foto: tanjug

Shvatam da je industrija naoružanja profitabilna, ali nikada nisam bio fasciniran tim demonstracijama moći, pogotovo posle ratova devedesetih

Na televizijama u Srbiji se slavio Dan pobede. Prvo je od 9 časova počeo prenos iz Moskve, gde smo videli kako Putin obeležava 72. godišnjicu pobede nad fašizmom. Posle gromoglasnog "Uraaa", otkucaja sata i onog pompeznog glasa spikera, videli smo naoružanje, ali i čuveni tenk T34 koji je pobedio Hitlerove pancere.

Spikerka RTS-a je pomalo nespretno, očigledno zbog neiskustva, neprekidno govorila preko glavnih delova programa po kojima je širom sveta poznat.

Ipak, Putin je na vojnoj paradi pokisnuo samo u Beogradu.

Ove godine kao da je zakazala ona mitska mašina za rasterivanje oblaka nad Moskvom, pa je u jednom trenutku čak počeo da provejava sneg.

Nakon bratskog mitinga, u 10h je u Nikincima počela združena pokazna vežba Vojske Srbije pod nazivom Čelik 2017. Nije da nema veze sa Rusijom, jer je eto, ime vežbe na ruskom – Staljin 2017.

A kod pokazanog oružja i oruđa, imena su bila od posebne važnosti. Raketni sistem – Alas, Morava i Oganj, blindirana vozila Miloš i Lazar, samo još nova puška, neka modularna, nema ime. Posle Mauzerke, Kragujevke, pa Papovke i Kalaša, ove puške su još bezimene, samo mi nije jasno ko će da im kumuje. Možda će se zvati "modularka" ali mi baš ne deluje moćno.

Posebno je zanimljiv nišan za gađanja koji omogućava paljbu "iz ćoška", jer strelac ima poseban sistem sa kamerom za ciljanje. Mogao bi da se zove "Pitagora", mada bih lično voleo da dobije neko naše ime – recimo "Krivak"!

Ja posebno volim scenarije za vojne vežbe, iz kojih se može dosta saznati o bezbednosnom opredeljenju naše zemlje. Neprijatelj je poslednjih godina – teroristička grupa, cenim internacionalna, kao u Vojnoj akademiji. Gotovo sigurno su nekakvi islamisti, oni su danas dežurni neprijatelji širom sveta, mada sa njima nismo zvanično u ratu. Bilo je tu helikoptera, organizovan je desant i nekakvo "aktivno" osvajanje prostora na poligonu. Ne kažem, sve je delovalo uvežbano, ali mi je nekako falila dramaturgija. Evo kako bi ja.

Grupa do zuba naoružanih terorista obija skladište protivgradnih raketa u Grockoj i krade dva komada. Maskirani su u građane severnog dela Ritopeka koji želi da se otcepi. Druga grupa preskače ogradu u, pogađate, Vinči i iz dvorišta krade veće količine radioaktivnog čaja koji je iznet da se vetri van skladišta.

Mešajući dva elementa, osposobljavaju nuklearno oružje kojim će prilikom dejstva protivgradne odbrane uništiti Srpski izvozni proizvod broj 1 – maline.

Tajno ime operacije je – radioaktivni Vilamet. E, tada može sve ovo iz Nikinaca, Miloš, Lazar i ostali, uz Krivak kojim je moguće otvoriti vatru iz reda malina bez virenja! Nakon desanta teroristi bivaju skembani, a u scenariju ostaje i onaj Lux, pardon Vučko, naturalizovani nemački ovčar koji se posebno istakao kada je uvatio onog teroristu. Čaj se vraća u Vinču, rakete u skladište u Grocku, a teroristi u zatvor. The End!

Manje-više, tako je bilo u Nikincima, sve rakete i puške su pogađale u centar, a čak je progovorio i Toma Nikolić, doduše ovog puta u civilu. Nije nam objasnio zašto je prešao u medijsku ilegalu, konspiracija druže!

Pitam se kome je bio namenjen televizijski prenos u 10 izjutra sa dva reditelja i gomilom kamera. Ako je verovati zvaničnicima, naše moćno oružje i oruđe treba da vide dušmani, da se, da izvinete, useru od straha i ostave nas na miru. Dakle – prenos ima funkciju odvraćanja. Pošto nije bilo građanstva, gledali smo samo na televiziji, ali usred radnog dana, dakle gledali su penzosi i teroristi različitih fela, jer je opšte poznato da oni nemaju fiksno radno vreme, već klizno i po potrebi.

Shvatam da je industrija naoružanja profitabilna, ali nikada nisam bio fasciniran tim demonstracijama moći, pogotovo posle ratova devedesetih.

Amerika je svoje naoružanje praktično reklamirala u Vijetnamu, Iraku, Avganistanu, Rusi u Siriji, dok mene užasava pomisao da smo sva ona dostignuća vojne industrije SFRJ demonstrirali uživo na teritoriji bivše zajedničke zemlje. Dok smo ga izvozili nesvrstanima, sve je bilo u redu, ali mi naoružanje nekako najviše volimo da pokažemo svom komšiluku.

Na kraju, istoga dana, kada se paradiralo Crvenim trgom i pucalo u Nikincima, održano je i prvo polufinalno veče izbora za pesmu Evrovizije. Rusi ne žele da učestvuju zbog uslovljavanja organizatora u Ukrajini, pa se još jednom potvrđuje teorija da je Evrosong nastavak oružane geopolitike muzičkim sredstvima. Ipak je bolje da se peva, nego da se puca. Sačekajmo samo glasanje, da utvrdimo ko su nam sve prijatelji u svetu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine