one u njima, ali ni to nije bilo sasvim sigurno. Otrežnjujuća biografija Dženis Džoplin Ožiljci slatkog raja (Scars of Sweet Paradise, autorke Alis Ekols), govori nam mnogo o tom vremenu u kome su tako često i oni koji su bili obučeni kao hipici bili obične presvučene mačo budale.

Od svih ljudi, upravo je Marijan Fejtful osoba koja danas tvrdi da zna kako je umro Džim Morison, jer mu je navodno njen tadašnji pogrešni dragi, francuski diler iz visokih krugova, prodao nešto loše. Pamela Korson, nadživela je svog svakodnevnog heroja, ali je, bolujući od iste bolesti zavisnosti, umrla uskoro za njim, čim je i sama napunila 27 godina. Neke rokenrol devojke živele su prebrzo.

BITI ROKENROL DEVOJKA: Bez ženske seksualne energije, rokenrola sasvim sigurno ne bi bilo. One su hrabrile momke da učine ovo ili ono, a momci su i tako uvek bili spremni na razne neverovatne poduhvate ne bi li osvojili pažnju. Ukoliko je ikad bilo nečeg što bismo mogli nazvati rokenrol kulturnom revolucijom – a bilo je – nju su podjednakim snagama izveli mladići i devojke, zajedno u životu i u smrti.

U sva ova tri slučaja, momci su imali tu istorijsku sreću da su im stilisti bile mlade dame sa iste scene, koje ih nisu pakovale kao sezonski proizvod, nego su se stilizacijom bavile sa istih polazišta sa kojih je pravljena muzika. Devojke su same definisale šta je rokenrol i koje su njegove vrednosti, te su svojim kreativnim doprinosom, ili bar odobravanjem/neodobravanjem, direktno uticale na oblikovanje izraza samih grupa. Sasvim sigurno kad su u pitanju izgled, stvari koje su momci javno zastupali, a ponekad i izbor pesama za album.

Toliko često se uloga žena u rokenrolu svodila na onu u svetu umetnosti uobičajenu ulogu muze, samo prepakovane za novo doba – da je prava istina ostala neprimećena. Naravno, teško je nabrojati sve ključne pesme koje su bile podstaknute samim postojanjem nekog ženskog bića – ali ne zaboravimo da se sve to dešavalo u vreme kad skoro da i nije bilo žena slikara, žena filmskih reditelja ili žena autora muzike. Ljudi tog doba jednostavno nisu verovali da bi tako nešto bilo moguće – za dame je sve do duboko u šezdesete bila rezervisana isključivo uloga reproduktivne umetnice, pevačice ili glumice, plesačice ili modela, a nikako i nikad stvaraoca. I u tome je revolucionarni značaj pojave rokenrol devojke, kao novog kulturnog modela koji je stvorio temelj na kome će autorstvo postati normalna i široko prihvaćena stvar kad su žene u pitanju.

Biti rock’n’roll chick bilo je, naime, jedino umetničko delo dozvoljeno i dostupno svim devojkama tog perioda – i one su sebe pretvarale u hodajuće umetničko rokersko delo.

SVE ONE: Do sad nismo pomenuli Joko Ono, zato što je ona, slutimo, imala od početka plan da utiče na Džona Lenona i menja ga, o čemu već sve znamo. Ali o devojkama koje su to svakodnevno radile mimo umetničkog koncepta, nije mnogo toga rečeno na pravi način:

U nizu prva svakako je Edi Sedžvik, čija je burna paralelna veza sa Bobom Dilanom sredinom šezdesetih prouzrokovala njegovo dodatno modno osvešćenje, zavirivanje u Endi Vorhol Fektori, nastanak nekoliko brilijantnih pesama, ali i njeno samouništenje zbog dramatično neuzvraćene ljubavi – Edi je bila nesrećna najava onog što će se nekim devojkama desiti kad se opeku na zvezde.

Mnoge žene su se samo ogrebale o rokenrol i nisu imale veće ambicije nego da prate svoje muške partnere kroz život, slušajući sebi posvećene pesme: Pati Bojd bila je u svoje vreme svakako najpoznatija žena u rok krugovima, kao supruga Džordža Harisona, koja se potom preudala za Erika Kleptona – ali ovo je više prateća, tipična priča o muzičarskim krugovima i njihovom ženama, i treba znati da je njen epilog takav da Pati već dugo živi sa jednim poznatim vlasnikom nekretnina. No, mnogobrojnije su bile autentične rokenrol devojke, koje su stvarale scenu na svakodnevnoj bazi – nedavno je otkriveno da je još uvek živa misteriozna Iggy the Eskimo, devojka azijskog porekla koja se pojavljuje uz Sida Bareta i na praktično svim ključnim lokacijama i u trenucima londonske psihodelične rok scene – tokom šezdesetih smatrana je za uličnu legendu i autentično oličenje swinging Londona, a danas živi svoj život u drugoj brzini.

Dalje na kontinentu, u Francuskoj je Fransoaz Hardi stvorila model stidljive devojke iz komšiluka čija je senzualna seksualnost otvarala sva vrata – kao autor svojih hitova, tokom šezdesetih definisala je model nove ženske samosvesti ili bolje rečeno ženstvene samouverenosti, koja stoji u temelju svih današnjih sloboda. Samo malo kasnije, Uši Obermajer u Nemačkoj je nastupila kao ostvarenje tih sloboda – političkih, kao i telesnih – ali su njena lepota i stil ono što su ih činili mogućim: rokerski nepredvidljiva, angažovana i osećajna, ona je bila ta koja je birala. I tako je ostalo.

Vratimo se na početak i dugo ismevanu Niko, nemačku globalnu zvezdu što je, kao i Edi, u Njujorku šezdesetih tražila sreću pod okriljem Endija Vorhola u njegovoj kući palih anđela. Bilo je potrebno mnogo godina dok nije prepoznato koliko je talenata istovremeno imala, ali se prema njima ponašala jednako velikodušno kao i prema muškarcima u svom životu – puštala ih je da rade ono što žele. Bio je to njen način da oslobodi snage ljubavi na ovom svetu, sasvim sigurno – muzičarka, glumica, model ili samo osoba u potrazi za ličnom srećom, Niko je sebe oblikovala u totalnu umetničku figuru, preteču savremenog ženskog izraza, samosvojnog i dostojanstvenog, zavodljivog i suzdržanog, lepote sa stavom.

Sve one zajedno bile su oličenje društvene slobodoumnosti koje su žene osvojile kroz rokenrol, da je – zajedno sa njima – naizgled više nikad ne ispustimo.

MODA KAO MORALNI KOD: Ovo je novo vreme u kome ljudi žele da budu objekti. U kome ne žele da imaju više mišljenja nego što im treba. U kome ne žele da imaju više savesti nego što može da im smeta. U kome ne prepoznaju ni sopstvene emocije, ukoliko nisu formulisane kao kliše.

I dok rock’n’roll chick odlazi u legendu, pretvorena u modnu liniju, shvatamo da sve suštinski bitno odlazi u legendu kao modna linija.

Moda postaje poslednja odbrana morala.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine