fotografije: marija janković

Salon – »Izazovi – Vojvodina« (I) >

Između slobode i autonomije

Vojvodina, kao izazov, bila je glavna tema ovogodišnjeg skupa intelektualaca raznih profesionalnih usmerenja neformalne forumske institucije nazvane Salon, tema kojoj se pristupilo pre svega na stručan i konstruktivan način. U širokom korpusu pitanja razmatrano je, između ostalog, šta je Vojvodina danas, šta čini njen identitet, šta određuje autonomiju pojedinca, šta daje sposobnost zajednici da ima svoju autonomiju

Vojvođansko pitanje je kompleksno i, čini se, uvek otvoreno. Iz Beograda na njega nema odgovora, kako je pre nekoliko godina govorio sociolog Mirko Đorđević, "a to pitanje je uistinu važno iz nekoliko razloga koji su svi ozbiljni, iako ga mnogi doživljavaju kao nepotrebno potpitanje". Vojvodina, kao izazov, bila je glavna tema ovogodišnjeg skupa intelektualaca raznih profesionalnih usmerenja neformalne forumske institucije nazvane Salon, tema kojoj se pristupilo pre svega na stručan i konstruktivan način. U širokom korpusu pitanja razmatrano je, između ostalog, šta je Vojvodina danas, šta čini njen identitet, šta određuje autonomiju pojedinca, šta daje sposobnost zajednici da ima svoju autonomiju. U celini, tema je obuhvatala istorijski, privredni, kulturni aspekt, kao i ustavni položaj Vojvodine, što je, sve zajedno, omogućilo široku osnovu za mapiranje današnjih problema i za raspravu o njima.

Vojvodina je od samog nastanka novosadskih okupljanja intelektualaca po principu "filozofskog kružoka", sredinom devedesetih bila jedna od stalnih tema. Razgovaralo se o njenoj izgubljenoj autonomiji i o položaju u kojem se našla posle "jogurt" revolucije. I danas, decenijama kasnije i posle donošenja dva Ustava Srbije, smatra se, izvesno je da centralna vlast u Beogradu još nema sluha za vojvođansku autonomiju, kao što nema sluha ni za decentralizaciju Srbije u celini. Jedan od osnivača Salona i organizator njegovih javnih skupova, preduzetnik Dušan Mijić, ove godine u svojoj uvodnoj reči sažeo je problem u nekoliko krucijalnih pitanja: "Šta je Vojvodina danas? Da li je Vojvodina zaista samo poražena administracija od strane nacionalističke i centralističke Srbije ili je to izgovor za našu nesposobnost da sami nešto stvorimo? Šta je nedostajalo i šta nedostaje Vojvodini da ima i svoju političku autonomiju? Koje su to individualne vrednosti koje čoveka čine autonomnim, koje su to društvene vrednosti koje određuju političku autonomiju i identitet jedne zajednice?"

Mijić je takođe podsetio i na sam nastanak ideje Salona, pa time i na smisao dugogodišnjih okupljanja intelektualaca: "Nekolicina nas, Aleksandar Tišma, Slobodan Beljanski, Stanko Pihler, Laslo Vegel i ja došli smo na ideju davne 1996. godine da se susrećemo jednom mesečno, po uzoru na salon koji je Tišma, prilikom svog samoizgnanstva, devedesetih u Parizu, posećivao sa Predragom Matvejevićem, gde su se okupljali umetnici, pisci, intelektualci u slobodnom druženju i razgovoru. Vodili smo razgovore o politici, umetnosti, filozofiji, o vremenu u kojem živimo, bez zarobljenosti nacionalističkim snovima." Vremenom, krug učesnika Salona se postepeno širio i za 21 godinu, koliko se on održava svakog prvog četvrtka u mesecu, kroz njega je prošlo oko stotinjak ljudi, članova i gostiju. Tokom svih tih godina u radu Salona učestvovali su, između ostalih, i Vojin Dimitrijević, Mirko Đorđević, Latinka Perović, Predrag Koraksić, Sonja Biserko, Vladimir Goati, Srđa Popović, Stojan Cerović, Dragoljub Žarković, Dimitrije Boarov, Želimir Žilnik, Mijat Lakićević, Novak Pribićević i mnogi drugi. Na pitanje "zašto smo se okupili", članovi Salona se prvenstveno pozivaju na odgovor koji je formulisao advokat Slobodan Beljanski, a koji, kako kažu, ni danas ne bi korigovali:

"Da se uverimo da nismo sami, da čujemo tuđe mišljenje i stavimo na probu svoje, da se uverimo da li smo u sredini u kojoj je preovladala ludost još normalni, da se oslobodimo ozlojeđenosti, a u obilju prostaštva i agresivnosti sebi priuštimo makar privid drugačijeg sveta, ležernog, udobnog, uljudnog, gotovo ‘salonskog’. Naposletku, da damo mali doprinos spasu dijaloga koji se u državi sistematski suzbijao propovedima, zapovestima ili prepirkama."


SALON 2017

Određujući Vojvodinu kao ovogodišnji izazov, na Salonu koji je tek drugu godinu zaredom otvoren za javnost, i koji je održan 10. juna na Mijićevom salašu u Bukovcu nadomak Sombora, zadati široki tematski spektar bio je razvrstan u tri panela. Prvi, pod nazivom "Između lične slobode i političke autonomije", drugi nazvan "Vojvođansko pitanje" koji je obuhvatio ustavni, ekonomski i politički aspekt, i treći koji je objedinio "Kulturološko i medijsko pitanje u Vojvodini". U razgovorima su učestvovali ugledni pravnici, istoričari, sociolozi, politikolozi, novinari, a među njima Latinka Perović, Marijana Pajvančić, Slobodan Beljanski, Dimitrije Boarov, Julijan Tamaš, Dinko Gruhonjić, Milivoj Bešlin, Aleksej Kišjuhas i mnogi drugi. Hronološkim redom, u dva broja "Vremena", predstavićemo najznačajnije delove referata, posebno akcentovane probleme, kao i pojedine momente debatnih rasprava. "Mislim da naslovi naših panela dosta obećavaju", rekla je u svom uvodnom izlaganju istoričarka Latinka Perović, "i što se tiče sadržaja izlaganja a naravno i što se tiče debate. Htela bih i da izrazim veliku zahvalnost našem cenjenom domaćinu, gospodinu Dušanu Mijiću, sa kojim veoma dugo sarađujem, prvo u ‘Našoj Borbi’, zatim u Salonu, a potom i u organizaciji ovog skupa, bez čijeg ogromnog napora – u kome nikad nisam osetila neki lični interes nego shvatanje pojma opšteg dobra, koje je meni veoma blisko, i dobru volju – ovakvog našeg okupljanja ne bi bilo."

U ovom broju "Vremena" biće predstavljen osvrt na prvi panel koji je razmatrao mogućnost i potrebu za političkom autonomijom Vojvodine kroz prizmu lične (ne)slobode pojedinca, kroz prizmu lika i dela Aleksandra Tišme kao paradigme slobodnomislećeg intelektualca, kao i kroz tumačenja nastojanja da se definiše vojvođanski identitet.

"Između lične slobode i političke autonomije" bio je naslov prvog panela, ujedno i rada advokata i pisca Slobodana Beljanskog. Autor je u njemu govorio o odnosu između današnjih oblika lične slobode i pokrajinske autonomije u Srbiji, i objasnio u kojoj meri su ovi fenomeni međusobno uslovljeni. Pritom je uporedio zapažanja Tokvila i autora koji su ga osporavali i opredelio se za Tokvilove stavove o tome da su demokratiji neophodne pokrajinske institucije, da su male zajednice kolevke političkih sloboda, da je jedna od prvih pretpostavki tih sloboda podela suvereniteta, da je federativni sistem jedna od najmoćnijih kombinacija u prilog prosperiteta i slobode i da je uslov opstanka federacije ili konfederacije homogenost u civilizaciji i u potrebama raznih naroda koji je sačinjavaju. Beljanski je potom ocenio da kod nas nisu izraženi ni nužna mera ličnih sloboda ni minimalan pravni okvir pokrajinske autonomije.

"Homogenost civilizacije duboko je narušena", rekao je. "Umesto nje caruju desni ekstremizam i nacionalizam. Kada bismo danas kvalifikacije kojima je Danilo Kiš davno obeležio nacionalizam okrenuli prema svima koje nacionalisti smatraju unutrašnjim neprijateljem, dobili bismo sliku koja našem društvu daje zabrinjavajuće obrise fašizma." Razmatrajući, dalje, filozofski pojam slobode, Beljanski je posebno istakao problem slobode svesti o slobodi. U našoj zbilji, prema njegovim rečima, ogromnoj većini građana sloboda mišljenja, savesti, izražavanja, naučnog i umetničkog stvaralaštva ili medija nije uopšte potrebna. "Nisu naučeni ili im je tokom učenja ubijena svaka volja da ka takvim slobodama teže, ili su jednostavno ‘kupljeni’, ucenjeni, zastrašeni ili pacifikovani tolerisanjem kriminala od koga žive. Zbog toga su milioni ljudi kod nas svoju slobodu našli u gradnji kuća bez građevinske dozvole, u trgovini ‘na crno’, u kriminalu koji vlast toleriše i nečemu višem od toga ne teže. Onom manjem delu, koji ima svest o slobodi, ali i volju da slobodu koristi, na put su stavljene mnogobrojne prepreke." Na kraju svog izlaganja, navodeći izjavu Ramba Amadeusa da treba sprečiti da se demokratija pretvori u diktaturu mediokriteta, Beljanski je primetio da je reč o kasnom upozorenju – jer mi već imamo diktaturu mediokriteta koja se proteže dosta dugo, a koja je danas dostigla kulminaciju.

Nadovezujući se na temu lične slobode, Latinka Perović je kroz svojevrstan omaž Aleksandru Tišmi, piscu, misliocu, "tuđincu", koji je u Novom Sadu proveo najveći deo života i napisao svoje celokupno delo, ukazala kako na snagu tako i na sudbinu slobodne misli u Srbiji. Pozivajući se, kako je rekla, na središnji masiv njegovog dela a to je njegov "Dnevnik", objasnila je da je ovaj jedinstveni spis različito čitan, i kao dnevnik, i kao ključna građa za njegovu autobiografiju, čak i kao roman, ali ne i kao istorija pogotovo ne ona koja se uči u školama.

Ističući da je Tišma rođen u braku mađarske Jevrejke i Srbina, Latinka Perović je ukazala na preciznost kojom je opisivao svoje nacionalno opredeljenje. I to ne samo kroz svoju ličnu sudbinu u srpskoj vojvođanskoj većini, nego i kroz sudbinu Danila Kiša, a naročito pisca Ervina Šinka. "Ja sam Jevrej", govorio je Kišu, "čovek bez zemlje, ali i čovek bez jevrejske sposobnosti da se brzo prilagođava i identifikuje sa sredinom koja mu je do juče bila strana."

Tišma je vrlo rano znao da će biti pisac, kaže L. Perović, a u tom svom profesionalnom opredeljenju odabrao je srpski jezik. Međutim, podsetila je, kada je početkom devedesetih na jednom skupu u Novom Sadu izvesni književni kritičar rekao da je Tišma srpski pisac, on je reagovao: "Da je bar rekao da sam jugoslovenski, a kad već nije ni to, pomišljam da promenim državljanstvo i da uzmem izraelsko, ako je to način da se bude pisac."

Tišma je, po njenim rečima, bivao objavljivan, pa i nagrađivan, ali se osećao kao pisac na margini. I kada su njegove knjige "Kapo", "Knjiga o Blamu", a naročito "Upotreba čoveka" bile prevedene na sve evropske jezike, a o njima pisano sa najvećim književnim priznanjima, on je ostajao na toj margini.

Dakle, kakva je bila rezonanca ovog pisca ovde u Vojvodini koja želi da sazna objektivno svoju istoriju i da na toj kritičkoj istoriji temelji svaku pa i kulturnu budućnost, zapitala je Latinka Perović. "Komunizam je odredio ne samo Tišmin život, nego i njegovo delo. Tišma je bio savremenik koji je znao za veliku zaslugu komunizma u pobedi nad nacizmom. U svemu ostalom bio je skeptičan. U jednom, Tišma je bio, po mom mišljenju dalekovidi prorok. Za period Informbiora rekao je: ‘Da, taj sukob je politički sukob između Staljina i Tita oko Balkana, vlasti, sujete, ali taj sukob je istorijski jer označava početak krunjenja mita, a obnova mita je nemoguća’." Nije verovao u evoluciju komunizma kao nove vere, kao ideologije, kao Trećeg Rima, bio je skeptičan i pisao gotovo sa ironijom o intelektualcima koji su govorili da nakon svega što su doživeli i videli u XX veku veruju i dalje u komunizam. On je verovao u princip slobode čoveka i smatrao da je život svakog pojedinca zapravo mogućnost izbora tj. slobode da napravi izbor, istakla je na kraju svog izlaganja Latinka Perović.


ŠTA ZNAČI BITI VOJVOĐANIN?

Između lične slobode, na jednom kraju, i političke autonomije, na drugom, smestio se masiv kolektiva, odnosno kolektivnog, nacionalnog identiteta. Govoreći u kontekstu savremenih socioloških teorija o identitetu, sociolog Aleksej Kišjuhas se zapitao šta je vojvođanski identitet, postoji li ili je u pitanju samo nostalgični ili romantični mit?

Šta znači biti Vojvođanin ili "dobar Vojvođanin", pitao je Kišjuhas. "Koji je sadržaj tog identiteta? Biti autonomaš? Koristiti germanizme? Slušati tamburaše, jesti rinflajš?" Sledeći sociološku teoriju kontrole identiteta, i njene elemente posvećenost i istaknutost, dakle, ukoliko upravljamo svojim identitetima, moramo se upitati, rekao je, koji su to standardi vojvođanskog identiteta, s jedne strane, i kakve su tuđe percepcije vojvođanskog identiteta, s druge strane. S ovim drugim u vezi, naveo je primere: navijačima FK Vojvodine se na tribinama skandira da su "Mađari", Vojvođani se percipiraju kao smotani, pitomi, usporeni i nekako homoseksualni, a u vicevima o Lali, on je obično dobroćudan, pomalo i naivan. S druge strane, Kišjuhas je ukazao i na pozitivne stereotipije o Vojvođanima a to su one koje se tiču građanskog društva, etničke i verske tolerancije, veće razvijenosti i vesternizacije, mahom zbog kulturne bliskosti i istorijskog iskustva sa Austrougarskom.

Smisao vojvođanskog identiteta Kišjuhas, na kraju, pronalazi u potencijalu za integraciju i kooperaciju. "Vojvođanski identitet", kaže on, "ima smisla jedino kao moderni identitet, a ne kao tradicionalni, i nipošto ne romantičarska retradicionalizacija – iako su mesta poput ovog, salaši, jedna nesumnjivo fantastična stvar. Ali ne smemo zaboraviti na to da je deo vojvođanskog identiteta i činjenica da je Vojvodina u jednom trenutku bila najindustrijalizovaniji deo Jugoslavije. Dakle, i fabrika, a ne samo salaš deo je vojvođanskog identiteta. Umesto tradicije i tradicionalizma, deo vojvođanskog identiteta je i kulturna i umetnička avangarda u domenu književnosti, slikarstva, pozorišta, ali i nauke. To su i Zvonko Bogdan, ali i Slobodan Tišma, da se simbolički izrazim."

Najzad, primetio je Kišjuhas, u kontekstu razmahanog srpskog nacionalizma, vojvođanski identitet je i politički subverzivan zato što je antinacionalan i anacionalan, što se i videlo u kontroverzi oko ideje o izjašnjavanju kao "Vojvođanin" na popisu stanovništva.

"Posle Aleksejovog futurističkog izlaganja o stvaranju vojvođanskog identiteta", rekao je istoričar Momir Samardžić na početku svog izlaganja, "ja bih se kao istoričar ipak vratio u prošlost i razmatrao procese koji se nalaze u začecima konstrukcije danas i dalje dominantnog oblika kolektivnog identiteta kakav je nacionalni." Samardžić je u svom referatu ponudio podrobnu analizu procesa izgradnje kolektivnog nacionalnog identiteta krajem XVIII i početkom XIX veka, pogotovo u smislu uspostavljanja odnosa između stvaranja nacionalnog identiteta i načina na koji se u to vreme razmišljalo o reformi jezika, odnosno stvaranju onoga što danas nazivamo nacionalnim jezicima. Kao svojevrstan istorijski okvir u kom tadašnja kretanja treba posmatrati, Samardžić je naveo: "Suštinski segment modernizacijskih procesa na prostoru Habsburške monarhije u poslednjim decenijama XVIII veka i početkom XIX, pa i na prostoru današnje Vojvodine, predstavljalo je formiranje novog političkog identiteta, ali izvan definicije utvrđene od strane onovremenih francuskih prosvetiteljskih filozofa. Naime, oni su definisali naciju kao zajednicu ljudi koji se pokoravaju istim zakonima i institucijama u granicama određene teritorije. Nasuprot takvom formiranju nacija na Zapadu, na srednjebalkanskom prostoru oblikuju se specifične forme nacionalnog identiteta koje počivaju na elementima identiteta predmodernih etničkih zajednica: kolektivnom zajedničkom imenu, mitu o zajedničkim precima, zajedničkim istorijskim sećanjima, povezanosti sa domovinom, osećajem solidarnosti kod velikog dela populacije."

Imajući u vidu slabu socijalnu snagu razvijenog građanstva ugarskih Srba, tek dva odsto njih živelo je u gradovima i varošima, poseban značaj, u stvaranju njihovog nacionalnog identiteta, po Samardžiću, imala je religija odnosno Karlovačka mitropolija kao integrativni faktor verskog etniciteta Srba u Habsburškoj monarhiji. Ključno pitanje, međutim, po njemu, bilo je pitanje jezika, jer su se podsticaji u stvaranju nacionalnih identiteta preplitali sa primarnom standardizcijom nacionalnih jezika "malih naroda" u okviru Habsburške monarhije. Ekvivalent te standardizacije jezika na ovim prostorima bila je Dositejeva reforma jezika. U okviru socio-lingvističkih razmatranja, Samardžić je analizirao društvene aspekte tadašnjih jezičkih reformi, pre svega Dositejeve, ali i pobede slavenosrpskog jezika u Vojvodini u prvoj polovini XIX veka.

Referat književnika i esejiste Tomislava Ketiga, koji je na skupu pročitan usled opravdanog odsustva autora, i koji govori o pogubnom uticaju tranzicije na kulturu i obrazovanje, i daje svojevrsne preseke – istorijske, političke – utkane u višenacionalnu kulturnu topografiju Vojvodine, izazvao je u debatnom delu živ, polemičan ton učesnika. Budnost aktera prema svakoj izgovorenoj reči, njenoj dimenziji ili kontekstu, ukazao je, zapravo, možda i na najvrednije kvalitete ovih okupljanja, na oštricu kritičke misli, kao i na ideološki jasno utemeljenu potrebu svih učesnika za razvojem Vojvodine kao savremene, multinacionalne zajednice.


 

Dušan Mijić, jedan od osnivača Salona i organizator skupa

Dušan Mijić, jedan od osnivača Salona i organizator skupa


Pitanje Vojvodine se gura pod tepih


"Pomeranja su mala nakon dvadesetak i više godina, a razlog tome je naša društvena sposobnost, bolje rečeno nesposobnost da društvo pokrenemo, kao i nespremnost društva na promene i modernizaciju ka onim vrednostima koje jednim imenom nazivamo evropskim"

Već drugu godinu zaredom Salon, kao mesto okupljanja intelektualaca i razmene njihovih mišljenja, otvorio je vrata široj javnosti, pa je tako prošle godine prvi put bio predstavljen u medijima.

"VREME": Kakvi su vaši utisci posle prošlogodišnjeg izlaska u javnost? I, kakve su bile reakcije?

DUŠAN MIJIĆ: Moj utisak je da su, pre svega, članovi Salona zadovoljni sopstvenom odlukom da posle 20 godina izađu u javnost. Ispostavilo se da i sam Salon ima veći značaj za članove posle izlaska u javnost. Drugo je pitanje kakva je reakcija javnosti nakon saznanja da postoji neka grupa ljudi koja se okuplja 20 godina, a nije imala potrebu da bude predstavljena u javnosti. Javnost još nedovoljno razume o čemu se tačno radi, jer se kod nas veruje da se stvari mogu i moraju rešavati na brzinu.

Da li se i koliko uloga intelektualca u našem društvu danas razlikuje od perioda kada je Salon počinjao s radom?

Zbog tog i sličnih pitanja i organizujemo ovaj skup – da bi se međusobno čuli, razmenili i ukrstili saznanja i mišljenja. Sa stanovišta preduzetnika, mene zanima kako doći do društvene sposobnosti, a nje nema bez individualnih znanja i iskustava u čemu je uloga i odgovornost intelektualaca bila velika i neizbežna i onda i sada. Pomeranja su mala nakon dvadesetak i više godina, a razlog tome je naša društvena sposobnost, bolje rečeno nesposobnost da društvo pokrenemo, kao i nespremnost društva na promene i modernizaciju ka onim vrednostima koje jednim imenom nazivamo evropskim.

Ove godine tema izazova bila je Vojvodina, razmatrana na temeljan i stručan način i to kroz razne aspekte. Koliko je vladajući društveni i politički kurs sam po sebi nametnuo vojvođansko pitanje baš u ovom trenutku ili je to pitanje postalo, praktično, tradicionalno problematsko, ali nerešavano?

Iz vašeg pitanja se nazire da mislite na političko pitanje Vojvodine. U sadašnjim okolnostima ono je nerešivo. Ali pitanje ostaje, i biće aktuelno onoliko koliko za rešavanjem pitanja Vojvodine bude potrebe. Ukoliko se to pitanje gura pod tepih i izbegava, vratiće se na nepredvidiv način. Desničarske snage su činile sve u poslednjih dvadesetak i više godina da reše pitanje Vojvodine tako što će je poništiti.

Vojvođansko društvo nije uspelo da se u dovoljnoj meri homogenizuje i odupre tim snagama. Nije pokazalo sposobnost da se politički samoorganizuje oko pitanja "kako do autonomije". Za to ima mnogo razloga, a najveći je palanački egoizam zbog čega su prokockane političke šanse za ostvarenje autonomije. Međutim, Vojvodina jeste homogenizovana oko identiteta i redefinisanja i kreiranja identiteta u okolnostima u kojima se našla posle devedesetih. Jer, vojvođanski identitet nije etničko pitanje, o čemu je danas bilo govora, već kulturno i istorijsko, stečeno pravo na političku autonomiju. Što pre to razumemo, Srbija će lakše doći do rešenja problema koji gura pod tepih.

Na ovogodišnjem salonu najavljena je i tema za narednu godinu, a to su mladi. Zašto mladi i po kojim pitanjima su oni današnje žarište društva?

Naš nesporazum nije samo sa nacionalistima i unitaristima, već i sa generacijama koje su rođene posle devedesetih. Obrazovanje se veoma malo menjalo u poslednjih 100-150 godina. Svet se promenio u svim segmentima mnogo više nego u obrazovanju. Na primer, transport se sa konjskih kola prebacio na automobile, a obrazovanje je ostalo u istim učionicama u kojima je bilo pre 150 godina. Mladi imaju ne samo svoj generacijski jaz sa nama, već i tehnološki. Mi, a govorim o svojoj generaciji, ne razumemo i ne znamo kojim sve alatima IT sektora mladi danas raspolažu, a imamo pretenzije da ih nečemu učimo. Naša generacija je napravila užasne grehe prema mladima, jer smo izdali moralna načela, najčešće pravdajući to nacionalnim interesima. Naučeni su da je moguće lagati i očekivati da se to ne oceni kao neistina, da je moguće činiti zlodela a umesto kazne biti društveno verifikovan kao heroj, i niz drugih razarajućih tipova ponašanja po jedno društvo. Sve dok ne počnemo da poštujemo moralne vrednosti i pojedince koji su moralne gromade, i na taj način uspostavljamo moralnu vertikalu u društvu, nema nam spasa.

Stoga, nije bitno šta mi mislimo o mladima, već da čujemo šta oni misle o nama.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

VANU i VANUK

O odluci Ustavnog suda koji je 2013. godine VANU (Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, reosnovanu 2003) proglasio neustavno osnovanom, akademik Julijan Tamaš na skupu je rekao: "To što je aktuelna vlast uradila sa VANU u potpunoj je suprotnosti sa evropskim tradicijama, jer u Evropi ima mnogo regionalnih akademija. Svođenje VANU na separatizam je potpuna zamena teza. Mi smo uvek insistirali na tome da je to pitanje kulturnog identiteta Vojvodine. Za devet godina izdali smo više od 100 knjiga, ali u Srbiji se to očito ne ceni, već je na snazi parola ‘jedna nacija, jedna država, jedna akademija’."

Ustavni sud Srbije u maju ove godine odlučio je da ukine i potom nastali VANUK. U obrazloženju se kaže da Odluka o osnivanju Javne ustanove Vojvođanska akademija nauka, umetnosti i kulture (VANUK) nije u skladu sa Ustavom Srbije, a istoričar Milivoj Bešlin rekao je da je VANUK ugašen "skandaloznom odlukom":

"VANUK je bio osnovan kao javna ustanova, po Zakonu o javnim ustanovama i Statutom Vojvodine, a pokrajina ima puno pravo da osniva javne ustanove. Međutim, onda je predsednik Privrednog suda pitao Vladu Srbije da li sme da registruje ustanovu i da li sme da radi svoj posao. I Vlada Srbije je uputila zahtev Ustavnom sudu, koji je VANUK ocenio kao akademiju nauka, a ne kao javnu ustanovu. Tu je toliko pravnih i proceduralnih stvari prekršeno da je to kriminal i još jedan argument za tezu da su i zakonodavna i sudska vlast sluškinje izvršne vlasti. I to je još jedan dokaz za autokratsku prirodu ove vlasti".

Inače, da podsetimo, skupština Vojvodine je 1979. godine, uz podršku i pozitivno mišljenje tadašnje Srpske akademije nauka i umetnosti kojom je, u to vreme, predsedavao akademik Pavle Savić, donela Zakon o Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti, kada je VANU prvi put i osnovan. Posle donošenja Ustava 1990, donesen je i zakon 1992. godine kojim je bio propisan prestanak rada i postojanja VANU-a. Istoričarka Latinka Perović na skupu je rekla da je VANU i 1979. godine, kada je prvi put osnovan, u srpskim nacionalističkim krugovima bio doživljen kao "atribut državnosti" Vojvodine i kao političko pitanje.

U narednom broju "Vremena", drugi deo izveštaja sa skupa "Izazovi – Vojvodina":
govore M. Pajvančić, D. Boarov, M. Bešlin, D. Radosavljević, J. Tamaš, D. Gruhonjić, B. Varga i M. Keveždija.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine