Ko se čuva i bog ga čuva, kaže stara poslovica, ali ćirilica, srpsko službeno pismo, očigledno nije u stanju da se stara o sebi, pa je država rešila da je uzme pod svoje. To smo saznali iz „Večernjih novosti", koje su prošle nedelje, u tekstu pod naslovom „Država kreće u boj za spas ćirilice" najavile širok spektar mera koje imaju za cilj da zaštite ćirilicu od invazivne predatorske latinice. „Ćirilica je u Srbiji ugroženo pismo", izjavio je tim povodom ministar za kulturu i informisanje Vladan Vukosavljević, i dodao da latinica neće biti zabranjena, ali da „njena sveprisutnost opominje na mogućnost da za nekoliko decenija ovo pismo postane jedino koje je u praktičnoj upotrebi".

Šta je to vlada smislila da predupredi zatiranje ćirilice? Najpre, nacrt zakona koji bi uskoro trebalo da se nađe u Skupštini definiše ćirilicu kao „matično pismo", dok latinica dobija status „pomoćnog pisma". Dalje, uvodi se čitava serija propisa kojma se upotreba ćirilice nameće ne samo u službenoj komunikaciji, već i u velikom delu javnog života, od SMS poruka do filmskih titlova i deklaracija na konzervama u samoposlugama. Sve knjige, novine i ostale publikacije u stvari biće oslobođene nekih dadžbina ukoliko su štampane na ćirilici, a radnje i preduzeća koja istaknu firmu na ćirilici plaćaće manji porez. Za kršenje pravila koje novi zakon propisuje predložene su drakonske novčane kazne, a uvodi se i potpuno novo državno telo - Savet za srpski jezik – mada nije precizirano šta bi ono trebalo da radi.

Šteta što javnosti nije ponuđen ceo nacrt zakona, ali već na osnovu onog što su „Novosti" objavile mogla bi se postaviti mnoga pitanja. Ćirilica je i po Ustavu i po važećem Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma odavno zvanično pismo, šta mu onda treba da bude „matično" i šta ta reč u ovom kontekstu uopšte znači? Dalje, kako će se primena ovih mera odraziti na izdavače koje knjige i novine žele da plasiraju na tržišta Hrvatske i Bosne i Hercegovine, gde se govori istim jezikom, ali se ćirilica mnogo manje koristi? Kako će se regulisati korišćenje ćirilice za „ukupno usmeno i pismeno opštenje državnih organa i lokalne samouprave, škola i fakulteta, štampanih i elektronskih medija...", naročito kad je reč o „usmenom opštenju"? Ko će kontrolisati da li govorimo ćirilicom ili latinicom?

Tvorci ovog zakona podsećaju na Staljinove satrape iz knjige Vladimira Vojinoviča „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina" u kome neki nastavnik klasičnih jezika biva uhapšen i poslat u logor kao – latinski špijun.

Postoji dobar primer kako u praksi izgleda kad vlast krene da forsira nakaradno shvatanje jezika i pisma zarad očuvanja čistoće nacionalnog identiteta. Za vreme vladavine Radovana Karadžića u Republici Srpskoj jezik bosanskih Srba je bio nasilno ekaviziran – jer valjda pravi Srbi ne govore ijekavicom – a ćirilica je uvedena kao jedino i obavezno pismo u sve institucije. To je išlo dotle da je i Mendeljejev periodični sistem u osnovnim i srednjim školama bio štampan ćirilicom, pa su deca na časovima hemije učila da se voda označava sa X2O. Srećom nije potrajalo.

Na kraju, odakle ministru ideja da će pismo koje je preživelo više od hiljadu godina, uključujući petsto godina pod Turcima, bez njegovog zakona nestati već za nekoliko decenija? Zar tako malo veruje u njenu otpornost? Ipak, uspeo je u jednoj stvari: naterao me je da se ozbiljno zabrinem za budućnost ćirilice. Od onog što ova država uzme da brani obično kamen na kamenu ne ostane.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine